Gušt i dert

JANAKIS

pitija | 02 Februar, 2017 22:21

Срели су се на месту где није било битно да ли си стар или млад, да ли си жена или мушкарац, да ли си леп или ружан, богат или сиромашан, имаш ли неког или си сам. На месту где ништа сем мисли није било важно. На тренутак би искорачили из свакодневног живота, да размене по коју реч и јачи се врате у свој живот.

Њих неколико пријатеља, што су се речима играли.

Ништа им није било битно, а опет, знали су како живе, како им је на послу, да ли воле слике или риме,  море или планине, да ли су озбиљни , воле ли шалу или обоје по мало..

Себично занесени причама о својим животима, мислима, ставовима, страховима, нису ни приметили да о њему не знају скоро ништа. Поклањао им је стрпљење, разумео их, а они су свесрдно прихвати прилику да буду у центру пажње. Тако нису  преиметили да он о себи прича само кроз причу о њима, о свему добром, лепом, мудром што је видео код њих.

Знала је тек да пише ијекавицом, да воли ћирилицу, да је  прочитао многе књиге, да има много дана иза себе, да је некад ироничан, саркастичан, бескрајно пажљив и духовит, а увек мудар и интелигентан..

Пријало је сазнање да има таквог пријатеља, па је све више писала и претварала сваки свој дан у нову причу..

Питала се тек понекад, како има времена за толико пријатеља и њихове животе.. Никад није дуго чекала да се јави. Као да је био негде у близини, као да је однекуд гледао. Шта ли ради у међувремену, није се питала.

Понекад је био учитељ, понекад ученик, понекад друг, брат, пријатељ. Цитирао је Чехова, највеће филозофе, помињао дечије песнике.

Давао је савете:

„Мој утисак је да ти ово може бити нацрт, али имаш ти овдје још посла да га дотјераш до приче. Још увијек је прилично конфузно. Крај је врло довитљив!“

Постављао питања:

„Размишљам... То што неко уништи или изневјери нешто што је лијепо/вриједно не значи да се неће жалити па чак и самосажаљевати. Е сад, да ли има право на то?! Зар је важно? Шта мислиш о томе?“

Једном приликом кад је уплашила комшиница својим злим слутњама и сујеврејем., лако је распршио све страхове:

„Сад фино узми слатко па се почасти, а почасти и дјецу, и мужа. И комшинице ако имају времена. Све остало се брзо провјетри на отвореном. А ти уживај у хладу“.

Разумео је и ценио њен труд и бригу о природи:

„Сваки цветак, односно свака биљчица, заслужују своје место под сунцем. Ти си свом дрвцету посветила пажњу, вријеме, па чак и приче, а оно што је већ посвећено (посвећено уз најљепшу намјеру) не треба преиспитивати.

Његове речи су се тако лако низале и својим садржајем брзо смиривале и увесељавале, а његове похвале годиле изнад свега и терале да пише још више и још чешће, да жури у остварење свог младалачког сна.

Једном је бојажљиво питала да ли њена размишљања заслужују да их објави, баш у тренутку кад је то без ласкања хтео да јој предложи:

„Било би штета неке твоје приче не објавити. Нисам писац, нисам стручан, говорим ти као лаик, као просечан читалац. Полако попут тихе воде, какви су уосталом твоје приче, крени ка остварењу свог сна.“

Нешто је ипак слагао: није био просечан.

И објавила је књигу .....

Хтела је да му поклони књигу,  али ћутњом је одбио њен поклон.

Чудно је то било,  али је утешила мисао да ионако зна све њене приче.

Онда, онако, изненада, стигла је похвала:

„Коначно сам нашао праву ријеч за оно што ми се допада у твојим причама : БЛАГОСТ. Она је заслужна што исписано дотакне читаоца. Било би ми драго да то не заборавиш.“

Радост због лепих речи, опет је прекрила чуђење шта је био повод за ту похвалу... Зашто да не заборави?

Некад је и сам писао. Престао је из непознатог разлога. Избрисао је све. Предложила му је да настави .  Само је ћутао.

А  био је добар с речима, осећало се да га речи воле ..... много је порука и поука било у њима..

„Тешко је. Тужно је колико је тешко избјећи врзино коло материјалног стицања, жртвовања зарад стицања, и самоће због погрешно одређених приоритета. Биће куће све веће и веће, биће технике и одјеће све више и више; а пси ће се вјероватно једном опаметити па ће потражити боље друштво :-)

На крају крајева ако нисмо окренути људима потпуно је свеједно да ли смо окренути телефону, кући, кајли, одјећи, псу, акваријуму, зен башти или било чему другом. Ништа од тога ако се користи (посједује) као замјена за човјека (као замјена за породицу) не може бити довољно велико да испуни празнину.“

И о племенитости су се слагали:

„Наше је само да помогнемо колико желимо и можемо. Онај ко даје не може бити преварен. Не може бити на губитку. У супротном, губитак је огроман – губимо племенитост.“

Други су волели озбиљне теме: с њима је водио дуге расправе о вери, греху, Богу, постављао питања за све недоумице и блага неслагања. Имао је разноврстан стил, смешу свега, осим увреда и некултуре. Јер како Славко, један од пријатеља, рече : „не морамо исто мислити и слагати се да би могли лепо и културно разговарати.“..

Више је волела шале . Шалили су се често. Он је разумео боље од других и  саму помисао на шалу: шалио се кад су теме биле озбиљне и озбиљно хвалио шале.  

Написао је причу по угледу на њену:

Љубазност из другог угла

Једном приликом Племенити ријеши да захвалношћу придобије на своју страну радника градске чистоће који је сваког уторка празнећи контејнер остављао за собом гомилице смећа просуте по тротоару.
Одавно је желио Племенити да му укаже на пропусте у раду, оштро и директно, на обавезе и дужности, но лопата у радниковим снажним рукама, лопата као симбол моћи, би га итекако обесхрабрила и спутала.

Поклону за вриједног радника, плишаном меди, Племенити око врата веза цједуљицу са ријечима: "Хвала вам на педантности" и кришом отворивши врата од камиона хтједе да га убаци у кабину.
Али тада... Кад отвори врата, догоди се чудо!

На хиљаде поклона, чоколадица, лизалица и плишаних играчака из кабине засуше Племенитог. Умало га не оборише на земљу.

О, како је дивна наша земља у којој се на пропусте у раду и обавезе указује поклонима и пуним кесама не само докторима, сестрама и директорима већ и радницима градске чистоће.

А онда је објаснио:

„Најједноставнији начин да укажем на другу страну медаље, на пошаст захваљивања у виду кеса и кесица за обавезе и дужности које се професијом подразумијевају, је коментаром у виду причице. Јако је важно пробудити свијест о томе. У супротном није се чудити што и деца знају за 'краћи' пут.“

Због узајамног поштовања које су временом почели да гаје, плашила се само да ли су њене приче достојне његовог мишљења, које јој је постало тако драгоцено и неопходно. Чинило се да су у ствари његови коментари приче и да она својим причама, пише коментаре, само је редослед обрнут.

И он као да се плашио да би својом иронијом и сарказмом могао неког да повреди,  као да се плашио да не разбије пријатељство, брзо би објаснио сваку могућу нејасноћу:

„Изузетно ми је жао, ако је дошло до неспоразума, не због тога што сам нека цвјећка, па ми се то иначе не дешава, већ зато што то ниси ничим заслужила.  Схваћена си и порука приче је на мјесту. Него знаш како је, једноставно су ми мисли одлутале у другом правцу након читања, а не у оном основном правцу приче. Дигресирам ја тако понекад од теме.... буде то јаче од мене. Закуцам се за неки детаљ и можеш ти причати овамо шта хоћеш :-) Jaнакис је одлепршао  у неком  „свом“ смјеру. :-))

Благост коју је препознао у њеним причама, била је његова одлика. Као и немерљива скромност:

„И са и без мојих коментара вриједност написаног је иста, схватљивост такође ( и твоја а и других), а што јесте – јесте, волим да будем „сметало“. J.

А онда како обично у животу бива; таман кад су сви помислили да је њихово пријтељство бескрајно и бесконачно, да ће се „сметати“ још дуго дуго, уследило је изненађење.

Једног дана у касним сатима кад је по обичају, после свих обавеза хтела да посвети време себи и својој љубави према писању, кад је у њеној кући завладао мир и тишина, укључила је компјутер .

Оно што је прочитала на свом блогу јој се уопште није свидело.

-         Јанакис, избриши коментар, не свиђа ми се. - Јанакис, не буди себична кукавица – залуд је писала.

Схватила је да ће коментар који јој се није свидео, остати ипак као последњи. Као успомена на непознатог обожаваоца њених прича, на непознатог пријатеља чији коментари су је 4 године највише радовали и давали подстрек и њој и другим заљубљеницима лепе речи и писања да остваре своје снове. 

Већ је напамет знала речи, чије значење није разумела:

Хвала ти Питија. Хвала ти Причалице. Хвала вам. Хвала ти Ладачки. Хвала ти Славко. Хвала вам пуно! На читању, писању, коментарима. Дивним и поучним текстовима.

Драго ми је да се понеко сјећа мојих ријечи.

Настави(те) да кроз приче и дјела водиш(те) своју борбу за љепши свијет и бољег човјека.

На неки мој начин, негдје тамо далеко, у можда мање чувеној борби и ја ћу наставити своју битку.

Извините због трапавости и неодмјерености. Неприкладне шаљивости или оштрине.

Писао сам оно што мислим, и у складу са могућностима мислио о ономе што читам и пишем.

Из личних разлога морам престати посјећивати блог.рс.

П.С.

Ако било гдје у будућности примјетите било шта потписано са Јанакис знајте да то нисам ја већ само плод нечијег непоправљиво лицемјерног, маштовитог, сплеткарења.

***

Занемела, с неверицом гледала је у екран компјутера. Непомична. Само се једна суза покренула и пала на тастатутру. 

Можда је био Аполон, можда губавац, није могла да сазна, никад није ни пожелела. Зар су важни калупи у којима душе сневају? Душе сличне и сродне ..

У заблуди су сви који мисле да се не може изгубити неко кога не познајете; она је изгубила је много.

На њеном блогу, заувек ће остати његово опроштајно писмо.

Скупила је све његове речи и ставила их на лист папира -  да чува за некад, или да се сећа.

Једна нова тужна прича се смешила. Прихватила је тај последњи поклон и послала причу да га тражи.

Komentari

Re: JANAKIS

Žoković | 02/02/2017, 23:55

Nekada ne moramo poznavati neku osobu da bi nam značilo njeno mišljenje, komentar. Često se dešava da nam potpuni stranci, koje poznajemo samo u virtuelnom svetu, postanu prijatelji koje nikada nismo sreli, a toliko toga znamo o njima, kao i oni o nama. Ja verujem da će Janakis pročitati i ovu priču i ostaviti svoj komentar...Ili...To samo želim...Ali kako god bilo-nadajmo se da je on dobro i da spokojno živi dane...

Re: JANAKIS

lastavica | 03/02/2017, 08:42

Na blogu jako dobro upoznamo ljude, kroz njihova pisanja, a još više kroz komentare. Komentari su duša svakog bloga. Bez njih blog ne ispunjava svoju definiciju. Jasno mi je zašto ti je žao što se Janakis povukao.

Janakis

panicnadezda@gmail.com | 04/02/2017, 18:01

Topla priča - toplu dušu traži. Naći će Janakisa , makar u izdanju maštovitog " spletkaroša ".Lepo !!! - pozdrav..

Re: JANAKIS

pitija | 05/02/2017, 23:32

sve je tako čudno, nestvarno i tužno.

Re: JANAKIS

pitija | 07/02/2017, 23:05

posle 4 godine druženja na blogu niko ništa ne zna o Janakisu - sastanemo se odnekud i rastanemo nekud :(

Re: JANAKIS

lastavica | 08/02/2017, 06:28

To je njegov izbor. Na blogu smo svi pod nickom, a sami biramo želimo li da nam se sazna ime ili ne. Naše društvo se uživo okuplja, a svi smo se na blogu upoznali i prethodno nismo znali jedni za druge. Pišemo zajedničke knjige, pomažemo jedni drugima, imamo i jedna brak. Sve je to moguće ako se na blogu stvori interreakcija i ljudi čitaju i komentarišu jedni druge, pa se kroz priče i komentare odlično upoznaju.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb