Gušt i dert

MOJA MAJKA 8- deo - POKLON

pitija | 22 Avgust, 2021 16:03

Moja majka je uvek volela da me iznenadi nekim poklonom. Kad sam išla na fakultet svakog vikenda sam se iz Beograda vraćala kući. Jedva sam čekala da uđem u sobu jer me je tu čekao neki poklon iznenađenje: cveće,  najlepše sezonsko cveće ubrano u bašti, ili specijalno baš ono što volim, a do sad nismo imali. Tad se cveće bralo u bašti, a nije se kupovalo u cvećarama. Cvećare su kasnije počele da se otvaraju. Čekao me je neki ispleten šal, nešto ispleteno zavisno od godišnjeg doba, neka lepa bluza za koju se majka potrudila da nađe šemu za rad; umešen omiljen kolač. Neka sitnica koju volim. Moja majka je dobro znala šta volim i tako me radovala.

Žao mi je što sama nisam uspela svoju ćerku tako da čekam kad je dolazila kući sa fakulteta. Nalazila sam razne izgovore, ali sam bila svesna da nije bilo dobrih opravdanja ni u tome što danas ima svačega da se kupi, što nam je kuća puna sitnica, što slatkiši nisu dobri za liniju.

Moja majka i danas želi poklonom da me obraduje. Ali moja majka danas ima 85god, silne bolesti koje su joj oduzele snagu, pola vida, skoro sav sluh. „Borim se ja“ – kaže kad ne može da ustane ili padne iz kreveta, pa opet natera sebe da prošeta. Zna da ne sme da stane. Zna da mora i kad ne može. Zato i traje, a celog života je bila bolesna. Volja je najvažnija. Volja za životom.

Danas je došla sva srećna da mi donese nešto. Dok je vadila kesu, videla sam da je to što mi je kupila veliko. Mama rekla sam ti da meni ništa ne kupuješ – kupi sebi naranđe, limun, nešto što ti se jede. Ali znam da neko ne može tek tako naviku koju je imao celog života prekine tek tako.

Srećan je ko daje. I moja majka uživa u darivanju.

Raširila sam spavaćicu koju mi je kupila: mogle su dve kao ja, da stanemo.

-          Može da se zameni, rekli su mi – brzo je dodala. – možeš da uzmeš šta hoćeš drugo.

-          Ali mama zar nisi videla koliko je ovo? – ljutila am se na nju. Zašto sam uvek ljuta na nju, i kad ne želim. Ljuta sam na godine koje nam oduzimaju sve najbolje. Dok sam vikala na nju mislila sam da na jedno oko ne vidi, da ju je možda i trgovka ubedila, prevarila. Kako često varamo i potcenjujemo jedni druge, a ne znajući da je taj drugi dobar čovek i ne zaslužuje to. Možda sam vikala ljuta i zbog sebe jer sam u njoj videla sebe za neku godinu..

-          Koliko si platila? – pitala sam, mada mi cena nije bila važna.

-          Nisu dali račun. Kupila sam kod Kineza. Videćeš kad odeš da zameniš. Ali možeš da zameniš, ueđivala me. Molim te idi ti, ja ne mogu da se vraćam.

Znala sam u kojoj Robnoj kući mi je kupila, u onoj bližoj, jer dalje ne može da ide. Sigurno se jedva vratila kući, a opet je smogla snage da dođe do mene, samo da bi me obradovala.

-          Mama, nemoj više da mi kupuješ ništa. Ako do sada nisi dovoljno kupila, ne treba ni sad. Imam ja toliko stvari od tebe i tate, da mi ništa više ne treba.- besna na godine, na nemoč,vikala sam na nju. Šta je to tako jako, što mi ne da da se iskontrolišem?

-          Nemoj da vičeš na mene – tiho, molećivo mi je rekla. -- Zameni. Šta ću, kad volim nešto da ti kupim. – rekla je dok sam je ispraćala, a ja sam brzo zatvorila vrata da je ne gledam onako slabu i povijenu kako jedva korača pridržavajući se za štap.

Kad sam pokazala spavaćicu mužu, smejao se, zbog veličine, a onda mi rekao:.

-          Ma šta se sekiraš, ako ti se ne sviđa baci. Nemoj da se ljutiš na majku. Znaš šta bi ja dao da je moja majka živa. Dobra je ona, koliko lekova je popila, a i dalje se drži. Borac.

-          Znam, kad vičem povređujem je, ali ako joj ne kažem, opet će da mi kupuje i opet će da je varaju. Ona se i u novac često prebaci, pa ne zna koliko je šta.

Brzo sam sela na bicikl i otišla da što pre zamenim spavaćicu, da se ne nerviram gledajući je.

Prodavačica me je vratila na kasu da prijavim. Onda je kasirka ponovo pozvala prodavačicu.

-          Nemamo manji broj. – neljubazno je rekla.

-          Pretpostavila sam, zato mi je majka ovu i kupila. Mogu li da uzmem bilo šta drugo?

U tom je došao još jedan mladi Kinez, namršten, pogledao spavaćicu i tiho rekao prodavačici:

-          Nošena.

-          Kako nošena, kad je danas kupila?

-          Kad je kupila?

-          Otkud znam. Pre tri sata. Pre dva je bila kod mene, a sigurno joj je sat trebao da se od vas vrati do kuće.

-          Koliko je platila?

-          Ne znam. Nije htela da mi kaže, a ovde ne dajete račun. – pomislih kako još samo u kineskim prodavnicama ne moraju da daju račune. – pa znate li koliko košta?

-          Ne znam. Možda 500 ili 55odin. Ma nije ovo mnogo veliko. Ovo samo tako izgleda, takav model – reče prodavačica, a ja shvatih da su mi tako i majku ubedile da kupi ono što ne odgovara.

-          Vi mislite da sam ja retard? Vidite li vi kolika je spavačica, a kolika sam ja? – pričala sam, besno razmišljajući šta da uradim.

-          Dajte mi nešto za 400din pa da idem kući -  i zaboravim na sve mučno oko kupovine ove spavaćice, pomislih. Kinez, sakriven iza šiški, i dalje namršten;( bila sam sigurna da ništa ne bi moglo da mu izmami malo ljubazniji osmeh) motao se i dalje tu, opet tiho nešto reče prodavačici

-          Morate da čekate Jelenu; ona je radila pre mene; ja sam došla pre sat vremena.

-          Kad dolazi Jelena?

-          Za tri sata.

Znam ja da su mnogi krali po kineskim prodavnicama, da su neki kupci prosti, neuki, ali nisam imala više snage da me Kinez gleda popreko. U stvari nije me ni gledao, što je bilo još gore podneti.

-          Evo Vam ova spavaćica pa radite s njom šta hoćete – nisam mogla više da izdržim maltretiranje i besno sam izašla iz prodavnice.

Sad ne znam šta da radim? Ako kažem majci nasekiraće se, ako prećutim, opet će poželeti nečim da me obraduje.

Znam da nema snage da ide dalje od pijace, prodavnice polovne robe i kineske prodavnice, znam da u 85 nema mnogo ljudi s kojima bi mogla zajedno da obilazi prodavnice, a kupovina nam tako dobro dođe ponekad. Kad bi znala da vozim izabrala bih jedan dan i stavila je u kola pa bi se odvezle do nekog tržnog centra da zajedno uživamo u kupovini. Vozim samo bicikl, ali kad dođe lepo vreme snaći ću se. Pitaću decu, a uostalom ima i taksija. Šta što sam od one generacije koja nije navikla da se vozi taksijem, navići ću se. Toliko dugujem majci.

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb