Limunada

Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".

Страх

pitija | 13 Oktobar, 2013 21:20

А - Киша данима.

Б  - Да, баш је досадно.

А – Квари ми расположење.

Б  – Проћи ће.

А – Знам, све пролази.

Б  – Свее?

А – Прошле зиме је падао снег. Плашила сам се да нас не завеје.

Б – Плашила!?!? Шта си урадила поводом тога?

А – Изашла сам напоље и почела да га чистим.

Б  – И?

А – Одмах ми је било лакше.

Б  – Престала си да се плашиш?

А – Не. Плашила сам се опет да нас не поплави кад почне да се топи.

Б  - Па је ли било поплава?

А – Не. Полако се отопио.

Б  – Ето, разлога за бригу нема.

А – Да, али онда је дошло врело лето, велике врућине, претила је велика суша.

Б – Опет те је то плашило?

А – Да, пуно.

Б – И шта си радила?

А – Изабрала сам „срећно дрво“, бринула о њему и расхлађивала се, па је све било мање страшно.

Б  – Ето, за све постоји решење..... а опет  све пролази.

А – Да зато сам тужна.

Б – Зашто?

А – Пролазим и ја.

Б  – А ти би волела вечно да трајеш?

А – Не, то не би било у реду.

Б  – Сад те не разумем.

А – Тужна сам. Не бих да ми живот прође, бар не још.

Б  – Можда имаш још доста времена, можда још мало ?

А -  Да, не знам, а опет.....не бих ни волела да знам.

Б – Збуњена си?

А – Да.

Б – Зашто, кад све пролази?

А – Као да сам заволела страх, јер ме тера да га савладам, да се покренем, да изађем напоље, да бринем, да мислим, да волим......

Б – Зар страх не делује управо супротно? Зар он не кочи, не да да се покренеш, да мислиш, волиш, живиш?

А – Да,  раније је било тако: кочио ме је толико да скоро нисам дисала, да сам потонула на само дно, а онда више нисам имала куд него да опет кренем ка горе, ка површини, како бих опет могла да дишем. И...... отад ми је лепо.

Б – Јеси ли некад живела без страха?

А – Да. Било је то давно, била сам мала.

Б – Како си почела да се плашиш?

А – Сви су се нечег плашили, па сам научила и ја.

Б – Значи други су криви?

А – Не, нико није крив. Научила сам да сам само ја одговорна.

Б – И шта си још научила?

А – О, има још много тога што волим и што бих да научим, а не знам колико ћу стићи.

Б – Стићи ћеш више ако одмах кренеш.

А – У праву си. Крени са мном.

Б – Наравно. Увек сам с тобом. Одувек.

А – Идемо, Са страхом или без?

Б - Свеједно. Идемо. 

Generalna | Permalink | Komentari (11) | Trekbekovi (0)

Зец и корњача или цврчак и мрав – или о другарству

pitija | 12 Oktobar, 2013 13:54

Не тако давно у Дому су била три друга. Мислили су да су најбољи, да је то њихово дружење важније од многих ствари и да ће трајати заувек.

Дивно су се проводили, а дружења ноћу су била најзанимљивија, као уосталом све што у тим годинама није препоручљиво и дозвољено. Време у играоницама, кладионицама, понеко пиво иза МАXI-ја, непроспаване ноћи, учиниле су да за школу  није остало баш много времена и снаге. Све чешће се дешавало да преспавају часове, па нису знали ни шта би ни како учили. Градиво им се све више нагомилавало, изостанци множили, али било им је исувише лепо да би о томе мислили. Прва изговорена лаж била је најтежа, али су зато све касније биле много лакше:“Уосталом ко не лаже?“ а пошто им је то тако добро ишло, све више су се одушевљавали својом интелигенцијом и веровали да ће све бити ОК. Млад човек је као чврсто дрво, али чврсто дрво ветар најлакше сломи.

И грижа савести због родитеља била је све мања:“Зар није нормално да у овим годинама уживају, а пошто су интелигентни они ће све лако да надокнаде“. Толико су добро лагали да су и сами почели у то да верују.

Прво су почели да траже пречице до циља: преписивање, лажна оправдања, свађе с професорима, помишљали су и на потплаћивање, али за то нису имали пара, родитељима нису ништа рекли, а било је и сувише ризично – нису баш сви подмитљиви. Поверавали су се – боље речено исмевали су свој проблем, тражећи у друштву снагу која им је понестајала. Били су „фаце“, а фаце ни од кога не траже помоћ. Родитељи би им сигурно помогли, јер родитељи после мало галаме увек помажу ( бар би им нашли професора за додатне часове). И док су тако у Дому били главни за неважне ствари ( од зезања се не живи ), на пољима од велике важности све су више губили – изневерили су и лагали оне који су им веровали и искрено их волели.

Кад је месец дана пред крај школске године „ђаво однео шалу“, притерани уз зид почели су да уче. Али авај. То баш и није ишло тако лако како су наши интелигентни дечаци мислили. Интелигенција је можда важна за преживљавање у пустињи или прашуми, али за учење је потребан рад, концентрација, упорност.....

Како смо сви ми различити, разликовали су се и они, иако су на први поглед мислили да су као један. Разликовали су се по навикама из основне школе, по концентрацији, по томе да ли су изабрали прави смер, да ли им леже стручни предмети, по томе какви су им професори ( а можда је ипак неко са или без њиховог знања умешао прсте), тек један од њих је за три дана „поправио“ шест јединица.

Срећник је из „лиге јединичара“, прешао у „лигу успешних“. Друга двојица су се извукла са по две јединице. „Добро је. Полажемо и сигурно ћемо положити. Ко још данас понавља?! Полагање и није тако лоша ствар. Зар није боље што смо се проводили целе године, него да смо се мучили, а треба само месец дана преко распуста да учимо!?“

Шта се даље десило са нашим друговима?

Срећник је отишао на море и тамо упознао друге другове. Кад се вратио није имао пуно заједничких тема за разговор са доскорашњим друговима: он је био срећан, они су бринули; он је излазио, они су учили. Заједничке успомене пред садашњим проблемима, нису више биле ни лепе, ни драге. Да седи сам, није могао, а ни морао. Они више нису били његова „лига“ – не зато што је он постао лош, или тако хтео, већ зато што тако иде у животу – спајају нас заједничке теме, радости, разочарања.... он је сада имао нове другове и са њима срећан у септембру уселио у Дом.

Други ученик је положио, али због малог броја бодова, за њега није било места и он је сам остао испред врата Дома.

Трећем се десило оно што се „ником“ не дешава. Понављао је. Отац га је вратио у родно место. Променио је и школу. Рекао је само:“Жао ми је мајке, болесна је а пуно се секира“,( као да му се мајка јуче родила па се зато није сетио раније).

Другарство им се распало као мехур од сапунице, само зато што су побркали лончиће, приоритете, време...

 

Ово је истинита прича, а причам је због нових зечева и цврчака, тужних и разочараних родитеља и пропуштених шанси. 

 

Generalna | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb