Gušt i dert

Буђење

pitija | 30 Januar, 2013 23:53

 Није волела да иде у кинеске продавнице. Ипак, понекад је ишла, јер су само они имали  те беспотребне симпатичне ситнице, којима нико не може да одоли, јер бескрајно увесељавају. Због хладноће у продавници, продавачица је била у јакни, пришла јој је и стидљиво питала шта тражи, а онда док су обе тражиле оно што јој је требало, осетила је иза себе строги поглед газдарице. Брзо је платила, свесна да газдарица није откуцала фискални рачун и изашла напоље на светло дана, да што пре заборави мрачну атмосферу која се осећала у продавници.

Док је вадила ствари из торбе зазвонио је телефон.. „Можеш ли да замислиш шта ми се десило прексиноћ? Кад сам излазила из апотеке напали су ме неки дечаци, ударили, одгурнули и узели ми новчаник са пензијом и документима.“- чула је дрхтави глас рођаке.

 „Страшно. Имала сам и ја пре неколико година исто искуство, могу да замислим како ти је. Јесу ли ти много узели?“ – покушала је да утеши узнемирену рођаку.

„Пензија није велика што је у овом случају добро, јер ми нису много пара узели, али требаће ми много пара да извадим нова документа. Како ћу следећи део пензије да подигнем без документа, а како ћу документа да извадим без пара? Јуче сам цео дан провела у полицији. Можеш да замислиш да су се чак смејали што сам се толико узнемирила, јер се такви случајеви сваког дана дешавају, није то ништа посебно... Кажу, позваће ме да идентификујем дечаке кад их нађу, али ја сам им се захвалила, - нећу да ми после неко разбије прозоре и нападне ме и код куће; па ја сама живим“.

 „Требају ли ти паре?“ – пита је.

 „Не хвала. Не смем да се зајмим. Хтела сам само мало да се изјадам.“

 „Ако некако могу да ти помогнем, слободно ме назови“ – спустила је слушалицу а онда пожурила да заврши са ручком док крене на посао.

Данас мало касни па ће морати бициклом. Жури да што пре стигне уобичајеним улицама; код прве кривине поред канти наилази на прву групу паса луталица, али је они овога пута не примећују,а и навикла је на њих. Није се плашила паса, све док је два пута нису напали. Тада се више љутила на пролазнике који нису стали да јој помогну него на псе. Сад је научила како да се одбрани и опет их се не плаши. Код друге  групе канти, наилази на човека који претура по кантама. „Добар дан“ – увек му се јави, познаје га од раније кад су радили у истој фирми, али не довољно да зна и разлог његовог запуштања и пропадања. На једној сахрани, неко јој је скоро рекао, читао је своју песму и сви су били затечени како је то било добро написао.

Мало је закаснила, али на портирници није било никог. Била је свесна среће што ради у једној од малобројних , преосталих друштвених фирми, а најважније, волела је свој посао. Прионула је на своје данашње задатке, док је колега поред ње разговарао службеним телефоном. Радио је то у последње време често. Прво није приметила, а онда је почела да запажа да разговор траје врло дуго, да је о тотално опуштеним небитним стварима и да је позвани број мобилни.број. 45 минута неважног разговора, а ни наговештаја крају. Почела је да се нервира. Изашла је до магацина ходником  прекривеним прљавштином, у чијим ћошковима се скупила прашина, а поред канте је било исто толико смећа као и у њој. . Изгледа да теткице овде не залазе. Отварила је прва врата, тешко иде, друга нису ни затворена, брава клима, један рам само што се није одвалио.  Радознала завирује да види шта се крије иза тих врата: просторија је до врха испуњена столицама за расход. Можда би бар трећина могла да се искомбинује и поправи – помисли, а онда брзо затвори врата и пође назад према својој канцеларији. Ионако је изашла без неког посебног разлога, тек да не слуша разговор колеге. Стиже баш у тренутку кад колега завршава разговор.

 „Колега, зашто толико разговараш? Знаш колико ће то да кошта?“ – чује себе како изговара питања колеги. Да ли је више изненадила себе или колегу смелошћу свог питања. Затечен у првом тренутку не зна шта да каже, а онда полако одговара

„Сви други могу да троше и баш их брига, е сад није ни мене брига.“

„Ја гледам себе, а не друге“ – наставља она, а глас јој дрхти јер предосећа буру:   „Кад сви други буду водили рачуна, онда ћу и ја.“ колега је све љући.

„Али то је заједнички телефон, не само твој. Ако га због тебе искључе неће нико да има, а знаш колико нам треба за посао .“ – док покушава да изгледа смирено, речи сад излазе потпуно без њене контроле.

„Ко? Ко мени сме да искључи телефон? Ја ћу њих да тужим.“ – све је љући и љући, све гласнији и гласнији. Скоро да је изгубио контролу. Овога се и плашила. На срећу изашао је у ходник да се смири. До краја дана више није телефонирао. Она се смирила тек пред крај радног времена.

Пријала јој је свежина ноћи. Добро ће јој доћи вожња бициклом. Утонула у мисли за длаку скреће да не упадне у рупу на путу. Опет је неко украо решетку са шахте за каналицацију. А данас је била ту, добро се сећа. Бесна и љута, највише због своје немоћи, критикује а кога другог , него себе – „да си исправна као што мислиш, твој бицикл би имао светла, не би морала да возиш уз тротоар да избегнеш кола.“

„Добро вече“ – говори док улази у кућу..

 „Јеси ли чула ову бруку: хрватске генерале Готовину и Маркача ослободили у Хагу . Прво су их осудили за злочине над Србима, а сад... . Која брука и срамота?! Која неправда!“ – уместо поздрава псовао је њен муж гледајући трећи дневник.

Зачудо та вест је није толико узнемирила; узела је књигу и отишла у своју собу да се пробуди. Како би волела да је све ово сањала.

ВЕДРАНА

pitija | 25 Januar, 2013 14:15

(Прича би могла да се почне и овако: живот ју је гурнуо, пала је, а онда се лагано подигла, обрисала прашину и с осмехом наставила даље)

Причала је искрено, сад већ опуштено. Све. Без размишљања. У почетку мало, а сада све више. Плашила ме та опасна искреност. Шта се крије иза ње!?

Лепа, млада и свежа. До пре неколико дана није било те свежине. Сада пошто је донела одлуку, опет је била опуштена и свежа. Расположена. Видело се да је срећна, али не радосна, јер без обзира на све није била глупа. Знала је да је тамо, где се одлучила да крене, сигурна само несигурност.

У почетку ми се чинило да то ради из ината, из пркоса из жеље да упропашћевајући себе повреди ону која ће је сигурно увек и без обзира на све највише волети - мајку. Јесу ли свесне мајке колико после оног првог, Евиног греха, кад зачну ново биће, могу још грехова да направе? Које дивно и ризично путовање представља родитељство!?

 А све почиње управо ту, у оквиру породице између четири зида, између свађа, суза, смеха, стрепњи, погледа, додира..... Све то или пак одсуство тога даје печат који свако од нас носи кроз живот.

Чиме ме је привукла? Открићем да није онаква како изгледа: обична. Понекад смо водиле сасвим обичне, успутне разговоре који се тичу других, а онда ненадано у први план искаче њена прича као шок, као олуја усред лета.

Одличан ђак, примерна и неприметна па сам у почетку тражила од ње да утиче на ученице са проблемима у понашању. Какав промашај!

Онда се скоро потукла са једном ученицом. Такве ситуације ма како на први оглед биле страшне, касније добро дођу, јер представљају тест који неки људи положе високом оценом а неки опет падну у нашим очима. Свидео ми се њен начин прихватања одговорности. Тачно је измерила своју кривицу и чекала казну. Друга ученица је хистерисала, оговарала, нападала, одбијала да прихвати свој део кривице. А кривица није ни тражена, само трезвеност и обећање да неће више да се понови. Волела сам јаке и самосвесне особе. Приче оне друге ученице да се плаши јер се Ведрана дружи са опасним типовима, обиле у се о моје уши. Не чујемо оно што не желимо.

После тога неколико пута сам је необавезно заустављала у пролазу и тек онако питала: како је. Обично би одговорила кратко и уз осмех.

Осмех је био део њеног имиџа. Први пут кад га није било повукла сам је у страну.  Није се опирала. Изгледа да јој је разговор био преко потребан, али би сигурно и без њега преживела. Већ је себе издресирала на бол, патњу и добро их је подносила. Без обзира на понеку сузу у углу ока, све је подносила онако како су генерацијама жене пре ње подносиле патњу – без права на жалбу. 

Посвађала се с мајком. Али не пати. Престала је да пати још пре неколико година кад јој је мајка ускратила пажњу, загрљај и пољубац за рођенда. Да не би повредила њеног полубрата из мајчиног првог брака и полусестру из очевог првог брака. Они нису имали праве и мајку и оца, а она зато што их је имала, није смела да их има ни тек толико колико је требало једној девојчици. А била је добро дете и радила све што заслужује љубав. Али љубав није добијала. И туга је,  као што кап по кап разара стену,  разорила њено срце. Више није било поправке.

Покушала сам да јој објасним да грех  није грех ако не постоји намера.

Замишљала сам ту старију припросту жену, навиклу на рад по цео дан , без надокнаде, без пажње, без похвале. Није било тешко да у мислима видим цео њен живот, јер је таквих судбина било безброј. Нико јој није пружао љубав, па тако, није је ни научио да она даје другима оно што никад од других није добила. А била јој је потребна као храна, као вода и сунце. Мучила се са првим мужем, добила дете и трпела због тог детета, а када се указала друга прилика, заклела се себи да је ни по коју цену неће пропустити. Срећа јој се осмехнула, био је то добар човек, ткђ.са дететом. Чуваће то туђе дете као своје и више. Знала је колико је тешко детињство деце у лошим браковима. Желела је тој деци да пружи све што она и они нису имали до тада. А када је као плод тог, коначно мирног и спокојног живота дошла слатка девојчица, помислила је да је и њу коначно погледао Бог.

Девојчица је била здрава, вредна и паметна. Није задавала бриге и није правила проблеме, па срећна мајка није морала да јој поклања превише пажње и времена које ионако није имала, због обавеза у пољу, кући, због друге деце. А како изрека каже „док дете не заплаче, мајка га не узима“, Ведрана није плакала, па је мајка мислила да има све. А другој деци је давала, без питања, без плакања, да свет нешто не замери, да зли језици не поједу њен нови живот, не отму јој нову шансу, или да деца не помисле да Ведрану воли највише. А волела ју је, ако не највише. јер ко може да измери количину љубави. а оно најјаче, свим срцем и била срећна и поносна што је ово дете јако па не тражи посебну пажњу, не изазива бригу – у школи је била најбоља, све радила, помагала, трчала и била активна. Хтела је да је помилује по коси, да је пољуби, али увек су у близини била друга деца, па је одустала да не би погрешно схватили, дуги пут су јој руке биле пљаве, грубе од рада на њиви, или јој је одећа миисала на зној и стоку... и тако временом је навикла да суздржи осећања, само је остао сјај у очима. Али деца то често не виде. А онда време избледи тај сјај и као да га никад није ни било.

Покушала сам да нешто од оног што сам видела мало у мислима, а више у животу, кажем Ведрани. „Све знам, али нећу да јој опростим. Сад је хтела да ме пољуби и честита рођендан, а ја јој нисам дала. Остала је да плаче и куне. Нека, сад зна како је мени било.“- рекла је наизглед хладно, али суза што је засјала у углу ока, издала је. Запљуснуо ме талас те тешке, годинама сакупљане туге па сам пожелела у том тренутку да је пољубим – ту малу девојчицу у телу девојке - „уместо мајке“, али нисам имала снаге. О како нам је тешко да изразимо оно што осећамо. А ко то може да види !? Значи тако се пропуштају прилике, шансе, животи...

„Опрости мајци, због себе. Стићи ће те грижа савести и то се обично дешава кад је касно и кад ништа не можемо да исправимо. Схватићеш мајку кад будеш и ти мајка, кад направиш и ти грешку. Немој да мислиш да ћеш бити поштеђена грешака у животу. Ако опростиш мајци, моћи ћеш да опростиш и себи. Немој да од живота правиш пакао.“  

Узалуд сам говорила. Збуњивала ме је та психичка снага којом је контролисала физичке потребе: апсолутно је владала својим телом што се тиће изгладњивања у посту, физичких вежби које је могла да ради до бесвести и да од тренутка кад реши, заувек прекине са сваком лошом навиком, а са друге стране никако није знала да залечи душу. Сваком новом раном као да је смањивала бол претходне и чинила да буде подношљива. Живот ме је поучио да сво богатство разноликости и ширину осећања, чуда, патње и радости, прихватим што једноставније : опростиш и идеш даље, паднеш па устанеш, обришеш прашину и кренеш даље, опет и опет,  и никако не заборавиш на тренутак да застанеш и уживаш у малим наизглед безначајним стварима, све док трајеш. Нисам се сналазила баш у тим психолошким играма свести и подсвести. Зато ваљда постоје армије психолога, психијатара, ако је уопште и њима нешто јасно.

 „Ако, нека ћу“ - . Трудила се да буде сурова,

„Зашто ти онда глас дрхти и руке подрхтавају?“ – питала сам је намерно, испипавајући њену искреност.

Немајући куд, осмехнула се али је наставила тврдоглаво да брани свој став: „Навикла сам да ме боли. Уосталом, ја нећу дуго да живим. До 25.год. Ни децу нећу да рађам.“.

*

 

Следећи пут је сама дошла и одмах рекла: „Сад се забављам са циганином“ – смешкала се и смешкајући чекала моју реакцију. Осетила сам се као да сам овога пута ја на испиту. Који је прави одговор? Ћутала сам, а онда додала.речи познате песме „Циганин сам ал најлепши,-  могу да разумем.“

 „Старији је од мене, 10 година“. – провоцирала је.

„Добро, ти ионако делујеш много старије.“- прихватила сам игру.

„Ожењен, је, има и децу.“- ређала је чињенице, без узбуђења.

„То баш и није згодно, али шта ћеш кад си заљубљена.?!“- глумила сам и ја

„Нисам, само хоћу да нервирам родитеље, у ствари мајку, отац ми је добар.“- коначно је почела опет искрено да прича.

„О сад имамо школски пример последица патње из детињства. Уништаваш себе да би казнила мајку. Глупо. Мислила сам да си паметнија. Зашто једноставно не признаш себи шта осећаш, да си повређена, да си тужна, Много је једноставније рећи да се плашиш. Плашиш се да признаш да ти је потребна љубав, јер се можеш поново разочарати, плашиш се да те опет боли..“- почела сам да се љутим.

„Мрзим да се плашим.“

„Али се плашиш“.

„Нема везе док не признам. Научила сам да увек будем јака и да се ни на шта не жалим“

„Само храбри имају храбрости да кажу да се плаше. Слаби ставе маску и стално дрхте испод ње.“

„Ако. Нећу да признам. Ма рекла сам Вам већ да сам лоша особа.“

„Ниси. Нећу да прихватим то, џабе се трудиш да ме убедиш. Исувише си млада да би била лоша особа, само због тога што си нешто лоше доживела. Збуњена и рањена јеси, али лоша ниси, ма шта урадила“- трудила сам се да и моја искреност допре до ње.

 

Неколико дана је нисам видела, а кад сам је видела опет је била озбиљна. Било је време оних полицијских потера и хапшења

„Сигурно је у затвору. Не јавља ми се.“

„Ко? Циганин?“

„Ма не, с њим сам раскинула. Нашла сам другог. Ја као да тражим невољу. У ствари нашао је он мене. И овога смо се бојали......Добро имам времена да размислим шта ћу даље.“

„Можда је ово знак.“- додала сам бојећи се да ли ће да разуме да хоћу да јој кажем да јој живот нуди ово решење и да га прихвати док још може. Можда ће једног другог дана она хтети али тад неће моћи.

„Занимљиво и ја сам то помислила.“- обрадовала је моја реченица.

 

*

„Видела сам га. Пустили су га. Платио је да изађе, да би био са мном. Сад не могу да га оставим. А и зашто би. Лепо ми је с њим. Пажљив је према мени. Брине. Увек зна где и с ким сам. Увек ми пошаље поруку као да је преко пута мене.О свему причамо. Он од мене ништа не крије. Има поверења....... Жели да имамо и децу.“ – причала је више себи него мени.

 

Осетила сам да је потреба да с неким разговара полако престајала. Док је је полако говорила, схватила сам да је донела одлуку. Било јој је потребно да своју одлуку некоме изговори гласно како би била потпуно сигурна. Изабрала је пут девојака које прате оне момке за које јавност сазна тек када их неко проспе по асфалту.

За два месеца познанства дала је своју будућност. „Мени је лепо с њим.“ – неколико пута је поновила. Веровала сам јој. Сигурно су били слични и одговарали једно другом. Усамљени и срећни у својој несрећи. Дао јој је оно што јој је одувек недостајало:“Како си данас. Јеси ли нешто јела, да ли ти нешто треба?“ Имао је моћ и она је добила на значају; осетила се заштићеном, паженом, па иако је то личило на затвор, пријало јој је да прати сваки њен корак и то схватала као љубав, а не као његову несигурност и страх од напуштања. Одајући јој тајне везао јој је опасну омчу, а она јој се радовала.

Више нисам постављала питања, нисам говорила, још мање саветовала, јер све би било узалуд. Ћутала сам са примесом горчине, после свега што сам чула. Упознала сам а да то нисам желела део оне друге стране. Улогу судије нисам никад узимала, али била сам љута, не због ње колико због њега. Одакле му право да дира у живот. На ум су ми падала сва она деца која су му својом несигурношћу и несрећом обезбеђивала бесмислен живот, скупа кола, луксуз којим је придобио Ведрану.

„Ако то не ради он радиће неко други“ – рекла је једном, али нисам одреаговала, а хтела сам да кажем:“Али увек постоји избор; а то је његов избор, а он је твој избор. И како само можеш њему да опростиш и још да га волиш, а не можеш мајци?!“

Хтела сам то да кажем, али сам прогутала бес који и није био толико велики; живот ме научио да на многе ствари не можемо да утичемо. Ведранина одлука је била једна од тих ствари на коју нико и ништа не може да утиче било да молимо или кунемо и која може, само због сазнања да постоји, да жуља као каменчић у ципели. .

 

 А опет, кад сам стигла кући, нисам могла а да не ухватим за последњу сламку; једино што ми је преостало и што сам још знала и умела да урадим - хрпу осећања и неизговорних мисли истресла сам на папир: у причу о Ведрани.

Среле смо се још једном, таман довољно да јој додам папир: „Волела бих да ово прочиташ“. - рекла сам зауставивши је у пролазу.

„Сад журим, причаћемо други пут“,-  одговорила је Ведрана „Нема потребе, само прочитај“. Знала сам да неће бити другог пута. Или....да ли је то човекољубље или наивност тек и кад сам рекла да је готово, веровала сам. Веровала у ствари које су само мени биле вероватне и могуће.

Ведрана је отишла је не окренувши се, одлучним корацима, кад да пркоси а мени је први пут пало тешко што је неко био искрен. Чему искреност, кад никоме не користи?!

*

Прошло је неколико месеци. Ведрана се вратила у своје родно место и више се нисмо чуле. Присиљавала сам себе да не мислим на ту мени драгу девојку и на то шта је урадила од свог живота. Сместила сам је у угао срца и ма колико то био мали угао, био је сасвим довољан да је увек видим и да она буде увек ту као и мала упорна нада.

Шта год и како год, човек само у време можете да се поузда.  Посао и живот смењивали су се по важности у мом животу, доносећи разноразне промене, које опет нису нарушавале склад мог живота. А онда  једног дана како то обично бива деси се нешто: некад неком лепо, неком ружно.... :  на екрану телефона прочитала сам не верујући: „Кики, Срећан рођендан и све најбоље жели Вам, шта мислите ко????ВАША ВЕДРАНА. НАДАМ СЕ ДА МЕ НИСТЕ ЗАБОРАВИЛИ J.“ – колико пута човек доживи гром из ведра неба: „знала сам, знала“, помислила сам „није ме заборавила, сећа ме се“. „добила сам поруку за рођендан“ - Скочила сам. желећи да се похвалим том неочекиваном срећом и показала је првом колеги. „За шта се ти радујеш, порука за рођендан, па то је данас сасвим обична ствар.“ „Ма није обично, добила сам је од једне .......- а онда се сетих: како да објасним оно што нико не зна, оно што не смем да кажем, ни ко је Ведрана, ни какв нас тајна повезује. Како је Ведрана сазнала број мог телефона и да уопште имам телефон ( увек сам причала да нећу никад да га носим ) и  како је сазнала кад ми је рођендан... то су све добри знаци, то све указује на нешто....

Пожурила сам да што пре одговорим, да због паузе не помисли да ми порука не значи оволико колико значи:„Како тебе да заборавим? О колико си ме само обрадовала!“  - откуцала сам, а онда мало размислила и додала „ има ли прича наставак?“ . страшно сам се бојала , али одговор је одмах стигао:

„Драго ми је да сам Вас обрадовала. За наставак приче рећи ћу само да имам новог дечака, који је миран, добар, пажљив, да сам добро и тако. Поздрав J

„Хвала на поздраву, па сврати некад“- откуцала сам другу поруку  мерећи сваку реч – да не буде ни премало ни превише.

„Наравно, доћи ће Ваша Ведрана да причамо као некад.“- Нежно као неку драгоценост спустила сам телефон да не бих нечим покварила лепоту тренутка. „добро је“ – предосећала сам.

*

Време је опет радило по своме – пролазило лагано, повремено би стигла по нека порука за Нову годину, Божић, 8.март.

Четири године чувала сам у свом телефону те поруке, а сада  сам  решила да их заменим другим, да направим места за нове.

        Нашла сам Ведрану, опет захваљујући средствима савремене комуникације, средствима против којих сам била до недавно, а сада их користим да се повежем са својим по свету расутим пријатељима .

        Може ли се бити срећан због туђе среће? О итекако!  Мој живот је осунчан још једним зраком среће мени драгих људи. 

Са екрана компјутера сада ми се осмехивала - моја Ведрана., само што је сада била у друштву два мушкарца: старији ју је заштитнички грлио, а малог је она грлила у наручју.  Прелиставала сам све албуме са сликама, а са сваке ме је гледала девојка дуге плаве косе, крупних очију у пуној својој лепоти;  никад лепша, ведрија и насмејанија. Онда сам бојажљиво кренула у још једну потрагу; пажљиво сам тражила и нашла и слику која ме је врло занимала – маленог је у наручју држала старија жена нежношћу којом се само унуци обасипају. – нека питања није потребно постављати , одговори нам се сами нуде - Ведранина мајка.

Прва прича о Ведрани може да се одложи тамо где и припада - у далеку прошлост – Ведрана одавно није део ње, она сада живи другу причу. Пред њом су изазови, али ја знам да ће за све имати довољно снаге и мудрости. 

Срећно Ведрана! 

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Одговор

pitija | 23 Januar, 2013 19:27

( Једна скоро љубавна прича)   Волео је да чита; сате је проводио у сигурном свету књига, далеко од свега што га је окруживало; далеко од оних чији је он плод био. Одлазио је у свет јунака, бежећи од света изгубљених душа. Временом се поистоветио с њима и скоро да је успео да не чује тишину око себе, која је гушила јаче од било које свађе, да не осећа хладноћу која је владала у погледима његовог оца и мајке, да не види предају у срцу оца, које се гнушао и због које је био љут више него због наивности и безобзирности којом је мајка тражила љубав свуда сем у својој кући.Толико се трудио да је скоро преварио себе.

 Увек се смејао гласно и причао; причао само да не чује своје мисли и своје страхове. Оне су се пробијале јако и болно, а он је се све гласније смејао, да је то све мање личило на смех, а више на крике и вапаје.

Сам, ружно рањен и уплашен тражио је одговоре у књигама и добијао их за многе ствари, али за најважнију их није добио.

На многе ствари се човек навикне, само ако се довољно труди и ако рано почне да вежба. А он је почео да вежба раније него би ико требало, још као дете.

 Љубав – превара, презир, понижење, предаја, бол и одвратна тишина. Тамо где љубав умре, тамо је њен гроб, а у гробу је тишина и нема живота.“ -  Да ли да плаче, да моли, да се нада, да се љути....? Ко би знао одговор на та питања и где да их тражи? У књигама које је читао није их било, а није имао кога да пита. Он је био споменик на гробу љубави, на коме  је писало:

Нема љубави, не постоји, чувај се ње, може да повреди, јако заболи, живи без ње – трагови свакодневице урезивали су се све дубље и дубље, у душу, у мисли, у срце и остављали ружне ожиљке.

 Није ни приметио како му је та хладноћа дан, по дан, ледила срце.

 

Она је волела да чита; сате је проводила у сигурном свету књига, далеко од свега што је окруживало, далеко од свих чији је плод била. Одлазила је у свет љубави, бежећи од света мржње. Временом је заволела тај свет и скоро да је успела да не чује свађу око себе, речи увреде којима су рањавали себе двоје људи које је највише волела, људи који су јој подарили живот. Њен отац је повремено био више син а мање oтац, а њена мајка је понекад у својој борби за своје место, за љубав прелазила границу и повређивала и себе и све око себе; страсно желећи љубав, стежући је, а она је све више измицала, као што песак, цурила између прстију кад се сувише стеже шака.

 Њене очи боје чоколаде биле су некако сетне; причала је тихо да би чула своје мисли, жеље и наде у које је све јаче веровале.

На многе се ствари човек навикне, само ако се довољно труди и ако упорно вежба. Била је дете, али није хтела да се навикне на живот без љубави.

Љубав је лепа, љубав је грађевина коју градиш целог живота, у коју уносиш веру, труд, знање, мудрости и срце. Љубав постоји.“ - У књигама које је читала налазила је одговоре за питања која су је мучила и подгревала своју веру. Училе су је да се за љубав треба борити и она је била спремна.

Та вера јој је грејала срце и пружала безусловну и безграничну љубав.

Очи боје чоколаде загледале су се једног дана у очи боје планинског извора. Сета је полако почела да нестаје из њих. И у зеленим очима је засјало сунце. Почели су да се друже, да причају дуго о свему, да се смеју и били на корак од.... а када су руке требале да им се споје, када је пожелела да му пружи све оно што њена мајка њеном оцу није умела, он је отишао.

Ненавикнут на толику топлоту уплашио се. Тај тренутак истинске среће  суочио га је са страхом да можда неће моћи да је сачува, као што његов отац није успео да сачува љубав његове мајке. Опет су се јавила питања без одговора. Био је тотално збуњен, тражио је сигурност.

А живот не даје гаранције ни одговоре пре времена. Све има своје време, треба га само знати сачекати.

Она је остала да га чека, јер за њу борба подразумева и чекање.

Чекала га је у нади да ће њено срце отопити  његово па ће јој се вратити.

А можда га више и не чека, можда се нама само тако чини; можда  је његово срце заледило њено........

Верујте како вам драго, зависи које сте „књиге читали“.

Прегурасмо још један смак света

pitija | 18 Januar, 2013 17:49

 Мало сам закаснила са овим текстом, али ја ово нисам писала пред овај смак света, него пред прошли ( или претпрошли, не знам тачно - ко све да их преброји).

Што се мене тиче, нама ова Земља уопште не треба. Одслужила је своје и ми сад лепо можемо да се преселимо на неку другу планету.

Ја се уопште не бојим смака света. У ствари он се одавно и десио само то још нисмо схватили. Ево доказа:

Човек је друштвено биће: небитно.

Више није неопходно да се родитељи и деца виђају тако често као некад: мобилни  омогућавају да се у сваком тренутку ма где били чују или пошаљу поруку. Тако им се та могућност доступности своди на 2 поруке дневно, временом и мање. Одавно не ручају заједно, све ређе пију кафу заједно,  све мање тема за разговор имају а кад су се последњи пут нашалили, ретко ко се сећа. Док родитељи усамљени у тишини гледају своје „омиљене“ програме, деца у својим собама преко тастатуре и екрана „разговарају“са својих 3 000 виртуелних пријатеља широм света.

Рад је створио човека, или активност је неопходан услов живота – нетачно.

Човек данас седи код куће, а да скоро уопште не мора да устаје ту су разне електронске справице, да упали ТВ, откључа кола, отвори гаражу, укључи светло, грејање итд. Онда опет седне у кола, па се вози, вози до посла где опет седи тј ради тако што гледа разноразне машине како раде. Кад се умори од стресног посла и седења, седне у кола па на рекреацију, на терене са вештачком травом, вештачким стенама, вештачким језерима, вештачким снегом. За неактивне су направљене покретне траке, масажери који обликују тело какво сте сањали. Што се тиче лепоте ту је тек изобиље – вештачке трепавице, надограђени нокти, коса, а о умецима за све делове тела не мора ни да се прича; против бора су пронађене креме које отклањају боре и пре него што се оне појаве (!?).

Кад због неактивности додате неки килограм ту је брдо успешних производа који за 5, 15 или месец дана могу да скину онолико килограма колико желите, и то тако да топите килограме док седите у својој удобној фотељи или ноћу док спавате.

Без Сунца нема живота а сунчева светлост је неопходна за здравље због тога што подиже расположење, подстиче метаболизам, лучење витамина Д који је неопходан за кости итд,итд, – небитно.

Млади су се скоро навикли на ноћни живот, а Сунце све више смета, па су људи принуђени да се од њега штите почев од наочара, преко заштитних крема са разноразним факторима, па до клима уређаја код куће, у колима и на послу. Онај ко жели лепу боју може кад год хоће да оде до соларијума, а коме требају витамини може их купити у свакој продавници и то и дању и ноћу.

Ваздух је неопходан за живот - небитно

Недостатак здравог ваздуха данас може да се надокнади у кисеоничким собама, а три дана на мору може да замени само један боравак у сланој соби.

Вода је неопходна за живот – небитно

Ко још сме да пије воду са извора. Све је загађено. Вода се пије из флаша. За прање нам скоро и не треба – имамо крема за суво прање руку, косе, тела. А не треба нам ни за кување јела, јер Цептерово посуђе у истој шерпи може да пржи без уља и кува без воде ( награда за оног ко препозна шта је пржено а шта кувано); у специјалним посудама ручак може да се скува за 15 мин. Уосталом не морате уопште ни да кувате, брза храна је на сваком кораку.

Сунце, вода, ваздух не требају ни биљкама ни животињама. И за њих су направљене куће, стакленици, кавези, па онда вештачка трава, вештачке планине, вештачка језере, вештачка киша, снег. Бежећи од природе, човек је ушао у куће а онда унутра унео  природу. То што природа више није природна више ником не смета. Важно да човек сад може било где у космосу да се насели и ту опет направи Земљу.

Па шта онда рећи?

Неко је овде луд а ја сам збуњена.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Уместо коментара

pitija | 15 Januar, 2013 13:11

Читам често приче  о жељама за далеким пространствима, слушам их свакодневно ( на срећу не и у својој кући )  на послу, улици, ТВ-у како би тамо негде, некад били срећни.... а време овде и сада доноси нове боре.

Сећам се да сам једном, кад сам имала мање година рекла како бих волела да живим у време принчева и принцеза. Мој друг ме је погледао и значајно рекао: „а ко ти гарантује да би ти била принцеза? Можда би била слушкиња?“

Не знам како је дошао на ту мисао у тим ситним годинама, али сам касније схватила колику ми је мудрост поклонио. И данас је чувам због себе и успомене на тог друга кога више нема .

Зато овде видам ране, бројим шта сад имам, учим да данас знам више него јуче, чувам драге људе и не замерам им као некад..... а кад видим прљаве и разривене улице знам да могу да погледам у небо, оно је чисто, кад видим суво дрво могу да га залијем, кад видим тужног могу да пробам да га утешим, кад видим зле могу да верујем да су несрећни, кад видим добре могу да им приђем да ме огреју, кад ми је тешко могу да плачем, кад ми је лепо могу да се смејем гласно и до суза..... . и још много тога могу. 

Много и не могу.

Тад сам помало тужна, помало бесна.... а после схватим зашто не могу све што желим:. 

Ја сам само човек.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

ЖАО МИ ВРАТА

pitija | 15 Januar, 2013 10:12

    Некада је Дон Кихот  водио борбу против ветрењача. Данас неки ученици у интернату воде борбу против врата. Разлика је ипак огромна , јер је она борба била симболична и часна, ова данас је срамно буквална : наиђе набилдани младић пун себе на врата и подругљиво им каже: »Глупа врата, ја сам најјачи. Јачи сам и од тебе », и снажно боксером распали по њима. А јадна врата ћуте и трпе, шта ће кад су слабија. Као последица те „величанствене“ борбе остају рупе - срамни трагови. И тако редом, бум, трес, бокс, још мало па ће сва врата у дому да буду побеђена. Није ми само јасно зашто снажни младић није одустао после првих врата, кад је видео да је јачи, него је настављао да одмерава снагу са следећим и следећим и тако ће ваљда да тера до последњих, све у нади да ће нека можда чак и да му се супротставе? А можда ће да окрене и други круг?

          Сад се сетих сцене из филма «Лајање на звезде» када је ученик боксовао против козлића, а «филозоф» рекао :» Јадан козлић. Ја ћу да навијам за козлић :  коо-злић, коо-злић», па и мени дође да тако навијам за врата « Враа-та,  враа-та,  враа-та...».

           Жао ми јадних врата.

      Жао ми очију што морају да гледају те ружне рупе, желела бих очима  само  лепоту .

      Жао ми и уплашених ученика који то виде а морају да ћуте, јер не дај боже да се ти набилдани младићи окрену против њих .....( можда су  ове јуначине некад и њима показивали своју снагу , али пошто о том неизмерном јунаштву ови мањи нису смели да причају, а ни трагови нису остајали као ове трајне рупе на вратима, оставили су их на миру јер, без доказа победе  није им било занимљиво ).

      Кад мало боље размислим жао ми и тих јуначина што не могу да схвате да осим мишића треба да вежбају и своје најјаче и најмоћније - сиве ћелије, па нисам сигурна да ће у животу осим против врата извојевати још коју победу.

         Жао ми и свих који мисле да интернат није њихов, па није важно ако га неко ружи и рањава.

         Проћи ће године и једног дана ће их пут нанети поред ове плаво беле зграде, и тад ће схватити да је Дом ипак био и њихов, јер је био део њихове најлепше ране младости, и тад ће осетити стид, а можда и грижу савести.      

П.С. овај текст је написан пре 6 година. Данас је због камера ситуација мало боља .

1033 за Косово

pitija | 07 Januar, 2013 19:29

Размишљајући о тексту који бих могла да објавим, паде ми на памет да је можда сасвим довољно да уместо речи свако од нас пошаље ове недеље по 1 поруку на 1033, а онда и сваке следеће недеље по једну док буде требало.

Лепо је што стално помињемо Косово, па кад га толико волимо хајде да овако из топле собе, из удобне фотеље уместо порука које преписујемо са интернета и шаљемо једни другима, пошаљемо поруку онима због којих још имамо могућност да се подсећамо предака, да се поносимо њиховом крвљу у венама и препричавамо славну историју. 

Кад и последњи  напусти ту нашу Свету Земљу, бојим се да нећемо имати право на то, јер ћемо се тек тада сви стидети што нисмо урадили бар само оно што смо могли. 

А сада и овде ја могу да пошаљем једну поруку за један оброк за  "гладне на Косову". Без нас гладни неће моћи још дуго тамо да трају, без њих,стидећемо се себе.

 

Прича о чоколади

pitija | 06 Januar, 2013 21:18

(Можда је ово Бадње вече прави тренутак за ову причу за коју ми је инспирација била једна дивна девојчица)

С осмехом је стављао последње ствари у путну торбу спремајући се у завичај по ко зна који пут у ових десетак година. Повратак му је био много дражи и лакши него одлазак; зато је волео да своје најмилије обрадује поклонима. Уз уобичајене поклоне обавезна је била и чоколада. Знао је да његова девојчица пуно воли чоколаду. Знао је и коју највише воли.

На врх, преко свих ствари, пажљиво као неку непроцењиву ствар стави чоколаду а онда зашнира торбу. Целим путем мислио је на њен осмех, па није ни осетио дужину пута.

И заиста, све би како је замишљао: девојчица се одушеви што види оца, снажно га загрли и пољуби, а онда још једном и још једном за свако парченце чоколаде. То је била само њихова игра при сваком сусрету. Онда нежно стави чоколаду у своју торбу, чекајући прави тренутак да је отвори.

У тренутку кад помисли да одломи једно парче, сети се драге комшинице која јој је била као права другарица; и да се нашали и да је утеши и да је мудро посаветује. Комшиница је живела сама, јер су јој деца била далеко, па девојчица отрча до ње и рече јој:

„Увек сте добри према мени и ја желим да Вам се захвалим, а немам ништа друго него ову чоколаду. Али знајте да је највише волим, а од срца Вам је дајем.“

 „О, драго дете, како си добра. Ето, баш си ми поправила дан, јер ми данас нешто није добро и управо сам кренула лекару.“

 „Радо бих пошла с Вама, али морам у школу.“ – одговори девојчица забринуто.

 „Ништа не брини. Већ си доста учинила за мене. Ето видиш да ми се осмех вратио. Бићу ја добро, а ти иди и учи. Школа је важна за живот.“

Због врућине која је тог дана била заиста велика, комшиница стигавши до лекара опет осети малаксалост. Док се презнојавала, гледала је по препуној чекаоници. Сви су били задубљени у своје мисли и преокупирани својим проблемима, па схвати да је сувишно да било шта кога замоли. Зној се сливао са њеног лица док је наслоњена на зид чекаонице чекала свој ред.

 „Дођите овамо.“- зачула је иза себе – једна млада жена придржавала ју је док је водила до места које јој је направила. Кад је села, извадила је флашицу са водом из своје ташне, нежно је прешла поквашеном руком преко њеног лица а онда јој дала и да попије мало воде не би ли се освежила.

„Пуно ти хвала драга.“- обратила јој се комшиница.

      „Ништа не брините. Питала сам да Вас приме преко реда.“

„О како си ти... „ – тражила је речи захвалности комшиница.

 „Али то је само мало воде. Знате и моја мајка живи далеко, можда је и она сад жедна.“- одговорила је млада жена, а сенка сете прешла је преко њеног лепог лица. Комшиница лагано устаде и крену у ординацију, а онда се сети и из ташне извади чоколаду:

 „Узми ово, желим да ти се захвалим“.

 „Али не треба. Ја сам то онако....“ – сад је била и жена збуњена.

„Знам, али и ово је САМО чоколада.“ – рече а у себи се сети радости коју јој је донела та чоколада. То није била само чоколада, као што, знала је ни оно није било „само мало воде“.

Стигавши кући жени у загрљај утрча син. Чврсто се загрлише, највише и најјаче на свету:

„Јеси ли био добар данас?“

„ Да, као и сваког дана“. – одговори дечак.

 „Е зато ћу ти дати чоколаду; али само да знаш,то није обична чоколада“ – шалила се мајка, не слутећи колико је била у праву. То је била чоколада која преноси љубав.

Те вечери шетали су поред дома за незбринуту децу, држећи се за руке,и причали о многим лепом стварима. Дечак је био много срећан:

„Мама, ја сам баш срећан што имам тебе,имам тату, породицу, а ова деца немају никог. То мора да је јако страшно. Тако бих волео да могу некако да им бар мало, ма само мало помогнем, “.

То може, али не мора да буде страшно. Нечија срећа може бити бескрајно захвална нечијој несрећи ... а тад више нема несреће - помислила је сетивши се дана кад га је изабрала. Истовремено су кренули према торби у којој се налазила чоколада. О како су се добро разумели; њиховим мислима нису биле потребне речи: дечак је отрчао до ограде и дао чоколаду најближем дечаку.

           Мрак је сакрио њене очи у који су се мешала осећања среће, поноса, бескрајне љубави, судбинске повезаности. Кроз сузе бескрајне љубави гледала је како се око њеног сина окупљају и други дечаци и отварају чоколаду – то је био прави тренутак.    

Срећно Соња

pitija | 05 Januar, 2013 22:20

Соња је дошла из великог града у варошицу да живи и ради. У почетку је само радила. Завршила је средњу фармацеутску и недуго потом почела је да ради у приватној апотеци у оближњој варошици. Знала је колико је било тешко наћи посао и зато није много бринула што није наставила школовање. А била је одличан ђак.

Пресекла је пупчану врпцу и родитељима дала до знања да су своју дужност супер обавили и да је време да у свет полети сама. За својих двадесетак година била је врло зрела; то сам схватила радећи са њом, из дана у дан, тако да је у потпуности заслужила моје поштовање.

А како је изгледала? Ако ми верујете, али као страшило за птице. Колико нас је само пута нечији изглед преварио; за колико дивних познанстава смо остали ускраћени, само због наше ускогрудости!?

Соња је на својих 50 – ак кг качила широке кошуље и дуге сукње, обавезно је носила сандале мокасине, огромне ташне са по бар пола килограма ситнине, а тек фризура, то је посебна прича. Не, Соња ни случајно није била неуредна. Она је на најбољи начин носила оно што јој је природа рођењем дала. Сваког дана је бар сат раније устајала, да увије и уреди својих „сто“ длака. Не смем ни да помислим на шта би личила без тог узалудног труда. Тамним наочарима крила је урођене подочњаке. Била је бледа и болешљива. Али, увек је долазила на посао. На време и на болест гледала је као на незаобилазни део живота и то никад није коментарисала. Ону чувену реченицу:“Мрзим кишу“, и сличне фразе од ње никад нисам чула.

-                          - Зар те не мрзи да се тако болесна шминкаш? – питала бих је понекад.

-                          -  Зар то није довољан разлог?! А и терапеутски делује – уз осмех би одговарала.

Била је 12 година млађа од мене, а много тога сам од ње научила. Никад је ни један пацијент није изнервирао. „Да, да у праву сте“ – увек би им одговарала, климала главом и гледала кроз њих. Крајње савесна и максимално професионална, знала је да је са неким људима узалудно полемисати. Због тривијалности није хтела да просипа енергију.

Временом је пронашла и другарице и више није само радила, почела је и да живи. Препричавала је догађаје, али никад није оговарала. Туђе судбине никад није злурадо оцењивала:“Ја нисам судија, да изричем пресуде људима који као и ја имају право на грешке и приватност“.

Једног дана у апотеку је дошао младић дивне црне коврџаве косе и нежно белих зуба.

-                          -  Ел имаш ови лекови? – питао је давајући књижицу са рецептима – А треба ми и пудер за ране? Он ми је за прсти. Посеко сам ги кад сам поправљао мотор.

-                         -   Има и лекова а и пудера.

-                       -    Мож ми даш ?

-                          -  Ма мож, како не мож – љубазно је одговорила, једва суздржавајући осмех.

-                       -    Јесли ли видела како слатко гу-ги маче!? – обратила ми се кад је отишао. – Овај крај је немогућ. До сада нисам срела ни једног младића који је у добрим односима са граматиком.

-                           - Ма, знаш шта? Ако му је све остало исправно, то и није нека велика мана. Добар учитељ може чудо да направи.- покушала сам да се нашалим са њом, јер је чињеница да и после његовог одласка размишља о њему довољно говорила.

-                           - Чисто сумњам. Ако за 23 године није то научио, не верујем да је то сад могуће.

-                        -     Охохо! Па ми смо то завиривали у књижицу? – задиркивала сам је – Јеси ли и адресу запамтила?

-                           - За сада ме то не интересује.

Следећих неколико дана ништа занимљиво се није дешавало, а онда је једног јутра дошла сва хепи.

-                          -  Знаш ли с ким сам синоћ била у кафићу?

-                         -   Са гу – ги мачетом! – одговорила сам као из топа.

-                        -    Како си погодила?! Поподне долази да ме сачека с посла.

Тако је почела њихова романса. Његов шарм је ублажавао његове мане, а њена јака личност је допуњавала њен „шта сам то изгубила“ изглед.

А онда.... једног дана, први пут откад ради, дошла је ненашминкана.

 

-                           - Соња, шта ти се догодило? Да ти ниси можда..... трудна?

Чутала је кратко, а онда као да се предаје, проговорила:“Ја нисам,..... али трудна је његова жена.

-                          -  Штаааа? ОН ожењен? – с неверицом сам поставила сувишно питање.

-                        -    Да, мушка бараба, има и ћерку од 3 године. Замисли, а има само 23 године! Кад се овде момци уопште жене!? Још је балав, а прави децу као саобраћајне прекршаје. И шта та јадница ради? Па он је сваку другу ноћ у кафићу или код мене. Одакле му само толика дрскост да ме довози и одвози с посла у сред дана у овако малом месту? Зар је могуће да она ништа не зна, а ја сам сазнала? – истресла је Соња сву горчину из себе, постављајући питања на која није очекивала одговор.

Била је бесна и повређена, али се ипак некако примирила. Давно је престала да буде балавица, зато јој се он и учинио интересантним. Али није му поклонила целу себе. Добар део личности био је само њен. Није пристајала на компромисе, али било јој је потребно време да се среди. Зато је наставила да се виђају. Иако је нисам ништа питала, сама ми је рекла:

-                          -  Не осећам грижу савести. Ја никога не варам. Нисам крива што његова незрела женица не уме да га укроти и избори се за свој положај. Да нисам ја била би нека друга. Па он је вара од како су се узели. Осим тога и ја имам неке потребе, а он уопште није лош. Од сада играм мушки.

Следећих дан нисам приметила никакве промене на њој. Није била ни весела, ни тужна. Није гушила осећања, није их потискивала. Једноставно их је пустила да исцуре из ње.

А онда једног дана, ваљда кад се испразнила и ослободила бола, са осмехом човека пуног наде у нови почетак, рекла ми је:

- Дошла сам да се поздравимо. Враћам се у свој родни крај. Овај град је исувише тесан за мене. Боље да одем пре него почнем саму себе да мрзим. Уписаћу факултет, ваљда тамо нису сви ожењени. – скупила је снаге и да се мало нашали за крај.

Људи су исти по томе што праве грешке, али се разликују по ономе како их исправљају. Она је знала где је граница достојног живота.

Срећно Соња!

Живот учи најбоље

pitija | 09 Decembar, 2012 20:53

Саша је у град дошао на занат..... са слабим предзнањем није могао да оствари ни неки бољи успех, а није се ни трудио: учио је за двојке – тек да прође. А кад се учи за двојку, онда се не учи ништа – па се ни у школу не иде често – глувари се тако из дана у дан са жељом да се једног дана мало ради а много ужива.

Узалуд смо му причали „Учи Саша...узми књигу па прочитај бар нешто“, Саша се само супериорно смешкао, са рукама у џеповима и изразом пророка који зна све тајне живота и који је једини у праву.“Немам шта да учим“ .

“Добар ти је занат, али где ћеш с тим двојкама да радиш?“

„Ништа Ви не брините.“

Сећам се добро, те године смо имали малу елементарну непогоду: од јаког пљусла са градом, преко олука запушених отпатцима које су наши ученици кроз прозор бацали на кров, вода се сливала у атријум и одатле пунила хол, ТВ салу и трпезарију.

Пожурили смо по кофе и почели да скупљамо воду из атријума и да је износимо и  просипамо испред Дома. Сетила сам се радних акција па смо направили ланац и додавали кофе од руке до руке. Први у ланцу био је тадашњи привремени управник (човек са инвалидитетом), клекао је на здраву ногу, а другу болесну испружио је поред и грабио кофом воду из атријума додајући је теткицама, мени и понеком ученику који се ту затекао. Очекивала сам да ће нас та непогода „зближити“ и активирати, да ће сви ученици којих је било ту у близини дотрчати и помоћи да се заштити наш Дом и спречи већа штета. Требало је још руку за наш ланац.

Али осим оних неколико ученика који су се сами одмах без приговора и нервирања прихватили кофа, остали нису ни прстом макнули; нису се чак ни стидели да ту стоје, гледају друге како раде па чак и гласно коментаришу: како је уопште до овога дошло и на који начин је могло да се избегне. Било је ту „дивних“ и „интелигентних решења“:

„Не треба правити равне кровове, ни уске олуке. Треба наћи кривца ( без обзира ко је и где је, они ће га стрпљиво чекати, док им вода кваси ноге) па да сад он лепо покупи ову воду? Те да ли је неко и нешто предузео у међувремену?...... Мислим да су у свом размишљању отишли и до средњег века где се „кривац“ линчовао или спаљивао на ломачи.

Неколико њих смо ипак успели да приволимо да помогну- али они нису престајали да се жале како им је тешко, шта ће да добију пошто дају велики допринос друштву и слично.....Кад ме је прошло прво разочарење, схватила сам поражавајућу чињеницу која се крила иза њихових речи: они се стиде да раде.

Где смо погрешили?

Била је 2000.год.и већина тих ученика су били ватрени заговорници промена.

Млади жељни бољег живота а не воле да уче, стиде се да раде!?!?

Кад смо и како их покварили?

Саша је за све то време стајао на свом прозору и посматрао нас одозго. Кад сам га питала да ли би могао да сиђе и помогне, одговорио је :“Не могу имам да учим.! Осим тога нисам ја плаћен за то!“ - Био је прорачунат и у овим -  ванредним околностима.

*

Прошло је неколико година. Сашу нисам видела.

            Једне зиме док сам увијена у капут журила кући, пролазећи поред ауто-пераоне, неко ме поздрави:“Добар дан, професорка“. Погледах у том правцу. Поглед ми привукоше црвени прсти, промрзли од хладоће који су држали шмрк за воду и гумене чизме преко којих се сливала ледена вода.“Саша, ти си?!“ – препознала сам га. „Ту радиш!.... обрадовах се што га видех, али ми га у исти мах би и жао:“ Па је ли ти хладно?“

„Па, шта ћу, мора се!“, а онда као да се застиде, сави главу и тихо дода:“Извините морам да радим“.

Оне некадашње младалачке супериорности нигде не би.

*

Живот га је научио оно што нико од нас није умео – и као што скоро неко рече једну народну мудрост :“човек учи и саветује, а живот награђује или бије“.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Одустајање

pitija | 02 Decembar, 2012 17:20

Родиш се. Добијеш све што ти треба и почнеш да живиш како треба : смејеш се свима и волиш све људе, проводиш доста времена напољу, играш се са сваким и свачим што ти дође до руке, правиш колаче од блата, замак у песку, по цео дан скачеш, трчиш, радујеш се свему што те окружује у свим његовим одлицима, волиш маму и тату онакве какви су, једеш  кашице од воћа и поврћа, одушевљаваш се сваким делом свога тела, не плашиш се ни жабе, ни змије, ни мрака...одушевљавају те бубе и лептири, сунце и цвеће. Ујутру скачеш из кревета  са жељом да рашириш руке свима и све додирунеш; а увече лако и слатко заспиш...

Онда мало порастеш, па видиш да су ти уши клемпаве, ноге криве, лице бубуљичаво .....и почињеш да не волиш себе и почињеш да гледаш какви су други и почињеш да се мање смејеш и да се мање радујеш ономе што те окружује. И почињеш да се љутиш и свађаш са родитељима. И мислиш да све знаш и зато почињеш да бринеш, или ништа не мислиш па ништа и не бринеш..

Па прође још мало година, па заволиш неке друге ствари и волиш их толико да их никад доста, па почињеш да јуриш бољи посао, већу кућу, успешне пријатеље, модерну технику, новија кола..... док јуриш  летовање тамо негде, овде ти живот узме маму или тату, или неку драгу особу.

Па добијеш децу и јуриш више, не схватајући да свака трка значи полако одустајање.

Бринеш све више и скоро престајеш да се смејеш, па постајеш нервозан па те други све више љуте; они не воле тебе, ти не волиш њих, ; мржња те све више једе и док њену горчину претрпаваш са што више слатке и слане хране,  живот почиње да те крњи:  узме ти здраво срце, здраву крв, здрав желудац, здраве бубреге .... живот те опомиње и гризе, а ти рупе на души пуниш са још више беса и љутње и све си безобзирнији и непажљивији... Не видиш да ти је послао опомену, неки знак као бол, умор, свађу, бригу, нерасположење, тугу,  да будеш опрезан, да се промениш, да ниси на добром путу, да то није живот... ти не схваташ знак да би опет било све ок....   Неповратно ти   узима део по део..... Ти се опет због тога прво љутиш и кунеш и хоћеш да гризеш, ал залуд, гризеш само себе, па се предаш и шта друго, него – одустанеш. Одустајеш од доброг око, добрих зуба, доброг срца, добре крвне слике, добрих мисли, колена, кука, од утробе . .... А живот наставља да кида,  узима ти од ноћи мир, од дана радост, од сутра наде и жеље и на крају дође и по оно што је од тебе остало.

Да ли би било другачије да смо могли и знали другачије?

Да ли би било другачије да смо се више играли на сунцу, да смо више трчали, да смо бирали бриге, да смо у другима видела врлине уместо мане, да смо родитељима рекли хвала због свега што су учинили, да смо деци рекли да нам много значе да имамо пуно поверење у њих, да смо више јели воће и поврће, да смо волели себе са свим недостацима, да смо себи рекли да имамо храбрости ма шта лоше да се деси, да смо зауставили мисли на садашњост, да смо више осећали дашак ветра, мирис цвећа, да смо се више дивили природи и имали поверење у њу, да нисмо чезнули за стварима које не могу да нас насмеју, растопе од милине и задиве?

 

Да ли би и тада тако рано од свега одустали?

Олуја

pitija | 01 Decembar, 2012 13:28

Журила је на посао; последњи поглед на огледало, новчаник, мобилни, флашица с водом, ташна и  кључ да закључа врата. Али само што је изашла приметила је да се нагло замрачило. Ваљда ће стићи до посла пре олује, помислила је. Није имала времена да чека да непогода прође, јер није ни почела, а да узме кишобран, неће јој много помоћи..... Преостало јој је само да крене што је брже могла .

Ветар јој је дувао у сусрет и успоравао њено кретање, а како је она журила чинило се да је и ветар све бржи и јачи; од прашине коју јој је бацао у очи није могла нормално да гледа. Ветар је сад испољавао своју силу на разноразним лакшим предметима које је сакупио од којекуда и правећи вртлог дизао их високо изнад кућа. Небо је претећи постајало све црње. Иако је до посла имала још неких 10-ак минута, сада је наилазила на део без кућа, само неуређени део око моста преко градске речице; неће имати где да се склони ако буде непогода ....Да ли јој се чини, или чује како грми?

У младости се није бојала олуја, али године су утискивале један по један страх. Временом се највише мењало време; ништа није било исто; сад јој се све чинило страшније и опасније, почела је да осећа страх :

"шта ако ветар постане јачи......  шта ако почне град ? „Шта ако буде“ и „шта може да буде“ су се вртели све више и брже у њеној глави доводећи је скоро до панике.

Нигде није било људи, а онда је испред себе угледала двоје младих. Окренути једно према другом, загрљени, причали су, осмехивали се и... стајали. У трену је схватила да они нигде не журе, ничег се не боје и да потпуно уживају у истом тренутку и истој ситуацији која је њу доводила до панике. Шта се дешава око њих, нису примећивали, све око њих им је одговарало, нико им није сметао и нико им ништа није могао.

Схватила је и осмехнула се. Могла би и она да на околности гледа очима заљубљених.

Успорила је, исправила се и наставила нормалним кораком. Без страха и са дивљењем гледала на све што природа ради, као на нешто чудесно, сад више не размишљајући о ономе што би могло да буде. Нек свако ради свој посао.

И тако је избегла непогоде: временску; а и ону другу, много опаснију -  у души.



Моја ћерка + туђ син= наши унуци

pitija | 23 Novembar, 2012 09:31

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb