Gušt i dert

ДАВАЊЕ = ИМАЊЕ

pitija | 22 Novembar, 2014 23:05

Вера је шетала између столова полупразне трпезарије. Тако је већином за доручак.. Мина и Нела ни овога пута нису доручковале: држале су дијету, а сваке године имале су по који килограм вишка. Вера је престала више да их подсећа и прича о важности доручка: за енергију, за мозак..... у крајњем случају о парадоксу да ће баш ако доручкују да имају лепу линију. Само је тужно погледала и осмехнула им се. Онда су дошле до хола и ту селе; а Нела је својим лепим, великим, модерним телефонима позвала:

-          Молим Вас једно возило испред дома. – важно је рекла.

-          Опет идете таксијем у школу!?

-          Па морамо. Закаснићемо. - додала је Мина.

-          А зашто нисте раније устале? А знам, знам.

-          Па ми само кад идемо пре подне у школу – несташно је одговорила Нела.

-          Знам, знам.... и кад пада киша, и дува ветар и много је топло, и кад вас мрзи да пешачите итд.итд..

-          Пола сата више спавања пуно значи.

-          Ок, ок. Уосталом и таксисти треба да зараде плату....... Имаш леп телефон – додала је.

-          Ха, Ви се професорка баш не разумете у телефоне. Овај модел се више не производи. Можете да га нађете половног и за 150 евра.

-          У праву си. У много што шта се не разумем. Него хајде, ено стигао вам је такси..

***

Негде око поднева, колегиница Маја је у канцеларију увела једног човека. Дошли су до телефона, она је позвала  неки број и дала му слушалицу.  Док је човек разговарао она је објаснила колегама у канцеларији:  Нема телефон. Требало је да иде у школу, разредна га је позвала, али је он закаснио због воза. Нема кола, а сад треба некако да јој јави зашто није дошао.

Маја је била ретко чиста душа и дирљиво саосећајна и праведна.  Кад ју је Вера  кроз свакодневну праксу упознала била је баш срећна што има такву колегиницу.

Човек је у руци држао јакну; био је у чистом џемперу, уредно обријан, али је све време разговора био погнут у препознатљивом снисходљивом положају.

-          Знате ја сам на Бироу за незапослене – Вера је чула једну реченицу разговора. Човек се извињавао разредној. Кад је завршио, и даље погнут захвалио се и пошао, а онда је застао, сетио се нечега:

-          Како је моја Нела? – питао је васпитаче у канцеларији.

-          Па знате.... добила је казну.. – рекао је један васпитач.

-          Да ли су добиле казну и њене цимерке?

-          Зашто питате за друге? Зар Вас не треба да интересује Ваша ћерка? – укључила се у разговор Вера.

-          Али она није крива. Ти дечаци нису били код ње. Ја је не браним, само кажем.

-          Ви треба да је браните, то је у реду,она је ваша ћерка, али треба реално да сагледате ситуацију – Вера је била љута.

-          Да, сазнали смо касније како је тачно било – додала је Маја.

-          Она није могла да ода другарицу. Није лепо да цинкари.

-          У праву сте, али је зато другарица могла да призна и прихвати одговорност за свој прекршај. Нела се понела исправно према некоме ко није био прави друг према њој.

-          Па да. – Нелин отац је рекао тихо и помирљиво, још понизнији.. а онда изашао.

Кад се човек удаљио Маја се окренула према Вери. Добро ју је познавала:

-          Зашто си љута? Човек је био културан.

-          Љута сам и ми жао овог човека..... много сам љута на ову децу која су постала тако неосетљива. Љути ме моја немоћ, јер ми се понекад чини да причамо са глувима, да је узалуд, да нема сврхе. Љути ме њихово ткз. другарство. Знаш да Марков најбољи друг не зна да је Марков отац у дуговима, да су му родитељи раздвојени и да Марко све оне глупости ради баш зато што нема коме да се повери и да га ти проблеми изједају.

-          Па добро, како да другови то знају ако им не каже? – и Маја је била забринута.

-          Прави друг осећа кад оног другог нешто мучи. Мора да се бори за свог друга, да га пита, да открије, да помогне, мора да му каже „НЕ“, макар се посвађао с њим, а не да га подржава у свим глупостима које прави. Видиш да сви исто раде, само преписују једни од других; не спавају ноћу, не уче, беже са часова ......

Вера је устала и изашла у обилазак соба. Опет иста сцена. Могла је да се клади шта ће у којој соби да затекне. На срећу било је и оних који су јој вратили осмех. Оних будних, у проветреним собама, са воћем на столу и књигама у рукама. Оних који су веровали и „улагали“ у будућност. У причи са њима време је брзо прошло.

Било је време за ручак, па је отишла да дежура у трпезарији. Запали су јој за очи пуни тањири хране испред ученица које су је невољно и незаинтересовано боцкале виљушком .

-          Зашто не једете салату?

-          Ја никад не једем салату.- одговорила је једна.

-          А видим ни јабуку?

-          Их, јабуке! Да је банана......– дода друга ученица.

-          Види, ви ни месо нисте пробале?

-          Ово није месо! Видите какво је!– додала је трећа с висине.

-          Па исто као оно што се продаје у свакој продавници.

Кренула је опет ка холу. Поред ње су пролазили ученици са кесама из оближњег супермаркета. У скоро свакој је била флаша кока коле и шушкаве кесе са сланишима и слаткишима; тек у понекој млеко, а врло, врло ретко воће.

-         Милане, опет пијеш кока колу? Знаш да ти је доктор забранио? – није издржала да не упита ученика који је дневно пио по 2 литра кола коле и коме су доктори то строго забранили.: - Знаш да није здраво толико да је пијеш?

-          Шта је данас здраво? Негазирани сокови су још штетнији. Морам нешто да пијем. Шта да пијем?- Милан је убеђивао у исправност свог поступка више себе него Веру.

Прича о лимунади, чају и води у овом тренутку била би сувишна. Реклама који има кока кола много је моћнија од утицаја који има Вера. Ово је очито био један од оних пословно неуспешних дана. У оваквом расположењу боље да се склони. Пошла је поново у канцеларију. Поглед јој привуче једна жена, мајка новог ученика: жена измученог и пре времена остарелог лица, са слепљеном седом косом. Збуњено је шетала холом дома и погледом тражила сина, док су превелике и од ношења искривљене ципеле клаптале при сваком кораку. Кад јој је син пришао тужно се осмехнула и показала вилицу без зуба. Ћушнула му је нешто и руку и журно изашла да га не брука пред друговима. Дечак погледа у новчаницу, па неодлучно погледа око себе. Испред аутомата за кафу у холу стајало је неколико ученика. Он им приђе и стаде у ред.

Вера није волела да се сећа прошлог времена, али јој изненада на ум дође сећање на једну девојчицу од пре 35 година.

Било је то време првих криза и несташица намирница. У Београду је увек свега било, па је она oд стипендије коју је имала за факултет штедела и сваки пут кући донослиа 10 –ак кг драгоцених намирница: 2-3 лит зејтина, 2- 3кг шећера, 0,5кг кафе и врећицу прашка.  Сећала се како је путем од 2,5 км од аутобуске станице до куће више трчала него корачала због среће коју ће угледати на лицима родитеља кад је виде : због добрих оцена на факултету, због поновног сусрета.... због намирница које им је нoсила. "Стигао је Деда Мраз. Видите шта вам је донео!" - увек би викнула спуштајући торбе. Мајка је те намирнице опет делила са рођацима и комшијама, (као и они са њом код би имали) тако да су због тог давања и поред несташица сви свега имали.

Сада је Вера гледала "неке нове клинце" .......

Много је изазова данас ......и тешко им је одолети. Само.... чини ми се да.......све што више имамо, све више немамо......

ПРОМЕНА

pitija | 07 Oktobar, 2014 21:52

По мраку који се видео кроз прозор, знала је да је јутро још далеко. Више се није сећала шта је сањала кад је отворила очи. Пробудио ју је непријатан осећај бола у стомаку. Сваки део тела имао је свој бол, чак више врста.

-          Откуд сад то? – помислила је.

Ово је био неки нови, до сада непознати бол. Превртала се по кревету и на крају схватила да мора да устане.

Бледо ружичаста тачка која је личила на крв, на месту где је није очекивала и где никако није смела да буде, заледила ју је у тренутку .

- Немогуће! Не, то стварно није могуће. Не то њој не може да се деси. Па она је радила све како треба да се буде здрава. Неће ваљда живот опет да је поучи да је једино несигурност сигурна, да ни за шта на свету нема гаранције и да је једино правило у животу да “нема правила“. Зар је све ово што се трудила све ове године узалуд?

Тихо је заплакала пазећи да не пробуди укућане. Ма не, то ипак није истина. Зар је све без смисла? Зауставила је своје црне мисли. Али шта друго може да буде? Да ли уопште нешто друго и може да буде? Обећала је да ће сада редовно ићи доктору на контроле. Ха, она и њена веровања у моћ мисли, моћ биља. Или је ово живот куша, шаљући јој болест, да докаже да је оно у шта је веровала заиста могуће? Да је вера моћнија од реалности.  Сетила се времена бомбардовања кад се молила да бомбе не падну на њихов град, а из угла подсвести долазила је мисао да није праведно да неки други страдају а да се њима ништа не деси. Да ли је то била хуманост, дељење судбине или болесна радозналост да се осети оно страшно, што су многи осетили, а њима је на срећу било ускраћено – чепркала је по мрачном делу душе. А онда је одмах себе искритиковала и заустављала опасне мисли. 

Да ли и сада игра ту игру, уједно луда од страха и мазохистички радознала.?Не, не, зауставила је своје мисли. За такав испит сада није имала снаге...... али мисли нису слушале. О тај чаробни мозак, коме се дивила, куда све може да нас одведе?

-          Да ли је ово заслужила? Где је погрешила?

-          Али ко још добија према заслугама?

-          Добро, у то је увек веровала, али све што верујемо пада у воду кад се ослонац само мало заљуља. Како само мало ствари може све да окрене наглавачке, да нам сруши свет. 

-          Не, не, не. Али, ако ово ипак не буде оно најгоре, шта да обећа животу? Шта није добро радила? Шта је пропустила? Било јој је лепо, коначно је била задовољна, испуњена; посао, породица, муж, деца, здравље.. све је то било ок и више од задовољавајућег...

-          Зашто да јој се сад ово деси? А опет, никад није добро да се ово деси.

-          Многи преживе? Бориће се.

-          Али и да она буде једна од њих, биће јој ускраћено неколико година живота, а већ је била у зрелим годинама..... Па болнице, операције, зрачења. Шта ће после тога остати од ње?  Колико јој је остало? Хоће ли моћи још неку жељу да испуни себи пре него је болови онеспособе?

Можда је себи остала дужна бар једне књиге о свим дивним људима са којима је живела и које је пустила у свој живот. Могла је да буде мало активнија, више да буде у природи, мање у кући, више да шета, мање да седи. Можда да проба неки нови спорт, да скочи.....замислила је себе изнад планина и..... у трену се тргла.

Пипнула је груди. Била је мокра од зноја. Шта?

Сањала је?

Ух. Какво олакшање и радост помешани са ужасом преживљеног. Дата јој је нова шанса и она ће је пригрлити.

Није ни сачекала да сване. Разумела је поруку. Кренула је да испуни оно што је обећала себи.

         Укључила је компјутер. Писаће, писаће, писаће.... јер има о чему........ Само да види шта прво да почне.

Док се двоумила шта прво да напише, само на трен укључи интернет. Прсти сами додирнуше две типке.

На екрану се појави добро познати знак: ФБ.

Радан

pitija | 19 Avgust, 2014 21:53

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Био је скоро неприметан. Уселио се у интернат у другој години, па му је утолико било теже да се прилагоди. Сви проблеми прилагођавања најлакше се преброде са вршњацима, у првој години. Ретки који се уселе у другој, усамљени су са свим својим мукама и страховима. Сви остали из његове генерације, превазишли су то још прошле године, па сада осећају само предности интернатског живота.  Радан зато није имао са ким да подели своје тешкоће. И васпитачима и друговима је увек причао да је добро. И ништа више, а нико га више није ни питао; другови су били заокупљени собом, а васпитачи  свакодневним обавезама и искрслим проблемима,

Заправо, Радан није волео пуно да прича; више је волео да ради, тј. учи. Био је одличан ђак.

Вера је дежурала у приземљу у учионици, кад се изненада кроз отворен прозор зачула гласна музика са првог спрата. У време учења то је била реткост. Очекивала је да престане и нервозно гледала према прозорима првог спрата, али узалуд. Музика је била све гласнија, Вера све нервознија, а ученици у учионици све расположенији. Гледали су у Веру и забављали се коментаришући новонасталу ситуацију. Она је очекивала да се неко појави на прозору и да му каже да искључи музику. Али изгледа да су сви били или у школи, или у учионици, осим тог ученика који је пуштао диско музику у пола 4 по подне. Није јој преостало ништа друго него да оде и пронађе диск-џокеја. Вера се ретко љутила; било је то само у приликама некултуре, уништавања домског инвентара и нарушавања времена и права на одмор и учење. Овога пута нарушена је тишина за учење, зато је била баш, баш љута. Брзо се попела на спрат, и још брже пронашла одакле долази музика:

-          Хеееј, шта то радиш? – викнула је – брже искључи ту музику.

-          Зашто? Коме смета? – ученик је кроз осмех мирно одговорио.

-          Штааа?- Вера је осетила како је све љућа.; не само да је кршио кућни ред, него је још и дрзак.

-          Па нема никог на спарату? - Објашњавао је Радан, док је утишавао велики радио са силним прикључцима и великим звучницима, које је распростро по соби.

-          Штааа? – није могла да схвати да треба да му објашњава тако свима разумљиве, обичне, свакодневне ствари. Тотално ју је збунио својим питањима које није очекивала, па није знала шта друго да каже осим да бесно повиси глас:

-          Још си и дрзак?! – чим је то изговорила, Радан је схватио да је нешто погрешио и забринуто се уозбиљио. Вери је љутња одједном спласнула, схвативши да није хтео да је провоцира, већ да је осмехом прикривао страх.

-          Ти си онај нов? Како се зовеш? – блаже га је питала.

-          Јесам. Зовем се Радан...... само сам пробао ове звучнике –одговорио је збуњен.

-          Видим, а и чује се. – осмехнула се већ смирена, а онда је покушала да га охрабри. – знаш овде треба да ти буде пријатно, немој да се плашиш, само мораш да научиш кућни ред и да га поштујеш како би свима било пријатно и како не би угрожавали једни друге.

-          Нисам знао......

-          У реду је. А сад узми нешто да учиш. – рекла је и брзо се вратила у учионицу.

 

Неколико пута је затекла Радана у соби; звучници и појачало су били ту, али их више није укључивао , или бар не тако гласно. Сада су у соби биле упаљене лампе у боји.

-          Шта је ово? Сад од собе правите диско?

-          Не, пробали смо их.

-          Припремате се за Нову годину? Има још месец дана.

-          Радан их  је поправљао. – одговорио је један цимер. – нешто се откачило.

-          Добро, добро. Надам се да га је закачио.- расположено им је одговорила.

-          Јесте, јесте. Он се у све разуме. Прави је мајстор. – додао је други цимер.

-          Баш ми је драго, да овде имамо и мајстора, а видим и књиге су ту. Могли би у паузи мало да учите. – нашалила се.

-          То се подразумева, професорка.- одговорио је Радан.

-          Ти си Радане био одличан кад си дошао, немој да попустиш, да не кажу да те интернат покварио.

-          Хоће..неће.- збунио се Радан. – хоћу да учим а нећу да се покварим.

-          Ха, ха, разумела сам, не брини.

 

Следећи пут га је питала:

-          Како си сада? Јеси ли упознао још неког осим цимера? Недостаје ли ти нешто?

-          Прилагодио сам се, а и упознао сам пуно ученика.

-          Зашто си онда тако замишљен?

-          Размишљам.

-          Недостаје му 300 евра. – смејао се један цимер.

-          Ха, ха. Само'? – насмејала се Вера, мислећи да се цимер шали.

-          Стварно, професорка. – цимер је сад био озбиљан.

-          Зашто?

-          Треба да купим нешто. - додао је и Радан.

-          Шта, треба ти нови мобилни телефон, или патике? – Вара ће сад већ помало разочарана. То су биле најчешће жеље ученика.

-          Ма не.

-          Како не? Шта друго вама треба? Обично то тражите.

-          Мени је добар и овај стари телефон. Треба ми за нова појачала.

-          Ха, ха, опет појачала. Надам се да нећеш овде да их укључујеш?

-          Не, професорка, он прави појачала.

-          ?????

-          Требају ми делови да направим нова појачала. Јача.

-          Знате....  он одржава журке у свом дворишту у селу.

-          Да ли твоји родитељи имају да ти дају? Имају ли они довољно пара?- Вера је сад била збуњена.

-          Имају његови довољно. И ми му кажемо да узме од родитеља, али он неће. Хоће сам да се мучи.

-          Уууу, 300 евра је баш много.

-          Не треба мени све за појачала. То сам Вам рекао колико ми треба за све што сам планирао – пришао је столу и узео цедуљу и почео да чита – 50 евра ми треба да завршим кутију за алат – подигао је  испод кревета и показао металну кутију са ситним преградама на 3 спрата који су се померали и спајали у исту раван,

-          То си ти правио?

-          Да,  Сам – одговарали су цимери уместо њега. – Он зна свашта да прави.

-          Треба још нешто да заварим и офрбам па ми требају електроде и фарба. Само да нађем паре да направим, па касније могу да је продам 3 пута скупље.

-          Имаш ли коме?

-          Имам, већ сам продавао. Није ми ово прва. Има један човек у мом селу, који држи радионицу и он ми купује све што направим. Онда овај скејт – извадио га је испод другог кревета, ова гума се потпуно излизала, да је заменим треба ми 20 евра. – настављао је даље да чита са списка а Вера је стајала затечена. Одушевљена. Овакви ученици су били разлог зашто воли свој посао.

-          Родитељи хтели нови скејт да му купе за рођендан, али он хоће да вози овај стари. Видите каква је он будала – смејали су се цимери објашњавајући.

-          Зашто да мењам кад ми је и овај добар, навикао сам на њега.

Вера је слушала са све већим занимањем.

-          Знате ја имам велико двориште, а пошто ме техника баш занима, направио сам осветљења, лајт шоу за двориште. Знате лети нема никакве забаве у селу, па сам организовао журке у мом дворишту. Сад долазе и из другог села, па хоћу да проширим  простор за игру и зато ми требају јача појачала.

-          Стварно?! Не могу да верујем. Па то је дивно!– Вера је била одушевљена – како то организујеш?

-          Цена за улаз је симболична, тек да се зна број посетилаца и да покријем трошкове срује. Музику сам спремио са другом из села и тако....

-          Браво. Браво! Сад ми је јасно зашто ти је соба пуна ових лампица, жичица, лемилица. Да ли се још плашиш? Ха, ха, мислим да ћеш и кад одеш из интерната увек памтити наш први сусрет . Много си ме наљутио, а и ја сам тебе много уплашила. Како си сада? Мислим осим што ти недостаје 300евра.

-          Добро – одговорио је уз осмех.

-          Осећам да ћемо постати баш добри пријатељи. Обично се то дешава кад на почетку буде неспоразум, па после све лепо разјаснимо.

-           Професорка, он не воли  интернат.– додао је цимер. – биће овде само ово полугође, а онда нас напушта. – рекао је цимер тражећи помоћ од васпитачице.

-          Није да не волим, само желим да се испишем. -  тихо је рекао.

-          Па то је исто. Ако га волиш, зашто се онда исписујеш? – убацио је помало љутито,  други цимер.

-          Стварно? Хајде сви да му помогнемо да се боље прилагоди. Испричајте му како је вама било. Радане, видећеш биће и теби касније лакше. Природно је да ти је тешко у новој, непознатој средини.

-          Није то у питању. Већ сам се прилагодио.

-          Па у чему је онда проблем? Почетак је свима тежак, касније је све лакше, ево још мало ће крај зиме, па распуст и пролеће, а ти сада кад иде онај лакши и лепши део желиш да нас напустиш? Јесам ли ја нечим допринела да донесеш такву одлуку?

-          Ма не, професорка. Ви сте фини, и сви остали васпитачи су добри, али....

-          Онда су цимери? Шта сте му радили? – покушала је да се нашали.

-          Не, не. Баш смо се добро упознали и лепо се дружимо. – Радан је и даље погнуте главе одговарао, као неко ко се мучи и треба да донесе неку важну одлуку.

-          Ево ускоро ће журка у дому, па можеш ти да нам је организујеш. Ето ако хоћеш добро би нам дошла и та твоја светла у боји – договорићемо се ако ниси скуп – шалила се Вера и даље покушавајући да га орасположи и сазна разлог његовог одласка.

-          Не брините могу ја да дођем и кад напустим интернат, ако треба да вам помогнем.

-          Добро, видим да си одлучан у својој намери. Жао ми је због тога, али поштујем твој избор. – Вера је у својој дугогодишњој пракси имала пуно оваквих случајева, неки су истрајали, неки се предомислили. Знала је да их треба пустити неко време. Инсистирањем и наваљивањем, може само погоршати ситуацију.

Следећих неколико дана, кад би га срела причали су о свему, осим о одласку из дома. Вера се потајно надала да ће се предомислити, али повремено би га виђала са торбом, како односи кући своје ствари.....

Једне вечери, био је сам у соби:

-          Радане, значи ипак ћемо се растати?

Слегао је раменима и погнуо главу.

-           Добро. Имаш право да не желиш да будеш овде и то је у реду, нема разлога да ти због тога буде непријатно. Само желим да ти кажем да ћу се увек сећати тебе и твојих појачала. Знаш не срећу се сваког дана млади који су предузимљиви, који знају шта хоће,  који желе да својим рукама зараде, уместо да се препусте уживањима која им се нуде на сваком кораку.

-          Волим и ја да уживам – застао је па наставио – само мени је уживање кад радим у радионици у мом дворишту. Мени рад није тежак. Знате само како је пролеће лепо на селу. Кад ми процветају воћке..... Мој деда и ја се бавимо и пчеларством. Ја сам по цео дан напољу.

-          Да, соба је ипак мала да би ти послужила као радионица.- Вера се саосећајно окренула око себе и погледала по соби. – Интернат има лепо двориште, али у време учења ипак није дозвољено бити ван...... где си живео у првој години?

-          Путово сам. Било ми је тешко, нарочито зими. Аутобус није ишао редовно, често је каснио.... па онда лош пут. Одсуствовао сам често из школе, или стизао касно по подне кући, а зими је, знате, дан краћи. Зато су ме родитељи ове године уписали у интернат. Али зима је још мало па прошла, па ми неће бити тешко да путујем.

-          Умориш ли се кад путујеш? Кад устајеш?

-          У 5 сати. Заморим се, огладним, али све ме брзо прође кад стигнем кући.

-          Да ти се одмараш радећи. – насмејала се - уверила сам се сама.

-          Ето сад знате зашто идем. Није да ја не волим интернат..... само много више волим своје село.......

-          Да, ти знаш шта хоћеш и то хоћеш одмах. А и зашто да не? – Вера се трудила да размишљала као он. Чинило јој се да све има смисла. Радан се сада ослободио је све више је причао. Вера га је пустила да прича не да би је убедио, него зато што јој се свиђало оно о чему је причао.

-          Осећам да кад бих остао овде пропустио бих нешто вредно тамо. Пропустио бих да више помогнем родитељима, пропустио бих време дружења са дедом.... а он је стар, нема још много времена.... пропустио бих време у радионици, време у мом воћњаку.... овде не могу да радим све оно што желим. За сат времена свакодневне вожње аутобусом ја бих све то могао. Родитељи нису хтели да се мучим, али сам им објаснио

-          Да, толико би путовао и иначе да живиш у нашем главном граду, а да не говоримо колико путују сваког дана људи у свету, у Америци.

-          Драго ми је што ме разумете.

-          Знаш Радане, ја много волим интернат, и жао ми је кад неко оде одавде – уозбиљила се, застала, па наставила наглашавајући сваку реч: -  али разлог због ког напушташ интернат је тако леп...... тако диван..... да ми је баш драго што идеш. Иди....иди што пре у своје село. Иди и уживај у њему ...... и прави планове ...... и постављај нове циљеве и прави нове ствари ....... и поправљај живот у свом селу и буди по цели дан напољу и дружи се што више можеш са својим родитељима и дедом који су ти тако дивно усадили љубав према раду и према природи.....уживај у својим ливадама и воћњацима и не дај да ти то нико одузме. ....и учи. Ти си један дивам младић и ја сам баш срећна што сам те упознала.

Снажно су стисли једно другом руку: kао пријатељи који се добро разумеју.

ДРВО

pitija | 12 Jul, 2014 20:19

 

(мало мог филозофирања) 

-    Хej, хоћеш ли са мном? Желим нешто да ти покажем!

-    Увек!

-    Ево, гледај!

-    Дрво?

-    Да, шта видиш?

-    Ништа, само дрво....Лепо дрво!

-    Да, баш лепо и младо.

-    Гледај још!

-    Опет ништа.

-    Видиш како је младо, а опет га има таман толико да ти пружи хлад....да се одмориш поред њега....И надишеш чистог ваздуха....Да те опусти и освежи и орасположи.....Па ти је лепше и лакше све што ти касније донесе дан.

-    Поштено!

-    Зашто се смејеш?

-    Ма опуштено, смех је здрав.

-    Да, али ја сад желим да будеш озбиљан..

-    Важи. Ево слушам.Ти изгледа много волиш ово дрво?

-    Зар је чудно волети дрво?

-    Не. Али нико ти неће веровати.

-    Ко је поменуо друге?

-    Волиш дрво, хмм.? И то туђе!

-    Зар треба да волимо само оно што је наше: кућу, кола.. и шта је то уопште наше? Зар немам права да волим море, дугу, облак, ветар, цвеће....?

-    Добро, добро, нисам хтео да те љутим, али зашто си ме довео овде?

-    Покушавам нешто већ дуго - узе флашу воде и поли дрво.

-    Ха, ха, покушаваш да залијеш дрво. Па то је бар просто.

-    Просто? Ово је најтежи посао који сам икад радио.

-    Сад ти мене љутиш. Мислиш да сам потпуни кретен? Најтежи посао залити једно дрво?

-    Зар не видиш да је младо?

-    Да, и?  Шта ако је младо? Не рађа ли можда златне јабуке? Проспи ту воду, па идемо даље, постаје ми досадно..

-    Тужан сам кад људи тако причају.

-    Дрво ко дрво. Шта ту треба да се прича?

-    Позвао сам те јер сам мислио да и ти волиш дрвеће? Знам да си добар. Можда и бољи од мене.

-    Добро, ова једна канта му ништа не значи, сипај још једну?

-    Хоћу. Следеће недеље.

-    А зашто не одмах??

-    Нашкодиће му!

-    Нашкодиће????

-    Веруј ми. Знам. Мера је важна. И време.

-    Шта сад радиш?

-    Прскам га отровом. Није довољна само вода.

-    Како знаш колико је довољно?

-    Јача доза брже делује, па ће му пре бити лакше.

-    Шта? Зар му је тешко? Ништа се не види, баш лепо изгледа.

-    Болесно је. Знам, баш зато што се не види, тешка је то болест.... има унутрашње изједање. Једу га неки црви... дуго га нагризају.      

-    Откуд црви у младом дрвету?

-    О, ту их има најчешће и највише..... Ваљда га нису пазили кад је посађено. Нису га редовно обилазили, заливали.....

-    Ко?

-    Па они који су требали да га негују и брину о њему. Није довољно дрво само да се посади.

-    То су неки лоши људи?

-    О, не. Никако. Само се нису снашли. Уосталом ово дрво сасвим лепо изгледа. Нико их није учио. Људи још увек мисле да је нега дрвећа сасвим једноставна и лака, да ту нема шта да се погреши. Мислили су да је отпорно, јако...... Како само изглед уме да завара?

-    Да, Дрво не уме да говори, не уме да каже шта га мучи, шта му недостаје.

-    Уме, али га не разуме свако.

-    А ти све знаш? Ти си као неки стручњак за дрвеће?

-    О не никако. Нисам се ваљда тако понашао кад си то помислио? Нико не може све да зна, само мора да учи о њима и воли их.  Ја то покушавам..  Данас се све мање брине о природи. Видиш како је све загађено; поломљена и урезана стабала, покидане гране, посечени корени. Много је таквих..... А  опет многа расту и даље. Навикну се на ово време .

-    Тако ваљда треба?

-    Али ово је нежније од других. Зато ми и прирасло за срце. 

-    Нећеш успети.

-    То нико не зна. Можда и хоћу. Бар ћу да покушам.

-    Ти си стварно наиван.

-    Наивност је врлина. Чини ми живот лепим.

-    А шта ако не успеш?

-    Онда неће порасти до облака, сушиће му се део по део. Нико му неће долазити,

-    Па нормално.

-    Па о томе ти и причам, сви ће га напустити, једног дана ће се осушити цело и  онда ће га посећи.

-    Зар није њему судбина да заврши тако?

-    Али какав је то живот? Зар суштина живота није да нечему служиш?

-                        Па добро, биће и тад неке користи од њега. Можда ће га спалити и тако загрејати дом неком сиротану.  

-                        -  Сиротану?

-                       -  Да. Несрећни за несрећне. Уосталом зар постоји срећа?

-                       -  То увек питају они који се среће боје. Уместо да је траже, они се крију од ње и тако проведу свој живот......, али дошли смо овде због овог дрвета.  Ја бих волео да се његов живот не заврши сада, већ после много година, после много људи које ће видети под својом крошњом, после много пољубаца заљубљених које ће осетити и тајни које ће чути.... после много година у којима ће се расцветати и плодова којима ће се поносити, после много среће коју ће доживети због добра учињених другима. А онда ће кад прођу све његове године и кад га посеку, од њега направити нешто лепо: комад намештаја или неку скулптуру.....

-                     -    Е, а можда ће га и тад спалити?

-                      - Можда, али та ватра биће много већа и много топлија него ова коју би сад дало.

-                        - Имам идеју!

-                       -  Стварно?

-                        - Да.  Да му посадимо још једно дрво да не буде само?

-                      -   Одлично, браво.

-                      - Ха, ха. Знао сам да ћеш се одушевити, зато сам то и предложио.

-                        - Опет се шалиш?

-                       -  Не, сад и мени жао дрвета.

-                        - Значи схватио си?

-                       -  Не баш.

 

-                      -   Е, дрво једно!

Поздрав како доликује

pitija | 28 Jun, 2014 16:04

„Дан када смо се растали са учитељицом био је препун суза и смеха, причали смо, певали и плакали.“ – Вера је спустила новине из којих је читала причу. До пре неколико дана била би помало љубоморна на ту учитељицу којој су ученици посветили причу и који су плакали растајући се од ње. Сада више није имала разлога за љубомору – била је срећна.

Из својих школских дана, сећала се  учитељица које су за 8.марта и крај школске године носиле букете цвећа и како је то сматрала доказом љубави и вредности, јер оне учитељице које су носиле највећи букет важиле су за најомиљеније. Тада је то значило и најбоље. Још од тад Вера је желела да буде најбоља, не у односу на колеге, него најбоља што може;  увек и стално.  Временом се тај знак пажње и љубави према учитељицама мењао, нису то више били букети цвећа набраног у дворишту ....и све је некако добијало други значај. Вера је и даље волела оно што се не купује а опет много вреди. – као нпр. папирић са поруком.

Ове године дом ученика су напустили скоро сви матуранти – један по један, скоро неприметно. Ученици увек жале што одлазе, али стекла је утисак да је узрок те туге ове године за већину само растанак са друштвом.  Вера је волела да као и ранијих година чује од ученици како ће им и васпитачи недостајати.  Увек се трудила да их личним примером научи да је лепо прихватити и показати своја осећања, рећи „хвала“, „извини“..... Неки су кратко и тихо рекли „довиђења“ као да ће скокнути до куће, а сутрадан бити опет овде. Неки су журно одлазили из канцеларије, као да се искрадају, као да су тај дан једва дочекали. Неки су само отишли, без јављања, а камо ли поздрава. Оставили су  неке своје ствари, да ли зато што су им небитне, или су их заборавили, заваравајући васпитаче да ће можда доћи по њих и поздравити се како доликује.

А како доликује, то још нико није могао са сигурношћу да каже.

Растанак у дому је много другачији него у школи. Одлази један по један па се празнина која остаје после њих одмах и не осети. Дођу тако у васпитачку канцеларију да раздуже кључеве од собе, да оставе отпусни лист, а васпитачи оптерећени бригом да нешто не пропусте да виде, ураде и запишу, повијених глава док прегледају важна обавештења, ко је сломио столицу, покидао туш црева, ко треба да нареже кључ, потписују, упоређују, разврставају папире, остављају кључеве, па се некад ни сами не снађу и не одреагују како треба. А свака генерација коју испрате однесе и део њих. Како греше они који мисле да старији све знају и да су јаки, да им не треба подршка, похвала, загрљај.

Њихов посао је завршен, па зато пуштају да им ученици који одлазе покажу колико су тај посао добро одрадили. Ученици сада постају главни, важни и на њима је да покажу колико им је значио дом и колико су напредовали и сазрели.

Млада колегиница данима уназад је била тужна због одласка своје прве генерације: „Вера, помози. Кажи како да ми буде лакше?“ – питала је. „Мени је лако, мене су већ остављали“ – шалила се Вера : „Нема лека, али за утеху: временом се човек навикне да га остављају, јер тако треба....боли понекад само кад схватиш да ти њима ниси значио колико они теби.... мада опет.... нема правила и никад све није јасно, изненађењима никад краја..

Вера је веровала у лепе ствари, али их више није чекала, него је пуштала да саме дођу до ње онда кад се најмање нада. Схватила је временом, да је тако лакше. Много пута у дугом низу година, које су пролетеле као леп сан, сећала се како је седела по страни чекајући матуранте који су у свечаним оделима и хаљинама журили на матуру, да позову неког од васпитача да се заједнички сликају – за заједничку успомену. Често се дешавало да то потпуно забораве, што би указивало да не желе, да им није стало.....А можда су иза тога крила само збињеност због важности тренутка, па је Вера ове године решила да не чека него да она прва позове .  Тако је била срећна и одлазак матураната јој није деловао тако страшан, јер је сад имала пуно заједничких слика. Никад није могла да потпуно искључи своја осећања, мада је то некад било паметније. Уношење себе у посао је понекад више болело, али често и више радовало.

Последњег дана школске године у канцеларију је ушао Никола. Надимак Тарзан, који је овде добио много је говорио о њему.

Сви су га познавали: некима је ишао на живце, неки су га обожавали. Њему као да је све то било свеједно. Бринуо је само о ономе што је њега занимало:  о девојци с којом је телефоном дуго и гласно ноћу разговарао и излуђивао све дежурне васпитаче; о свом у теретани обликованом телу којим се поносио и хвалио објављивањем слика на фб. Његови мишићи захтевали су посебну исхрану, а те критеријуме  сигурно није задовољавала домска кухиња, па се често због тога љутио. Вера је записала неколико ситуација у којима се нашао и по којима ће га се сећати. Његова потрага за храном траје од првих дана доласка у дом. Када га је прве недеље зауставила на ходнику и питала где иде у време учења, замолио је да га пусти да изађе на 5мин како би купио нешто за јело. Вратио се тачно како је рекао, а онда се после 15мин опет појавио на ходнику: Шта је сад опет? – питала га је. „Професорка, много смо ожеднели после оне пљескавице. Молим Вас пустите ме да идем да купим сок“. „Па што не купи мало пре “. „Нисам имао времена. Морао сам да журим да се вратим за 5мин, како сам обећао.“ Његова простодушност ју је освојила. Тако га је запамтила и наравно пустила по сок..

 Играо је фудбал па је често долазио у канцеларију по лопту , а када је не би нашао на очекиваном месту, настављао би слободно да завирује у свако ћоше канцеларије, „као да је у својој кући“.

Лако би се изнервирао, али брзо и смирио, свестан те своје слабости, немоћан да је промени. Па и тад лице је у позадини крило осмех. Његова једноставност, крила је чисту душу. Наивност је смењивала зрелост коју је показивао кад је помагао ученицима  у ситуацијама кад их је већина исмевала.

Схватила је да од њега не може да тражи да среди собу, јер је он увек имао нека неодложна посла ( да иде у теретану, на часове вожње, на праксу). Кад би га у време учења пробудила, рекао би: „Професорка баш сте на време дошли да ме пробудите. Ево мобилни само што ми није звонио.“- није било сумње у његову искреност. Он није умео да лаже. Други пут је рекао:“Морам да спавам још 30мин, тако сам испланирао.“ „ Правила важе за све, не можеш да будеш изузетак и радиш како хоћеш!“ – љутила се. „ Ако сад устанем бићу поспан цео дан. Боље ме пустите да одспавам мало и онда ћу да учим“.Некад је морала да га пусти да спава зато што га је целе ноћи болела глава, што због његовог темперамента није била реткост. Љутила се у почетку, па га критиковала,  а онда урадила једино што јој је преостало: прихватила га је таквог. Наравно нису сви били благонаклони према његовом понашању, дошао је он и до укора пред искључење, али нико није сигуран да ли су казне деловале.

Због својих дугих разговора ноћу једном се успавао да оде на договор о побољшању хране за које се толико залагао. и не само то, него преспавао и ручак, и закаснио  на први час поподневне наставе.

Сад кад је ушао, Вера се насмејала, сетивши се још једног њиховог разговора кад јој је рекао:“Професорка, извините, али морам да Вам кажем, овај разговор је много глуп.“ Касније, пошто је смирено наставила да му објашњава повод разговора, ипак су се разумели и разговор је био успешан.  А пре неколико  дана, кад је била сама у канцеларији, дозволила је њему и неколицини ученика који су викенд проводили у дому, да гледају утакмицу  па су опуштено почели да причају. Причали су о  насињу и Вера је  покушавала да укаже на паметније решавање конфликта. „Насилницима највише треба љубав и подршка. Они су такви зато што их нису волели, већ тукли и научили да се тако понашају.“причала је, а Никола се коначно сложио с њом: „Знате колико пута су мене тукли кад сам био мали? Ни једном! Моја мајка уме као Ви да бије речима да ми после не пада на памет никаква глупост..... Немојте да се љутите, мислим да је то баш добро.“ –  по ко зна који пут измамио је осмех на њеном лицу. Разумела је добро стил његове комуникације и било јој је драго то поређење са његовом мајком. Једном приликом ју је упознао са својом мајком и после тог краћег разговора, засвидела јој се та пријатна жена.

Када  се појавио на вратима Вери су кроз главу прошле све ове успомене.  Ушао је тихо, а када ускоро изађе, да ли ће се неко сећати да је ту био?  Предао је отпусну листу,  сачекао да му васпитач врати исечак, а онда стао наговештавајући нешто. Исправио се , сачекао да га и васпитач погледа, па пружио руку и важно рекао: “Професоре, да се поздравимо.“  

Растанак са местом и људима где је провео 4 године младости за њега је био важан и он није допустио да тај тренутак само прође и да га се касније нико не сећа. Понесени његовим ставом и четворо васпитача један по један су се усправили, прекинули посао који су радили, погледали га и с поштовањем пружили руку. „Никола, како си фин!“ – похвалила га је једна васпитачица.

"Ред је да се с вама поздравим, онако како сте ви са мном кад сам пре четири године дошао у дом“.- скромно је одговорио.

 Вера је с осмехом чекала да дође на њу ред да му срдачно стисне руку. „Овако се одлази из дома“ – мислила је. Никола је дошао до ње, застао на тренутак, па рекао:

„Професорка, могу ли Вас да загрлим?“

На тренутак се збунила, а онда радосно одговорила:

„Наравно.“

Добити нешто од неког од кога то не очекујете, зове се изненађење. С њим је провела тек мрвицу времена колико с другима, а он је и то знао да цени.

Ето, живот никад не престаје да нас изненађује..

Испратила га је до капије, и док је излазио схватила је да је је ушао у њена сећања најлепшим путем, кроз срце.

Прича из Црвеног крста ( испричала волонтерка)

pitija | 19 Maj, 2014 18:14

(кад више даје онај који прима)

Једна жена чију је кућу у селу Бресје поплавила и уништила вода Лугомира, дошла је са два синчића у Црвени крст- да пита где може да их окупа, јер се 5 дана нису купали. Између осталог требала им је и сува обућа.

Једном од малишана нашли су патике, али видело се да су велике. И поред тога малишан је био задовољан; очито су му се свиђале. Онда су му нашли други пар по мери, али малишан је и даље гледао у онај први пар .
Приметили су то људи из Црвеног крста па су му рекли: "Узми слободно оба пара патика!", Задовољан малишан је пружио руку да их узме, али мајка га је задржала:
„Остави их сине. Можда дође неки други бата коме ће да требају.“
Малишан је без поговора оставио патике и отишао даље са мајком и братом..

Дан још није прошао - Carpe diem

pitija | 24 April, 2014 00:38

После дужег кишног периода, тог дана се на небу појавило сунце. Коначно један баш леп пролећни дан. Онај што те тера да потражиш радост у њему, што те тера да нађеш лепоту коју ће пролазност једном да ти ускрати. Али та лепота као да мами негде из висина, негде с неба... па је не виде сви.... не виде је они што повијају главе испред себе и гледају доле.

Моја мајка је као и обично журила у башту, жалећи се што ју је време омело у пољопривредним радовима, што због кише није могла да посади све, што је оно што је посадило пола струлело, а другу половиму напале штеточине, па сад мора и да прска и сади...( а све је требало да буде само рекреација – мислим у себи, али се уздржавам да кажем, јер би је то још више изнервиало). Помислих да кажем нешто сестри, али ме она предухитри : жали се на проблеме на послу. Већ месец дана нико у њеној фирми није „знао где му је глава“ због најављене инспекције. „А инспекција, зна се увек тражи нешто што не треба, па то зато нико и нема, а најчешће нађе оно што нема, па је онда апсурдно било шта мењати и радити“.  

Видим ја да моје ведро небо и сунце почињу да заклањају облаци. За сад их је само два.

Уживање у лепом дану, настављам даље. На пијаци, у пролазу ухватих разговор намрштене продавачице и једне муштерије о томе како је све више живчаних купаца (иако је на пијаци уопштено гледајући све мање купаца– због макси маркета). Бежећи од трећег облака, заобиђох у широком луку ту продавачицу, не желећи да чујем следећи коментар.

Касније на послу наиђох на моју драгу колегиницу, али и она је данас изнервирана због обимног школског програма за децу, љуту на учитељицу која поштује тај програм и још и сама задаје „деци“ нове задатке по принципу„направи сам“ као да не зна да све то раде родитељи; поред свих обавеза, само јој још треба да прави лабуда и цвеће од картона. Други колега се као и сваког дана свађа са вестима из новина, а опет их упорно чита и коментарише. Видех ја да од мог лепог дана оста сасвим мало ведрине.

Може ли човек да ужива у дану ако му је окружење љуто, изнервирано, бесно, разочарано?

 У том тренутку стиже ми порука:

„Данас сам гледала операцију мозга. Који геније доктор Николић! Како је само смирено и опуштено оперисао. Колики тумор, а он оперише као да је то нешто најлакше и најпростије. И баш је био љубазан, све нам је обајснио, а онда и рођацима тог пацијента. Како су тек они били срећни“. – завршавам са читањем поруке од ћерке, а онда одушевљено и гласно вичем:

 „ Браво за успелу операцију. Браво за неурохирурга, доктора Николића, за његову стручност, опуштеност и љубазност.“

У истом трену самопрозва се, тј огласи се мој колега:

„Па нормално, зашто би се секирао?. Њему је лако, није његов мозак у питању. Уосталом он мора да буде смирен, такав му је посао“ – заврши мајстор за откривање завера, умањење туђих успеха и инсистирање на лошим странама живота.

Али овога пута ја га не чух. Ово порука ми није узалуд стигла. Научила ме важној лекцији. Мој леп дан још није прошао. Имам сасвим довољно времена да га паметно искористим.

А ви? 

Газда

pitija | 26 Mart, 2014 22:44

Почео је од једне продавнице, не веће од трафике. Билa је пуна робе и повољнија по ценама. Није била на неком важном месту, али су убрзо сви за њу сазнали и почели ту да купују.

Газда. тек мало одмакао од почетка треће деценије живота, прво је сам продавао. Љубазно и скромно. Онда је узео продавачицу, па проширио трафику да личи на продавницу.

Време кризе, инфлације, а млади човек се својом спретношћу полако издвајао из масе друштвених продавница које су постајале све празније и полако се затварале једна по једна.

Онда је променио локацију, дошао је до главне улице и мини маркета. Цена и роба су му и даље били врло прихватљиви, тако да је маркет увек био пун.

Младе девојке јуриле су од касе до полица. Биле су драге и љубазне, али таман кад би се купци навикну на једну, на њено место би долазила друга.  Постала је пракса да се не задржавају дуго, тек по који месец. Мали град, па је почело да се препричава како им је давао отказ и пре прве плате: биле су на проби, а када би требало да приме плату налазио им је неку грешку, пропуст.. и давао отказ. И купцима је постало неугодно да свако мало виде нову девојку. Мало је било што се причало да су радиле без плате, почело је да се прича како их је уцењивао и.... знате већ како, па је на сваку нову падала сумња и купци би је љубопитљиво загледали, питајући се како је добила посао.

Млади човек више није био млад, лице му се изборало, све чешће било неуредно а изгубио је и зубе. Очито му је недостајало храбрости и елементарне културе да би их поправио. Повремено је у продавницу долазила његова намрштена жена, тетурала на својим надувеним ногама своје, од 3 трудноће и највероватније од разноразних таблета, изобличено тело.  И њу је мучило исто питање, па је сваку девојку одмеравала и викала у пуној продавници, бесна на све и свакога.

Са радија се чуо газдин оглас: потребне раднице, атрактивне, не старије од 23, неудате девојке за рад у маркету.... Било је, најблаже речено, непријатно слушати такав оглас који је више личио на оглас неког ноћног клуба, а не маркета са прехрамбеним намирницама.

Власник, се није ни на шта обазирао, већ је ширио своје царство; отворио је и пекаре. Онај присни, традиционални однос купаца и продавачица одавно се изгубио, оно кад продавачице познају сваког купца, кад знају шта коме треба, кад остављају са стране робу, кад се шале с купцима, јер купцима је било непријатно да се зближе са продавачицама које би могле ускоро да добију отказ, а ни њима уплашеним за свој посао није било ни до чега.

Газда је престао љубазно да се јавља својим старим купцима. Није им се јављао никако. Није их више познавао. Ваљда су га подсећали на скромни почетак.  А људи су и даље долазили и куповали свакодневно. Иако су се све чешће осећали непријатно, заваравали су себе да их се не тиче оно што није у њиховој моћи и  правдали се пред собом да је у њиховом интересу да овде купују, јер цене су и даље биле прихватљиве. А и о тим ценама се шушкало: није плаћао порез, познавао је инспекцију. Нико му ништа није могао.

Време је пролазило, он је неколико пута реновирао продавницу, променио јој име....опет неке пореске олакшице. Дошло је време камера. Ницале су на сваком кораку, било је све више лопова, па је требало заштитити се од њих. Маркет је био излепљен обавештењима : „објекат је под видео надзором“ и ништа то не би било чудно да су камере биле стварно постављене. Али он њих није било ни трага. Ваљда је мислио да народ не зна шта су камере?! Време је пролазило и ништа се није мењало. Од камера ни трага. Било је све мучније куповати ту, а не бити свестан како газда третира купце и ко зна колико би они издржали све то, да их једног јутра нису сачекала закључана врата.

Опет реновира и мења име, помислили су, али нису били у праву. Како је град био мали, у њему се све зна, па су купци убрзо сазнали одговор:  Маркет је откупио нови власник. Стари власник је морао да га прода: због дугова.

У међувремену је продао и пекаре.... имао је баш велике дугове. 

Шта је јаче?

pitija | 08 Mart, 2014 20:47

Први пут када су ме срели улични продавци и понудили честитку Дома за децу са сметњама у развоју, била сам и срећна што могу да је купим, мада и тужна што никако другачије не могу да помогнем.

Мало касније тог дана и син ми је рекао: Ево ти ова честитка, ти то волиш.

Препознала сам је; на полеђини је била адреса Дома. Била сам поносна на сина и тужна због неправде која је рођењем учињена тој деци.

Сада у кући имам већ неколико честитки за тај Дом; пола сам их сама купила последњих година, остале неко од мојих укућана. Кад год бих видела те уличне продавце и сама сам им прилазила и не дозвољавајући им да много причају, рекла би : „Дајте ми честитку. Знам, знам за вашу акцију. Увек купим, кад не могу другачије да помогнем.“

Ове године срео ме младић и у тренутку кад сам хтела да му платим, ниоткуд ми се појавила мисао: „А шта ако жели да ме превари?“ Стала сам, мало, а он ми је показао легитимацију. „Шта, ако је лажна“ – грозничаво сам мислила. „Не бих волела да ме неко превари, али опет шта ако грешим, као да му није довољно тешко што сигурно има неког у том Дому,  него још и ја да га мучим сумњама“. Не знам колико дуго сам стајала неодлучна, а онда платила честитку младићу, извињавајући му се и журно се удаљила.

Више нисам била срећна што помажем једну хуману акцију. Уместо тој деци да пошаљем лепе жеље, мислила сам о свим преварантима којих има данас. Била сам страшно љута на њих што су се увукли у моје мисли, и љута на себе што сам им то дозволила. Уједно била сам уплашена овим новим, затрованим мислима. Такве никако  никад нисам желела себи.  

Питам се шта ћу помислити, па урадити следеће године кад сретнем продавце из овог Дома.......или неке сличне њима?

Да ли ће све већа сумња људи једних у друге да нас спречи да помажемо једни другима, да ли ће да нас спречи да учинимо бар ону малу мрвицу, оно нај-најмање што можемо једни за друге; уједно чинећи за себе да се осећамо као добро биће?

Да ли смемо да  дозволимо нам страх од преваре буде изговор да ништа не учинимо, молећи Бога да нама никад не затреба ничија помоћ........

Валентина - или прича о одговорности и упорности

pitija | 04 Mart, 2014 17:36

На први поглед видело се да је из скромне, вероватно сиромашне породице и по изгледу, стилу облачења, оделу, фризури,  једрим облим образима.  Корачала је мало повијено, онако незграпна, висока као да ни сама није знала шта ће са собом. Ипак наступала је отворено, широког осмеха према свима које је сретала. А нису били ретки који су јој се подсмевали, зато што је помало неспретна, старомодна, незанимљива. Бар тако су они мислили. Она то као да није видела, прелазила је преко сваког подсмешљивог погледа искреним и невиним осмехом. Нија имала пуно времена за размишљање, морала је да учи, а до школе је путовала у други град.

Ипак кад су у интернату почеле секције пријавила се за фолклор. Иако са села, није умела да игра. Долазила би на сваку пробу и свесна своје неспретности стајала по страни пажљиво пратећи кораке које је показивао кореограф. Ученици који су били вешти играчи, свесни своје предности почели су да изостају са проба: „Доћи ћемо кад остали науче оно што ми знамо. Нећемо да губимо време због њих.“ Баш због тога кореографија је ишла тешко, фолклор је колективна игра и свачије место је битно, а кад нема сталних играча, кад се стално нешто мења и прилагођава сваком, онда нема ни напретка. Неки су мислили да су незаменљиви па су се тако и понашали – неодговорно. Валентина је знала да најлошије игра, па је зато на једној проби пришла и питала васпитачицу Веру: „Могу ли да наставим да долазим? Знам да не умем да играм, али бих јако волела да научим. Ево стајаћу са стране, да не сметам.“ „Наравно да можеш и ти ником не сметаш. Само настави да се трудиш, никад се не зна ко ће играти у првој постави.“ „Еее, далеко сам ја од прве поставе, али бих волела да научим бар онако... знате да се не брукам.“

Време такмичења се приближавало, а проблеми су остајали исти; број ученика је на свакој проби био другачији, тако да се није знала ни коначна кореографија, јер се није знало ни на колико каквих играча може да се рачуна. Стални су били само ученици у резервној постави. док су најбољи стално изостајали.

Тако је једног дана пре очекивања кореограф окупио ученике и рекао: „Вечерас бирамо прву поставу“. „Како?“ питали су се неки – неколико најбољих играча није било ту. „Ако нису ту значи да им није довољно стало. Можда знају да играју, али игру не воле довољно чим се тако понашају. А нама требају они који воле да играју и на које увек можемо да рачунамо“ – рекао је и почео да издваја ученике за прву поставу. Валентина се повукла још више у страну. „Игра и Валентина“ – завршио је избор. „Како?“ – више се чудила она него други. Кореограф јој је заштитнички ставио руку на раме:

„Знате, интернат се бави васпитањем и овде се цени одговорност, труд и упорност, јер су то праве вредности, а Валентину одликује баш то.“ – образложио је своју одлуку кореограф.

„Али бићемо последњи на такмичењу због ње.“ – гласно је прокоментарисао један ученик.

 „Можда, али постоје и друге важне ствари од тог првог места.Можда ви боље знате да играте од Валентине, али много других ствари можете научити од ње. Зато од вас очекујем да ћете до такмичења помоћи Валентини да савлада још ово мало тешких корака и да ћете од ње научити које предности леже у скромности и упорности.“ – додала је Вера гласом који није трпео поговоре.   

Не треба посебно истаћи да се Валентина због указаног поверења још више трудила и да се потпуно уклопила и утопила; више није одударала због својих грешака. Нашминкану, насмејану и у ношњи ретко ко је могао да је препозна, а срећа у њеним очима била је дража од било ког првог места.

Не, нису они остали без првог места због Валентине, напротив, она нигде није погрешила. Погрешио је ученик који је до тада мислио да је најбољи играч.

Следеће године Валентина није дошла у интернат због праксе коју је имала у другом граду, тако да је више нису видели.

Остала је у причи као пример и Вера ју је често помињала : „Немој да одустајеш, никад се не зна. Знаш имали смо ми једну Валентину која није знала да игра али је била упорна и научила је и била боља од многих“ – говорила би ученицима који нешто жарко желе, а плаше се да ли је то могуће. „По њој смо награду за упорност назвали „Валентинин феномен“.

***

После неколико година, једног поподнева у супермаркету васпитачица је испред себе је угледала девојку чије очи су јој биле страшно познате. Али нешто се није уклапало: девојка је изгледала самоуверено, била је згодна.... и обучена и нашминкана по последњој моди. „Не није могуће. Ова девојка нема ништа слично. Ипак, осмех .. не није...., можда ипак.... немогуће.....“.- врзмале су се мисли Вери по глави, а онда је девојка проговорила: „Професорка!?“ „Валентина?!“ – ризикујући да погреши, рекла је Вера збуњено. Она Валентина коју памти била је потпуно супротна од ове коју види -  „Нисам те препознала“ – правдала се васпитачица „Да, мало сам се променила. Нисмо се дуго виделе.“ – скромно је одговорила Валентина.

Завршила је средњу школу и пошто је била одличан ђак, реално је било да иде на факултет. али родитељи су се плашили великог града, па је у оближњем месту уписала приватни факултет.  Кад је у првој години била најбоља, професори су схватили да може више, помогли су јој, а она је убедила родитеље, па се пребацила на државни факултет . У Београду је завршила економију. Банка у којој је имала праксу одмах јој је дала посао. Остала је у Београду, али родитеље обилази бар једном месечно. И сад је за празник скокнула да им помогне.

***

Као и до тад, Валентина је пут ка успеху градила одговорно, стрпљиво и упорно.

Касније тог дана, док је ишла улицом  Вера се осмехивала: волела је свој посао и своје ученике – сада ће још више и детаљније садашњим ученицима моћи да прича о бившим – уместо  о одговорности, стрпљења и упорности,  причаће им причу о Валентини.  

Шта нас учи Вук Караџић

pitija | 02 Februar, 2014 19:38

У Америци сваки дан у школи почиње свирањем химне и дизањем заставе.

Код нас се сваког дана у школи (неки) професори утркују ко ће више да блати своју државу. Примају државну плату да би причали против државе!?!?!?

У Америци младе уче да могу да успеју, само треба да раде и верују. Прича о „америчком сну“ увек је актуелна.

Код нас младе уче да што пре оду из своје земље.

У Америци младе уче на примерима успешних „ Како је успео Силвестер Сталоне, Арнолд Швајценегер“..........

У недељи 150 -огодишњице од смрти Вука Карађићада могли би да се подсетимо:

Шта можемо да научимо од Вука Караџића

Вук Стефановић Караџић је рођен у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили.

Веруј у живот 

Писање и читање је научио од рођака  који је био једини писмен човек у крају.

Образовање је важно. Тражи и наћи ћеш.

 Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши.

Не одустај.

 Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

Не траћи време улудо. Aко си незадовољан промени окружење.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше  Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар.

Следи свој сан без обзира на године.

 Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик.

Где год био УЧИ. Без обзира на све УЧИ Никад се не зна кад ће ти знање затребати, а нарочито језици.

Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем,

Труди се да упознаш умне људе, јер  само тако можеш напредовати.

Доситеј га је први пут одбио, али кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак.

Ако не успеш први пут, покушај опет.

 Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту,

Здравље је најважније. Дај све од себе да га сачуваш.

Није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Краће време у Београду радио је као учитељ у основној школи,

Прихвати себе. Не тугуј за оним што не можеш и немаш, већ ради оно што можеш.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио.

Ако имаш физички недостатак, развијајај интелектуалне способности и гради самопоуздање.  Жене воле учене мушкарце.

У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора.

Никад не престај да упознајеш умне људе. Од сваког можеш нешто да научиш. Људи су важни за успех.

 Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама и прву граматику српског језика на народном говору.. Идуће године је издао другу збирку народних песама.

Ма где био увек ради за своју земљу, поштуј место одакле си потекао, јер тако ће те ценити свуда у свету.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године.

Никад не губи веру, без обзира на неразумевање, неукост и неправду. Кад вредиш неко ће то већ препознати и наградити те.

Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина).

 У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Ако ништа не можеш да урадиш за своју децу, нека те то не спречи да урадиш све што можеш за туђу.

У пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника Суда и Магистрата, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[3]

“После кише сија сунце”. Признање увек долази.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику „Рат за српски језик“,дела Ђуре Даничића 

 „Песме“ Бранка Радичевића,

„Горски вијенац“- Његошев  (писан старим правописом) и

 “Нови завјет” , Вуков превод.

Изабери циљ и њему посвети живот. У животу је најлепши “пут” ка циљу, ма како тежак био. 

Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.

Вук је умро у Бечу 7. фебруара 1864.. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

 

И макар свој циљ остварио после смрти : Ниси узалуд живео.

У знак захвалности

pitija | 31 Januar, 2014 21:05

После две неуспеле трудноће Даница је  коначно доспела до термина и видно уплашена и измучена од болова који су постајали све јачи и чешћи, шетала је дугим чистим ходником породилишта. Само би у паузи кратко застала да удахне ваздух и скупи снагу, придржавајући стомак. Око ње се за час окупило неколико жена које очито у том тренутку није мучило ништа од оног што је мучило њу. Оне су то или пребринуле, или очекивале касније. Њој није било ни до чега, а понајмање до приче са непознатим женама.

На тренутак међу њима препозна своју даљу рођаку, Мирјану. Виђале су се чешће у детињству и тад би сви са поштовањем гледали у Даницу причајући о њеним успесима у школи, касније и на факултету. Тада ју је Мирјана гледала великим црним очима, са искреним осмехом, пуна обожавања. Виделе су се касније још неколико пута од како су се удале. Једина веза им је била баба и кад је она умрла скоро да су престале да се виђају.

Мирјана се родила на селу, одрасла радећи тешке послове без много радости, само уз велики осмех. Школу је једва завршила и то основну. Не, није била глупа, али због замуцкивања, често је ћутала. Временом је навикла на своје замуцкивање, па се више није устручавала да прича о свему што жели, али у школу је већ била престала да иде. Убрзо су је удали за старијег момка из суседног села, тек да им не буде на терету Кажу да јој је муж пио и да му није било страно, да загрејан дигне руку на њу. Неколико пута се враћала својима, али би је они вратили мужу, јер нису могли више да брину не само о њој него сада и о две лепе и здраве девојчице које је родила без много тешкоћа. После тога прихватила је свој ни мало срећан живот и носила га као крст. Да ли је престала јер је изгубила потребу да се жали или више ником није ни имала да се жали, тек шамаре је прихватала као олују иза које ће сигурно засијати сунце. Њена лепота остала је у траговима, крупне очи и дуга, црна, тршава коса и осмех искрен и невин. Кад је затруднела трећи пут, схватила је да њен муж тражи наследника.

Даница је била мало старија; одрасла је у граду у породици пуној склада и подршке, заштићена од свега лошег и страшног што може живот да постави. Живот је био фер према њој, осим што је због нежног здравља имала две неуспеле трудноће.

 *

Измучена боловима у трену је препознала те очи: „Само ми још она треба, поред свих мојих мука.“. – помислила је и скоро да се правила да је не познаје. Преокупирана својим страхом није обраћала пажњу на Мирјану која ју је наивно запиткивала за све новости. Даница је одговарала кратко, без даљег интересовања о Мирјанином животу, надајући се да ће то одбити Мирјану.

А кад се Мирјана изгубила из њене близине, лакнуло јој је. Бар неће ништа да је запиткује.

 Ипак, Мирјана се убрзо вратила.

-          Где си била? – питале су је друге жене на ходнику.

-          Ддддда се ппппппородим – уз осмех им је одговорила. Погледале су је у стомак; као да је био мањи, али нико јој није веровао: све жене су из сале долазиле на колицима видно измучене.

-          Како тебе нису довезли? – питали су је.

-          Зззззашто? Па ммммени је добро. Ово мииииии је ттттреће дддете.

-          Ма, ти нас зезаш? – с неверицом су је и даље гледале, све док јој нису донели дете. Осмех јој је озарио лице кад је у наручје узела своју трећу девојчицу. Даници је на тренутак ње било жао, али су јој мисли прекинули болови и она се окренула својим бригама.

Њен порођај је био много дужи и тежи. Сада су једне болове заменили други. Чак и радост због рођења сина није могла да надјача болове.Кад су је измучену довезли у собу прва јој је пришла Мирјана; наквасила јој је влажном марамицом вреле усне, а онда јој поквасила чело. Даница ништа није тражила , али Мирјана је знала шта треба. А када је хтела да устане, Мирјана јој је прва пружила раме да се ослони и руку да је води. Пазила ју је и штитила. Та млађа жена у овим ситуацијама је била много стручнија и спретнија.

Није човек увек јак и не зна све; тек на други поглед се види да небитни могу да постану тако битни и потребни..... Како неке ситуације умеју да нас раздрмају, да све тотално преокрену и поставе на право место: како је имала срећу што је Мирјана била поред ње. Даница је гледала Мирјану како спонтано и самоуверено решава сваку нову и за њу непознату и тешку ситуацију. Стомак ју је и даље болео, па је Мирјана рекла:

- Идддддем да ти нннннађем доктора! - и изашла из собе. „Ма где и кога може да нађе? Ко ће њу да слуша док овако замуцкује Истераће је из ординације – сестре су овде биле јако нељубазне.  – помислила је плашећи се могућих непријатности више него својих болова. Али уместо тога, ускоро се на вратима собе с Мирјаном појавио доктор који је стрпљиво слушао Мирјану која је замуцкивала, али није одустајала да објасни да оно што је намеравала.

-          Ви сте Мирјанина рођака? Мирјана се брине за Вас, па да видим шта Вас боли?

-          Извините, ја не бих да будем досадна, Мирјана је сама тражила...

-          Ништа Ви не брините. Мирјана је наш стари пацијент. Ми се добро познајемо. –док је доктор говорио Мирјана се смешкала срећна што је успела да помогне.

Даници је од ињекције коју је доктор преписао било лакше, а наредних дана до њеног отпуштања све је било слично. Мирјана би после бриге о свом детету долазила до Даничиног кревета и бринула о њој и њеном дечаку. Остале жене су је задиркивале за трећу ћерку, упола се шалећи, упола озбиљно бринући о њој и судбини ње и њене девојчице кад се врати кући.

-          Нееее брррринем се ја више. Снннаћи ћу се. Не дам ја више нико да ме малтретира. Не дам нико да ми потцењује ммммммоје девојчице.

Жене су је гледале и веровале јој. Сада када су је све мало боље упознале почеле су да је гледају другачије, онако како је заслужила, да јој се диве и поштују је. Поред свог тешког живота, она је имала осмех и одлучност и снагу. Поред свег што није имала, давала је и радовала се . Она којиј ни родитељи нису помагали, помагала је другоме и радовала се и била срећна због шансе да и она нешто неком да, да помогне, охрабри, подржи.

Даница се постидела својих мисли. Било јој је тешко, имала је болове, али то никад не сме да буде оправдање да будемо лоши према другима. Како смо понекад у заблуди кад процењујемо друге и њихов значај.

Тешила се тиме да нико није видео њене мисли. Али она је видела своје мисли .... и није могла да се утеши.

Како живот уме да нас научи и постиди.  Стид није био довољан да би опростила себи. Било је потребно исправити недостојне мисли делима.

Чим је изашла из болнице почела је да хвали Мирјану топло и искрено пред сваким, а нарочито пред рођацима. Причала је како јој је захвална за сву помоћ и подршку коју јој је пружила.

А речи брзо путују, па су стигле и до Мирјанине куће, њеног мужа, мештана у селу.

Убрзо ју је с породицом посетила у скромној кући, у малом селу. Потрудила се да сви виде да Мирјану многи воле и да вреди. Причала је како Мирјану познају доктори, како је цене угледни људи, како је уважавају. Моћне рећи учиниле су да је бар на неко време и муж и мештани гледају другим очима. Мирјана је у свом ничим заслужено тешком животу коначно имала тренутке среће и могла је да осети каква је срећа бити вољен и поштован. Ти тренуци даће Мирјани снагу да за себе и своје девојчице не дозволи понижење.

Бар неко време Даница ће јој бити подршка. У знак захвалности.

Cogito ergo sum

pitija | 15 Decembar, 2013 21:04

Почетком деведесетих учествовала сам у попису становника . Због започетих политичких превирања и догађаја који су се наслућивали , питања везана за језик и националност била су најосетљивија, па смо добили упутства да пишемо како се људи изјасне , без коментара и додатних питања . Тада се први пут помиње само српски уместо дотадашњег српскохрватског језика. Већина се нормално изјашњавала, као "Србин" - "српски језик"  и све је текло без проблема. Те људе сам заборавила , али сећам се једног: све време се бусао у груди као «велики Србин», псовао све што није српско , хвалио што нам је језик коначно српски , јер ми забога морамо да ценимао своје. Све је то заговарао врло бучно и уз псовке , тако да ме је плашио , не бих волела да му се нађем на путу...... иако ми се чинило да је прижељкивао да му у нечему противуречим , како би задовољио своју свађалачку природу, нисам реч рекла и одахнула сам кад сам напустила његово двориште , које није изгледало ни мало бедно (како би требало да има неко кога су годинама «кињили сви и свебанда комунистичка.

Неколико година касније у дворишту «великог Србина « , до главне улице , никао је киоск са пљескавицама  са именом исписаним великим лепим , до крова дигнутим словима – sandwich   top story” . До данашњих дана променио је неколико имена, али сва су била енглеска.

Толико о доследности «великог Србина» и о његовом поштовању националних вредности.

*

Интересантно је да од како смо почели да се бусамо у српске груди никад није било више назива предузећа , продавница , производа , на енглеском језику . Градом треба ићи и добро се потрудити да се пронађе нека продавница са домаћим именом. Од стајлинга , лука , кастинга итд. на ТВ , ми је већ мука . Један наш човек који живи у Aмерици , интелектуалац , гостујући у јединој емисији рекао је да се у Београду не би снашао да није знао енглески језик. Он не разуме зашто копирамо туђе , кад је нормално да кад туриста дође у Париз , он тражи ту одлике Француске , кад оде у Атину , хоће да открије Грчку и тако редом , једино кад се дође у Београд не може се наћи ништа српско. Ако је у Београду  Грчка , Америка , Турска , онда нема разлога ту долазити , јер се то боље може видети у тим земљама. За утеху похвалио је наше село које се сачувало душу - српски сељак је последњи витез данашњице - и изразио жељу да своју пензију троши у селу , јер се како каже «зажелео лавежа паса и крекета жаба , чега више у свету нема».

Не разумем зашто се наше водитељке утркују у употреби страних речи кад та иста Европа свој језик штити тако што не титлује филмове , већ преко изворног језика страних филмова глумци говоре матерњим језиком. То је на први поглед  непрактично и много компликованије од титловања .... они знају да је најпрактичније – сачувати свој језик .Уосталом зар се Хрвати и муслимани у Босни данас свим силама не труде да имају свој језик ? Зар се нисмо смејали неким речима које је Туђман измишљао и уводио у хрватски језик , јер хоће своје , изгледа да само нама не треба наше – а којој овци њено руно смета, онђе није ни овце ни руна – мислим да је то рекао још Његош, али кога  још брига шта су рекли Његош, Вук Караџић , Доситеј .????? добро је да им бар имена нисмо заборавили.

*

 

Далеко од тога да сам националиста. Ја исувише волим људе,.... оне добре, вредне, паметне, хуманисте ма одакле били........  само кад сам се већ овде родила, то сигурно нешто значи. Зато много волим своју земљу.... и ћирилицу.....и наше бајке и инат и пркос... и чуваћу то да имам  чиме да се дичим  „кад уђемо у Европу“. 

Добра породица

pitija | 19 Novembar, 2013 13:21

Њих неколико је дошло у дом ученика из истог места и у почетку су били стално у групи. Волели су да се смеју, причају и коментаришу нешто. Одмах их је приметила што и није било нарочито тешко. Нико се није издвајао, били су добри другови и врло слични. Бар је тако деловало. А онда је сасвим случајно приметила да Ненад замуцкује. Можда јој се учинило. Можда је случајно и питала га је поново нешто друго. На ведром лицу појавило се црвенило док јој је опет замуцкујући одговарао на питање.

Дуго је прошло док се усудила да неког из друштва пита да ли Ненад има неки проблем, да ли одувек замуцкује.

-         Не, нема проблеме. Замуцкује само кад је са неким непознатим, кад има велику трему. Са нама му се то више не дешава.

Дани су полако пролазили, све је било као и увек, имали су су коректне односе и били све отворенији, природнији и опуштенији. Ипак, Ненад је и даље у току разговора замуцкивао. Она га је пажљиво слушала, трудећи се да изгледа што природније, једино јој је сметало то штојош увек и у њеном присуству замуцкује, јер је то указивало да је још увек сматра странцем. Хтела је да је доживљава као пријатеља.

-         Стој – једног дана му је рекла док јој је ишао у сусрет: „Јесам ли те уплашила?“

-         Ннннисте – мирно уз осмех је одговорио.

-         А зашто се онда мене бојиш?- и после кратког размишљања решила да настави, да директно гађа у циљ – Зашто у мом присуству замуцкујеш, кад знам да то не радиш са друговима.

-         Па...- није знао шта да одговори.

-         Замуцкујеш, па шта. Врло важно. То за мене и није неки проблем. Ти си ОК дечко и то је важно. Ако мораш да замуцкујеш, мени ни мало не смета да и даље с тобом причам, али ако то радиш зато што ти је непријатно, онда ћу да се наљутим на тебе, јер за то немаш разлога. Зар ниси до сада приметио да смо пријатељи?

-         Па јесам.

-         Онда смо се договорили? Нема разлога да се мене плашиш.

Разговор је изгледа добро деловао на Ненада и он је био све опуштенији и све ређе му се дешавало да замуцкује.

Тужно је кад се помисли колико се људи једни од других плаше и колико често за то немају уопште разлога, а још при том себи загорчавају живот. Решења су некад толико једноставна, а неки до њих тако ретко долазе: Кажеш шта те мучи, чега се плашиш и кад страх изађе из свог склоништа постаје тако мали да скоро и нестане.

Ненад је волео да игра стони тенис.

-         Можемо ли да играмо још мало?-  питао је једне вечери, док је дежурала.

-         Може, ако...

-         Нормално, склонићемо после све на своје место – знао је шта је његова дужност.

-         Онда нема проблема. – одговорила је и отишла даље.

После сат времена, Вера је прошла поново том просторијом и ... врло се изненадила. Сто за стони тенис није био на своме месту. Љута, рекла је првом ученику који се ту нашао да среди то што је требало. Пуна беса и разочарење, дошла је до собе у којој је био Ненад.

-         Изволте, хоћете и Ви мало – Ненад јој се безбрижно уз осмех обратио, док је са друговима јео печење које је неко од њих донео. То ју је потпуно дотукло и уместо било каквог коментара само је залупила вратима.

После неколико дана опет око 22:00 у ТВ сали Ненад је са неколико ученика старијег разреда гледао неку емисију.

-         Можемо ли да одгледамо ову емисију до краја – питали су је.

-         Ви можете, а ти не можеш – обратила се Ненаду.

-         Зашто ја не могу?

-         Зато што не поштујеш договор и не држиш реч – одговорила му је љута.

-         Није тачно. – почео је Ненад да се буни  -       Нећу да изађем. Ако не дате мени, неће ни они да гледају - очекивао је подршку, али су га дечаци, старије године који су седели око њега, прекинули

-         Ништа не чујемо од тебе. Изађи ако хоћеш да причаш.

Вера је осетила да је можда није требало овако да реагује, јер је и себе и њега довела у ситуацију у коју није желела. Али повратка није било:

-         Ако не изађеш, угасићу вам телевизор.- трудила се да делује одлучно али је осетила да је негде погрешила; није заслужио толику казну, нарочито кад су му остали ученици уместо подршке потпуно окренули леђа и готово сурово остали хладни на ситуацију у којој се он налазио, говорећи да њима не пада на памет да због њега било шта пропуштају. Само су се још удобније завалили у фотеље.

     Потпуно поражен Ненад је изашао из ТВ сале. Вери га је било жао, али сад није могла ни смела ништа да уради. Ма колико се трудила да буде добар педагог, живот увек нађе да нас стави у ситуацију за коју још нисмо дорасли. Увек и увек морамо да учимо и ослушкујемо живот и опет не можемо бити сигурни да нећемо да погрешимо.

Сутрадан Ненад јој је пришао:

-         Можемо ли да разговарамо? – деловао је озбиљно, ни љуто ни слабо, већ некако зрело.

-         Знаш да увек може. -Одговорила је и она озбиљно. – Дођи у канцеларију, да нам нико не смета.

-         Професорка, хоћу нешто да Вам кажем..........- направио је кратку паузу, а онда додао наглашавајући сваку реч:  Ја сам из дооообре породице и не желим да о мени мислите лоше.

Које зреле речи, колико топлине и љубави је било потребно да би их један 17-огодишњак изговорио. Вера је била затечена и у исто време задивљена.

-         Никад нисам помислила да си лош, али знаш због чега сам се наљутила на тебе.

-         Ја сам дошао из собе да средим салу, али неко је већ то урадио.

-         Требало је одмах то да урадиш, како си обећао, овако сам помислила да си неодговоран и то ме је погодило и разочарало.

-         Да, тако је деловало. Али ја нисам неодговоран, моји родитељи ме нису тако учили и тешко ми је да о мени помислите супротно од оног какав сам...... зато Вам се извињавам.

-         А ја се теби извињавам што сам те довела у ситуацију да научиш ону непријатну лекцију, да врло често не можеш да се ослониш на друге, већ само на себе и своју породицу. Видим, твоја породица је урадила добар посао: лепо те је васпитала. Петнаест година радим овај посао и још нисам чула да неко о својима прича са толико поноса. И знаш ... драго ми је што је дошло до овог малог конфликта, јер ми је он помогао да те још боље упознам – овакве ствари увек би је разнежиле, осетила је да су јој очи засузиле – Пријатељи и даље? – питала га је.

-         Наравно, пријатељи.- одговорио је и Ненад расположено.

*

Сутрадан је Вера потражила телефон Ненадових родитеља. Само за тренутак је застала када је поред имена мајке, прочитала занимање: логопед, a онда је позвала: 

-         Хало, стан Петровића?

-         Даааааа, коооо ВВВВам треба?- Вера је чула глас неке девојчице. Вера се за тренутак збунила, била је затечена, а онда се брзо сабрала, јер се сетила да то уопште није важно и да ником ни најмање не би требало да смета. Она је позвала због важније ствари:

-         Ти си сигурно Ненадова сестра?

-         Даа.

-         Јесу ли ти ту родитељи?

-         Не.

-         Нема везе. Хтела сам само да им кажем да имају дивног сина и да се и даље поносе њиме. ...... сигурна сам да су и тебе лепо васпитали. И пуно их поздрави...

-         Хххххвала, хоћу.

 

***

 

После неколико година Вера га је срела. Срдачно су се поздравили, представио јој је девојку са којом ускоро треба да се ожени. Завршио је факултет, запослио се......

Да ли је замуцкивао? Не сећа се. Сећа се само њихових насмејаних, срећних лица.

Страх

pitija | 13 Oktobar, 2013 21:20

А - Киша данима.

Б  - Да, баш је досадно.

А – Квари ми расположење.

Б  – Проћи ће.

А – Знам, све пролази.

Б  – Свее?

А – Прошле зиме је падао снег. Плашила сам се да нас не завеје.

Б – Плашила!?!? Шта си урадила поводом тога?

А – Изашла сам напоље и почела да га чистим.

Б  – И?

А – Одмах ми је било лакше.

Б  – Престала си да се плашиш?

А – Не. Плашила сам се опет да нас не поплави кад почне да се топи.

Б  - Па је ли било поплава?

А – Не. Полако се отопио.

Б  – Ето, разлога за бригу нема.

А – Да, али онда је дошло врело лето, велике врућине, претила је велика суша.

Б – Опет те је то плашило?

А – Да, пуно.

Б – И шта си радила?

А – Изабрала сам „срећно дрво“, бринула о њему и расхлађивала се, па је све било мање страшно.

Б  – Ето, за све постоји решење..... а опет  све пролази.

А – Да зато сам тужна.

Б – Зашто?

А – Пролазим и ја.

Б  – А ти би волела вечно да трајеш?

А – Не, то не би било у реду.

Б  – Сад те не разумем.

А – Тужна сам. Не бих да ми живот прође, бар не још.

Б  – Можда имаш још доста времена, можда још мало ?

А -  Да, не знам, а опет.....не бих ни волела да знам.

Б – Збуњена си?

А – Да.

Б – Зашто, кад све пролази?

А – Као да сам заволела страх, јер ме тера да га савладам, да се покренем, да изађем напоље, да бринем, да мислим, да волим......

Б – Зар страх не делује управо супротно? Зар он не кочи, не да да се покренеш, да мислиш, волиш, живиш?

А – Да,  раније је било тако: кочио ме је толико да скоро нисам дисала, да сам потонула на само дно, а онда више нисам имала куд него да опет кренем ка горе, ка површини, како бих опет могла да дишем. И...... отад ми је лепо.

Б – Јеси ли некад живела без страха?

А – Да. Било је то давно, била сам мала.

Б – Како си почела да се плашиш?

А – Сви су се нечег плашили, па сам научила и ја.

Б – Значи други су криви?

А – Не, нико није крив. Научила сам да сам само ја одговорна.

Б – И шта си још научила?

А – О, има још много тога што волим и што бих да научим, а не знам колико ћу стићи.

Б – Стићи ћеш више ако одмах кренеш.

А – У праву си. Крени са мном.

Б – Наравно. Увек сам с тобом. Одувек.

А – Идемо, Са страхом или без?

Б - Свеједно. Идемо. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb