Gušt i dert

Сад (ни)је право време за љубав

pitija | 20 Maj, 2018 12:46

Био је рођени вођа. Волели су га другови, волеле су га и девојке. Био је омиљен у друштву. Због свог шарма и професори су му праштали несташлуке. Са свима је био фин, културан и бескрајно духовит. Никад није био сам.

Она је често била сама. Озбиљна, понекад  тужна, док га је гледала са стране, неупадљива, нечујна, невидљива. Тек понекад би се насмејала његовим шалама, а онда опет сакрила осмех, као да се стиди.

Једва је пролазио разреде, да ли због неучења, да ли због бежаља са часова. Пушио је, понекад пио са друштвом,. Био је млад и радио све што многи у тим годинама раде.

Она је била одликаш и није радила ништа  што већина ради.  Била је примерна и пазила шта ради..

Ишли су у исто одељење, били у истом интернату, а били толико различити. Мењао је девојке, а она није имала ни једног момка.

Време је пролазило, ништа се није мењало. Једном приликом неко мудар му рече:

-          Много грешите у вези љубави. Забављате се са тотално непознатим особама, па се зато разочарате, будете повређени. Онда не верујете у љубав.

-          А како би по Вашем мишљењу требало?- озбиљно упита младић.

-          Не жури. Дружи се, играј, забављај, будите добри пријатељи. Нек се роди симпатија.  Сачекај онај дан кад ће живот да изненади. Дан када ћеш схватити да је твоја најбоља другарица у ствари дивна девојка у коју си лудо заљубљен. Мада... можда си одувек био заљубљен, само си сад то открио. – човек је тихо причао навикнут на одговоре да су то што прича глупости и да је тако можда било раније; да је сада све другачије, јер се живи брзо. Али младић је саслушао пажљиво, па онда озбиљно упита:

-          Као што је Милица?

-          Шта? Ти си приметио?

-          И Ви сте приметили?

-          Заљубљеност још нико није сакрио.  Али лако је мени то да приметим, боље се види кад се гледа са стране. А ти? Како си приметио да јој се свиђаш?

-          Не знам. И она се мени свиђа. Добар је човек, добар је друг, у школи ми увек помаже кад нешто не знам, помаже свима. Уме да размишља; волим да причам с њом. Прија ми њено присуство. Чини да сам бољи. Али, мислим да сад није време за праву љубав. Рано је. Не бих да је прерано потрошим . Волео бих да је сачувам за право време.  Још сам неозбиљан, незрео.   младић је кратко застао : - А опет, шта ако јој досади да ме чека, па је изгубим? Ако промашим, претерам  за неки дан? Шта ако направим неку грешку?  Шта ако престане да ме воли?

-          Е 1000 зашто, а 1 зато. Нема у животу гаранције  ни за шта. У томе и јесте драж. Неки погоде право време за срећу, неки је целог живота траже. Само буди опрезан и никад не заборави, шта ти је заиста важно. Док год негујеш особине због којих се заљубила у тебе, волеће те.

***

Прошло је још неколико година.

 Она је остала иста, и даље га воли. Али, он се променио. Не може више без ње.  Постао је зрелији, одговорнији. Звезде су им се поклопиле. Сада су заједно и чекају бебу.

Изгледа  је сад право време за љубав.

5-10-15-20...

pitija | 11 Maj, 2018 19:48

Била је испред дворишта и чистила тротоар  кад група деце прође поред ње. На кратко се усправи да види шта јој се то учинило тако чудно. Била је то споредна улица, па је на срећу мало аутомобила пролазило туда. Свака друга кућа била је празна, газде су живеле у иностранству или су умрле, а наследници се још нису појавили. Али су испред сваке куће у којој је живео неко била паркирана бар по два аутомобила.  Тако је било више аутомобила него људи.

Некада је улица била пуна деце, стално их је са прозора гледала. Шта јој се то учинило тако чудно, кад су прошла деца, запита се .

Коначно схвати :

Ова деца пpичају, вичу, смеју се, онако како одавно у улици није чула.  Погледа мало боље: ниједно дете није имало мобилни; или ће на време отићи кући, или ће их мајке као некад позвати с прозора на вечеру.

Сетила се како је њеној баби сметала галама деце која се играју на улици, а њу сад ова галама баш обрадова. Нарочито се обрадова кад деца почеше да играју жмурке. Нису заборавили.  Док је улазила у двориште с осмехом је слушала  5-10-15 -20....

DOKTORI

pitija | 05 April, 2018 12:55

Naše naravi 4. deo

Srele se dve poznanice na ulici:

-          Kako si ? šta radiš? – pita jedna.

-          Ma ćuti. Razboleo mi se sin pa ga vodim lekaru. Idem da vidim šta će da mu kažu. Valjda znaju nešto. Znaš kakvi su danas lekari!? Užas.

-          Da, da. Nego kaži mi kako ti je ćerka? Ona je starija?

-          Da, da. Ona je mnogo dobra i pametna. Već studira.

-          A šta studira?

-          Medicinu.

ODGOVOR

pitija | 17 Mart, 2018 16:24

Sve češće dođe onaj dan i

 nikako da prođe.

Razočara te  i zaboli taj dan,

 sve češće ti se poremeti san,

 pa noću budan gledaš u mrak

 i pitaš se svašta i pomisliš svašta.

I prijatelji dragi postanu ti tuđi i strani

i pitaš se šta to bi i ko se toliko promeni?

Nisu te razumeli, tešiš sebe,

 ili ti njih nisi razumeo, svejedno,

 tek od prijateljstva ni pozdrav ne osta.

Oči kriješ i gledaš u nešto drugo,

kao  nešto ti važno i trudiš se da si važan

 i da te „kao“ ništa ne boli.

Misliš, nisu oni loši, a znaš da nisi ni ti,

 Samo ste postali daleki.

Otišao život, otišlo I prijateljstvo.

Oni se lakše prilagodili,

uklopili, snašli...

 Tebi sve manje snage za to.

Gde da je opet nađeš?

Pogledaš unazad,

 mogao si možda bolje,

 možda si mogao i mnogo gore.

Ništa ne zameraš, ni njima ni sebi,

Samo nije ti više lepo, kao nekad.

A znaš  da si dao sve od sebe,

trudio se, opraštao i ponovo pokušavao.

I ne znaš šta je trebalo drugačije.

Zar je trebalo umesto osmeha,

da pokažeš zube?

A opet, ono što ne umeš

I ne pokušavaj.

Samo što se isto pitanje

 u hladnim noćima opet  javlja,

I dok se sivi dani polako vuku.

Kako setu da istučeš

I odakle snagu da izvučeš?

Onda vidiš u dvorištu trešnja cveta,

 i zumbul miriše,

A neko malo lice drago,

 ti se iskreno  smeje,

 kad te na vratima vidi.

I tada znaš

dok nežne dečije ruke ima ko da ti pruži,

znaš da ćeš naći snagu za pokušaj novi

znaš da ćeš ispraviti leđa,

učvrstiti korak,

nabaciti osmeh,

i  u susret još jedan,

 krenuti opet.

Malene ruke u zagrljaj da primiš

NAIVNA

pitija | 05 Mart, 2018 22:47

Već po ko zna koji put ulazi u ovu zgradu. Njena firma i firma smeštena u ovoj zgradi poslovno sarađuju. Nije bio nikakav problem ući u praznu kancelariju i prepisati neke potrebne podatke.

Ovoga puta svi su bili na kolektivnom letnjem odmoru. Nije bilo  portira, tek nekoliko čistačica. Pile su kafu i ogovarale kako samo one moraju da rade po ovoj vrućini dok ostali uživaju negde na moru. Prvi je naravno otišao direktor. Već decenijama je bio na čelu ove firme i već se osećao kao prestolonaslednik. Otići će odavde kad ga zakon zbog godina starosti prisili. Možda ni tad. Teško se nalaze tako sposobni ljudi.

Uđe i kao svaki put pomisli da li da uradi to već jednom i ovde. Celog života je to radila svuda; nije mogla da odoli tome, jednostavno, bilo je jače od nje.

Svaki put kad je dolazila u ovu zgradu bilo je isto;svaki put je pomislila da uradi to.  Uspe da iskontroliše sebe i okrenu glavu na drugu stranu. Ali, ne moramo uvek nešto da vidimo, da bi za to znali da postoji.

Prvo dobro razlisli da li to možda nekom treba. Pogleda kroz veliki prozor u susednu zgradu: uspešnu privatnu firmu i shvati da kod njih nije kao ovde. Znači, ne treba.

Sunce je lepo sijalo i obasjavalo prazne prostorije zgrade; videće se do kasno popodne kad će čistačice otići i  zaključati vrata.Njeni su je kritikovali zbog toga što to radi: zašto nas brukaš, pričali bi joj, ali uzalud. Njoj nikako nije bilo jasno zašto je to bruka, a mnogo štošta nije.Drugi su radili mnogo gore stvari pa se nisu stideli. Uostalom niko je do sad nije video. 

Znala je da je za sve to bio odgovoran njen otac koji ju je to još odmalena naučio i tako vaspitao.

Možda bi to mogle da urade čistačice, pomisli, ali se odmah seti da one  to neće uraditi. Da su htele, uradile bi to još nekoliko dana pre, odmah kad je počeo kolektivni odmor.

Sve joj je to sada postalo teret. Trebalo je da se menja. Prilagođavala se, ali izgleda nedovoljno brzo i lako.

 Mora to da uradi. Hoće- neće.

Uradiće to.

Priđe prekidaču i pritisnu ga. Sijalice duž dugog, praznog hodnika se ugasiše.

Niko to  ne primeti, isto kao što niko nije video ni kad su sijale i po danu i noći, obasjavajući neokrečene zidove, otpali malter u hodniku, neravan pod sa rupama u linoleumu. Onda priđe toaletu, iz koga je samo ona čula šum vode koja neprekidno teče. Povuče ručku, podiže plovak i voda stade.

Neće smeti nikom o tome da priča, njeni će joj reči da se uzalud brine, jer ne može sve da ispravi, kolege će joj reči da to ništa ne znači, da je to kao kap u okeanu.

Svi su želeli velike promene. Želeli su da uzburkaju okeane, potope brodove, isprave krive Drine, zaustave vetrove, pomere planetu. Sve ostalo im je bilo malo i beznačajno. Ona je volela te male stvari, ona ih je cenila i čuvala. Kao kap vode na dlanu. Zar i mi nismo mali, na ovom velikom svetu, kao kap u okeanu, kao zrno peska - mislila je, ali opet imamo veliku vrednost jedni za druge. 

Sa tih nekoliko kilovat sati struje koja neće uludo goreti i tih nekoliko kubika vode koji su mogli oteći za mesec dana, ona neće spasiti svet, ali bilo je lepo i odgovorno sačuvati ih .   

Plašila se da je neko ne vidi, a malo je i priželjkivala to. Znala je da će joj se tada većina  čuditi i ismevati je, ali se nadala da će… možda neko… kasnije uraditi …baš isto što i ona.

Nisu joj uzalud govorili da je naivna.

FB

pitija | 04 Januar, 2018 19:39


Rešim ja da postanem poznata, da i za mene svet sazna. Kad ću ako neću sad, za ovo malo što mi ostalo. Vala kakvih ima, ja sam još i dobra, ma vrlo dobra. Ne kaže se džaba „nikad nije kasno“; samo što ja ne znam da pevam, ali mogu da pišem. Evo sad svi pišu i izdaju memoare. A i ovaj fb milina prava, ko stvoren za mene da se proslavim.

Prihvatim se zato ja kompjutera i fb-a.

Setih se da sam negde čula kako opasnost vreba sa interneta, jer sve što objavite može da vidi čak 40 000 ljudi. E tu opasnost ja hoću. Ta „opasnost“ meni treba. Ja neću da se krijem, ja baš hoću da me vide. Kad me vidi tih 40 000 ljudi zagarantovana mi je popularnost.

Zato napravim profil i počnem da pišem.  Sad će svi moji prijatelji da me čitaju, pa će da pozovu svoje prijatelje, a ovi svoje i eto mene u Grandu kao otkriće meseca „Najstariji mladi pisac“- pomislim.

Kad ono, samo pola posto prijatelja me čita. Uh moram da povećam broj prijatelja. Napravim i stranicu,pa grupu za stranicu pa još jednu stranicu i grupu da sa jedne šaljem na drugu, ali sve džaba.  Ako domet objave bude do 100 i ako mi 10 vernih prijatelja lajkuje super. Pomislih i da lažni profil napravim, al ipak odustadoh; nije to za mene, ozbiljna sam žena.

-  A gde je sad onih 40 000 što može da me vidi? – mislim se.

 Sve što više prijatelja, manji domet objava. Blokira me fb. Ne da da se proslavim.  Izgleda sam JA postala opasnost za fb. Još mi stalno šalje obaveštenja: ako želite da povećate vidljivost vaše objave platite 5$ 10$ itd itd. Ovaj fb kao pravi makro. Prvo ti da sve džabe da te navuče, a onda digne cenu.

Znate šta, platila bih ja i to, ali bojim se mene nema ko da čita. Sad svi sa fb pobefli na tviter i instagram. Izgleda fb-u odzvonilo, izgleda  sam ja iste sudbine kao Kosovka devojka što se jadna „vatala za zelen bor, a on se zelen osušio“.

 Jedino da pišem onom Zakerbergu, da mi plati da mu se više ne vatam za ovaj njegov fb. 

„Od čega si umorna, kad ne radiš?“

pitija | 02 Januar, 2018 13:39

Nije da ne volim praznike, dobro dođu da se odmorimo od posla, ali ja eto ne volim kad ne radim za praznik. Stvarno.  I nekako mi krivo na one žene što rade. One su nasmejane, našminkane, evo u jednoj prodavnici gazda svim svojim radnicima  stavio rogove, mislim od irvasa, pa Nova je godina.

Već je podne a ja osim što sam popila kafu, doručkovala, odgledala jedan super film i dobro, skoknula malo do fb –a, ništa nisam uradila. Tako jednom pitao muž moju koleginicu: "Šta si radila celo pre podne?", a ona mu lepo odgovorila: "E kršno mi pre podne! Mnogo dugačko! Ako ustanem u 10 imam samo 3 sata da nešto uradim."

I tako sa načetom grižom savesti, što nisam bolje iskoristila pre podne pojurim u kupovinu. A kosa neoprana, frizura „pusti me da umrem“, a oko mene doterane prodavačice. Potajno se nadam da neće niko ovakvu da me vidi, zaboravljajući da „Mali je ovo grad, u njemu svi se poznaju“; stidljivo se krijem iza kapuljače, koja još više privlači pažnju, i pokušavam da se setim šta mi treba.


Nisam ja glupa da nasedam na akcije i kupujem ono što mi ne treba. Kupujem samo pametne stvari. Kupila sam  skoro sve što sam se prisetila da mi treba i još 5 litara zejtina. Jeste da je i on bio na akciji, ali to je pametna akcija, i još  daju pakovanje od 5 litara.

Od preostalih para,  zbog dobro obavljene kupovine, častila sam sebe jednom divnom plavom bluzom. Taman se uklapalo sve do u dinar - živela sniženja, a još što mi se slaže uz oči, divota jedna. Jeste da ne idem nigde za novu godinu, ali veliki mi ormar. Ima mesta. Nije mi smetalo ni što sam prepune kese nosala sa sobom, "lepota traži žrtvu".  

Mada, iskreno, malo me uhvatila nervoza od sve te praznične gužve. Deluje mi da svi osim mene znaju kuda idu i šta rade. Ja se lako pogubim u svemu tome, umorim i iznerviram, a tek što pare potrošim?!  

Baš sam se namučila  dok sam  sve donela kući, a još kad sam shvatila da je meni u stvari trebao šećer i da neću imati od čega da  spremim kolače, i da ću stvarno opet morati u prodavnica a da više nemam para, e,  smrklo mi se. A i za onu divnu plavu bluzu shvatih da mi je kao i zelena i crvena koje sam nedavno kupila višak, jer nemam suknju uz koju bi ih nosila. Sva sreća što ne idem nigde. Zato je odmah sklonim, da je ne gledam i da me ne podseća gde sam potrošila pare

Htedoh da sednem da malo odmorim i popijem kafu, tek da se opustim i smirim. Dobro je, došla sam kući kao i one žene što su radile i imam isto vremena kao i one da spremim sve za doček Nove godine. I manje. One su se bolje organizovale i pola stvari završile još juče. Ja imam samo još jedno poslepodne... Štaaa?

Kad videh koliko je sati presede mi i kafa i praznik.

Kako onda sva umorna, nervozna, bez para, ne znam ni gde sam išla, ni šta sam radila, da ne pozavidim onim radnicama koje nemaju slobodne praznične dane? One bar znaju gde su bile, šta su radile, a to što su umorne im je oprošteno. Mene niko ne razume :

 „Od čega si umorna, kad ne radiš?!“- uvek me pita muž.

I sve bih  to nekako podnela, ali ona 3 kg što za dva dana dodam, a skidam ih cele godine, e to nikako ne mogu da podnesem.  Zato uvek za Novu godinu gledam tenis. Nekako mi lakše. Kad one teniserke trče, kao  da ja  trčim.

I sad će neko da pomisli da sam sve ovo izmislila. Nisam. Stvarno!

POBEDITI SEBE

pitija | 29 Decembar, 2017 22:45

Највећи победник је онaj ко победи самог себе!
Хм, још једна мисао која на први поглед ништа не казује.
Зашто би се борили против себе?
Човеку треба да је лепо у сопственој кожи, човек треба да воли себе, а не да ратује са собом ........ а онда једног дана у себи откријеш другог неког човека, странца и схватиш да се с њим бориш целог живота, а он се увек изнова и изнова јавља неуништив.
Како себе „везати“ за столицу и учити ствари које ће ти једног дана користити, а сад те не занимају?
Како себе савладати и не узети ЈОШ само једно парче чоколаде?
Како победити страхове који се ниоткуда појаве?
Kако бити срећан данас без бриге за сутра?
Како себе сачувати од порока, искушења?
Како себе спречити осионости и охолости, надмености и паметовања?
Како себе подићи из кревета и повести у шетњу?
Како „угристи“ себе за језик да не кажеш прејаку реч у криво време?
Како себе смирити кад је повод за нервирање небитан?
Како уживати у оном што имаш, без чежње за оним што немаш? 
Како не позавидети плодовима туђе баште, туђем успеху, туђем животу? 
Како себе покренути за корисне, а сачувати од штетних ствари?
итд итд 
Нек ми јави, ко је успео да победи себе!

CRNI PONEDELJAK

pitija | 12 Decembar, 2017 12:36

Ponedeljak ujutru oko 7 sati.

Na posao stiže žena 60-tih godina.

-        Dobro jutro – na ulazu u firmu s osmehom je pozdravi portir.

-        Kakvo mоје „dobro jutro“. Zbog ove moje nesanice budna sam od 4.

Za njom ide devojka od 20-tak godina:

-        Dobro jutro – pozdravi je ljubazno portir.

-        Kakvo „dobro“? Sinoć sam bila na jednom rođendanu, legla sam u 3 jutros. Ne vidim ni belu mačku.

Stiže i žena 30-ih godina. Portir je ozbiljno pozdravi:

-        Dobro jutro.

-        Ti to mene zezaš? Možda tebi „dobro“, meni sigurno nije. Vidi koliki su mi podočnjaci; dete mi celu noć plakalo i budilo me. 

Za njom ulazi žena 40-tih godina. Portir je pažljivo gleda, pa posle kraćeg razmišljanja i njoj reče:

-        Dobro jutro.

-        Kakvo crno „dobro jutro“ u ponedeljak?Zaspala sam tek pred zoru. Čekala sam da mi deca dođu iz grada.

„E, vala više nikom neću da kažem „dobro jutro“ – naljuti se i portir.

-        Umeš li ti da govoriš? Ništa ne radiš, i „dobro jutro“ ti teško da kažeš – ljutito mu se obrati direktor.

„Šta li je sad ovom? Otkad oženio mladu ženu, viče svako jutro.“ – pomisli portir i savi se da „kao“ nešto podigne, ne bi li izbegao susret sa sledećim radnikom koga ugleda na ulazu.

SADA ZNAM

pitija | 10 Decembar, 2017 16:19

Kad mi dan posivi sav,

Kad mi seta sleti na dlan,

Kad mi tuga oboji san,

Kad mi se strah u srce uvuče

Kad mi nemir kroz krv poteče,

Kad me  nemoć obuzme uveče,

Ja tada znam,

Znam kako da obojim dan:

Suze obrišem i u priče ih zapišem.

 

I sve druge ispisane i ispevane pesme nežne,

Taj treptaj što dušu obuze,

Sada znam,

To nisu reči, to su suze.

Suze što dušu peku,

pa one, kroz reči teku.

PRIPADNOST

pitija | 30 Novembar, 2017 23:24

Pre nekoliko dana naš Dom učenika bio je domaćin učenicima i vaspitačima iz drugih Domova. kao što u takvim prilikama obično biva potrudili smo se svi da se predstavimo u najboljem svetlu, između ostalog i da najbolje što može sredimo naš Dom. Pošto nisam ništa radila, a tetkice su imale mnooogo posla, trebali je oribati hodnike, počistiti dvorište, oprati prozore, uzela sam četku za paučinu i počela da je brišem. Ja sam iz onog vremena kad je neprijatno i nekulturno da sediš, a drugi da rade, uostalom svima nam je u interesu da Dom što bolje izgleda. I onda kao i pre 5 godina, kad napisah sličan tekst, prođe jedan učenik i začudi se zašto to radim.

-          To nije Vaš posao. Vi ste vaspitač, Vi treba da vaspitavate, a ne da čistite.

-          Upravo to i radim – opet odgovorih, kao i pre pet godina i opet nisam bila sigurna da li je razumeo.

 

Nedavno smo takođe pozvali učenike koji se dosađuju u svojim sobama, da izađu da skupljamo lišće. Većina je negodovala:

-          Imam da učim – rekao je učenik koji je često govorio „danas nemam šta da učim“.

-          Moram da sredim sobu – rekao je učenik koji je na primedbe vaspitača da sredi sobu govorio : „nije moj red“.

-          Što baš ja – rekao je učenik, koji nikad ni za šta nije pomagao.

Kad smo nekako privoleli nekoliko učenika da siđu u dvorište, mrzovoljno su se vukli i ovlaš  grabuljali lišće.

-          Oni se stide da rade – shvatih.

Kad im se koleginica i ja  pridružismo i počesmo da radimo s njima, počeče da se opuštaju, da rade malo bolj,e ali i da komentarišu:

-          Hoćete da nam date opravdanje da danas ne idemo u školu?

A bio je divan jesenji dan. Bilo je prijatno izaći u dvorište i na suncu se malo razmrdati jedan sat..

-          Privilegija je raditi ovo. Nepristojno je tražiti nešto za malo truda, za nešto što najviše vama koristi.

-          Ali ovo nije moje. – rekao je jedan učenik.

-          Ja kod svoje kuće radim. Evo za vikend sam sa ocem bio u šumi. Ovde nisam došao da radim. Ovo nije moja kuća – reče drugi.

-          Da, ovde si 5 dana, a kod kuće 2 dana nedeljno i ovo nije tvoja kuća?  - rekoh više za sebe. Kako su jednostavne stvari najteže za shvatanje?

 

Kako nešto gde živim 4 godine, može biti tuđe i nije me briga da li sam ostavio česmu odvijenu, svetlo upaljeno, isprljao kupatilo, prosuo kantu, zalupio vratima, bacio hleb ? Kako mogu da ne volim i ne želim da ulepšam prostor gde provodim najlepše dane svoje mladosti? Kako više volim da se dosađujem nego ulepšam svoje okruženje; da nađem izgovor umesto uradim nešto?

U trenutku shvatih da većina nas pati od odsustva osećaja pripadnosti.

Zašto decu nismo naučili da je treba da brinu o svemu gde se nalaze, gde žive i da kvalitet onog što nas okružuje utiče i na kvalitet našeg života.

Kako se desilo da napravimo takav propust?

Zašto smo sebični, slepi, neuki, prosti, nepristojni, negativni?

*

Nije nas život takvima načinio, mi smo život sebi takvim načinili... mada nikad nije kasno da zavolimo i ulepšamo svoj život.

ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.

pitija | 22 Novembar, 2017 22:57

Прави срећник је онај ко ради посао који воли, ко у њему ужива - који живи свој посао.
Али ту постоји "опасност" да направите грешку, јер у посао уносите срце и често сте субјективни. Нарочито ако радите са људима, осећања лако могу да вас наведу на грешку.
У књизи "Ана Карењина", давно још прочитах да грешке најмање праве они који посао раде професионално, објективно тј главом. 
Тако ја једном упитах своју колегиницу:
Како радити а не правити грешке?
- Лако. Само се држи правила - још лакше ми одговори колегиница.
Волим ја правила и држим их се кад год могу, али ... увек има неко али. Односи међу људима не могу се увек одредити правилима.
То су они ризици кад лекар оперише пацијента кога нико други не би, а пацијент оздрави, кад професор верује у ученика у кога нико други не верује, кад му да шансу више, уместо шансу мање, а ученик једног дана постане добар човек итд итд.Наравно не оздрави сваки пацијент, не постане добар сваки ученик, али и за само једног човека вреди ризиковати.
Зато ја кад год не знам шта да урадим, ја се понашам онако како би волела да се понашају према мени. То је ваљда оно кад се каже "питај срце".
ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.
Ако се у тим случајевима деси да погрешим, грешку лакше поднесем.
А ви?



ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.

pitija | 22 Novembar, 2017 22:57

Прави срећник је онај ко ради посао који воли, ко у њему ужива - који живи свој посао.
Али ту постоји "опасност" да направите грешку, јер у посао уносите срце и често сте субјективни. Нарочито ако радите са људима, осећања лако могу да вас наведу на грешку.
У књизи "Ана Карењина", давно још прочитах да грешке најмање праве они који посао раде професионално, објективно тј главом. 
Тако ја једном упитах своју колегиницу:
Како радити а не правити грешке?
- Лако. Само се држи правила - још лакше ми одговори колегиница.
Волим ја правила и држим их се кад год могу, али ... увек има неко али. Односи међу људима не могу се увек одредити правилима.
То су они ризици кад лекар оперише пацијента кога нико други не би, а пацијент оздрави, кад професор верује у ученика у кога нико други не верује, кад му да шансу више, уместо шансу мање, а ученик једног дана постане добар човек итд итд.Наравно не оздрави сваки пацијент, не постане добар сваки ученик, али и за само једног човека вреди ризиковати.
Зато ја кад год не знам шта да урадим, ја се понашам онако како би волела да се понашају према мени. То је ваљда оно кад се каже "питај срце".
ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.
Ако се у тим случајевима деси да погрешим, грешку лакше поднесем.
А ви?



ANĐELA

pitija | 10 Novembar, 2017 21:35

-          Ne mogu da verujem da sam četvrta godina. Vreme je tako brzo prošlo. – Anđela je pričala vaspitačici -  Već mi je strašno teško kad pomislim na rastanak. Ne znam kako ću bez Vas?

Vaspitačica se samo smeškala i ćutala.

-          Zar Vama nije teško? – pitala je dalje.

-          Jeste, ali ja sam već navikla „mene su već ostavljali“ .  Već dvadeset godina ispraćam mlade  u svet odraslih. Na sve se čovek navikne. Uostalom tako treba. Naučila sam da prihvatim neminovnost. Poželim im srećan let,  a onda se polako vratim  da  sa istim oduševljenjem i radošću sačekam nove učenike  što dolaze.

-          Mnogi Vam se više ne jave?

-          Da, ali to je dobro. Ako se ne jave ne znači da su me zaboravili.  Kao što ja njih sve pamtim znam da če i oni pamtiti mene. Ne može se zaboraviti onaj ko ti ulepša život. To samo znači da im više ne trebam kao što sam ranije; da smo ovaj zadatak koji nam je život zadao dobro uradili u vremenu u kom su nam se životi ukrstili. To samo znači da smo posle tog zajedničkog dela života napredovali; niko nije isti: ja sam spokojna, a oni odrasli i samostalni. 

-          Kako dobro? To nije lepo, pa Vi ste meni bili kao majka.

Vera se na trenutak podsetila svih osećanja koja su je obuzimala dok su proteklih godina razgovarale. Tema je bilo na pretek: o prijateljstvu, o izneverenim prijateljstvima, o lošim ocenama i peticama na kraju svake godine, o prvim ljubavima i patnjama, o svim novim stvarima koje su se nudile i kojih je trebalo da oproba i svim lošim novim stvarima koje nikad nije želela da proba, o roditeljima, o religiji, o svetu, o tome da se sve može naučiti, pa i kako biti srećan... Mogle su da pričaju neprekidno, u isto vreme pažljivo slušaju jedna drugu i uče jedna od druge. Tako se zrele godine podmlade, a mladost sazri.

Obe su posedovale nepresušnu radoznalost koja je žudela da, ako ne sve, a ono što više sazna. Iako je  Vera mnogo čitala i mnogo znala s radošću je slušala novi način razmišljanja koji je mlada  mudrica Anđela predstavljala. I Anđela je mnogo čitala i za svoje godine mnogo znala, ali bi svakog dana čekala Veru sa mnoštvom pitanja i nedoumica. Slušale su se kao da će ona druga  u tom trenu da  otkrije najveću tajnu i mudrost života; zato su razgovori bili najveći dar četvorogodišnjeg Anđelinog boravka u domu učenika.

-          „Roditeljska ljubav je jedina ljubav kojoj je krajnji cilj odvajanje“ – nastavila je Vera citirajući misao koju je volela. -  Lepo je znati da je neko bar malim delom i zbog mene postao samostalna, zadovoljna i uspešna osoba. Osoba koja slobodno korača svojim životom, hrabro donosi odluke, zrelo se nosi s izazovima i s osmehom ide napred.

-          Zašto bi morali da se odvajamo? Ja od Vas nikad neću da se odvojim.

 -          Zato što je to tako u životu. To je prirodno. Tako život ide dalje napred. To je ona potrebna emotivna odvojenost, koja nam omogućava da bez straha gradimo sopstveni život. Taj samostalni let je dokaz da je učitelj dobro odradio svoj posao i da je svom učeniku preneo sve svoje znanje.

     Anđela je nezadovoljno vrtela glavom, a Vera nije želela dalje da objašnjava ono što samo život može da pojasni. 

A    Poslednji meseci brzo su prošli, a i rastanak nije bio toliko bolan. Nove obaveze oko maturskog, priprema za prijemni na fakultetu nisu ostavljale mnogo vremena za razmišljanje i tugu. Zato i postoje obaveze, da se nikad ne stane. Sve dok imamo obaveze idemo napred; živimo. Ljudi se obično žale što imaju obaveze, ne shvatajući da onog dana kad prestanu obaveze, deo nas prestaje da živi.

Poslednjeg dana u domu, kad je zagrlila Anđelu, Vera joj je samo tiho prošaputala:

-          Leti, leti visoko, a ja ću biti srećna, jer ću znati da deo mene leti sa tobom.

Anđela je bez problema upisala fakultet;  broj položenih ispita nizao se sigurno kao što jutro sigurno dolazi posle noći. I ocene su bile visoke, samo bi se retko omakla poneka slabija ocena, da razdrma i podseti na ozbiljnost i težinu visokog školovanja. Dobro se nosila i sa svim izazovima, verovala u uspeh i brzo koračala ka njemu.

Veru je zvala svakog petka;a posle prve godine došla je da je poseti. I posle druge i posle treće. Ipak Vera nije bila zadovoljna zbog toga, jer svi ti pozivi vapili su za utehom; Anđela nije bila srećna.  Nije bila potpuna, jer njeno srce kojim je grlila ceo svet, još uvek nije našlo ljubav svog života.

 „Ne manje od onog što zaslužuješ“ , često joj je Vera govorila;  Anđela je bila nebrušeni dijamant, neprocenjive vrednosti, a dijamant, samo uz dijamant ide... Samo, ponekad ni dijamanti međusobno nisu odgovarali, pa je Anđela patila, a Vera je birala reči kako bi je utešila. Pričale su sve dok Anđela ne bi rekla :“Hvala Vam puno. Sad mi je lakše.“ Ali Veri nije bilo lakše. Svi razgovori govorili su da Anđela još uvek nije bila spremna za samostalan let.

Ne može tako doveka biti, mislila je Vera. Svih prošlih godina govorila joj je da je sreća izbor i Anđela je verovala i svim srcem to i želela... ali svaki sadašnji poziv bio je vapaj za pomoć; nosio je bezbroj pitanja, čak i o onome o čemu su toliko pričale.

- Zar su sva učenja, svi razgovori možda bili uzaludni? - zabrinula se Vera..

U četvrtoj godini Anđela je pozvala, ali ovoga puta ne da traži utehu, već da se pohvali.

Sledećeg leta došli su da je posete: Anđela je htela dečku da pokaže svoju vaspitačicu, a vaspitačici da se pohvali svojim dečkom. Mladić je bio divan, obrazovan, nasmejan i iznad svega videlo se da ludo voli Anđelu.

Školovanje su nastavili u inostranstvu, a Veri su se i dalje javljali, samo mnogo ređe. I sve ređe.

 Vera je shvatila da više ne treba Anđeli onako kao ranije. Anđela je konačno bila spremna za samostalan let.

 Obradovalo ju je to saznanje, ta spoznaja da je došao trenutak odvajanja. Mada, možda je zbog njega bila malo i tužna: Svako odvajanje ma koliko mislili da smo spremni na njega i da je dobro, malo žacne oko srca.

Ipak brzo je vratila osmeh na lice: treba biti srećan zbog sreće onih koje volimo.

 Neće biti više dugih razgovora, poslaće jedna drugoj čestitku za rođendan, Novu godinu,možda još ponekad .... i to je dovoljno. A prazninu nastalu zbog manje razgovora i viđanja popuniće razgovori i viđanja sa novim divnim ljudima. Život i jeste putovanje slično bilo kom drugom putovanju: život je pun stanica na kojima se rastajemo s jednim putnicima i sastajemo i upoznajemo sa drugim. Važno je samo da to vreme, jedino vreme koje imamo jedni za druge ne potrošimo uzalud.

 

 

ZAŠTO

pitija | 29 Septembar, 2017 22:23

Ponekad povrede mene, ponekad ja povredim njih, nehotice, ni sami ne znamo zašto i kako se to desi. Ne znamo kako dođe do toga, kao da neko gore vuče konce umesto nas, pa nas uplete i umrsi. 
Namesti se tako, pa ono lepo pukne i lako se razbije. Kao da nije bilo lepo i posebno i drugačije. Kao da nikad naivno nismo verovali da će biti zauvek . Zakrpi se ponekad, ali nikad to više nije isto, nije kao kad je bilo celo i neokrnjeno. 
A trebam i ja tebi, trebaš i ti meni, jer čovek čoveku treba, drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka. Umesto čovek čoveku, čovek da je, “čovek čoveku vuk bude”.
I vrag bi ga znao zašto je to tako i zašto ono što u teoriji znamo u životu zaboravljamo
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb