Gušt i dert

Везе и везице - ТАТИНИ

pitija | 26 Jun, 2015 20:07

 Од септембра до јуна, дан за даном,  школска година се полако котрља све док се не докотрља до свог завршетка.

У мају, не цветају само  руже, него све више везе и везице. По потреби пуни процват доживе у августу;  понеке се одрже и до септембра.

Наши драги наследници здрави, набилдани, ко од брега одваљени, који „волу реп могу да ишчупају“, који све знају и од сваког су паметнији, зато ваљда целе године ништа и не раде, или наше слатке наследнице којима је главна преокупација наћи фрајера за забаву или удају, које своје време проводе у неуморном шминкању и куцкању порукица – врло су успешни у ређање јединица..  У мају се они који су до јуче губили дане у доколици, такмичењу у испијању пива, клађењу и коцкању, игрицама, ноћним изласцима и дневном спавању сете да би можда могли да понављају, или их избаце из школе.

И исправно схвате да ништа не знају и да не могу ништа да науче за тако кратко време, па тако не могу ни оцене легално да поправе. Стари природни закон да свако добија оно што заслужи, за њих не важи и никако не желе да га прихвате. А и зашто би кад имају тате.

И сад почиње онај „најинтересантнији“ део – ученици исказују још један од својих многобројних талената, преподобе се у слатку децу какви су били пре само десетак година и почну да обрађују родитеља: онај професор ми оставио јединицу, а није ме ни питао, онај ме мрзи и слично. У суштини, они скоро да су рекли истину, само су је мало преобликовали. Професор их највероватније  није питао јер већи део времена нису ни били на часу, а део да их неко мрзи значи да их тај добро познаје, па више не пада на њихове лепе приче, изговоре и молбе.

На срећу све то још увек пролази код родитеља – јадно моје дете- немој да ми га неко дира и секира, па пошто су деца наше највеће благо, родитељ жури да учини све за своје мезимце. Траже се бројеви телефона пријатеља, познаника који знају неког ко зна опет неког другог ко познаје оног првог у школи, да се пријатељски „поправи“ оцена, да нам се дете не брине, већ да мирно може да оде на море. Зар се није довољно мучило целе школске године, таман посла да и преко лета учи, а и ове наше школе ужас божији, толико траже од деце ( стварно чудно како у таквим школама уопште има одличних – мора да тој деци нешто фали ).

И пошто је ово мала  земља, а градови још мањи, свако има неког познатог, било по пословној, родбинској или политичкој линији. У пословним круговима све лепо функционише по принципу незамерања, услуга и интереса, па треће лице за неко седамнаесто лице окрене телефон директора школе и – оцена се зачас поправи. Јесте да се неретко испостави да ученик „љуби га тата“ нема само једну јединицу него 4 – 5 – 6. Изгледа само њега „мрзи“ цела школа. Али кад се поправи једна јединица ту може и свих пет- шест.

А како се осећа професор који мора да да двојку ученику који целе године ништа није радио, није ишао у школу а уз то је и дрзак, некултуран и насилан, кога брига. То само он зна и све многобројни професори који се налазе у тој ситуацији..      

А где су ти родитељи били целе године?

Имали су важна посла и заборавили  да имају децу. Целе године они нису ни знали ни у коју школу и разред иде њихов наследник. Име професора тек никоме није важно.

Сад се моћ, углед и љубав родитеља огледа се у броју поправљених јединица. Наследници сад поносно корачају шепурећи се и причајући: „тата ми поправио оцене“. А како они себе гледају, тако их гледају и други. Друга деца их гледају са уважавањем, дивљењем и љубомором.

-      Како сaмо ви немате везу? Ните ваљда најгори? – питао је један синчић своје родитеље.

Веза везу стиже, па после веза за оцене иду везе за упис у жељену школу, факултет! И тако они опет заузму место које им по тати припада и буду онде где је тата заслужио..

Можда би „брижни“ родитељи могли одмах чим се дете роди уз кућу и кола, да му купе диплому, да се дете не мучи по школама и приватним факултетима.

Решење овог проблема немају ни много паметнији од мене. А можда ово и није проблем..  Ето  и  Платон већ два века виче: „ако обућар лоше ради свој посао, Атињани ће ићи боси, а ако учитељи лоше раде свој посао, Атина ће пропасти,“ а Атина још није пропала.

Изгледа да ни нама није стало ни до  деце, ни до државе. А и што би бринули за државу, кад Атина већ неколико пута пропада и преживљава своје пропадање? Ево и сада ће.

А није да не бринемо за децу; наша деца су сасвим лепо обувена, а професори су боси.

Наравно нису ни професори недужни, само зато што су  боси. Неки не ризикују да их ученик повреди, родитељи попсују, директор позове на разговор у четири ока ( и одржи предавање да кад би понављали сви који треба да понављају, онда би могли школу да преполове и пола наставног кадра оде за Завод за запосљавање), него одмах дају двојку. Има неких паметних који ништа не поклањају, него цену двојке одмах на почетку године крупно напишу на табли.

Тако долазимо до оног питања ко је старији „кокошка или јаје“, ко је одговоран: ученици или професори.?

Па тек професори у улози родитеља? То је посебна прича.

Него, ја више од критике,  волим да похвалим оне ученике који сами завршавају школе и оне професоре који су јачи од ученика, родитеља и директора, иако знају колико то може да их „кошта“. Они  су светло на крају тунела. Има их, на срећу, ја познајем неке од њих и гласам за њих! Живели нам!

MИ ПРВАЦИ СВЕТА У ФУДБАЛУ

pitija | 22 Jun, 2015 19:18

Многе ствари волимо или не волимо због некога и нечега. Волим спорт, али већ дуго ми фудбал није важан; због свега што не знам и не желим да знам о њему.

И тако је било све до тренутка док нисам на месту где радим, у средњошколском дому,  приметила неке дечаке заљубљене у ту лепу игру. Сваке године долазе из разних крајева и има их све више. Виђам их како са ранчевима на леђима  по киши, снегу, сунцу иду заједно на тренинг ....  у сусрет својим сновима.  И све су ми дражи. Дражи због вере коју имају, због осмеха којим подносе болове од повреда, због модрица, посекотина,  подеротина, због спремности да „кроз трње дођу до своје звезде“.  Дражи зато што су сањари и радилице, у исто време.

И можда више него ја на њих, утичу они на мене. Прошле зиме звали су ме да им судим на турниру. Због поверења које су ми указали, умало се нисам смрзла. Али нисам смела да их разочарам.

За ово Светско првенство нисам ни знала.  Није било еуфорије, коментара, занесености.  А онда сам тог јутра случајно укључила ТВ- и чула да играмо  финале. Тренутак је био довољан да схватим:

-          Хеј па ми можемо бити ПРВАЦИ СВЕТА?

-          Ех, ми? У фудбалу? Против Бразила?

Бразил?  Кажеш БРАЗИЛ  а мислиш на најбољи фудбал.

-          Хеј, па ово је финале! Зашто да не!  Па имамо исти број играча, играмо по истим  правилима, нема „јачи тлачи“ – овде смо равноправни.

 Нисам баш „видовита Зорка“, и нисам ни сама веровала у то чудо о ком сам причала, зато нисам убеђивала  много друге, само ..... помислила сам, како би нам то пријало, како би било лепо, како би нам добродошло.. И одједном ...... фудбал ми је  постао јако важан.

 Како би нам победа био леп поклон , мислила сам, а плашила се и окретала главу да не гледам.  Ипак смогла сам храброст да гледам довољно да видим да умеју да шутирају на гол, јер како другачије победити , видела сам да имамо супер голмана, јер како другачије сачувати победу,  видела сам да играју тимски, јер фудбал и јесте тимска игра, видела сам играју изразито фер и спортски, што ја највише ценим. Не волим оне којима циљ оправдава средство, који  траже изговоре, који псују кад не успеју, који лажно падају... Видела сам све то и у једном тренутку опет се понадала  : „Хеј па ми имамо све што је потребно да победимо“.   То чудо, та победа не би била само лепа, већ и могућа. Баш тада, при тој помисли десио се  победнички  гол.

-          Тооооооо – скакала сам као кад гледам  Ђоковићеве победе.  – Ми смо прваци света – викала сам са кнедлом у грлу, а сузе сам пустила да слободно иду. Радовала сам се као неко ко због своје земље дуго то није могао.  И није то само фудбал, много је више. 

Има у њиховој победи пуно симболике и поруке, као у успеху Ђоковића, који је почео да тренира бели спорт, племићки, аристократски спорт у време кад је његова земља била најсиромашнија  и најнесрећнија.

 Сада није стоти, није десети, него први.

Има симболике у победама наших ватерполиста, јер потичу из земље чији су преци у првом светском рату највише страдали управо зато што нису знали да пливају, Потичу из земље која до пре неколико година није имала ни 2 затворена базена.

 Видим поруку док гледам нашу децу како играју и певају, занемела пред њиховим талентом, има у победама наших ученика на светским такмичењима у математици, физици, информатици....

Дужни смо да коначно прогледамо, да видимо ту симболику и поруку, дужни да откријемо тај погрешан корак и заувек га избришемо из свог кода..

Знам да своје послове морам сама да завршим, знам да ми због тога плата неће бити већа, ни струја јефтинија, али бар цео један дан ћу имати осмех на лицу и бар један дан нико неће смети да критикује моју Србију. Један дан бићу поносна због своје заставе, због своје Србије, због младића који су после ко зна колико времена ГЛАСНО певали „ја те волим Србијо“.  Један дан мислићу само о лепом!

Волим да будем поносна, недостаје ми тај титрај у срцу и искра у оку. Навикли ме на то још у младости.

Поносна, гледала сам те младиће, сада светске прваке, а мислила на њихове вршњаке . Мислила  сам како је  то  добро због дечака које познајем, због Панића, Симона, Лапића, Најдановића, Максе, Филипа, Глигоријевића, Софронијевића....... зато што и они верују, што својом наивном снагом пркосе свима који одавно ни у шта не верују и који су се одавно предали  па покушавају и њих да заразе својом малодушношћу...

 Пре пола године одушевили су ме и пожелела сам им да једног дана и њих чекамо на БАЛКОНУ.  Балкон, тај симбол снажне и невине љубави Ромеа и Јулије, постао је и нама најлепши симбол  љубави, вере у лепо, у успех и боље сутра. Од скоро ту сачекујемо наше најуспешније спортисте.  Реално,  због свега као да нико није веровао да ТУ може икад да види фудбалере.  А вечерас их баш ту чекамо.

Ето чуда се дешавају, кад се најмање надаш.  Само мораш да верујеш, да сањаш и радиш, радиш и кад мислиш да у теби нема више ни трунке снаге.

Због остварења овог сна, сада су и осталим дечацима снови ближи. Можда и мало другачији. Сада могу својим сновима да додају и  сан да играју у репрезентацији  своје земље, а не само да из ње оду. А ако оду да тамо учине највише што могу за њу, и да се једног дана врате.

Тамо могу бити богатији и опуштенији, али само овде могу оволико и овако да буду срећни, поносни и ...... вољени. 

"Odelo ne čini čoveka ?"

pitija | 19 Jun, 2015 16:07

Да соба треба да буде сређена, то се ваљда подразумева. Како се сређује соба, да је то проста ствар, то сви знају. Тј.сви мислимо, да сви знају.  Али највише проблема нам изазивају управо те просте ствари. Управо због тих простих ствари, најчешће се током године свађамо са неким ученицима, буде ту повуци потегни, хоће, неће и све у круг. Због тих простих, подразумевајућих ствари често нам промакну неке друге, занимљивије и важније ствари.

А онда дође матура и све је некако лепше и другачије.  Онда ти ученици обуку нова, свечана, скупа, лепа одела и изгледају као неки други људи: лепши, а самим тим зрелији, одговорнији, савеснији. И она изрека  да „одело не чини човека“ , што ти се однекуд јави, некако се чини  да није тачна.

Тако ја и ове године испратим своје матуранте на матуру,  срећна због њихове младости и жеља за будућност.  А матура дође увек у незгодно време, кад и обавезе око раздужења и сто других ситница. Али, помислим,  нећу ваљда да им кварим расположење глупим питањима : кад ће да се раздуже. To ме подсети на разговор са једним учеником који се раније раздужио, и  отишао из Дома.

-         -   Нећете ваљда, САД да ме давите за кључић,.. . – рекао ми је тада, а пошто ја не бих да давим, он остаде дужан кључића од ормарића.. ,.... (Касније сам видела и његову  слику са матуре, и он је био много леп. Иначе је много  паметан, будући архитекта.....  а зна и своја права.. зна да нећемо да га тужимо због једног кључића који није ни користио... пошто га је одавно изгубио).

Тако ја само махнух мојим матурантима и пожелех да се лепо проведу. Раздужиће се кад стигну; кад се врате са матуре и лепо одморе.

А све су то добри момци, све прави „момци који обећавају“.  Ма стварно. На пример Александар и Стефан: код њих никад нема проблема. Дан пре него су пошли нарепубличку домијаду, они  обећају  да  ће да среде собу, а ујутру се успавају  и не стигну ни кревет  да наместе.  При повратку са домијаде, сачекају их мајке и одвезу кући. Ни не уђу у дом. 

Добро, размишљам, стварно имају пуно обавеза: матурски испити, па припрема за пријемни. Зато их само уредно   одјавим и останем стрпљиво да чекам да испуне преостале обавезе у Дому. При том уграбим тренутак, кад је мајстор био добре воље, па га замолим да поправи 3 столице (за чију неисправност наравно нису моји матуранти ништа одговорни).

После неколико дана ето неких од њих::

-         -   Професорка, можемо ли ми да будемо још неки дан у Дому, док полажемо матурски испит? – питају .

-          -  Наравно. Дан, два никад нисмо правили питање. Па ово је била до јуче  ваша кућа.  – а онда их скромно подсетиш: -  Таман и да се раздужите.

-          -  Наравно.

-          -  А знате, да и собу треба да средите?

-          -  Знамо..... Средићемо је, ништа не брините.

Куд два дана, ту лако прође и пет.   На растанку их испратим до улаза, лепо се поздравимо и пожелимо једни другима срећу у даљем животу. Онда са сетом  седнем поносна на себе и те младиће што је све  тако лепо прошло и што смо заједнички посао одрастања успешно завршили ...  и тек реда ради одем до собе, да проверим, да ли је закључана.

  А оно, изненађењима, никад краја.

Соба пуна разбацаних, заборављених ствари, поцепаних књига, мрвица и парчића буџавог хлаба,, празне и буђаве кутије, пуне корпе – под умазан. Испратим их као одрасле, зреле људе, а иза њих остане прљава соба. 

-        -  Није ми што је соба прљава, него што сам им веровала.  Зар је то грешка? – питам се разочарано.

-         -  Професорка, нисте Ви ништа погрешили – каже ми једна  ученица. 

Колегиница Јелена се смешка и врти главом:

-          -  Мало си била наивна. – каже.

-          -  Јесам, признајем.  Како иде она дефиниција: лудост (глупост)  је радити увек исто, а очекивати други резултат.  Како сам могла да им верујем кад су и раније избегавали ту обавезу и пребацивали један на другога? Кад им је раније сређивање собе било слаба страна, зашто би се сад нешто променило? Зато што сам их замолила? Па и раније сам. Зато што су обећали? Па и раније су. Зато што су одрасли, зрелији? ..... Зато Јело, сутра ја идем у 205 са метлом и крпом да чистим, а ти ћеш да ме сликаш и то окачиш на фб. Да ми се сви смеју.

-          -  Добро колегинице, немој да претерујеш. - забавља се моја колегиница.

-          -  Зашто?  Нека, нек виде сви. Нек буде поука да кад се једном „извучемо“ и избегнемо обавезу, онда нужно наместимо неког другог. У овом случају - мене. И нека, треба ми тако. Моја је грешка.

Не желим ја да кажем да су они лоши. Исти су као већина.... само... ја бих да буду мало бољи....... И да буде јасно, могу да избегну личну одговорност и  да се оправдају разним објективним околностима, али  то не мења ствар -  резултат је исти: прљава соба.

А ја? Ни ја не бежим  од своје одговорности.  Ето нисам их научила ту просту, подразумевајућу, елементарну ствар, што се још у вртићу учи. И зато што ме је у тим тренуцима било срамота да сумњам у њих, да  проверавам неког мени тако драгог и блиског, сад  ме није срамота да чистим собу.  Е мој Сократе, схватила сам да не знам да ништа није просто и да се ништа не подразумева.

Зато за преостале нераздужене ученике, да се не бих изненадила, на време предузех неопходне мере опреза : узех крпу и четку и одох заједно  с њима да чистим собу. (Александра и Стефана су наравно мајке и раздужиле, а не би било лепо да од мајки тражимо да рибају собу) . А кад дођу нови ученици, прво иде провера лекција из вртића.

А што се тиче оне изреке с почетка,  изгледа да је ипак тачна. 

П.С. Ако се питате зашто ми још нисте видели слику на фб, то је зато што су у међувремену у Дом дошли гости, па су те собе очистиле теткице. Зато и њима и мајстору дугујем кафу.

Зашто је од „колевке па до гроба најлепше ђачко доба“

pitija | 05 Jun, 2015 08:40

Можда зато што у школу можеш да идеш кад хоћеш,

да закасниш или одеш раније са наставе,

да побегнеш,

и да ти  мама опет  све оправда.

 

Можда зато што су сви другови увек уз тебе.

И мислиш да су на добитку  кад „ губиш“ (часове).

 

Можеш задати задатак да препишеш,

Или да ти га други уради,

да спремиш „пушкице“,

а да професор „ништа не види“

и да те чак и награди незаслуженом оценом.

 

Можеш да се извиниш што ниси спреман за тај дан,

да идеш на додатне, приватне часове,

да замолиш професора да ти поправи оцену,

или се посвађаш с њим,

па се поуздаш у наставничко веће,

или у тату.

 

Можеш да промениш професора,

Па чак и школу.

Можеш да радиш шта хоћеш,

 или ништа да не радиш,

 заштићен си „као бели медвед“.

 

И  мислиш да ће тако увек бити.....

А неће.

Ништа од тога не можеш да радиш у даљем животу.

Живи били, па видели.

СТРПЉЕЊЕ

pitija | 15 Mart, 2015 23:15

 

Веза са интернетом се стално прекидала. Таман кад је откуцала неколико речи и хтела да пошаље мејл, интернет се прекинуо. Покушавала је већ неколико пута да успостави везу, али све јој се некако чинило споро, споро. Почела је да се нервира, иако се већ дуго  трудила да негује стрпљење.  Шта може да ради док се веза поново не успостави? – питала се. Куда толико жури и како уопште користи све, захваљујући технологији,  добијено време?.. па да, ФБ, гледање ТВ... Није желела да њен живот буде гледање у туђе двориште, гледање како други живе док њој време као да измиче неприметно у седењу.

Уживај у овом тренутку – терала је себе, не кријући подсмех. Шта има везе што је то тренутак чекања да проради интернет? Није битан тренутак; битно је како га живимо. Ух, колико је ствари променила код себе, а колико је још требало да мења...да би јој живот био „удобан“, како је волела да каже, да би јој било пријатно у својој кожи, пријатно са собом и људима око себе.

Ха, сад нико не може да сачека који минут, односно неки секунд,  да се пошаље порука, а некада је било нормално да прође три дана док писмо стигне где треба и још три дана да стигне одговор, под условом да та особа одмах одговори. Све је било много дуже, ако би између био викенд, кад поште не раде, или ако би писма путовала бродом на други крај света.

Ех, тада су људи били стрпљиви.  Наравно, не баш увек и не баш за све – у трену  јој сећање испуни лик једне драге особе и догађаја из прошлости:

***

Неда је имала све што је било потребно за срећу. Штавише, она је и била срећна: живела је свој живот, сваки тренутак пуним плућима. Имала је посао који је волела, стан који је уредила по свом укусу и .... њега.

Њена лепота огледала се у њеном ставу, у оптимизму и ведрини. Ишла је широко и меко, као да је цео свет њен, а због нечег враголастог и несташног, само њој својственог, била је омиљена у друштву.

Зато није било ништа чудно што је Стеван био луд за њом; већ неколико година; од почетка факултета. Волео ју је степен више, до обожавања.

Његов посао захтевао је честа путовања и одвојеност. Стеван је сваки пут тихо патио, а Неди као да је раздвојеност пријала. Могла је да ужива у самоћи и да се посвети послу. Још због нечег јој одвојеност није падала тешко: бескрајно се радовала његовим писмима. Умео је тако да је радује, да јој је осмех трајао  дуго, дуго  после читања писма.

Овога пута ишао је на мало дужи пут.

-          Пођи са мном бар овога пута. Твоји у фирми ће разумети. Сигуран сам да ће ти дати одсуство. Париз је диван град. Колико њих би било пресрећно за само један дан, а ми можемо обићи целу Француску. Зашто си таква?

-          Не могу напустити сад посао. Имам неке важне обавезе. Ма мени је лепо и овде. Француску ћу видети твојим очима и речима – била је одлучна. Излуђивала га је због тога, али као и увек пред њом је био немоћан.

-          Обећај ми бар нешто: размисли о мом предлогу: буди моја мала, слатка, дебела госпођа.

-          Ооо.....а шта ако те смота нека мала, слатка, мршава Францускња? А ако пристанем.... колико килограма треба да додам?- сад је почела да се забавља постављајући му питања:- Знаш шта, иди ти, а ја ћу све да учиним по питању линије. Ево још данас ћу да поједем једну од 30 чоколада; дан без тебе, чоколада са мном. А што се тиче госпође.... ха, ха, видећемо, видећемо ....кад се вратиш.

Отишао је возом, а она је још дуго стајала на перону. Ослушкивала је срце и свиђало јој се оно што је чула: била је спокојна као и много пута пре, срећна што могу да верују једно другом и што се тако добро познају. С тим осећањем и задовољним изразом на лицу  кренула је код пријатељице. Безбрижно чаврљање уз кафицу сад јој је било баш потребно.

-          Е, тврдоглава моја - рекла јој је пријатељица, чим ју је угледала. – значи, пустила си га да оде сам. Бићете раздвојени тако дуго.

-          Кад неко има шта да ради, кад има такву пријатељицу, онда то брзо прође.

-          Да, ти овде имаш пријатељицу, а он? Јеси, ли можда помислила шта може да уради мушкарац кад се осети усамљен?

-          Ако зрео мушкарац не може да одоли искушењима, онда не заслужује да га волим.

-          У реду, само ти причај. Он заслужује итекако да га волиш, али ако га случајно изгубиш, бићеш сама крива. Биће то због твоје тврдоглавости. Питаћу те тада, шта ћеш да радиш и да ли ћеш бити исто овако самоуверена – критиковала ју је пријатељица.

-          О томе нећу сада да размишљам. Него, шта је са том кафом? – био је то крај разговора на ту тему.

После три дана, јавио јој се телефоном; исти топао глас, исте нежне речи. Тако су се договорили; Неда је на крају разговора само додала:

-          Не заборави да пишеш. Недостају ми марке из Француске.

-          Зар само због маркица волиш моја писма? – дирао ју је Стеван.

-          А због чега би другог? – шалила се Неда. Волела је та њихова стална, неисцрпна задиркивања.

И писма су редовно стизала, а дани су пролазили.

Остало је још неколико дана до Стевановог повратка. Чежња је већ испунила сваку пору њеног тела. Горела је пуним жаром и једва чекала оног јединог који је могао ту чежњу да гаси бескрајно дуго и нежно, уједно дивље и страсно.

Нестрпљиво је откључавала врата једном руком, а другом стезала управо пристигло писмо. Цепала је омот, док ју је талас топлоте преплавио, кад је по ко зна кој пут угледала познати рукопис.

Колико је била срећна, а срећан човек је добар и несебичан, па је и Неда пожелела да и многи други осете овакву срећу због овог малог папира; папира који је носио мисли и осећања једне особе другој, папира који су додиривале руке стотине непознатих људи с истим циљем: да га пренесу, сачувају као завет и донесу на одредиште.

Окренула је последњу страницу писма и погледала крај. То је била њена слабост. Била је исувише нестрпљива да би читала редом. Крај је увек био најтоплији, најнежнији, најлепши, нај, нај, а Неди је управо то било најпотребније.

Читала је: „ извини што ти ово приређујем, али једноставно..... догађа се па се ето и нама догодило.  Ни сам не знам како. Ова даљина, време .... она је потпуно другачија од тебе. Вероватно ме то и привукло. Немам више снаге за ово одуговлачење, натезање с тобом. Жао ми је што ти наносим бол, нисам желео....све ове године с тобом ипак су биле лепе, а сад је време да свако крене својим путем. Остајем у Француској, радићу у нашем представништву овде....“

Више није могла да чита. Слова су се губила у сузама. У грудима је нешто стегло, претећи да је угуши. Ништа јој није било јасно. Ништа није наговештавало овакав крај. Све је било у реду... или је она била спепа, или јој је ово казна за ..... није знала за шта. Немогуће...за само неколико дана је требало да се врати... а сада? Није могла више да мисли, да дише...могла је само да плаче. И плакала је, а све око ње се рушило.

Испустила је писмо, па га поново узела, па га опет бацила и неколико пута тако. Колико је времена прошло? Има ли смисла читати цело писмо? Изгубила га је. Дуго је била неодлучна, дуго се играла, сама је крива, па нек је онда боли. Прочитаће све, да себе казни.

„Драга моја“ – писало је на почетку – „ако у овом тренутку плачеш, значи да ме волиш и више него што си хтела да признаш себи. То ми прија, али брзо обриши сузе. Немој да ми патиш превише. Ово је само лоша шала, на коју си ме ти присилила, да бих ти нешто разјаснио. Све је исто. Волим те лудо, лудо и једва чекам да те видим и загрлим. Мислим да си увидела да је погрешно стављати ствари наглавачке, да је погрешно и незрело читати писмо од краја, да је непотребно мучити човека који те воли и кога ти волиш. Надам се да због овога ниси исувише љута на мене и да ти је ово помогло да ускоро кажеш да.“

Није била љута. Можда мало, али то није било довољно да поквари изненадну поновну срећу. Како је он добро познаје! Како је сада другачије размишљала!

***

Када га је коначно сачекала на станици, појурила му је у сусрет као без главе и не стидећи се и не обазирући се на људе око себе викала:

„ДА,ДА,ДА“

****

Ха, ево коначно опет има интернет. Колико је прошло, док је чекала? Ни три минута, а чинило се као тридесет година. Да, да, да, време брзо пролази, оном ко уме да чека!

Fakultet DA ili NE

pitija | 14 Februar, 2015 21:04

Ненад је млад и здрав. Живи здраво, мада не размишља о томе. Ко још у 19 година размишља о болести? Рано устаје, рано леже, добро једе, јер пуно ради. А воли да ради. Рад у ауто радионици, на школској пракси за њега није напоран. А помаже и оцу кад оде кући. Ради на њиви и на терену кад отац поставља металне ограде или се пење на кров изводећи разне занатске радове. Ни ветар ни хладноћа, ни сунце му ништа не могу. Добро не баш увек; некад га боли глава, некад леђа, али млад је па све то брзо прође без посете лекару. Попије по коју табету, одлежи мало и то је то. Лекаре скоро да не посећује.

Још се није срео са нељубазним медицинским сестрама и љубазним докторима. Са сестрама које вас свог болесног и никаквог на шалтеру дочекају са 100 питања, не би ли одустали од посете лекару, пошто схватите да је вама кудикамо боље него њима. Ненад још није осетио оно што осете многи, који кад то издрже , какав год после тога био доктор, њима се чини као најбоље и најљубазније створење на свету.

Ненад никад није лежао у болници па не зна како тамо неке сестре дају непогрешиве дијагнозе и одређују терапију..... не зна како неки причају како сестре некад знају скоро исто као доктори, не зна каква су помоћ у важним, хитним случајевима и ситуацијама. Како на први поглед нема разлике између доктора и сестара.....а опет, чешће су љуте и оштре. Добро, има и незгодних пацијената, али некако доктори све то лакше подносе, више су насмејани док самозадовољно корачајући у својим белим мантилима.  

Ненад је од првог дана средње школе због своје зрелости падао у очи професорима. Већина ученика је у ту школу дошла случајно.  Он је ту школу изабрао и желео. Пре 20 година ту школу је похађао његов отац. С поносом га је уписао, надајући да ће бити као онда кад је он ишао. Касније је био мање поносан схвативши да је школа и по угледу и знању испод оне од пре 20 година. Али Ненад јој је полако враћао углед. Био је од ретких који су први разред завршили одличним успехом .  Тешко је било изборити се с друговима чије су једине жеље биле да ескивирају и наставу и учење. Тражили су минимум од свега. Зашто су уопште ишли у школу?  Ненад је желео да учи, не да бежи, не да губи .  А губитник је свако ко нешто губи, макар то били „само“ часови у школи. Није хтео много да се издваја од друштва, али кад им је бежање прешло у навику, морао је. Остајао би сам у учионици, па су га у почетку онако великог избацивали кроз прозор учионице у приземљу.

У другој години, учионица им је била на спрату, а и видели су да са њим нема шале, па су га таквог прихватили. Бежали су сами. Ретким професорима, које није напустио ентузијазам он је враћао наду с почетка каријере и веру да је образовање најлепши посао на свету. Ту другу годину је завршио с још већим просеком, а трећу са 5,00. Све више је уживао у пракси. Стварно је волео ту школу и механику и моторе. Остајао је и преко лета да ради код мајстора на пракси. Враћао би се после праксе „мртав уморан“ , уљем умазаних руку у плавом комбинезону, али задовољан.

У четвртом разреду су га изабрали за најбољег ученика школе, добио је награду града,  власник једне успешне фирме у граду понудио му је стипендију за факултет ....... али он не жели да студира.

„Не могу сви да студирају, не могу сви да буду инжењери, неко треба и да ради и да има умазане руке.“ – одговарао би свима који би га питали зашто неће даље да се школује. „Осим тога мајстор ће ме одмах запослити код себе, тако да ћу лакше до посла. Данас је тешко до посла. Ко зна да ли ће ме неко хтети после факултета? Нећу да губим 3-4 године.“ – био је неумољив.

Није ствар у умазаним рукама. Само није добро ићи испод својих способности. Можда једног дана себи неће моћи да опрости, што бар није покушао. Остаће нејасно питање зашто сви, осим њега верују да он може да заврши факултет. Остаће нејасно зашто гледа задатке за пријемни на машински факултет, а не проба да их реши. А до пријемног има још довољно времена.

Можда су и неке од ових медицинских сестара хтеле одмах до плате, хтеле одмах да помажу људима...... а сада.... кад је плата много мања од њихових способности, када сва захвалност и поштовање оду докторима, можда им није свеједно. Можда оне нису љуте на нас, него на себе. Можда су незадовољне, нерасположене, нељубазне, зато што нису пробале....... бар оне које су могле?

Мада.... опет.... има много и љубазних и задовољних сестара.

Можда такав буде и Ненад?

Можда буде љубазан, кад младог инжењера буде уводио у посао? Можда он ипак буде задовољан?

NAŠA POSLA

pitija | 05 Februar, 2015 12:39

Дошао нови шеф у једно друштвено предузеће:

-          Од данас хоћу да ми достављате свакодневни извештај о томе шта радите и  план шта ћете сутра. – рече и оде даље.

-          Штааа? – изненади се једна службеница. – Да ли ово значи да ћемо ми од данас морати нешто и да радимо?

-          Па ...изгледа – одговори јој колегиница.

-          А неће вала. Зар ја, сад неколико година пред пензијом морам да се мењам?  Па то нигде нема у свету. За овако бедну плату још и да радим!!!! Не пада ми на памет.

-          Мораћемо, изгледа – опет ће друга.

-          Ко каже?

-          Па шта ћеш онда да радиш?

-          Као и до сад. Није он једини који је ово покушао. Видела сам ја леђа многима пре њега, а надам се видећу и његова. Или ће да га промене, или ће да одустане....... а до тад идем на боловање.

Нерадни дани

pitija | 16 Januar, 2015 22:53

Хохохо, за Нову годину непланирано „добих“ неколико слободних дана . Супер. Надокнадићу све пропуштено. Ништа страшно, само мали заостатак.

Прво ћу мало више да се одморим. Оно, нисам била нешто уморна, али за шта друго служе нерадни дани?.

Теоријски знам да је активан одмор најбољи одмор, али имам довољно дана, нећу ваљда одмах да будем активна.

Могла бих да направим план приоритета и надокнадима све што сам пропустила, а тако волим – да више излазим напоље, више шетам и пишем.

Ма све ћу ја то спонтано. Дуги су дани. Зато изабрах да мало будем пасивна: пореметих навику раног устајања и својски се потрудих дуже да спавам. Одустадох и од јутарњих вежби, али се зато активирах у гледању ТВ-.а, почиње нова сезона тениских мечева. Главне тачке мог кретања постадоше: кревет, фотеља, сто и судопера.

Шетње одложих за топлије време. Ко још шета по оваквом мразу? Осим тога продавнице не раде. А и хране има толико да месец дана нема потребе ништа да купујем.

Прође неколико дана и таман кад реших да ипак изађем на ваздух, ма како био свеж - паде снег. Нећу да идем по леду и сломим ногу. Сваког дана јављају са ортопедије о броју прелома.

Од силног одмарања и боравка у кући, поче да ме боли глава. Почех да се вртим по кући гледајући шта треба да се уради. Од тога постадох само нервозна и мрзовољна, нећу ваљда ове поклоњене слободне дане да потрошим у брисању прашине и сређивању ормара. То ћу да радим кад почнем да радим.

Због мраза и поледице нико ником није ни ишао у посету.

Кад ми паде напамет да ја кренем у обилазак рођака, дође Божић.. Нормално, одмах одустадох. Божић се проводи у кући. Почех да радим од свега по мало, како се ваља, али од силног јела и чаше вина после ручка, брзо заспах. Пробудих се за  дневник. Кад видех насмејана и задовољна лица на екрану и чух како је ко провео ове празничне дане, погоди ме депресија..

Најдепресивнији је ипак био поглед на сказаљку на ваги. 3кг вишка. А да смршан 2кг, требало ми је годину дана. Да казним себе, поједох парче торте.

Погледах телефон и празан екран. Кад се нико није мене сетио, нећу ни ја никог да зовем. За 5 дана, 3 поруке, више него депримирајуће.

Трачак наде ствара помисао, да су ми можда честитали преко фб. Истог трена кад укључих компјутер, покајах се. И ту иста ствар. Ма ништа зато, могла бих да почнем да пишем и завршим оне силне започете текстове. Али тек то сазнање да сам свој хоби тотално занемарила, да му нисам поклонила ни мало времена ме наљути.  Озбиљно се наљутих на себе. Зашто то нисам почела неколико дана раније?

Откуцах 3 речи пре него ми стиже порука са фб  - "одговорити сад или касније, питање је сад?". Наравно, изабрах фб.

Кад се вратих опет писању.... осетих нешто у леђима..... па дрхтавицу. Пипнух главу... врела. Изгледа ме закачио грип.

Морам да легнем.

И тако још три дана.

У међувремену, снег је отопио, улице се осушиле, температура идеална за шетњу. Нема ми куд, ваља мало прошетати. Уђох у пекару и таман кад хтедох да поздравим комшиницу-продавачицу, она ме предухитри:

-          Благо теби. Е да сам ја имала слободне дане као ти, како бих уживала!

Кисело се осмехнух. Сва срећа да од сутра опет идем на посао.

Telefonski imenik

pitija | 13 Decembar, 2014 20:36

Даници је било тешко да се ослободи старих ствари. А треба. Треба простор за нове и слобода за кретање, за живот. „Да енергија може да кружи“ – како често каже пола у шали, пола у збиљи.

Свеска са бројевима телефона јој је баш стара. Већ дуго ништа у њу није дописала. Неколико пута је хтела да је баци, ал није јој се дало.. Уосталом ко још данас записује бројеве телефона у именик? Сви имају мобилне. И фиксни телефон, све чешће помишљам да откажем. Али нека га још. Преко њега је још само мајка Мара зове и понекад промотери разних производа, кредита и сл.

Мајку Мару чешће зову, нормално јер нема мобилни. Зове је тако још по неки даљи усамљени рођак.

Јуче сва срећна мајка Мара каже Даници: „Знаш ко ме је данас звао?“

„Шта опет те звао Милан?“ – равнодушно одговара Даница. Милан је рођак од кога сви беже. Професор физике у пензији. Рано пензионисан, јер је сви кажу „пролупао од учења“. Зна она да се само од учења не „пролупа“, треба много или скоро ништа па да ти се то деси, али као да је узрок битан. Битно је да како је човеку сад. Није се ни женио. Живи сам, и рођени брат бежи од њега, а он памти све рођаке и њихове бројеве телефона. Кад позове, пита за сваког а онда почне да се жали на стање у земљи, псује политичаре. На срећу брзо заврши и спусти слушалицу. Ипак глуп није, схватио је да га већина избегава  па сад позива само понекад Даничину мајку. А Мара и сама још увек памти све рођаке и труди се да бар мало задржи давно прекинуте рођачке везе.

„Ма какав Милан, не зове ме више он. Наљутио се нешто. Џаба сам му објашњавала да смо ми урадили све како треба, не верује. Ма и лакше ми.“ – каже Мара, а Даница види да јој није свеједно. Види да јој жао Милана. Стара, а помогла би свима.  

„Онда је Мирјана“  - друга болесна рођака која је често посећује с мајком.  Обе болесне од депресије, умртвљене лековима. Мирјана никуда не сме сама, па мајка од како је постала удовица живи са њом. Деце нема, брат је у другом граду, има своју породицу, своје проблеме, само му Мирјана још фали. Срећом има пензију, па јој обема стиже за храну и лекове. И Мирјани за цигаре.  Мајка Мара, још увек зна Мирјану да охрабри и подстакне да се бори и верује у излечење, па ова воли да дође код ње.

„Није ни она. Шта би то било важно да ти кажем?“- нестрпљива је мајка Мара.

„Е онда је Јелена Николина“. – Никола је рођак који је највише напредовао од свих, стигао и до министра, али боље да није. Повукле паре, функција, полудели хормони па се под старе дане загрејао за младу и амбициозну сарадницу. Оставио и жену и два сина. Оно синови већ велики, имају своју породицу, али Јелену су сви волели. Иако су живели у великом граду и скоро заборавили на провинцију, Јелена је увек била љубазна, ведра и са свима би се шалила и гласно причала , кад би се видели на некој свадби или не дај Боже сахрани, као да је то њена рођена фамилија, а не његова... А кад се Никола одселио и развео, Јелена није имала никог да поприча о Николи, осим.... Даничину мајку – баба Мару. Позвала је и иако се годинама нису чуле, попричала са њом као са рођеном мајком. Плакала је преко телефона и не плашећи се што је искрена, олакшала душу. Још је волела Николу. А и баба Мара је урођеном мудрошћу знала тачно шта да каже и како да залечи рану. Јелена је обећала да ће првом прилико, кад је пут нанесе да сврати до баба Маре, јер ће се оне и даље гледати као рођаке.

„Па ја не знам ко би још могао да те зове“ – Даница је већ била нестрпљива, не зато што је била радознала, већ да што пре заврше ту тему. Као и увек журила је.

„Звала ме Надица из Београда!“ – коначно Мара рече.

„Надица? Комшиница Надица?“

„Да“ –

„Зар они вама нису дали сагласност кад сте хтели да правите гаражу? Зар вам нису тражили високу цену за кућу кад су се одселили у Београд, чак се љутили што сте им нудили мало и како им нисте веровали кад су се хвалили како су кућу добро продали?“

„Па добро, јесте. Али ми смо лепо живели са њеним оцем и мајком. А и ви сте се лепо играле кад сте биле мале.“

„Да, да, али то је било пре 40 година. Но добро. Виђале смо се неколико пута кад је долазила овде пошто се удала. Али откуд сад она тебе да се сети?“

„Јој како смо се лепо испричале. Тетка Маро, знаш колико сам ја тебе волела – рекла ми. И дуго смо причале. Морала сам да је прекинем, има много да плати.  Нема везе, каже ми она, ионако немам кога пуно да зовем.  Син јој је у Аустралији, ћерка се развела, нема посла, срећом с мужем се добро слаже...тек сад кад су оматорили..... овако болесну, чува је и пази. А тешко је болесна. Кад је воде лекару, немају лифт, па је носе у ћебету. Ходник је мали за носила – Боже какве то сад зграде праве ........ јер она не може да иде..... а тако би радо опет дошла у родни град. А овде нема никог, само мој број нашла у старом именику. Бар код мене да дође, да одмори кад оде родитељима на гробље.“ – мајка Мара је завршавала причу, а Даница први пут није знала шта да каже.

Кад је стигла кући узела је стари именик и ..... обрисала прашину. Бациће друге ствари, њега ипак неће.

Ко зна са ким и коју танку нит он још чува међу својим пожутелим страницама.  

 

 

 

ДАВАЊЕ = ИМАЊЕ

pitija | 22 Novembar, 2014 23:05

Вера је шетала између столова полупразне трпезарије. Тако је већином за доручак.. Мина и Нела ни овога пута нису доручковале: држале су дијету, а сваке године имале су по који килограм вишка. Вера је престала више да их подсећа и прича о важности доручка: за енергију, за мозак..... у крајњем случају о парадоксу да ће баш ако доручкују да имају лепу линију. Само је тужно погледала и осмехнула им се. Онда су дошле до хола и ту селе; а Нела је својим лепим, великим, модерним телефонима позвала:

-          Молим Вас једно возило испред дома. – важно је рекла.

-          Опет идете таксијем у школу!?

-          Па морамо. Закаснићемо. - додала је Мина.

-          А зашто нисте раније устале? А знам, знам.

-          Па ми само кад идемо пре подне у школу – несташно је одговорила Нела.

-          Знам, знам.... и кад пада киша, и дува ветар и много је топло, и кад вас мрзи да пешачите итд.итд..

-          Пола сата више спавања пуно значи.

-          Ок, ок. Уосталом и таксисти треба да зараде плату....... Имаш леп телефон – додала је.

-          Ха, Ви се професорка баш не разумете у телефоне. Овај модел се више не производи. Можете да га нађете половног и за 150 евра.

-          У праву си. У много што шта се не разумем. Него хајде, ено стигао вам је такси..

***

Негде око поднева, колегиница Маја је у канцеларију увела једног човека. Дошли су до телефона, она је позвала  неки број и дала му слушалицу.  Док је човек разговарао она је објаснила колегама у канцеларији:  Нема телефон. Требало је да иде у школу, разредна га је позвала, али је он закаснио због воза. Нема кола, а сад треба некако да јој јави зашто није дошао.

Маја је била ретко чиста душа и дирљиво саосећајна и праведна.  Кад ју је Вера  кроз свакодневну праксу упознала била је баш срећна што има такву колегиницу.

Човек је у руци држао јакну; био је у чистом џемперу, уредно обријан, али је све време разговора био погнут у препознатљивом снисходљивом положају.

-          Знате ја сам на Бироу за незапослене – Вера је чула једну реченицу разговора. Човек се извињавао разредној. Кад је завршио, и даље погнут захвалио се и пошао, а онда је застао, сетио се нечега:

-          Како је моја Нела? – питао је васпитаче у канцеларији.

-          Па знате.... добила је казну.. – рекао је један васпитач.

-          Да ли су добиле казну и њене цимерке?

-          Зашто питате за друге? Зар Вас не треба да интересује Ваша ћерка? – укључила се у разговор Вера.

-          Али она није крива. Ти дечаци нису били код ње. Ја је не браним, само кажем.

-          Ви треба да је браните, то је у реду,она је ваша ћерка, али треба реално да сагледате ситуацију – Вера је била љута.

-          Да, сазнали смо касније како је тачно било – додала је Маја.

-          Она није могла да ода другарицу. Није лепо да цинкари.

-          У праву сте, али је зато другарица могла да призна и прихвати одговорност за свој прекршај. Нела се понела исправно према некоме ко није био прави друг према њој.

-          Па да. – Нелин отац је рекао тихо и помирљиво, још понизнији.. а онда изашао.

Кад се човек удаљио Маја се окренула према Вери. Добро ју је познавала:

-          Зашто си љута? Човек је био културан.

-          Љута сам и ми жао овог човека..... много сам љута на ову децу која су постала тако неосетљива. Љути ме моја немоћ, јер ми се понекад чини да причамо са глувима, да је узалуд, да нема сврхе. Љути ме њихово ткз. другарство. Знаш да Марков најбољи друг не зна да је Марков отац у дуговима, да су му родитељи раздвојени и да Марко све оне глупости ради баш зато што нема коме да се повери и да га ти проблеми изједају.

-          Па добро, како да другови то знају ако им не каже? – и Маја је била забринута.

-          Прави друг осећа кад оног другог нешто мучи. Мора да се бори за свог друга, да га пита, да открије, да помогне, мора да му каже „НЕ“, макар се посвађао с њим, а не да га подржава у свим глупостима које прави. Видиш да сви исто раде, само преписују једни од других; не спавају ноћу, не уче, беже са часова ......

Вера је устала и изашла у обилазак соба. Опет иста сцена. Могла је да се клади шта ће у којој соби да затекне. На срећу било је и оних који су јој вратили осмех. Оних будних, у проветреним собама, са воћем на столу и књигама у рукама. Оних који су веровали и „улагали“ у будућност. У причи са њима време је брзо прошло.

Било је време за ручак, па је отишла да дежура у трпезарији. Запали су јој за очи пуни тањири хране испред ученица које су је невољно и незаинтересовано боцкале виљушком .

-          Зашто не једете салату?

-          Ја никад не једем салату.- одговорила је једна.

-          А видим ни јабуку?

-          Их, јабуке! Да је банана......– дода друга ученица.

-          Види, ви ни месо нисте пробале?

-          Ово није месо! Видите какво је!– додала је трећа с висине.

-          Па исто као оно што се продаје у свакој продавници.

Кренула је опет ка холу. Поред ње су пролазили ученици са кесама из оближњег супермаркета. У скоро свакој је била флаша кока коле и шушкаве кесе са сланишима и слаткишима; тек у понекој млеко, а врло, врло ретко воће.

-         Милане, опет пијеш кока колу? Знаш да ти је доктор забранио? – није издржала да не упита ученика који је дневно пио по 2 литра кола коле и коме су доктори то строго забранили.: - Знаш да није здраво толико да је пијеш?

-          Шта је данас здраво? Негазирани сокови су још штетнији. Морам нешто да пијем. Шта да пијем?- Милан је убеђивао у исправност свог поступка више себе него Веру.

Прича о лимунади, чају и води у овом тренутку била би сувишна. Реклама који има кока кола много је моћнија од утицаја који има Вера. Ово је очито био један од оних пословно неуспешних дана. У оваквом расположењу боље да се склони. Пошла је поново у канцеларију. Поглед јој привуче једна жена, мајка новог ученика: жена измученог и пре времена остарелог лица, са слепљеном седом косом. Збуњено је шетала холом дома и погледом тражила сина, док су превелике и од ношења искривљене ципеле клаптале при сваком кораку. Кад јој је син пришао тужно се осмехнула и показала вилицу без зуба. Ћушнула му је нешто и руку и журно изашла да га не брука пред друговима. Дечак погледа у новчаницу, па неодлучно погледа око себе. Испред аутомата за кафу у холу стајало је неколико ученика. Он им приђе и стаде у ред.

Вера није волела да се сећа прошлог времена, али јој изненада на ум дође сећање на једну девојчицу од пре 35 година.

Било је то време првих криза и несташица намирница. У Београду је увек свега било, па је она oд стипендије коју је имала за факултет штедела и сваки пут кући донослиа 10 –ак кг драгоцених намирница: 2-3 лит зејтина, 2- 3кг шећера, 0,5кг кафе и врећицу прашка.  Сећала се како је путем од 2,5 км од аутобуске станице до куће више трчала него корачала због среће коју ће угледати на лицима родитеља кад је виде : због добрих оцена на факултету, због поновног сусрета.... због намирница које им је нoсила. "Стигао је Деда Мраз. Видите шта вам је донео!" - увек би викнула спуштајући торбе. Мајка је те намирнице опет делила са рођацима и комшијама, (као и они са њом код би имали) тако да су због тог давања и поред несташица сви свега имали.

Сада је Вера гледала "неке нове клинце" .......

Много је изазова данас ......и тешко им је одолети. Само.... чини ми се да.......све што више имамо, све више немамо......

ПРОМЕНА

pitija | 07 Oktobar, 2014 21:52

По мраку који се видео кроз прозор, знала је да је јутро још далеко. Више се није сећала шта је сањала кад је отворила очи. Пробудио ју је непријатан осећај бола у стомаку. Сваки део тела имао је свој бол, чак више врста.

-          Откуд сад то? – помислила је.

Ово је био неки нови, до сада непознати бол. Превртала се по кревету и на крају схватила да мора да устане.

Бледо ружичаста тачка која је личила на крв, на месту где је није очекивала и где никако није смела да буде, заледила ју је у тренутку .

- Немогуће! Не, то стварно није могуће. Не то њој не може да се деси. Па она је радила све како треба да се буде здрава. Неће ваљда живот опет да је поучи да је једино несигурност сигурна, да ни за шта на свету нема гаранције и да је једино правило у животу да “нема правила“. Зар је све ово што се трудила све ове године узалуд?

Тихо је заплакала пазећи да не пробуди укућане. Ма не, то ипак није истина. Зар је све без смисла? Зауставила је своје црне мисли. Али шта друго може да буде? Да ли уопште нешто друго и може да буде? Обећала је да ће сада редовно ићи доктору на контроле. Ха, она и њена веровања у моћ мисли, моћ биља. Или је ово живот куша, шаљући јој болест, да докаже да је оно у шта је веровала заиста могуће? Да је вера моћнија од реалности.  Сетила се времена бомбардовања кад се молила да бомбе не падну на њихов град, а из угла подсвести долазила је мисао да није праведно да неки други страдају а да се њима ништа не деси. Да ли је то била хуманост, дељење судбине или болесна радозналост да се осети оно страшно, што су многи осетили, а њима је на срећу било ускраћено – чепркала је по мрачном делу душе. А онда је одмах себе искритиковала и заустављала опасне мисли. 

Да ли и сада игра ту игру, уједно луда од страха и мазохистички радознала.?Не, не, зауставила је своје мисли. За такав испит сада није имала снаге...... али мисли нису слушале. О тај чаробни мозак, коме се дивила, куда све може да нас одведе?

-          Да ли је ово заслужила? Где је погрешила?

-          Али ко још добија према заслугама?

-          Добро, у то је увек веровала, али све што верујемо пада у воду кад се ослонац само мало заљуља. Како само мало ствари може све да окрене наглавачке, да нам сруши свет. 

-          Не, не, не. Али, ако ово ипак не буде оно најгоре, шта да обећа животу? Шта није добро радила? Шта је пропустила? Било јој је лепо, коначно је била задовољна, испуњена; посао, породица, муж, деца, здравље.. све је то било ок и више од задовољавајућег...

-          Зашто да јој се сад ово деси? А опет, никад није добро да се ово деси.

-          Многи преживе? Бориће се.

-          Али и да она буде једна од њих, биће јој ускраћено неколико година живота, а већ је била у зрелим годинама..... Па болнице, операције, зрачења. Шта ће после тога остати од ње?  Колико јој је остало? Хоће ли моћи још неку жељу да испуни себи пре него је болови онеспособе?

Можда је себи остала дужна бар једне књиге о свим дивним људима са којима је живела и које је пустила у свој живот. Могла је да буде мало активнија, више да буде у природи, мање у кући, више да шета, мање да седи. Можда да проба неки нови спорт, да скочи.....замислила је себе изнад планина и..... у трену се тргла.

Пипнула је груди. Била је мокра од зноја. Шта?

Сањала је?

Ух. Какво олакшање и радост помешани са ужасом преживљеног. Дата јој је нова шанса и она ће је пригрлити.

Није ни сачекала да сване. Разумела је поруку. Кренула је да испуни оно што је обећала себи.

         Укључила је компјутер. Писаће, писаће, писаће.... јер има о чему........ Само да види шта прво да почне.

Док се двоумила шта прво да напише, само на трен укључи интернет. Прсти сами додирнуше две типке.

На екрану се појави добро познати знак: ФБ.

Радан

pitija | 19 Avgust, 2014 21:53

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Био је скоро неприметан. Уселио се у интернат у другој години, па му је утолико било теже да се прилагоди. Сви проблеми прилагођавања најлакше се преброде са вршњацима, у првој години. Ретки који се уселе у другој, усамљени су са свим својим мукама и страховима. Сви остали из његове генерације, превазишли су то још прошле године, па сада осећају само предности интернатског живота.  Радан зато није имао са ким да подели своје тешкоће. И васпитачима и друговима је увек причао да је добро. И ништа више, а нико га више није ни питао; другови су били заокупљени собом, а васпитачи  свакодневним обавезама и искрслим проблемима,

Заправо, Радан није волео пуно да прича; више је волео да ради, тј. учи. Био је одличан ђак.

Вера је дежурала у приземљу у учионици, кад се изненада кроз отворен прозор зачула гласна музика са првог спрата. У време учења то је била реткост. Очекивала је да престане и нервозно гледала према прозорима првог спрата, али узалуд. Музика је била све гласнија, Вера све нервознија, а ученици у учионици све расположенији. Гледали су у Веру и забављали се коментаришући новонасталу ситуацију. Она је очекивала да се неко појави на прозору и да му каже да искључи музику. Али изгледа да су сви били или у школи, или у учионици, осим тог ученика који је пуштао диско музику у пола 4 по подне. Није јој преостало ништа друго него да оде и пронађе диск-џокеја. Вера се ретко љутила; било је то само у приликама некултуре, уништавања домског инвентара и нарушавања времена и права на одмор и учење. Овога пута нарушена је тишина за учење, зато је била баш, баш љута. Брзо се попела на спрат, и још брже пронашла одакле долази музика:

-          Хеееј, шта то радиш? – викнула је – брже искључи ту музику.

-          Зашто? Коме смета? – ученик је кроз осмех мирно одговорио.

-          Штааа?- Вера је осетила како је све љућа.; не само да је кршио кућни ред, него је још и дрзак.

-          Па нема никог на спарату? - Објашњавао је Радан, док је утишавао велики радио са силним прикључцима и великим звучницима, које је распростро по соби.

-          Штааа? – није могла да схвати да треба да му објашњава тако свима разумљиве, обичне, свакодневне ствари. Тотално ју је збунио својим питањима које није очекивала, па није знала шта друго да каже осим да бесно повиси глас:

-          Још си и дрзак?! – чим је то изговорила, Радан је схватио да је нешто погрешио и забринуто се уозбиљио. Вери је љутња одједном спласнула, схвативши да није хтео да је провоцира, већ да је осмехом прикривао страх.

-          Ти си онај нов? Како се зовеш? – блаже га је питала.

-          Јесам. Зовем се Радан...... само сам пробао ове звучнике –одговорио је збуњен.

-          Видим, а и чује се. – осмехнула се већ смирена, а онда је покушала да га охрабри. – знаш овде треба да ти буде пријатно, немој да се плашиш, само мораш да научиш кућни ред и да га поштујеш како би свима било пријатно и како не би угрожавали једни друге.

-          Нисам знао......

-          У реду је. А сад узми нешто да учиш. – рекла је и брзо се вратила у учионицу.

 

Неколико пута је затекла Радана у соби; звучници и појачало су били ту, али их више није укључивао , или бар не тако гласно. Сада су у соби биле упаљене лампе у боји.

-          Шта је ово? Сад од собе правите диско?

-          Не, пробали смо их.

-          Припремате се за Нову годину? Има још месец дана.

-          Радан их  је поправљао. – одговорио је један цимер. – нешто се откачило.

-          Добро, добро. Надам се да га је закачио.- расположено им је одговорила.

-          Јесте, јесте. Он се у све разуме. Прави је мајстор. – додао је други цимер.

-          Баш ми је драго, да овде имамо и мајстора, а видим и књиге су ту. Могли би у паузи мало да учите. – нашалила се.

-          То се подразумева, професорка.- одговорио је Радан.

-          Ти си Радане био одличан кад си дошао, немој да попустиш, да не кажу да те интернат покварио.

-          Хоће..неће.- збунио се Радан. – хоћу да учим а нећу да се покварим.

-          Ха, ха, разумела сам, не брини.

 

Следећи пут га је питала:

-          Како си сада? Јеси ли упознао још неког осим цимера? Недостаје ли ти нешто?

-          Прилагодио сам се, а и упознао сам пуно ученика.

-          Зашто си онда тако замишљен?

-          Размишљам.

-          Недостаје му 300 евра. – смејао се један цимер.

-          Ха, ха. Само'? – насмејала се Вера, мислећи да се цимер шали.

-          Стварно, професорка. – цимер је сад био озбиљан.

-          Зашто?

-          Треба да купим нешто. - додао је и Радан.

-          Шта, треба ти нови мобилни телефон, или патике? – Вара ће сад већ помало разочарана. То су биле најчешће жеље ученика.

-          Ма не.

-          Како не? Шта друго вама треба? Обично то тражите.

-          Мени је добар и овај стари телефон. Треба ми за нова појачала.

-          Ха, ха, опет појачала. Надам се да нећеш овде да их укључујеш?

-          Не, професорка, он прави појачала.

-          ?????

-          Требају ми делови да направим нова појачала. Јача.

-          Знате....  он одржава журке у свом дворишту у селу.

-          Да ли твоји родитељи имају да ти дају? Имају ли они довољно пара?- Вера је сад била збуњена.

-          Имају његови довољно. И ми му кажемо да узме од родитеља, али он неће. Хоће сам да се мучи.

-          Уууу, 300 евра је баш много.

-          Не треба мени све за појачала. То сам Вам рекао колико ми треба за све што сам планирао – пришао је столу и узео цедуљу и почео да чита – 50 евра ми треба да завршим кутију за алат – подигао је  испод кревета и показао металну кутију са ситним преградама на 3 спрата који су се померали и спајали у исту раван,

-          То си ти правио?

-          Да,  Сам – одговарали су цимери уместо њега. – Он зна свашта да прави.

-          Треба још нешто да заварим и офрбам па ми требају електроде и фарба. Само да нађем паре да направим, па касније могу да је продам 3 пута скупље.

-          Имаш ли коме?

-          Имам, већ сам продавао. Није ми ово прва. Има један човек у мом селу, који држи радионицу и он ми купује све што направим. Онда овај скејт – извадио га је испод другог кревета, ова гума се потпуно излизала, да је заменим треба ми 20 евра. – настављао је даље да чита са списка а Вера је стајала затечена. Одушевљена. Овакви ученици су били разлог зашто воли свој посао.

-          Родитељи хтели нови скејт да му купе за рођендан, али он хоће да вози овај стари. Видите каква је он будала – смејали су се цимери објашњавајући.

-          Зашто да мењам кад ми је и овај добар, навикао сам на њега.

Вера је слушала са све већим занимањем.

-          Знате ја имам велико двориште, а пошто ме техника баш занима, направио сам осветљења, лајт шоу за двориште. Знате лети нема никакве забаве у селу, па сам организовао журке у мом дворишту. Сад долазе и из другог села, па хоћу да проширим  простор за игру и зато ми требају јача појачала.

-          Стварно?! Не могу да верујем. Па то је дивно!– Вера је била одушевљена – како то организујеш?

-          Цена за улаз је симболична, тек да се зна број посетилаца и да покријем трошкове срује. Музику сам спремио са другом из села и тако....

-          Браво. Браво! Сад ми је јасно зашто ти је соба пуна ових лампица, жичица, лемилица. Да ли се још плашиш? Ха, ха, мислим да ћеш и кад одеш из интерната увек памтити наш први сусрет . Много си ме наљутио, а и ја сам тебе много уплашила. Како си сада? Мислим осим што ти недостаје 300евра.

-          Добро – одговорио је уз осмех.

-          Осећам да ћемо постати баш добри пријатељи. Обично се то дешава кад на почетку буде неспоразум, па после све лепо разјаснимо.

-           Професорка, он не воли  интернат.– додао је цимер. – биће овде само ово полугође, а онда нас напушта. – рекао је цимер тражећи помоћ од васпитачице.

-          Није да не волим, само желим да се испишем. -  тихо је рекао.

-          Па то је исто. Ако га волиш, зашто се онда исписујеш? – убацио је помало љутито,  други цимер.

-          Стварно? Хајде сви да му помогнемо да се боље прилагоди. Испричајте му како је вама било. Радане, видећеш биће и теби касније лакше. Природно је да ти је тешко у новој, непознатој средини.

-          Није то у питању. Већ сам се прилагодио.

-          Па у чему је онда проблем? Почетак је свима тежак, касније је све лакше, ево још мало ће крај зиме, па распуст и пролеће, а ти сада кад иде онај лакши и лепши део желиш да нас напустиш? Јесам ли ја нечим допринела да донесеш такву одлуку?

-          Ма не, професорка. Ви сте фини, и сви остали васпитачи су добри, али....

-          Онда су цимери? Шта сте му радили? – покушала је да се нашали.

-          Не, не. Баш смо се добро упознали и лепо се дружимо. – Радан је и даље погнуте главе одговарао, као неко ко се мучи и треба да донесе неку важну одлуку.

-          Ево ускоро ће журка у дому, па можеш ти да нам је организујеш. Ето ако хоћеш добро би нам дошла и та твоја светла у боји – договорићемо се ако ниси скуп – шалила се Вера и даље покушавајући да га орасположи и сазна разлог његовог одласка.

-          Не брините могу ја да дођем и кад напустим интернат, ако треба да вам помогнем.

-          Добро, видим да си одлучан у својој намери. Жао ми је због тога, али поштујем твој избор. – Вера је у својој дугогодишњој пракси имала пуно оваквих случајева, неки су истрајали, неки се предомислили. Знала је да их треба пустити неко време. Инсистирањем и наваљивањем, може само погоршати ситуацију.

Следећих неколико дана, кад би га срела причали су о свему, осим о одласку из дома. Вера се потајно надала да ће се предомислити, али повремено би га виђала са торбом, како односи кући своје ствари.....

Једне вечери, био је сам у соби:

-          Радане, значи ипак ћемо се растати?

Слегао је раменима и погнуо главу.

-           Добро. Имаш право да не желиш да будеш овде и то је у реду, нема разлога да ти због тога буде непријатно. Само желим да ти кажем да ћу се увек сећати тебе и твојих појачала. Знаш не срећу се сваког дана млади који су предузимљиви, који знају шта хоће,  који желе да својим рукама зараде, уместо да се препусте уживањима која им се нуде на сваком кораку.

-          Волим и ја да уживам – застао је па наставио – само мени је уживање кад радим у радионици у мом дворишту. Мени рад није тежак. Знате само како је пролеће лепо на селу. Кад ми процветају воћке..... Мој деда и ја се бавимо и пчеларством. Ја сам по цео дан напољу.

-          Да, соба је ипак мала да би ти послужила као радионица.- Вера се саосећајно окренула око себе и погледала по соби. – Интернат има лепо двориште, али у време учења ипак није дозвољено бити ван...... где си живео у првој години?

-          Путово сам. Било ми је тешко, нарочито зими. Аутобус није ишао редовно, често је каснио.... па онда лош пут. Одсуствовао сам често из школе, или стизао касно по подне кући, а зими је, знате, дан краћи. Зато су ме родитељи ове године уписали у интернат. Али зима је још мало па прошла, па ми неће бити тешко да путујем.

-          Умориш ли се кад путујеш? Кад устајеш?

-          У 5 сати. Заморим се, огладним, али све ме брзо прође кад стигнем кући.

-          Да ти се одмараш радећи. – насмејала се - уверила сам се сама.

-          Ето сад знате зашто идем. Није да ја не волим интернат..... само много више волим своје село.......

-          Да, ти знаш шта хоћеш и то хоћеш одмах. А и зашто да не? – Вера се трудила да размишљала као он. Чинило јој се да све има смисла. Радан се сада ослободио је све више је причао. Вера га је пустила да прича не да би је убедио, него зато што јој се свиђало оно о чему је причао.

-          Осећам да кад бих остао овде пропустио бих нешто вредно тамо. Пропустио бих да више помогнем родитељима, пропустио бих време дружења са дедом.... а он је стар, нема још много времена.... пропустио бих време у радионици, време у мом воћњаку.... овде не могу да радим све оно што желим. За сат времена свакодневне вожње аутобусом ја бих све то могао. Родитељи нису хтели да се мучим, али сам им објаснио

-          Да, толико би путовао и иначе да живиш у нашем главном граду, а да не говоримо колико путују сваког дана људи у свету, у Америци.

-          Драго ми је што ме разумете.

-          Знаш Радане, ја много волим интернат, и жао ми је кад неко оде одавде – уозбиљила се, застала, па наставила наглашавајући сваку реч: -  али разлог због ког напушташ интернат је тако леп...... тако диван..... да ми је баш драго што идеш. Иди....иди што пре у своје село. Иди и уживај у њему ...... и прави планове ...... и постављај нове циљеве и прави нове ствари ....... и поправљај живот у свом селу и буди по цели дан напољу и дружи се што више можеш са својим родитељима и дедом који су ти тако дивно усадили љубав према раду и према природи.....уживај у својим ливадама и воћњацима и не дај да ти то нико одузме. ....и учи. Ти си један дивам младић и ја сам баш срећна што сам те упознала.

Снажно су стисли једно другом руку: kао пријатељи који се добро разумеју.

ДРВО

pitija | 12 Jul, 2014 20:19

 

(мало мог филозофирања) 

-    Хej, хоћеш ли са мном? Желим нешто да ти покажем!

-    Увек!

-    Ево, гледај!

-    Дрво?

-    Да, шта видиш?

-    Ништа, само дрво....Лепо дрво!

-    Да, баш лепо и младо.

-    Гледај још!

-    Опет ништа.

-    Видиш како је младо, а опет га има таман толико да ти пружи хлад....да се одмориш поред њега....И надишеш чистог ваздуха....Да те опусти и освежи и орасположи.....Па ти је лепше и лакше све што ти касније донесе дан.

-    Поштено!

-    Зашто се смејеш?

-    Ма опуштено, смех је здрав.

-    Да, али ја сад желим да будеш озбиљан..

-    Важи. Ево слушам.Ти изгледа много волиш ово дрво?

-    Зар је чудно волети дрво?

-    Не. Али нико ти неће веровати.

-    Ко је поменуо друге?

-    Волиш дрво, хмм.? И то туђе!

-    Зар треба да волимо само оно што је наше: кућу, кола.. и шта је то уопште наше? Зар немам права да волим море, дугу, облак, ветар, цвеће....?

-    Добро, добро, нисам хтео да те љутим, али зашто си ме довео овде?

-    Покушавам нешто већ дуго - узе флашу воде и поли дрво.

-    Ха, ха, покушаваш да залијеш дрво. Па то је бар просто.

-    Просто? Ово је најтежи посао који сам икад радио.

-    Сад ти мене љутиш. Мислиш да сам потпуни кретен? Најтежи посао залити једно дрво?

-    Зар не видиш да је младо?

-    Да, и?  Шта ако је младо? Не рађа ли можда златне јабуке? Проспи ту воду, па идемо даље, постаје ми досадно..

-    Тужан сам кад људи тако причају.

-    Дрво ко дрво. Шта ту треба да се прича?

-    Позвао сам те јер сам мислио да и ти волиш дрвеће? Знам да си добар. Можда и бољи од мене.

-    Добро, ова једна канта му ништа не значи, сипај још једну?

-    Хоћу. Следеће недеље.

-    А зашто не одмах??

-    Нашкодиће му!

-    Нашкодиће????

-    Веруј ми. Знам. Мера је важна. И време.

-    Шта сад радиш?

-    Прскам га отровом. Није довољна само вода.

-    Како знаш колико је довољно?

-    Јача доза брже делује, па ће му пре бити лакше.

-    Шта? Зар му је тешко? Ништа се не види, баш лепо изгледа.

-    Болесно је. Знам, баш зато што се не види, тешка је то болест.... има унутрашње изједање. Једу га неки црви... дуго га нагризају.      

-    Откуд црви у младом дрвету?

-    О, ту их има најчешће и највише..... Ваљда га нису пазили кад је посађено. Нису га редовно обилазили, заливали.....

-    Ко?

-    Па они који су требали да га негују и брину о њему. Није довољно дрво само да се посади.

-    То су неки лоши људи?

-    О, не. Никако. Само се нису снашли. Уосталом ово дрво сасвим лепо изгледа. Нико их није учио. Људи још увек мисле да је нега дрвећа сасвим једноставна и лака, да ту нема шта да се погреши. Мислили су да је отпорно, јако...... Како само изглед уме да завара?

-    Да, Дрво не уме да говори, не уме да каже шта га мучи, шта му недостаје.

-    Уме, али га не разуме свако.

-    А ти све знаш? Ти си као неки стручњак за дрвеће?

-    О не никако. Нисам се ваљда тако понашао кад си то помислио? Нико не може све да зна, само мора да учи о њима и воли их.  Ја то покушавам..  Данас се све мање брине о природи. Видиш како је све загађено; поломљена и урезана стабала, покидане гране, посечени корени. Много је таквих..... А  опет многа расту и даље. Навикну се на ово време .

-    Тако ваљда треба?

-    Али ово је нежније од других. Зато ми и прирасло за срце. 

-    Нећеш успети.

-    То нико не зна. Можда и хоћу. Бар ћу да покушам.

-    Ти си стварно наиван.

-    Наивност је врлина. Чини ми живот лепим.

-    А шта ако не успеш?

-    Онда неће порасти до облака, сушиће му се део по део. Нико му неће долазити,

-    Па нормално.

-    Па о томе ти и причам, сви ће га напустити, једног дана ће се осушити цело и  онда ће га посећи.

-    Зар није њему судбина да заврши тако?

-    Али какав је то живот? Зар суштина живота није да нечему служиш?

-                        Па добро, биће и тад неке користи од њега. Можда ће га спалити и тако загрејати дом неком сиротану.  

-                        -  Сиротану?

-                       -  Да. Несрећни за несрећне. Уосталом зар постоји срећа?

-                       -  То увек питају они који се среће боје. Уместо да је траже, они се крију од ње и тако проведу свој живот......, али дошли смо овде због овог дрвета.  Ја бих волео да се његов живот не заврши сада, већ после много година, после много људи које ће видети под својом крошњом, после много пољубаца заљубљених које ће осетити и тајни које ће чути.... после много година у којима ће се расцветати и плодова којима ће се поносити, после много среће коју ће доживети због добра учињених другима. А онда ће кад прођу све његове године и кад га посеку, од њега направити нешто лепо: комад намештаја или неку скулптуру.....

-                     -    Е, а можда ће га и тад спалити?

-                      - Можда, али та ватра биће много већа и много топлија него ова коју би сад дало.

-                        - Имам идеју!

-                       -  Стварно?

-                        - Да.  Да му посадимо још једно дрво да не буде само?

-                      -   Одлично, браво.

-                      - Ха, ха. Знао сам да ћеш се одушевити, зато сам то и предложио.

-                        - Опет се шалиш?

-                       -  Не, сад и мени жао дрвета.

-                        - Значи схватио си?

-                       -  Не баш.

 

-                      -   Е, дрво једно!

Поздрав како доликује

pitija | 28 Jun, 2014 16:04

„Дан када смо се растали са учитељицом био је препун суза и смеха, причали смо, певали и плакали.“ – Вера је спустила новине из којих је читала причу. До пре неколико дана била би помало љубоморна на ту учитељицу којој су ученици посветили причу и који су плакали растајући се од ње. Сада више није имала разлога за љубомору – била је срећна.

Из својих школских дана, сећала се  учитељица које су за 8.марта и крај школске године носиле букете цвећа и како је то сматрала доказом љубави и вредности, јер оне учитељице које су носиле највећи букет важиле су за најомиљеније. Тада је то значило и најбоље. Још од тад Вера је желела да буде најбоља, не у односу на колеге, него најбоља што може;  увек и стално.  Временом се тај знак пажње и љубави према учитељицама мењао, нису то више били букети цвећа набраног у дворишту ....и све је некако добијало други значај. Вера је и даље волела оно што се не купује а опет много вреди. – као нпр. папирић са поруком.

Ове године дом ученика су напустили скоро сви матуранти – један по један, скоро неприметно. Ученици увек жале што одлазе, али стекла је утисак да је узрок те туге ове године за већину само растанак са друштвом.  Вера је волела да као и ранијих година чује од ученици како ће им и васпитачи недостајати.  Увек се трудила да их личним примером научи да је лепо прихватити и показати своја осећања, рећи „хвала“, „извини“..... Неки су кратко и тихо рекли „довиђења“ као да ће скокнути до куће, а сутрадан бити опет овде. Неки су журно одлазили из канцеларије, као да се искрадају, као да су тај дан једва дочекали. Неки су само отишли, без јављања, а камо ли поздрава. Оставили су  неке своје ствари, да ли зато што су им небитне, или су их заборавили, заваравајући васпитаче да ће можда доћи по њих и поздравити се како доликује.

А како доликује, то још нико није могао са сигурношћу да каже.

Растанак у дому је много другачији него у школи. Одлази један по један па се празнина која остаје после њих одмах и не осети. Дођу тако у васпитачку канцеларију да раздуже кључеве од собе, да оставе отпусни лист, а васпитачи оптерећени бригом да нешто не пропусте да виде, ураде и запишу, повијених глава док прегледају важна обавештења, ко је сломио столицу, покидао туш црева, ко треба да нареже кључ, потписују, упоређују, разврставају папире, остављају кључеве, па се некад ни сами не снађу и не одреагују како треба. А свака генерација коју испрате однесе и део њих. Како греше они који мисле да старији све знају и да су јаки, да им не треба подршка, похвала, загрљај.

Њихов посао је завршен, па зато пуштају да им ученици који одлазе покажу колико су тај посао добро одрадили. Ученици сада постају главни, важни и на њима је да покажу колико им је значио дом и колико су напредовали и сазрели.

Млада колегиница данима уназад је била тужна због одласка своје прве генерације: „Вера, помози. Кажи како да ми буде лакше?“ – питала је. „Мени је лако, мене су већ остављали“ – шалила се Вера : „Нема лека, али за утеху: временом се човек навикне да га остављају, јер тако треба....боли понекад само кад схватиш да ти њима ниси значио колико они теби.... мада опет.... нема правила и никад све није јасно, изненађењима никад краја..

Вера је веровала у лепе ствари, али их више није чекала, него је пуштала да саме дођу до ње онда кад се најмање нада. Схватила је временом, да је тако лакше. Много пута у дугом низу година, које су пролетеле као леп сан, сећала се како је седела по страни чекајући матуранте који су у свечаним оделима и хаљинама журили на матуру, да позову неког од васпитача да се заједнички сликају – за заједничку успомену. Често се дешавало да то потпуно забораве, што би указивало да не желе, да им није стало.....А можда су иза тога крила само збињеност због важности тренутка, па је Вера ове године решила да не чека него да она прва позове .  Тако је била срећна и одлазак матураната јој није деловао тако страшан, јер је сад имала пуно заједничких слика. Никад није могла да потпуно искључи своја осећања, мада је то некад било паметније. Уношење себе у посао је понекад више болело, али често и више радовало.

Последњег дана школске године у канцеларију је ушао Никола. Надимак Тарзан, који је овде добио много је говорио о њему.

Сви су га познавали: некима је ишао на живце, неки су га обожавали. Њему као да је све то било свеједно. Бринуо је само о ономе што је њега занимало:  о девојци с којом је телефоном дуго и гласно ноћу разговарао и излуђивао све дежурне васпитаче; о свом у теретани обликованом телу којим се поносио и хвалио објављивањем слика на фб. Његови мишићи захтевали су посебну исхрану, а те критеријуме  сигурно није задовољавала домска кухиња, па се често због тога љутио. Вера је записала неколико ситуација у којима се нашао и по којима ће га се сећати. Његова потрага за храном траје од првих дана доласка у дом. Када га је прве недеље зауставила на ходнику и питала где иде у време учења, замолио је да га пусти да изађе на 5мин како би купио нешто за јело. Вратио се тачно како је рекао, а онда се после 15мин опет појавио на ходнику: Шта је сад опет? – питала га је. „Професорка, много смо ожеднели после оне пљескавице. Молим Вас пустите ме да идем да купим сок“. „Па што не купи мало пре “. „Нисам имао времена. Морао сам да журим да се вратим за 5мин, како сам обећао.“ Његова простодушност ју је освојила. Тако га је запамтила и наравно пустила по сок..

 Играо је фудбал па је често долазио у канцеларију по лопту , а када је не би нашао на очекиваном месту, настављао би слободно да завирује у свако ћоше канцеларије, „као да је у својој кући“.

Лако би се изнервирао, али брзо и смирио, свестан те своје слабости, немоћан да је промени. Па и тад лице је у позадини крило осмех. Његова једноставност, крила је чисту душу. Наивност је смењивала зрелост коју је показивао кад је помагао ученицима  у ситуацијама кад их је већина исмевала.

Схватила је да од њега не може да тражи да среди собу, јер је он увек имао нека неодложна посла ( да иде у теретану, на часове вожње, на праксу). Кад би га у време учења пробудила, рекао би: „Професорка баш сте на време дошли да ме пробудите. Ево мобилни само што ми није звонио.“- није било сумње у његову искреност. Он није умео да лаже. Други пут је рекао:“Морам да спавам још 30мин, тако сам испланирао.“ „ Правила важе за све, не можеш да будеш изузетак и радиш како хоћеш!“ – љутила се. „ Ако сад устанем бићу поспан цео дан. Боље ме пустите да одспавам мало и онда ћу да учим“.Некад је морала да га пусти да спава зато што га је целе ноћи болела глава, што због његовог темперамента није била реткост. Љутила се у почетку, па га критиковала,  а онда урадила једино што јој је преостало: прихватила га је таквог. Наравно нису сви били благонаклони према његовом понашању, дошао је он и до укора пред искључење, али нико није сигуран да ли су казне деловале.

Због својих дугих разговора ноћу једном се успавао да оде на договор о побољшању хране за које се толико залагао. и не само то, него преспавао и ручак, и закаснио  на први час поподневне наставе.

Сад кад је ушао, Вера се насмејала, сетивши се још једног њиховог разговора кад јој је рекао:“Професорка, извините, али морам да Вам кажем, овај разговор је много глуп.“ Касније, пошто је смирено наставила да му објашњава повод разговора, ипак су се разумели и разговор је био успешан.  А пре неколико  дана, кад је била сама у канцеларији, дозволила је њему и неколицини ученика који су викенд проводили у дому, да гледају утакмицу  па су опуштено почели да причају. Причали су о  насињу и Вера је  покушавала да укаже на паметније решавање конфликта. „Насилницима највише треба љубав и подршка. Они су такви зато што их нису волели, већ тукли и научили да се тако понашају.“причала је, а Никола се коначно сложио с њом: „Знате колико пута су мене тукли кад сам био мали? Ни једном! Моја мајка уме као Ви да бије речима да ми после не пада на памет никаква глупост..... Немојте да се љутите, мислим да је то баш добро.“ –  по ко зна који пут измамио је осмех на њеном лицу. Разумела је добро стил његове комуникације и било јој је драго то поређење са његовом мајком. Једном приликом ју је упознао са својом мајком и после тог краћег разговора, засвидела јој се та пријатна жена.

Када  се појавио на вратима Вери су кроз главу прошле све ове успомене.  Ушао је тихо, а када ускоро изађе, да ли ће се неко сећати да је ту био?  Предао је отпусну листу,  сачекао да му васпитач врати исечак, а онда стао наговештавајући нешто. Исправио се , сачекао да га и васпитач погледа, па пружио руку и важно рекао: “Професоре, да се поздравимо.“  

Растанак са местом и људима где је провео 4 године младости за њега је био важан и он није допустио да тај тренутак само прође и да га се касније нико не сећа. Понесени његовим ставом и четворо васпитача један по један су се усправили, прекинули посао који су радили, погледали га и с поштовањем пружили руку. „Никола, како си фин!“ – похвалила га је једна васпитачица.

"Ред је да се с вама поздравим, онако како сте ви са мном кад сам пре четири године дошао у дом“.- скромно је одговорио.

 Вера је с осмехом чекала да дође на њу ред да му срдачно стисне руку. „Овако се одлази из дома“ – мислила је. Никола је дошао до ње, застао на тренутак, па рекао:

„Професорка, могу ли Вас да загрлим?“

На тренутак се збунила, а онда радосно одговорила:

„Наравно.“

Добити нешто од неког од кога то не очекујете, зове се изненађење. С њим је провела тек мрвицу времена колико с другима, а он је и то знао да цени.

Ето, живот никад не престаје да нас изненађује..

Испратила га је до капије, и док је излазио схватила је да је је ушао у њена сећања најлепшим путем, кроз срце.

Прича из Црвеног крста ( испричала волонтерка)

pitija | 19 Maj, 2014 18:14

(кад више даје онај који прима)

Једна жена чију је кућу у селу Бресје поплавила и уништила вода Лугомира, дошла је са два синчића у Црвени крст- да пита где може да их окупа, јер се 5 дана нису купали. Између осталог требала им је и сува обућа.

Једном од малишана нашли су патике, али видело се да су велике. И поред тога малишан је био задовољан; очито су му се свиђале. Онда су му нашли други пар по мери, али малишан је и даље гледао у онај први пар .
Приметили су то људи из Црвеног крста па су му рекли: "Узми слободно оба пара патика!", Задовољан малишан је пружио руку да их узме, али мајка га је задржала:
„Остави их сине. Можда дође неки други бата коме ће да требају.“
Малишан је без поговора оставио патике и отишао даље са мајком и братом..

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb