Gušt i dert

Dobra učiteljica

pitija | 05 Jun, 2013 12:41

мој допринос Светском дану екологије

       Пре више од 40 година бацила сам последњи пут папир ван канте. Била је то аутобуска карта: била сам мала, а хтела сам да изгледам велика и важна: истрчала бих на предња врата аутобуса и у вис бацила карту да возач види да сам је купила... да сад имам довољно година за карту.

     Онда ме је учитељица научла да се ни тако мали папир не баца ван корпе и да природа мора да се чува. Престала сам тако да бацам карту;природа ми је постала важна, а ја се више нисам правила важна.

Прву тројку добила сам у четвртом разреду. Било је то на писменој вежби из српскохрватског језика. Знате, то су оне слике без речи о којима је требало да се напише прича. На сликама је био дечак који је удицом из реке извадио стари лонац, а ја сам написала да су људи лоши, јер загађују природу. Учитељица ми је рекла да не смем тако да мислим, има много добрих људи због којих свет напредује, а само понеки чине понеку лошу ствар.

        Од тада  ја волим људе. Стварно, мада, можда и из страха да поново не добијем 3. Ето, коју моћ има добар учитељ.

Касније сам наставила да пазим на природу и волим људе.

       Није тад било пуно корпи, тек понека, јер није било ни пластичних кеса и флаша, ни шушкавих кеса, ни лименки.... а оно мало папира чувала сам у џепу и повремено га празнила. Чак сам и неке другове томе научила ... сами су ми говорили: „ знаш кад год видим неку корпу ја се сетим тебе.“ 

       О саставима на тему екологије добијала сам и награде; за професоре биологије писала сам план рада еколошке секције....... године су пролазиле.... али наизглед ништа се није мењало. Никако ми није било јасно како један паметан народ не може да схвати да лепо лепше од ружног, па му је окружење такво какво је.

      Онда сам пре 5 година решила да у продавницама и на пијаци не узимам пластичне кесе. „Како нећеш, па џаба је.“ – чудили би се продавци. „Имам платнену торбу. Чувам природу“- одговарала би им „3 кесе дневно мање, годишње око 1000 кеса мање,,,,, то је брдо ђубрета мање.... и то само од мене“ – објашњавала сам им занесено. а њихов поглед је говорио „још једна лујка више“. Можда бих зарадила неки динар да сам своје идеје уновчила, тек нешто касније и Министарство екологије је почело бојажљиво да пропагира идеју о повратку платнених торби и укидању пластичних... али све је то тако споро и неприметно........

     Недавно улицом угледах жену са дететом у колицима како баца папир ван канте, па реших да се понашам европски: „Молим Вас баците папир у канту за отпадке, да нам град буде чист.“

           Жена ме кратко погледа па гласно рече: „Ма, једи г......“

П.С.

Пре неколико дана видим иде испред мене један дечачић из комшилука,. Једе нешто нездраво из оних великих шушкавих кеса, па кесу фрћ ...на сред пута. Мучим се ја да ли да прећутим, јер може да ме гађа каменом, али ми ђаво не да мира, можда ће се ипак некад сетити мојих речи, па му се што мирољубивијим гласом обратим: „Немој да бацаш  ту. Баци у канту да нам улица буде лепа“. И док сам сва претрнула очекујући псовку, дечак се окрете узе кесу и рече : „Извините“, па је поднесе и баци у канту. 

Ето и то се дешава: Једна шушкава кеса ми улепша дан, а ја се у том тренутку сетих своје учитељице .  

Непријатељи својој деци

pitija | 31 Maj, 2013 10:05

Сваке године почетком јуна почињу да цветају везе и везице a по потреби пуни процват доживе у августу;  понеке се одрже и у септембру.

Наши драги наследници здрави, прави, ко од брега одваљени, који волу реп могу да ишчупају, који све знају и од сваког су паметнији, зато ваљда целе године ништа и не раде или наше слатке наследнице којима је главна преокупација наћи фрајера за забаву или удају, своје време проводе у неуморном шминкању и куцкању порукицапа – једино у чему су успешни је ређање јединица.. А кад враг однесе шалу, на сцену ступају брижни родитељи да им то поправе – на овај или онај начин, са овим или оним изговором.

И уместо да по оној народној „узму мотку и науче га памети“ без стида и срамоте, траже фаце да ураде оно што њихови наследници ницу радили целе године.

Кад боље размислимо нису криви они који окрену телефон, већ они који то од њих траже. Јер , где је тај родитељ био целе године?                         

 Где су били на почетку године, или током године па да попричају са својим дететом, или га мало дисциплинују, да обиђу школу, питају професоре, можда потраже савет стручних лица, па ако треба потраже професора да одрже неки додатни час ако је градиво пропуштено. Целе године родитељи као да забораве на своју децу, сете се тек кад је касно и кад свако треба да сноси одговорност за свој (не)рад – Није то љубав драги родитељи. И на грешкама се учи - и тако се постаје човек .

Веза везу стиже, па после веза за оцене иду везе за упис у жељену школу или дом! И тако они опет заузму место које им не припада и буду онде где нису заслужили. Е то није добро.  А онда без стида и срама  гледају друговима и професорима у очи и корачају као да су постигли нешто велико у животу. Неки чак почињу да их гледају са уважавањем и да им завиде, а стид и савест полако нестаје и све се тумба - наизглед. Али за све постоји време.

Живот је довољно дуг да све дође на своје место и ....дође време да се наплати дуг. Све што се добије мора да се заради, то су природни закони – у природи влада равнотежа. Пази се свега незаслуженог.

 Нећете размазити дете ако му пружите неограничену љубав, већ ако од њега очекујете мање од оног што он може да пружи.

     Један частан човек је говорио: такви родитељи су највећи непријатељи својој деци“. Живи били па видели.

Да ли случајност или.....

pitija | 12 Maj, 2013 19:51

Данас сам са мајком ишла на гробље. Понеле смо цвеће, свеће, упаљач, воду, крпу да обришемо споменик оцу. Мислила сам да је то све што треба. Кад смо стигле видела сам да је ветар на гроб нанео прашину, латице сувог цвећа, суве гранчице. Било је ту чак и пикаваца.

-         Их, требало је да понесемо и метлицу – рекла је мајка.

-         Увек нешто заборавим – сложила сам се. Док се мајка одмарала покушала сам руком да скупим смеће око гроба, али безуспешно.

-         Ма пусти то – рекла ми је мајка – Умало да заборавим, иди запали свећу оној жени тамо – показала ми је на други гроб до очевог - Упознала сам је овде, на гробљу......... кад год би ме видела помагала ми је да уредим гроб....., а кад ја дуже нисам долазила сама је чупала траву са нашег гроба. Није могла да гледа kоров, а није јој било тешко да га почупа, говорила ми је кад бих јој се захваљивала. Од кад је умрла, сваки пут јој запалим свећу.

Послушала сам мајку и пошла да запали свећу. Кад сам отворила вратанца кућице за свеће, угледала сам метлицу.

Узела сам je и док је свећа горела за покој душе љубазној комшиници, очистила сам оба гроба. Таман кад је свећа догорела вратила сам метлицу на исто место. Онда смо полако кренуле кући.

 -         Види, комшиница нам је и данас помогла да очистимо гроб. – рекла сам мајци задовољно.

"Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

pitija | 11 Maj, 2013 15:31

Није ме било јер сам слала текстове на конкурсе, али пошто сам тамо прошла незапажено, ево враћам се овде неколицини својим пријатељима који ме читају као и ја њих:

********За Даницу је бања са топлом водом била рај на земљи. Дуго је прижељкивала одмор на таквом месту и жеља јој се коначно испунила.

Већ неколико дана с мужем се купала у бањи незагађенј објектима савремене архитектуре, у базену окруженом недирнутом природом. Око ње је било пуно старих људи који су овде дошли после разних операција, а оно мало млађих гостију опорављало се од разних повреда, најчешће проузрокованих саобраћајним несрећама, па су неки седели у инвалидским колицима.

Окружење старим, болесним чак и неспособним уопште је није депримирало, чак напротив,  све ју је то подсећало на релативност свега, на неумитну пролазност, опомињало, а опет охрабривало да док год је човек жив, увек ма како било тешко и лоше постоји нада. Осећала се итекако живом и хтела је због свесности себе и пролазности, максимално да ужива у благодетима тренутка.

Базен је био увек пун, али Даница је примећивала само пријатност топле воде, зеленило око базена и плаветнило високо изнад. Ипак поглед су јој привукле штаке ослоњене на столицу поред базена, па је наставила да гледа у том правцу не би ли открила чије су. Ускоро је угледала како их лагано, држећи се за ограду док излази из базена тачно утврђеним покретима узима једна жена. Иако је имала преко 60 година била је још увек витална; а по држању чак и кад је држала штаке видело се да је госпођа; дамске манире јој ни болест ни старост нису одузели. Сваког дана у исто време, сама, ослоњена на штаке долазила је до базена, полако их остављала поред и лагано држећи се за ограду улазила у воду и после тачно одређеног времена излазила напоље. Ти покрети били су рутина; тај ритам постао је смисао њеног живота.

Бања је била пуна, али сви су лагано као река текли не угрожавајући једни друге, по неписаним правилима, која произилазе из неопходности живота. Млади, здрави из краја имали су базен само за себе у вечерњем термину. Све је тако организовано текло годинама својим уобичајним ритмом.

Једног дана уз галаму и смех како то само зна безбрижна младост, на базен је дошло неколико младића и девојака. Надјачали су пријатну музику са разгласа не само својим гласовима, већ и праском својих тела у воду. Прскање воде их је још више радовало па су почели да се прскају, а један младић је изашао и поново скочио. Остали купачи понизно, без речи почели су да се склањају, само су им лица постала озбиљна и намрштена. Младића то као да је забављало, као да је хтео све да казни и истера из базена. Попео се на рамена свога друга и опет скочио. „Јеси ли нормалан? Шта то радиш?“ – вриснула је госпођа и надјачала све. „Пре месец дана оперисала сам кичму. Скочио си баш поред мене, могао си да ме повредиш.“ „Ти си луда. Што се купаш овде, за вас болесне су базени унутра.“ – љуто је одговорио младић. „ Овде је забрањено скакање.“ „Ма ко ће нама да забрани. Ми смо одавде и можемо да радимо шта хоћемо, а од вас старих и болесних немамо где да се купамо. Заузели сте нам целу бању. „Ти си страшно некултуран“. „Ако ти се не свиђа што си дошла овде, теби  је место у  старачком дому, пусти нас младе да живимо“ – друштво око младића сад се увелико забављало, па је младић опет скочио. „Престани да скачеш, зваћу обезбеђење“ – из њених уста вриштао је страх, увећан до панике. Остали купачи су ћутали, збуњени, затечени, неспремни. Младић је био у друштву које га није спречавало да чини то што чини, чак су га и подстицали својим смехом одобравања;  жена  је била сама, немоћна. Бежећи дошла је до излаза, узела штаке и брже него обично отишла до места за обезбеђење. „Ха,ха  види бабу како скаче. Пази да ме не уплашиш. Чувар је мој рођак“ – смејао се младић моћно, а за њим смејали су се и остали из друштва.

Лепота дана распрсла се у безброј капљица воде коју су млади пљускали око себе. Девојке су се смејале и кружиле око младић који је очито постао њихов јунак дана.

Даница је била на безбедној даљини, али се осетила  пониженом више него она жена. Базен је био пун, а НИКО ништа није урадио, ништа рекао. Да ли сви мисле да би то било узалуд, па је боље и не покушавати ништа, или је најбоље окренути главу и правити се да не чинимо ништа, јер ништа нисмо ни видели? Или је можда најбезбедније себе убедити да нас се то не тиче?   Даници су кроз главу мисли смењивале једна другу, а бес због немоћи, због разочарања, због издаје постајао је све већи.   

У једном тренутку испред себе је угледала младића: лице му се нагло уозбиљило, нервозно се окретао око себе, а онда заронио. Даница је погледала у правцу одакле је дошао и на ивици базена угледала жену са чуваром. „Сад је био ту.“- гледала  је у воду, а њен поглед одавао је страх: понижена испашће још и луда. Чувар је разговарао са осталима из друштва. Сви су били озбиљни, помало уплашени а малопређашња надмоћ  и одушевљење истопили  су се на сунцу.  И опет нико ништа није предузео, као да се све то десило давно пре и да су на то сви заборавили. Затечена у тренутку, бесна на равнодушност Даница је високо подигла руку изнад воде, махнула чувару да је види, а онда прстом показала на младића који се крио испред ње.

Док је младић покуњено излазио из базена пришао јој је муж и рекао:“Зашто си то урадила?“- био је забринут. „Зато што мислим да тако треба. Зато што кад је био такав јунак нека сад прихвати одговорност за своје поступке. Зато што ако се тако нешто мени деси, хоћу да верујем, да ће неко ипак да ми помогне.“ – рекла је одлучно,  бес ју је још држао, али плашила се. Итекако се плашила. Оно што се десило још више ју је забринуло:

Младић је на ивици базена, мокар у купаћим гаћицама, понизно савијен испред чувара  деловао жалосно, а речи су биле још срамније: „Нисам само ја скакао и они су“ – показао је на своје другове. „Нисмо. Ми смо се само прскали, а он је скакао. И он је вређао госпођу“ – одбрусили су и они њему. Домалопређашње „другарство“ распрсло се као мехур од сапунице..

„Види нас“. – говорила је Даница мужу.- „ Бринем се...... („о да ли смо рођени зли, или смо у путу то постали“ – стих омиљене песме јој се однекуд сам јавио)........ међу старијима  нема ни одважности, ни саосећања, ни самопоштовања......међу младима нема ни пријатељства, ни чојства ни јунаштва. Ако младима не поручимо оно што нам је дужност, све ће нас убити нечињење. Све било у реду да му је неко још  на почетку рекао да то што ради не само да није лепо, него није ни дозвољено. Младић је још голобрад,  треба и његову душу заштитити од лоших речи и погрешних дела.“

 Нико не жели да остари, али неће остарити само онај ко млад умре; а пошто се ни смрти нико не радује, преостаје нам да чувамо себе у младости за добру и поштовану старост .

„Село гори а баба се чешља“

pitija | 15 Mart, 2013 17:53

ovo objavljujem tek da me ne zaborave prijatelji sa bloga

(ово сам писала 13.01.2010.)

Крај 2009. је лепо почео: укинуте визе. „Нема визе, нема кризе“.Одушевљени коментатори питају младиће и девојке, шта за њих то значи а они одушевљено  одговарају : „То нам много значи. Моћи ћемо да путујемо.“: пандемија рецесија или да употребим лепше речи – свуда криза, а наши млади се радују што ће да путују......

Ми фабрике скоро да и немамо више, оно мало људи што је остало запошљено у јавном сектору свакодневно очекују да ли ће добити отказ или ће имати јачу везу од осталих па да ту и остану. Цене велике - европске - господске а плате сељачке - мале - српске.. Избор производа у продавницама око нас велики, а у нашим новчаницима јад и беда. Није ни чудо да се највише купују производи у продавницама са кинеском робом.

Више би ме обрадовала вест да је фабрика за производњу здраве хране отворена у неком нашем питомом, напуштеном селу; више би ме обрадовала вест да нас у извозу ткз.“нашег бренда“- ајвара нису претекли Словенци. Можда су то урадили док је наш народ жељан путовања чекао боље дане па да се спакује торбе и отпутује . Више би ме обрадовала вест да се поправио просек оцена у ЕГШ“Никола Тесла“ . Знате ли да у тој школи која носи име једног од најзначајнијих Срба, има одељења са свим негативним ученицима – да има одељења где поједини ученици имају двојку само из владања?!?!. Или ако просек, тј. знање наших ученика ипак не може да се поправи а онда да се бар та школа не зове више Никола Тесла, ( грех је према том великану ) већ нпр. Стјепан Месић или Бил Клинтон. И друге вести би ме обрадовале али доста о томе; да се вратим путовањима. Желим да подсетим да за путовања треба пун новчаник. За пун новчаник треба добра плата, за добру плату треба добра струка или занат, па онда није лоше да се зна и неки страни језик, а ми смо у завади и са нашим матерњим језиком.

Сећам се да је неко рекао да је грешка у нашем васпитању младих што их учимо да смо ми најпаметнији народ, да је наша земља врло богата природним богатствима, а младе Јапанце  уче да је њихова земља сиромашна и да они морају много да раде. Наше васпитање је отишло у своју противуречност, па смо стигли довде где смо сада: нисмо се много трудили ни бринули о ономе што имамо већ смо га расипали, поткрадали, уништавали, а Јапанци су постали највреднији народ на свету. Хајде да сада учимо од бољих или да се присетимо својих најбољих – Доситеј Обрадовић, наш први министар просвете је давно рекао:„Књиге браћо, књиге, а не звона и прапорци“.

И да се још једном вратим на путовања. Па ко је против путовања?!?!, али како би Шојић рекао:“Полако бре с та путовања.“ Потрошићемо и оно мало девиза што имамо. По статистици у свету само 5 – 15% људи путује и то зна се ко: онај богатији, успешнији слој, приватници, предузетници, научници, спортисти, уметници..... њима ова вест много значи а осталима...... чак и одлазак на „привремени рад до пензије“ није више могућ - рецесија је у целом свету..

Зато млади пре него што почнете да пакујете торбе и „уживате путујући по свету“, обратите пажњу, да ли сте заслужили то путовање, да ли сте добри ђаци, спортисти, успешни уметници, млади проналазачи, да ли ће због ваших 5 дана путовања родитељи бити у дуговима целу наредну годину. У супротном може да буде по оној народној „село гори а баба се чешља“ .

********

П.С. 15. март 2013.

У међувремену студенти из нашег града и они који студирају овде ишли су у Беч. То је требало да буду они бољи по успеху, али и међу њима се поткрали они који су одмах у хотелу поломили огледало – 100 евра, аларм за пожар 300 евра итд итд. много ми болно све да пишем,  зато нисам хтела пуно ни да слушам о тој екскурзији   ( Наравно вредне Бечлије су то одмах наплатиле, а наши студенти су се тад академски расплакали, јер немају пара да плате штету коју су направили???? – изгледа навикли само код куће да руше и ломе без одговорности).

Болно ми било и да слушам како је Беч леп и уређен град, јер кад погледам само какави су наши градови искрено, много ми тешко?

Пре месед дана хтела ја да се понашам европски па се жени која je гурала колица са бебом и бацилa папир ван канте , културно обратим да не прља улицу у којој ће њено дете да расте, а она ме кратко погледа па гласно рече –

Ма не једи г.... .

Mи смо леп народ, а живимо у ружном окружењу.

Паметан смо народ, а глупо се понашамо и радимо.

И тако, ма колико се трудила, ја ништа ново не могу смислити, све је већ одавно речено........:

Можда би ову тему могла да назовем и „ у сваком кукољу има жита“ или „седи ди си , јер ни за ди си ниси.“  

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Не волим да идем лекару

pitija | 12 Februar, 2013 13:22

Не желим да критикујем, али морам да похвалим

Не идем често лекару. Стварно. Лечим се по рецептима наших бака. Не, немам ја ништа против доктора, само знам да је данас све теже доћи до њих(  ја као лисица из басне: кад није могла да дохвати грожђе, онда јој и не треба). Што је нас мање ( бар тако кажу статистике – прети нам бела куга ) а лекара све више ( идите на Завод за запошљавање ако ми не верујете), све су веће гужве у Домовима здравља. А наши у министарству стално мозгају и стално предлажу нове мере, али нешто не иде па не иде. Ето наш Дом здравља је пун осмеха, оно јес да је то само реч на обавештењу „осмех ништа не кошта а пуно вреди“, али не знам коме је то упућено: да ли то треба да се болесни осмехују медицинским сестрама (ма ком болесном је уопште до осмехивања), не би ли их умилостивили да нас пусте до доктора. Или се то односи на осмехе среће кад болесни после силних препрека коначно угледају свог изабраног доктора. Тако сад имамо поред „изабраника срца свог“ и „изабраника здравља мог“.

А можда се то односи на сестре?.....Али,не, на њих се сигурно не односи – ем су им мале плате, ем да се осмехују за џабе, то стварно не иде.

        Можда је боље уместо оних крупних црних слова да се одштампају смајлићи, још ако може у боји....то би био пун погодак.

Но да вам испричам мој случај:

После 10 дана главобоље, због које сам удавила све у својој околини причајући о свом случају и тражећи спасоносни лек и због које сам потрошила силне паре на све могуће лекове које су ми препоручивали, није ми преостало друго него да потражим помоћ лекара. Хтела сам да одем и код приватних лекара, али код кога : које анализе да тражим у лабораторији, да ли да одем до реуматолога, неуролога, очног, или можда код гинеколога. Сви они су долазили у обзир с обзиром на моју болест. Пошто толико пара ипак нисам имала, удахнула сам дубоко,скупила стрпљење да издржим све што ће ме на путу ка оздрављењу задесити. Прво је требало пронаћи изабраног. Изабрала сам жену, не због савремених трендова, већ зато што су у Медицини рада где ја припадам оба доктора биле жене. Срећа моја да ту припадам, јер нема гужве. Изабрала сам ону докторку која ми се уклапала са сменама на послу. Спремна да чекам 2 сата, завршила сам за 30 мин, односно добила сам све потребне упуте. Било је већ 18 00 сати, али ми је љубазна докторка ( и име јој је Весела ) рекла да одем до неуролога који ће сигурно одмах да ме прими. Потрчала сам до неуролога, али кад год журим иде споро. Строга сестра ми је рекла да може да ми закаже - тек за месец дана?!?! Сва моја објашњења остала су неусвојена, одлучна сестра остала је при своме. Да не заборавим да кажем да је чекаоница била празна. Онда је изашла докторка( деловала је прилично уморно) и у пролазу ме ипак саслушала :“Сад не могу да те примим, али дођи сутра у 16 сати“, а сестри додала да ме убаци у термин једне пацијенткиње која је отказала. Није било више од 18 и 30 а радно време је до 20 00, али докторка је заиста деловала уморно. Издржаћу до сутра. Успут сам отишла до физијатра. Никог у чекаоници, пише: радно време до 20: 30 – била је среда; сестра ми је заказала за понедељак – кроз шалтер сам видела да је за сваку смену већ било уписано по 5-6 имена. Али ја спадам у дисциплиноване пацијенте ..... Љубазно сам се захвалила- понедељак и није тако далеко, могла сам и горе да прођем.

Вратила сам се до опште праксе па ми је докторка на упут дописала „cito“ – што ваљда како ми је једна колегиница објаснила значи хитно.

Сутрадан је на моје изненађење све ишло као по лоју. Неуролог ми је дао ињекције против болова и упуте за очног и за ренген врата. Већ ми је било лакше. Лагано сам отишла до очног – нормално да закажем. Опет је било око 18 00. Никог у чекаоници. Чуло се само како сестра и докторка причају. После 10мин изашла је сестра погледала упут и довикнула докторки:“Имамо једну жену. Можете ли сад да је примите, или да јој закажем?“

Преглед је био готов за 10 мин.

Супер, још само да одем да видим где треба да снимим врат и да закажем и за неколико дана ја сам завршила.

У чекаоници никог, у ходнику чистачица. „Извините, кад раде, треба да закажем?“ „Позвоните, ето имате ту звонце“. „Видим, али ми је мало незгодно, да се не љуте што их узнемиравам“.“Ма звоните Ви слободно, зато звоно и служи“. Изашао је насмејани млађи човек. „Само да питам, кад могу да закажем?“-понизно као и сваки болесник, питала сам.

Погледао је упут и на моје изненађење рекао:“А зашто да заказујем нешто, што могу одмах да у радим?“ „Штаааа!“ – зинула сам у чуду. Ово да доживим у земљи Србији данас, е то не бих веровала ни у сну!?! Јесте да је наша изрека „што можеш данас, не остављај за сутра“, али друга су то била времена. Тад још нисмо измислили заказивање.

Док сам ја сва срећна понављала :“Данас је мој срећан дан“, љубазни техничар је завршио снимање. С осмехом на лицу да ли због моје радости или зато што је просто такав испратио ме је до врата. У истом расположењу сачекала сам да платим снимање. Али авај, осмех ми је замрзла истог тренутка кад се однекуд појавила, строга, дотерана сестра; мене није ни погледала већ се окренула младом техничару и као учитељица прописно га преда мном искритиковала:“Зашто си примио жену кад није хитан случај? Шта ће сутра да каже начелник кад види шта си урадио?“

Занемела сам. Покушала сам у глави да нађем разлоге за такво понашање и ма како се трудила ништа ми није било јасно:  у првом тренутку сам се постидела што имам  „само“ главобољу, много би ми било пријатније да сам сва поломљена ( схватила сам да су то хитни случајеви); схватила сам  и да је узалуд да кажем да је на упуту који је остао код физијатра писало хитно, а да је на овом то случајно изостављено; питала сам се да ли можда немају довољно снимака, па сам се осетила кривом због тога – да ли да одем негде и купим да имају за хитне случајеве; жао ми је било човека који је због мене добио критику – а у најмању руку би требало да буде похваљен – а није уопште деловао као неко ко је неодговоран па ради непромишљене ствари, чак супротно. На крају сам се запитала и какав је то начелник кад има овакву заштитницу. Имам довољно година током којих сам срела много секретарица које брину о својим директорима више него о мужевима и рођеној деци, иако већина не тражи то од њих. Сигурна сам и да је и овај начелник способан да сам искритикује сваког ко то заслужи и нема потребе да то чини неко уместо њега – иако не знам човека сигуран сам да је својим способностима заслужио то место и да му није потребна оволика и оваква „заштита“.

И док су мисли муњевитом брзином пролазиле кроз моју главу, трудећи се да нађем чаробну реч, поново сам постала јадна и понизна; скупљена у свима добро познат положај пацијента и тихо трудећи се да сачувам бар мало достојанства само упитала:“Зар се овде кажњава љубазност?“  

Строга особа у белој униформи и даље није обраћала пажњу на мене, само ми је треснула књижицу, а ја сам се што је могуће тише и што је могуће брже удаљила.

Вече је било пријатно па сам осетила потребу да  прошетам онолико колико је било довољно да сакријем и смирим свој шок.

“Да ли ће да га казне?“-питала сам се „Али зашто?...Ја морам о овоме да испричам још некоме.......Унутрашњи глас ми је говорио: Морам да га похвалим......... Написаћу причу о овоме што ми се десило....Мислиће да сам чудна, блесава....Нека, ипак хоћу.....ако то не учиним нестаће и ови појединачни трагови љубазности и нормалности.“

Сутрадан сам отишла по резултат. Одахнула сам, јер је као што сам и очекивала на шалтеру била друга сестра:“Молим Вас, само да Вас питам: како се зове техничар који је синоћ радио? Морам да га похвалим, био је дивно љубазан.“-питала сам је.

„А то је Саша, доктора Делимира син“.-љубазно ми је одговорила.

Сад ми је јасно.

 Ово је мали град и сви су чули за доктора Делимира – кажу био је природан, непосредан, народски човек - иако доктор. И непогрешив дијагностичар. Нисам га упознала, али чим су сви чули за њега, значи да је био добар - јер добри се памте.

Ето , доктор је добро васпитао свога сина. Свака част - “Са оца је остануло сину“, по оној народној.  

Не желим да критикујем; већ сам заборавила све који то заслужују ( па и строгу и „важну“ особу у белом), али морам да похвалим оне који се издвајају и не пристају на малодушност и малограђанштину и све остало „мало“, јер заслужују да се памте – а ово је мој начин и моја захвалност.

П.С. Данас( а то подразумева последњих неколико година) моја мајка устаје у 04:00, да би око 05:00 предала књижицу, па се врати кући, па иде опет око 10:00 ( изгубила је ред пошто је докторка била на одмору,.. на усавршавању,... на боловању итт). Колико пута ми је рекла да је тог јутра била 16. а примају само 15, па је опет сутрадан морала све испочетка. Моја мајка је била дивна, велика жена и добра мајка, а и сад је, колико јој то Паркинсонова болест дозвољава, још се бори док онако погрбљена ситним кораком, мрачним улицама жури, заобилазећи псе луталице, а ја се тешим да је то кретање добро за њу, тешим се да је лакше њој да устане( па ионако пати од несанице) него ја да чекам, јер радим.

А моја ћерка завршава медицину и љути је моје „народско“ лечење и неодлазак лекару: „Зашто ти не волиш да идеш лекару? Да ли се ти бојиш?“ – питала ме је. „Да, - можда је то и страх од оног осећања који имам у чекаоници“– страх да ћу сваки пут да се осетим јадно и да нећу моћи да поднесем толику безобзирност и несаосећање блиских ми бића, који прихватају лош систем, а због тог система који ни њима са оне стране шалтера, ни нама „малим“ са ове стране не одговара, па зато постајемо лоши и једни другима туђи.

Само нешто ми је тужно око срца „мора ли баш тако“ и није ваљда да никог није брига? Могла сам да сам хтела да нађем везу, али то није мој стил, то ми је „остало од оца“.

ГЕНИ

pitija | 03 Februar, 2013 23:29

Није смела да мисли на оца иако је он стално био у њеним мислима. Свако даље удубљивање болно ју је гушило. На гроб му је одлазила ретко, само кад је морало, због обичаја. За њу, њему тамо није било место. Он за њу ни после 4 године није био тамо где су мртви, већ тамо где је живео и где је све  подсећало на њега; једино се није видео. Оставио је много драгих успомена, ствари за сећање и понос, све оно што је сам, трудом, радозналошћу и жељом за учењем створио. Корачао је усправно и поносно, са осмехом, скоро детињом благошћу и лавовском спремношћу да ако затреба својима пружи заштиту, онако како је он желео, а није добио од свог рано умрлог оца. Штитио је и све недужне, због чега је често испаштао, али је тако својима оставио успомене за понос. Ничег у његовом животу није било ни за стид ни заборав. Поред безграничне благости на њега је подсећала и посвећеност прво деци, па онда унуцима, а уз све то посвећеност раду и хуманом друштву какво је желео и за своју и туђу децу. Потпуна, искрена и скоро наивна посвећеност. Такав је остао и кад су дошла нека друга времена, неке друге вредности, нека друга мода. Можда су му се због тога неки чудили, можда и подсмевали, али су га ипак поштовали. А можда је том својом искреном наивнишћу и вером у добро неке успео и да поколеба и увери да је то могуће- само да је било више таквих.  Један наш песник је рекао: „ако чујеш да сам умро, не веруј, јер ја то не умем“. У његовом животу није постојала та ружна реч - смрт, ни страх од ње. Зато она није веровала да је њен отац умро.

Њени ученици су јој често говорили:“Извините, али Ви сте много наивни. Сад су друга времена и цене се друге ствари“. Рођени касније, у времену отимања и суноврата свих благости, честитости и саосећања, другачије су размишљали. Друге су књиге сад биле у моди, други филмови, друге песме. „Свако сад мисли само о себи, не види друге ни кад би се сударио са њима и никог више није брига ни за кога“ – говорили су јој, а она им је причала лепе свевремене приче о доброти и љубави међу људима, о хуманизму и раду. Слушали су је и као да се колебају питали: Такви сте само Ви, друге је баш брига. Нема више доброте“.  А она им је одговарала:

“Али ја мислим да си и ти добар и знам још пуно добрих људи, а доброте вреди много више - то је само ствар избора. И знаш шта: ја више нисам тако млада; имам велико искуство, а наивност није моја мана већ мој избор.“

Њена мајка, необразована, али бистра жена, често је била центар приче у друштву. Умела је тако лепо да забави окружење, да се нашали на свачији, па и на свој рачун, па су је многи волели и радо долазили код ње на разговор и разбибригу. А и савет и подршку. Како се само поноси својом оштроумном мајком која због пара у то давно време није завршила неку високу школу, али и овако је без дипломе умела да помогне сваком коме су савет и утеха били потребни и још увек то може. Деси се понекад да се посвађају, ваљда као свака мајка и ћерка, око безначајних ствари, али кад наиђе нешто озбиљно, нешто што боли нико не уме тако лако да утеши као мајка, да подигне и посаветује. Иако иза сваке стоји много година искуства и мудрости, њој њена мајка остаје увек најбоља подршка

„Ти си добра жена“ – рекао јој је једног дана поштар - „увек си насмејана“, образложио је свој закључак баш у тренутку кад је хтела да га пита на основу чега је то рекао. Хвалила је и дивила се људима из окружења, колегама који су добри организатори, рационални, прецизни, систематични и често се питала шта је њена јача страна. А ученици су најчешће на разговор долазили баш код ње, и најчешће после разговора одлазили са осмехом и захвалношћу. Осећала је и била често задовољна собом, јер је у себи препознавала искрену моћ саосећања.

Њена баба по мајци била је тиха, нежна, повучена и блага жена. Рано је умрла од рака; а рак се кажу добија од бриге. Не сећа се много своје бабе, али по причању своје мајке, зна да је баба била изузетно брижна и добра особа.

 Деда је био крупан човек усправног држања, весељак, бистар, кога су деца највише памтила по причама. Славио је славу, али је волео да прича о свецима и њиховим манама. Тако је засмејавао децу, ослобађао их од страха, а свеце и традицију приближавао унуцима..

Било јој је жао што те приче неко није записао, па је зато она своје писала за оне кога буду занимале, за будуће унучиће. Мада.... њене су приче више биле сетне, као и она кад је обузме туга. А била је често тужна, јер тако ваљда следује свима чији је избор благост и наивност. Пригрлила би тугу, пустила је да исцури кроз сузе, приче или слова, а онда наставила даље. Да је неко питао какав јој је живот, без размишљања би рекла: леп, иако је много пута пала. А сваки је пад после неког времена откривао поуке и дарове.

Деде по очевој линији се није сећала. Убили су га младог. Кажу да је погинуо недужан, због наивности, јер је веровао људима.

Њена баба по оцу, била је жена вучица. Толико трагедија је прошло кроз њен живот, али осмех јој са лица ништа није надјачало. И веру у добро и пожртвованост која ју је и у најтежим тренуцима чинила срећном. По кршу и камену, ишла је боса километрима до манастира, да за најмлађег, болесног сина донесе свету водицу, како би у мозгу шизофреног настао мир. А када је тај мир нашао једне зоре кад га је покосио камион, баба је опет утеху налазила у уређењу гроба па је често говорила: “Што је мом Топлици лепо цвеће. Нико такво нема“.

Она се чудила како гроб може да буде леп, али живот нас најбоље учи свему што знамо и на чудне начине нам открива разна сазнања, па и сазнање да оно што не може да победи, прихвати и да у животу буде у миру са свим што он доноси. И њена баба је била јача од свега; осим смрти. Али смрт се ваљда не рачуна, рачуна се само начин како то  урадиш кад дође по тебе.

Њени најближи и најмилији, свеједно да ли још корачају њеним улицама, да ли их исто сунце греје, или не, станују у њеном срцу и њеним мислима.

Једног дана, те мисли јој изненада указаше вековну истину о сличностима,  које је натераше да се осмехне задовољно:

То она и гени њених предака живе и даље. Сложно.

         Живот је чудо и треба га живети. До краја. И даље све док иза предака остају потомци..

Буђење

pitija | 30 Januar, 2013 23:53

 Није волела да иде у кинеске продавнице. Ипак, понекад је ишла, јер су само они имали  те беспотребне симпатичне ситнице, којима нико не може да одоли, јер бескрајно увесељавају. Због хладноће у продавници, продавачица је била у јакни, пришла јој је и стидљиво питала шта тражи, а онда док су обе тражиле оно што јој је требало, осетила је иза себе строги поглед газдарице. Брзо је платила, свесна да газдарица није откуцала фискални рачун и изашла напоље на светло дана, да што пре заборави мрачну атмосферу која се осећала у продавници.

Док је вадила ствари из торбе зазвонио је телефон.. „Можеш ли да замислиш шта ми се десило прексиноћ? Кад сам излазила из апотеке напали су ме неки дечаци, ударили, одгурнули и узели ми новчаник са пензијом и документима.“- чула је дрхтави глас рођаке.

 „Страшно. Имала сам и ја пре неколико година исто искуство, могу да замислим како ти је. Јесу ли ти много узели?“ – покушала је да утеши узнемирену рођаку.

„Пензија није велика што је у овом случају добро, јер ми нису много пара узели, али требаће ми много пара да извадим нова документа. Како ћу следећи део пензије да подигнем без документа, а како ћу документа да извадим без пара? Јуче сам цео дан провела у полицији. Можеш да замислиш да су се чак смејали што сам се толико узнемирила, јер се такви случајеви сваког дана дешавају, није то ништа посебно... Кажу, позваће ме да идентификујем дечаке кад их нађу, али ја сам им се захвалила, - нећу да ми после неко разбије прозоре и нападне ме и код куће; па ја сама живим“.

 „Требају ли ти паре?“ – пита је.

 „Не хвала. Не смем да се зајмим. Хтела сам само мало да се изјадам.“

 „Ако некако могу да ти помогнем, слободно ме назови“ – спустила је слушалицу а онда пожурила да заврши са ручком док крене на посао.

Данас мало касни па ће морати бициклом. Жури да што пре стигне уобичајеним улицама; код прве кривине поред канти наилази на прву групу паса луталица, али је они овога пута не примећују,а и навикла је на њих. Није се плашила паса, све док је два пута нису напали. Тада се више љутила на пролазнике који нису стали да јој помогну него на псе. Сад је научила како да се одбрани и опет их се не плаши. Код друге  групе канти, наилази на човека који претура по кантама. „Добар дан“ – увек му се јави, познаје га од раније кад су радили у истој фирми, али не довољно да зна и разлог његовог запуштања и пропадања. На једној сахрани, неко јој је скоро рекао, читао је своју песму и сви су били затечени како је то било добро написао.

Мало је закаснила, али на портирници није било никог. Била је свесна среће што ради у једној од малобројних , преосталих друштвених фирми, а најважније, волела је свој посао. Прионула је на своје данашње задатке, док је колега поред ње разговарао службеним телефоном. Радио је то у последње време често. Прво није приметила, а онда је почела да запажа да разговор траје врло дуго, да је о тотално опуштеним небитним стварима и да је позвани број мобилни.број. 45 минута неважног разговора, а ни наговештаја крају. Почела је да се нервира. Изашла је до магацина ходником  прекривеним прљавштином, у чијим ћошковима се скупила прашина, а поред канте је било исто толико смећа као и у њој. . Изгледа да теткице овде не залазе. Отварила је прва врата, тешко иде, друга нису ни затворена, брава клима, један рам само што се није одвалио.  Радознала завирује да види шта се крије иза тих врата: просторија је до врха испуњена столицама за расход. Можда би бар трећина могла да се искомбинује и поправи – помисли, а онда брзо затвори врата и пође назад према својој канцеларији. Ионако је изашла без неког посебног разлога, тек да не слуша разговор колеге. Стиже баш у тренутку кад колега завршава разговор.

 „Колега, зашто толико разговараш? Знаш колико ће то да кошта?“ – чује себе како изговара питања колеги. Да ли је више изненадила себе или колегу смелошћу свог питања. Затечен у првом тренутку не зна шта да каже, а онда полако одговара

„Сви други могу да троше и баш их брига, е сад није ни мене брига.“

„Ја гледам себе, а не друге“ – наставља она, а глас јој дрхти јер предосећа буру:   „Кад сви други буду водили рачуна, онда ћу и ја.“ колега је све љући.

„Али то је заједнички телефон, не само твој. Ако га због тебе искључе неће нико да има, а знаш колико нам треба за посао .“ – док покушава да изгледа смирено, речи сад излазе потпуно без њене контроле.

„Ко? Ко мени сме да искључи телефон? Ја ћу њих да тужим.“ – све је љући и љући, све гласнији и гласнији. Скоро да је изгубио контролу. Овога се и плашила. На срећу изашао је у ходник да се смири. До краја дана више није телефонирао. Она се смирила тек пред крај радног времена.

Пријала јој је свежина ноћи. Добро ће јој доћи вожња бициклом. Утонула у мисли за длаку скреће да не упадне у рупу на путу. Опет је неко украо решетку са шахте за каналицацију. А данас је била ту, добро се сећа. Бесна и љута, највише због своје немоћи, критикује а кога другог , него себе – „да си исправна као што мислиш, твој бицикл би имао светла, не би морала да возиш уз тротоар да избегнеш кола.“

„Добро вече“ – говори док улази у кућу..

 „Јеси ли чула ову бруку: хрватске генерале Готовину и Маркача ослободили у Хагу . Прво су их осудили за злочине над Србима, а сад... . Која брука и срамота?! Која неправда!“ – уместо поздрава псовао је њен муж гледајући трећи дневник.

Зачудо та вест је није толико узнемирила; узела је књигу и отишла у своју собу да се пробуди. Како би волела да је све ово сањала.

ВЕДРАНА

pitija | 25 Januar, 2013 14:15

(Прича би могла да се почне и овако: живот ју је гурнуо, пала је, а онда се лагано подигла, обрисала прашину и с осмехом наставила даље)

Причала је искрено, сад већ опуштено. Све. Без размишљања. У почетку мало, а сада све више. Плашила ме та опасна искреност. Шта се крије иза ње!?

Лепа, млада и свежа. До пре неколико дана није било те свежине. Сада пошто је донела одлуку, опет је била опуштена и свежа. Расположена. Видело се да је срећна, али не радосна, јер без обзира на све није била глупа. Знала је да је тамо, где се одлучила да крене, сигурна само несигурност.

У почетку ми се чинило да то ради из ината, из пркоса из жеље да упропашћевајући себе повреди ону која ће је сигурно увек и без обзира на све највише волети - мајку. Јесу ли свесне мајке колико после оног првог, Евиног греха, кад зачну ново биће, могу још грехова да направе? Које дивно и ризично путовање представља родитељство!?

 А све почиње управо ту, у оквиру породице између четири зида, између свађа, суза, смеха, стрепњи, погледа, додира..... Све то или пак одсуство тога даје печат који свако од нас носи кроз живот.

Чиме ме је привукла? Открићем да није онаква како изгледа: обична. Понекад смо водиле сасвим обичне, успутне разговоре који се тичу других, а онда ненадано у први план искаче њена прича као шок, као олуја усред лета.

Одличан ђак, примерна и неприметна па сам у почетку тражила од ње да утиче на ученице са проблемима у понашању. Какав промашај!

Онда се скоро потукла са једном ученицом. Такве ситуације ма како на први оглед биле страшне, касније добро дођу, јер представљају тест који неки људи положе високом оценом а неки опет падну у нашим очима. Свидео ми се њен начин прихватања одговорности. Тачно је измерила своју кривицу и чекала казну. Друга ученица је хистерисала, оговарала, нападала, одбијала да прихвати свој део кривице. А кривица није ни тражена, само трезвеност и обећање да неће више да се понови. Волела сам јаке и самосвесне особе. Приче оне друге ученице да се плаши јер се Ведрана дружи са опасним типовима, обиле у се о моје уши. Не чујемо оно што не желимо.

После тога неколико пута сам је необавезно заустављала у пролазу и тек онако питала: како је. Обично би одговорила кратко и уз осмех.

Осмех је био део њеног имиџа. Први пут кад га није било повукла сам је у страну.  Није се опирала. Изгледа да јој је разговор био преко потребан, али би сигурно и без њега преживела. Већ је себе издресирала на бол, патњу и добро их је подносила. Без обзира на понеку сузу у углу ока, све је подносила онако како су генерацијама жене пре ње подносиле патњу – без права на жалбу. 

Посвађала се с мајком. Али не пати. Престала је да пати још пре неколико година кад јој је мајка ускратила пажњу, загрљај и пољубац за рођенда. Да не би повредила њеног полубрата из мајчиног првог брака и полусестру из очевог првог брака. Они нису имали праве и мајку и оца, а она зато што их је имала, није смела да их има ни тек толико колико је требало једној девојчици. А била је добро дете и радила све што заслужује љубав. Али љубав није добијала. И туга је,  као што кап по кап разара стену,  разорила њено срце. Више није било поправке.

Покушала сам да јој објасним да грех  није грех ако не постоји намера.

Замишљала сам ту старију припросту жену, навиклу на рад по цео дан , без надокнаде, без пажње, без похвале. Није било тешко да у мислима видим цео њен живот, јер је таквих судбина било безброј. Нико јој није пружао љубав, па тако, није је ни научио да она даје другима оно што никад од других није добила. А била јој је потребна као храна, као вода и сунце. Мучила се са првим мужем, добила дете и трпела због тог детета, а када се указала друга прилика, заклела се себи да је ни по коју цену неће пропустити. Срећа јој се осмехнула, био је то добар човек, ткђ.са дететом. Чуваће то туђе дете као своје и више. Знала је колико је тешко детињство деце у лошим браковима. Желела је тој деци да пружи све што она и они нису имали до тада. А када је као плод тог, коначно мирног и спокојног живота дошла слатка девојчица, помислила је да је и њу коначно погледао Бог.

Девојчица је била здрава, вредна и паметна. Није задавала бриге и није правила проблеме, па срећна мајка није морала да јој поклања превише пажње и времена које ионако није имала, због обавеза у пољу, кући, због друге деце. А како изрека каже „док дете не заплаче, мајка га не узима“, Ведрана није плакала, па је мајка мислила да има све. А другој деци је давала, без питања, без плакања, да свет нешто не замери, да зли језици не поједу њен нови живот, не отму јој нову шансу, или да деца не помисле да Ведрану воли највише. А волела ју је, ако не највише. јер ко може да измери количину љубави. а оно најјаче, свим срцем и била срећна и поносна што је ово дете јако па не тражи посебну пажњу, не изазива бригу – у школи је била најбоља, све радила, помагала, трчала и била активна. Хтела је да је помилује по коси, да је пољуби, али увек су у близини била друга деца, па је одустала да не би погрешно схватили, дуги пут су јој руке биле пљаве, грубе од рада на њиви, или јој је одећа миисала на зној и стоку... и тако временом је навикла да суздржи осећања, само је остао сјај у очима. Али деца то често не виде. А онда време избледи тај сјај и као да га никад није ни било.

Покушала сам да нешто од оног што сам видела мало у мислима, а више у животу, кажем Ведрани. „Све знам, али нећу да јој опростим. Сад је хтела да ме пољуби и честита рођендан, а ја јој нисам дала. Остала је да плаче и куне. Нека, сад зна како је мени било.“- рекла је наизглед хладно, али суза што је засјала у углу ока, издала је. Запљуснуо ме талас те тешке, годинама сакупљане туге па сам пожелела у том тренутку да је пољубим – ту малу девојчицу у телу девојке - „уместо мајке“, али нисам имала снаге. О како нам је тешко да изразимо оно што осећамо. А ко то може да види !? Значи тако се пропуштају прилике, шансе, животи...

„Опрости мајци, због себе. Стићи ће те грижа савести и то се обично дешава кад је касно и кад ништа не можемо да исправимо. Схватићеш мајку кад будеш и ти мајка, кад направиш и ти грешку. Немој да мислиш да ћеш бити поштеђена грешака у животу. Ако опростиш мајци, моћи ћеш да опростиш и себи. Немој да од живота правиш пакао.“  

Узалуд сам говорила. Збуњивала ме је та психичка снага којом је контролисала физичке потребе: апсолутно је владала својим телом што се тиће изгладњивања у посту, физичких вежби које је могла да ради до бесвести и да од тренутка кад реши, заувек прекине са сваком лошом навиком, а са друге стране никако није знала да залечи душу. Сваком новом раном као да је смањивала бол претходне и чинила да буде подношљива. Живот ме је поучио да сво богатство разноликости и ширину осећања, чуда, патње и радости, прихватим што једноставније : опростиш и идеш даље, паднеш па устанеш, обришеш прашину и кренеш даље, опет и опет,  и никако не заборавиш на тренутак да застанеш и уживаш у малим наизглед безначајним стварима, све док трајеш. Нисам се сналазила баш у тим психолошким играма свести и подсвести. Зато ваљда постоје армије психолога, психијатара, ако је уопште и њима нешто јасно.

 „Ако, нека ћу“ - . Трудила се да буде сурова,

„Зашто ти онда глас дрхти и руке подрхтавају?“ – питала сам је намерно, испипавајући њену искреност.

Немајући куд, осмехнула се али је наставила тврдоглаво да брани свој став: „Навикла сам да ме боли. Уосталом, ја нећу дуго да живим. До 25.год. Ни децу нећу да рађам.“.

*

 

Следећи пут је сама дошла и одмах рекла: „Сад се забављам са циганином“ – смешкала се и смешкајући чекала моју реакцију. Осетила сам се као да сам овога пута ја на испиту. Који је прави одговор? Ћутала сам, а онда додала.речи познате песме „Циганин сам ал најлепши,-  могу да разумем.“

 „Старији је од мене, 10 година“. – провоцирала је.

„Добро, ти ионако делујеш много старије.“- прихватила сам игру.

„Ожењен, је, има и децу.“- ређала је чињенице, без узбуђења.

„То баш и није згодно, али шта ћеш кад си заљубљена.?!“- глумила сам и ја

„Нисам, само хоћу да нервирам родитеље, у ствари мајку, отац ми је добар.“- коначно је почела опет искрено да прича.

„О сад имамо школски пример последица патње из детињства. Уништаваш себе да би казнила мајку. Глупо. Мислила сам да си паметнија. Зашто једноставно не признаш себи шта осећаш, да си повређена, да си тужна, Много је једноставније рећи да се плашиш. Плашиш се да признаш да ти је потребна љубав, јер се можеш поново разочарати, плашиш се да те опет боли..“- почела сам да се љутим.

„Мрзим да се плашим.“

„Али се плашиш“.

„Нема везе док не признам. Научила сам да увек будем јака и да се ни на шта не жалим“

„Само храбри имају храбрости да кажу да се плаше. Слаби ставе маску и стално дрхте испод ње.“

„Ако. Нећу да признам. Ма рекла сам Вам већ да сам лоша особа.“

„Ниси. Нећу да прихватим то, џабе се трудиш да ме убедиш. Исувише си млада да би била лоша особа, само због тога што си нешто лоше доживела. Збуњена и рањена јеси, али лоша ниси, ма шта урадила“- трудила сам се да и моја искреност допре до ње.

 

Неколико дана је нисам видела, а кад сам је видела опет је била озбиљна. Било је време оних полицијских потера и хапшења

„Сигурно је у затвору. Не јавља ми се.“

„Ко? Циганин?“

„Ма не, с њим сам раскинула. Нашла сам другог. Ја као да тражим невољу. У ствари нашао је он мене. И овога смо се бојали......Добро имам времена да размислим шта ћу даље.“

„Можда је ово знак.“- додала сам бојећи се да ли ће да разуме да хоћу да јој кажем да јој живот нуди ово решење и да га прихвати док још може. Можда ће једног другог дана она хтети али тад неће моћи.

„Занимљиво и ја сам то помислила.“- обрадовала је моја реченица.

 

*

„Видела сам га. Пустили су га. Платио је да изађе, да би био са мном. Сад не могу да га оставим. А и зашто би. Лепо ми је с њим. Пажљив је према мени. Брине. Увек зна где и с ким сам. Увек ми пошаље поруку као да је преко пута мене.О свему причамо. Он од мене ништа не крије. Има поверења....... Жели да имамо и децу.“ – причала је више себи него мени.

 

Осетила сам да је потреба да с неким разговара полако престајала. Док је је полако говорила, схватила сам да је донела одлуку. Било јој је потребно да своју одлуку некоме изговори гласно како би била потпуно сигурна. Изабрала је пут девојака које прате оне момке за које јавност сазна тек када их неко проспе по асфалту.

За два месеца познанства дала је своју будућност. „Мени је лепо с њим.“ – неколико пута је поновила. Веровала сам јој. Сигурно су били слични и одговарали једно другом. Усамљени и срећни у својој несрећи. Дао јој је оно што јој је одувек недостајало:“Како си данас. Јеси ли нешто јела, да ли ти нешто треба?“ Имао је моћ и она је добила на значају; осетила се заштићеном, паженом, па иако је то личило на затвор, пријало јој је да прати сваки њен корак и то схватала као љубав, а не као његову несигурност и страх од напуштања. Одајући јој тајне везао јој је опасну омчу, а она јој се радовала.

Више нисам постављала питања, нисам говорила, још мање саветовала, јер све би било узалуд. Ћутала сам са примесом горчине, после свега што сам чула. Упознала сам а да то нисам желела део оне друге стране. Улогу судије нисам никад узимала, али била сам љута, не због ње колико због њега. Одакле му право да дира у живот. На ум су ми падала сва она деца која су му својом несигурношћу и несрећом обезбеђивала бесмислен живот, скупа кола, луксуз којим је придобио Ведрану.

„Ако то не ради он радиће неко други“ – рекла је једном, али нисам одреаговала, а хтела сам да кажем:“Али увек постоји избор; а то је његов избор, а он је твој избор. И како само можеш њему да опростиш и још да га волиш, а не можеш мајци?!“

Хтела сам то да кажем, али сам прогутала бес који и није био толико велики; живот ме научио да на многе ствари не можемо да утичемо. Ведранина одлука је била једна од тих ствари на коју нико и ништа не може да утиче било да молимо или кунемо и која може, само због сазнања да постоји, да жуља као каменчић у ципели. .

 

 А опет, кад сам стигла кући, нисам могла а да не ухватим за последњу сламку; једино што ми је преостало и што сам још знала и умела да урадим - хрпу осећања и неизговорних мисли истресла сам на папир: у причу о Ведрани.

Среле смо се још једном, таман довољно да јој додам папир: „Волела бих да ово прочиташ“. - рекла сам зауставивши је у пролазу.

„Сад журим, причаћемо други пут“,-  одговорила је Ведрана „Нема потребе, само прочитај“. Знала сам да неће бити другог пута. Или....да ли је то човекољубље или наивност тек и кад сам рекла да је готово, веровала сам. Веровала у ствари које су само мени биле вероватне и могуће.

Ведрана је отишла је не окренувши се, одлучним корацима, кад да пркоси а мени је први пут пало тешко што је неко био искрен. Чему искреност, кад никоме не користи?!

*

Прошло је неколико месеци. Ведрана се вратила у своје родно место и више се нисмо чуле. Присиљавала сам себе да не мислим на ту мени драгу девојку и на то шта је урадила од свог живота. Сместила сам је у угао срца и ма колико то био мали угао, био је сасвим довољан да је увек видим и да она буде увек ту као и мала упорна нада.

Шта год и како год, човек само у време можете да се поузда.  Посао и живот смењивали су се по важности у мом животу, доносећи разноразне промене, које опет нису нарушавале склад мог живота. А онда  једног дана како то обично бива деси се нешто: некад неком лепо, неком ружно.... :  на екрану телефона прочитала сам не верујући: „Кики, Срећан рођендан и све најбоље жели Вам, шта мислите ко????ВАША ВЕДРАНА. НАДАМ СЕ ДА МЕ НИСТЕ ЗАБОРАВИЛИ J.“ – колико пута човек доживи гром из ведра неба: „знала сам, знала“, помислила сам „није ме заборавила, сећа ме се“. „добила сам поруку за рођендан“ - Скочила сам. желећи да се похвалим том неочекиваном срећом и показала је првом колеги. „За шта се ти радујеш, порука за рођендан, па то је данас сасвим обична ствар.“ „Ма није обично, добила сам је од једне .......- а онда се сетих: како да објасним оно што нико не зна, оно што не смем да кажем, ни ко је Ведрана, ни какв нас тајна повезује. Како је Ведрана сазнала број мог телефона и да уопште имам телефон ( увек сам причала да нећу никад да га носим ) и  како је сазнала кад ми је рођендан... то су све добри знаци, то све указује на нешто....

Пожурила сам да што пре одговорим, да због паузе не помисли да ми порука не значи оволико колико значи:„Како тебе да заборавим? О колико си ме само обрадовала!“  - откуцала сам, а онда мало размислила и додала „ има ли прича наставак?“ . страшно сам се бојала , али одговор је одмах стигао:

„Драго ми је да сам Вас обрадовала. За наставак приче рећи ћу само да имам новог дечака, који је миран, добар, пажљив, да сам добро и тако. Поздрав J

„Хвала на поздраву, па сврати некад“- откуцала сам другу поруку  мерећи сваку реч – да не буде ни премало ни превише.

„Наравно, доћи ће Ваша Ведрана да причамо као некад.“- Нежно као неку драгоценост спустила сам телефон да не бих нечим покварила лепоту тренутка. „добро је“ – предосећала сам.

*

Време је опет радило по своме – пролазило лагано, повремено би стигла по нека порука за Нову годину, Божић, 8.март.

Четири године чувала сам у свом телефону те поруке, а сада  сам  решила да их заменим другим, да направим места за нове.

        Нашла сам Ведрану, опет захваљујући средствима савремене комуникације, средствима против којих сам била до недавно, а сада их користим да се повежем са својим по свету расутим пријатељима .

        Може ли се бити срећан због туђе среће? О итекако!  Мој живот је осунчан још једним зраком среће мени драгих људи. 

Са екрана компјутера сада ми се осмехивала - моја Ведрана., само што је сада била у друштву два мушкарца: старији ју је заштитнички грлио, а малог је она грлила у наручју.  Прелиставала сам све албуме са сликама, а са сваке ме је гледала девојка дуге плаве косе, крупних очију у пуној својој лепоти;  никад лепша, ведрија и насмејанија. Онда сам бојажљиво кренула у још једну потрагу; пажљиво сам тражила и нашла и слику која ме је врло занимала – маленог је у наручју држала старија жена нежношћу којом се само унуци обасипају. – нека питања није потребно постављати , одговори нам се сами нуде - Ведранина мајка.

Прва прича о Ведрани може да се одложи тамо где и припада - у далеку прошлост – Ведрана одавно није део ње, она сада живи другу причу. Пред њом су изазови, али ја знам да ће за све имати довољно снаге и мудрости. 

Срећно Ведрана! 

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Одговор

pitija | 23 Januar, 2013 19:27

( Једна скоро љубавна прича)   Волео је да чита; сате је проводио у сигурном свету књига, далеко од свега што га је окруживало; далеко од оних чији је он плод био. Одлазио је у свет јунака, бежећи од света изгубљених душа. Временом се поистоветио с њима и скоро да је успео да не чује тишину око себе, која је гушила јаче од било које свађе, да не осећа хладноћу која је владала у погледима његовог оца и мајке, да не види предају у срцу оца, које се гнушао и због које је био љут више него због наивности и безобзирности којом је мајка тражила љубав свуда сем у својој кући.Толико се трудио да је скоро преварио себе.

 Увек се смејао гласно и причао; причао само да не чује своје мисли и своје страхове. Оне су се пробијале јако и болно, а он је се све гласније смејао, да је то све мање личило на смех, а више на крике и вапаје.

Сам, ружно рањен и уплашен тражио је одговоре у књигама и добијао их за многе ствари, али за најважнију их није добио.

На многе ствари се човек навикне, само ако се довољно труди и ако рано почне да вежба. А он је почео да вежба раније него би ико требало, још као дете.

 Љубав – превара, презир, понижење, предаја, бол и одвратна тишина. Тамо где љубав умре, тамо је њен гроб, а у гробу је тишина и нема живота.“ -  Да ли да плаче, да моли, да се нада, да се љути....? Ко би знао одговор на та питања и где да их тражи? У књигама које је читао није их било, а није имао кога да пита. Он је био споменик на гробу љубави, на коме  је писало:

Нема љубави, не постоји, чувај се ње, може да повреди, јако заболи, живи без ње – трагови свакодневице урезивали су се све дубље и дубље, у душу, у мисли, у срце и остављали ружне ожиљке.

 Није ни приметио како му је та хладноћа дан, по дан, ледила срце.

 

Она је волела да чита; сате је проводила у сигурном свету књига, далеко од свега што је окруживало, далеко од свих чији је плод била. Одлазила је у свет љубави, бежећи од света мржње. Временом је заволела тај свет и скоро да је успела да не чује свађу око себе, речи увреде којима су рањавали себе двоје људи које је највише волела, људи који су јој подарили живот. Њен отац је повремено био више син а мање oтац, а њена мајка је понекад у својој борби за своје место, за љубав прелазила границу и повређивала и себе и све око себе; страсно желећи љубав, стежући је, а она је све више измицала, као што песак, цурила између прстију кад се сувише стеже шака.

 Њене очи боје чоколаде биле су некако сетне; причала је тихо да би чула своје мисли, жеље и наде у које је све јаче веровале.

На многе се ствари човек навикне, само ако се довољно труди и ако упорно вежба. Била је дете, али није хтела да се навикне на живот без љубави.

Љубав је лепа, љубав је грађевина коју градиш целог живота, у коју уносиш веру, труд, знање, мудрости и срце. Љубав постоји.“ - У књигама које је читала налазила је одговоре за питања која су је мучила и подгревала своју веру. Училе су је да се за љубав треба борити и она је била спремна.

Та вера јој је грејала срце и пружала безусловну и безграничну љубав.

Очи боје чоколаде загледале су се једног дана у очи боје планинског извора. Сета је полако почела да нестаје из њих. И у зеленим очима је засјало сунце. Почели су да се друже, да причају дуго о свему, да се смеју и били на корак од.... а када су руке требале да им се споје, када је пожелела да му пружи све оно што њена мајка њеном оцу није умела, он је отишао.

Ненавикнут на толику топлоту уплашио се. Тај тренутак истинске среће  суочио га је са страхом да можда неће моћи да је сачува, као што његов отац није успео да сачува љубав његове мајке. Опет су се јавила питања без одговора. Био је тотално збуњен, тражио је сигурност.

А живот не даје гаранције ни одговоре пре времена. Све има своје време, треба га само знати сачекати.

Она је остала да га чека, јер за њу борба подразумева и чекање.

Чекала га је у нади да ће њено срце отопити  његово па ће јој се вратити.

А можда га више и не чека, можда се нама само тако чини; можда  је његово срце заледило њено........

Верујте како вам драго, зависи које сте „књиге читали“.

Прегурасмо још један смак света

pitija | 18 Januar, 2013 17:49

 Мало сам закаснила са овим текстом, али ја ово нисам писала пред овај смак света, него пред прошли ( или претпрошли, не знам тачно - ко све да их преброји).

Што се мене тиче, нама ова Земља уопште не треба. Одслужила је своје и ми сад лепо можемо да се преселимо на неку другу планету.

Ја се уопште не бојим смака света. У ствари он се одавно и десио само то још нисмо схватили. Ево доказа:

Човек је друштвено биће: небитно.

Више није неопходно да се родитељи и деца виђају тако често као некад: мобилни  омогућавају да се у сваком тренутку ма где били чују или пошаљу поруку. Тако им се та могућност доступности своди на 2 поруке дневно, временом и мање. Одавно не ручају заједно, све ређе пију кафу заједно,  све мање тема за разговор имају а кад су се последњи пут нашалили, ретко ко се сећа. Док родитељи усамљени у тишини гледају своје „омиљене“ програме, деца у својим собама преко тастатуре и екрана „разговарају“са својих 3 000 виртуелних пријатеља широм света.

Рад је створио човека, или активност је неопходан услов живота – нетачно.

Човек данас седи код куће, а да скоро уопште не мора да устаје ту су разне електронске справице, да упали ТВ, откључа кола, отвори гаражу, укључи светло, грејање итд. Онда опет седне у кола, па се вози, вози до посла где опет седи тј ради тако што гледа разноразне машине како раде. Кад се умори од стресног посла и седења, седне у кола па на рекреацију, на терене са вештачком травом, вештачким стенама, вештачким језерима, вештачким снегом. За неактивне су направљене покретне траке, масажери који обликују тело какво сте сањали. Што се тиче лепоте ту је тек изобиље – вештачке трепавице, надограђени нокти, коса, а о умецима за све делове тела не мора ни да се прича; против бора су пронађене креме које отклањају боре и пре него што се оне појаве (!?).

Кад због неактивности додате неки килограм ту је брдо успешних производа који за 5, 15 или месец дана могу да скину онолико килограма колико желите, и то тако да топите килограме док седите у својој удобној фотељи или ноћу док спавате.

Без Сунца нема живота а сунчева светлост је неопходна за здравље због тога што подиже расположење, подстиче метаболизам, лучење витамина Д који је неопходан за кости итд,итд, – небитно.

Млади су се скоро навикли на ноћни живот, а Сунце све више смета, па су људи принуђени да се од њега штите почев од наочара, преко заштитних крема са разноразним факторима, па до клима уређаја код куће, у колима и на послу. Онај ко жели лепу боју може кад год хоће да оде до соларијума, а коме требају витамини може их купити у свакој продавници и то и дању и ноћу.

Ваздух је неопходан за живот - небитно

Недостатак здравог ваздуха данас може да се надокнади у кисеоничким собама, а три дана на мору може да замени само један боравак у сланој соби.

Вода је неопходна за живот – небитно

Ко још сме да пије воду са извора. Све је загађено. Вода се пије из флаша. За прање нам скоро и не треба – имамо крема за суво прање руку, косе, тела. А не треба нам ни за кување јела, јер Цептерово посуђе у истој шерпи може да пржи без уља и кува без воде ( награда за оног ко препозна шта је пржено а шта кувано); у специјалним посудама ручак може да се скува за 15 мин. Уосталом не морате уопште ни да кувате, брза храна је на сваком кораку.

Сунце, вода, ваздух не требају ни биљкама ни животињама. И за њих су направљене куће, стакленици, кавези, па онда вештачка трава, вештачке планине, вештачка језере, вештачка киша, снег. Бежећи од природе, човек је ушао у куће а онда унутра унео  природу. То што природа више није природна више ником не смета. Важно да човек сад може било где у космосу да се насели и ту опет направи Земљу.

Па шта онда рећи?

Неко је овде луд а ја сам збуњена.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Уместо коментара

pitija | 15 Januar, 2013 13:11

Читам често приче  о жељама за далеким пространствима, слушам их свакодневно ( на срећу не и у својој кући )  на послу, улици, ТВ-у како би тамо негде, некад били срећни.... а време овде и сада доноси нове боре.

Сећам се да сам једном, кад сам имала мање година рекла како бих волела да живим у време принчева и принцеза. Мој друг ме је погледао и значајно рекао: „а ко ти гарантује да би ти била принцеза? Можда би била слушкиња?“

Не знам како је дошао на ту мисао у тим ситним годинама, али сам касније схватила колику ми је мудрост поклонио. И данас је чувам због себе и успомене на тог друга кога више нема .

Зато овде видам ране, бројим шта сад имам, учим да данас знам више него јуче, чувам драге људе и не замерам им као некад..... а кад видим прљаве и разривене улице знам да могу да погледам у небо, оно је чисто, кад видим суво дрво могу да га залијем, кад видим тужног могу да пробам да га утешим, кад видим зле могу да верујем да су несрећни, кад видим добре могу да им приђем да ме огреју, кад ми је тешко могу да плачем, кад ми је лепо могу да се смејем гласно и до суза..... . и још много тога могу. 

Много и не могу.

Тад сам помало тужна, помало бесна.... а после схватим зашто не могу све што желим:. 

Ја сам само човек.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

ЖАО МИ ВРАТА

pitija | 15 Januar, 2013 10:12

    Некада је Дон Кихот  водио борбу против ветрењача. Данас неки ученици у интернату воде борбу против врата. Разлика је ипак огромна , јер је она борба била симболична и часна, ова данас је срамно буквална : наиђе набилдани младић пун себе на врата и подругљиво им каже: »Глупа врата, ја сам најјачи. Јачи сам и од тебе », и снажно боксером распали по њима. А јадна врата ћуте и трпе, шта ће кад су слабија. Као последица те „величанствене“ борбе остају рупе - срамни трагови. И тако редом, бум, трес, бокс, још мало па ће сва врата у дому да буду побеђена. Није ми само јасно зашто снажни младић није одустао после првих врата, кад је видео да је јачи, него је настављао да одмерава снагу са следећим и следећим и тако ће ваљда да тера до последњих, све у нади да ће нека можда чак и да му се супротставе? А можда ће да окрене и други круг?

          Сад се сетих сцене из филма «Лајање на звезде» када је ученик боксовао против козлића, а «филозоф» рекао :» Јадан козлић. Ја ћу да навијам за козлић :  коо-злић, коо-злић», па и мени дође да тако навијам за врата « Враа-та,  враа-та,  враа-та...».

           Жао ми јадних врата.

      Жао ми очију што морају да гледају те ружне рупе, желела бих очима  само  лепоту .

      Жао ми и уплашених ученика који то виде а морају да ћуте, јер не дај боже да се ти набилдани младићи окрену против њих .....( можда су  ове јуначине некад и њима показивали своју снагу , али пошто о том неизмерном јунаштву ови мањи нису смели да причају, а ни трагови нису остајали као ове трајне рупе на вратима, оставили су их на миру јер, без доказа победе  није им било занимљиво ).

      Кад мало боље размислим жао ми и тих јуначина што не могу да схвате да осим мишића треба да вежбају и своје најјаче и најмоћније - сиве ћелије, па нисам сигурна да ће у животу осим против врата извојевати још коју победу.

         Жао ми и свих који мисле да интернат није њихов, па није важно ако га неко ружи и рањава.

         Проћи ће године и једног дана ће их пут нанети поред ове плаво беле зграде, и тад ће схватити да је Дом ипак био и њихов, јер је био део њихове најлепше ране младости, и тад ће осетити стид, а можда и грижу савести.      

П.С. овај текст је написан пре 6 година. Данас је због камера ситуација мало боља .

1033 за Косово

pitija | 07 Januar, 2013 19:29

Размишљајући о тексту који бих могла да објавим, паде ми на памет да је можда сасвим довољно да уместо речи свако од нас пошаље ове недеље по 1 поруку на 1033, а онда и сваке следеће недеље по једну док буде требало.

Лепо је што стално помињемо Косово, па кад га толико волимо хајде да овако из топле собе, из удобне фотеље уместо порука које преписујемо са интернета и шаљемо једни другима, пошаљемо поруку онима због којих још имамо могућност да се подсећамо предака, да се поносимо њиховом крвљу у венама и препричавамо славну историју. 

Кад и последњи  напусти ту нашу Свету Земљу, бојим се да нећемо имати право на то, јер ћемо се тек тада сви стидети што нисмо урадили бар само оно што смо могли. 

А сада и овде ја могу да пошаљем једну поруку за један оброк за  "гладне на Косову". Без нас гладни неће моћи још дуго тамо да трају, без њих,стидећемо се себе.

 

Прича о чоколади

pitija | 06 Januar, 2013 21:18

(Можда је ово Бадње вече прави тренутак за ову причу за коју ми је инспирација била једна дивна девојчица)

С осмехом је стављао последње ствари у путну торбу спремајући се у завичај по ко зна који пут у ових десетак година. Повратак му је био много дражи и лакши него одлазак; зато је волео да своје најмилије обрадује поклонима. Уз уобичајене поклоне обавезна је била и чоколада. Знао је да његова девојчица пуно воли чоколаду. Знао је и коју највише воли.

На врх, преко свих ствари, пажљиво као неку непроцењиву ствар стави чоколаду а онда зашнира торбу. Целим путем мислио је на њен осмех, па није ни осетио дужину пута.

И заиста, све би како је замишљао: девојчица се одушеви што види оца, снажно га загрли и пољуби, а онда још једном и још једном за свако парченце чоколаде. То је била само њихова игра при сваком сусрету. Онда нежно стави чоколаду у своју торбу, чекајући прави тренутак да је отвори.

У тренутку кад помисли да одломи једно парче, сети се драге комшинице која јој је била као права другарица; и да се нашали и да је утеши и да је мудро посаветује. Комшиница је живела сама, јер су јој деца била далеко, па девојчица отрча до ње и рече јој:

„Увек сте добри према мени и ја желим да Вам се захвалим, а немам ништа друго него ову чоколаду. Али знајте да је највише волим, а од срца Вам је дајем.“

 „О, драго дете, како си добра. Ето, баш си ми поправила дан, јер ми данас нешто није добро и управо сам кренула лекару.“

 „Радо бих пошла с Вама, али морам у школу.“ – одговори девојчица забринуто.

 „Ништа не брини. Већ си доста учинила за мене. Ето видиш да ми се осмех вратио. Бићу ја добро, а ти иди и учи. Школа је важна за живот.“

Због врућине која је тог дана била заиста велика, комшиница стигавши до лекара опет осети малаксалост. Док се презнојавала, гледала је по препуној чекаоници. Сви су били задубљени у своје мисли и преокупирани својим проблемима, па схвати да је сувишно да било шта кога замоли. Зној се сливао са њеног лица док је наслоњена на зид чекаонице чекала свој ред.

 „Дођите овамо.“- зачула је иза себе – једна млада жена придржавала ју је док је водила до места које јој је направила. Кад је села, извадила је флашицу са водом из своје ташне, нежно је прешла поквашеном руком преко њеног лица а онда јој дала и да попије мало воде не би ли се освежила.

„Пуно ти хвала драга.“- обратила јој се комшиница.

      „Ништа не брините. Питала сам да Вас приме преко реда.“

„О како си ти... „ – тражила је речи захвалности комшиница.

 „Али то је само мало воде. Знате и моја мајка живи далеко, можда је и она сад жедна.“- одговорила је млада жена, а сенка сете прешла је преко њеног лепог лица. Комшиница лагано устаде и крену у ординацију, а онда се сети и из ташне извади чоколаду:

 „Узми ово, желим да ти се захвалим“.

 „Али не треба. Ја сам то онако....“ – сад је била и жена збуњена.

„Знам, али и ово је САМО чоколада.“ – рече а у себи се сети радости коју јој је донела та чоколада. То није била само чоколада, као што, знала је ни оно није било „само мало воде“.

Стигавши кући жени у загрљај утрча син. Чврсто се загрлише, највише и најјаче на свету:

„Јеси ли био добар данас?“

„ Да, као и сваког дана“. – одговори дечак.

 „Е зато ћу ти дати чоколаду; али само да знаш,то није обична чоколада“ – шалила се мајка, не слутећи колико је била у праву. То је била чоколада која преноси љубав.

Те вечери шетали су поред дома за незбринуту децу, држећи се за руке,и причали о многим лепом стварима. Дечак је био много срећан:

„Мама, ја сам баш срећан што имам тебе,имам тату, породицу, а ова деца немају никог. То мора да је јако страшно. Тако бих волео да могу некако да им бар мало, ма само мало помогнем, “.

То може, али не мора да буде страшно. Нечија срећа може бити бескрајно захвална нечијој несрећи ... а тад више нема несреће - помислила је сетивши се дана кад га је изабрала. Истовремено су кренули према торби у којој се налазила чоколада. О како су се добро разумели; њиховим мислима нису биле потребне речи: дечак је отрчао до ограде и дао чоколаду најближем дечаку.

           Мрак је сакрио њене очи у који су се мешала осећања среће, поноса, бескрајне љубави, судбинске повезаности. Кроз сузе бескрајне љубави гледала је како се око њеног сина окупљају и други дечаци и отварају чоколаду – то је био прави тренутак.    

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb