Gušt i dert

PRIPADNOST

pitija | 30 Novembar, 2017 23:24

Pre nekoliko dana naš Dom učenika bio je domaćin učenicima i vaspitačima iz drugih Domova. kao što u takvim prilikama obično biva potrudili smo se svi da se predstavimo u najboljem svetlu, između ostalog i da najbolje što može sredimo naš Dom. Pošto nisam ništa radila, a tetkice su imale mnooogo posla, trebali je oribati hodnike, počistiti dvorište, oprati prozore, uzela sam četku za paučinu i počela da je brišem. Ja sam iz onog vremena kad je neprijatno i nekulturno da sediš, a drugi da rade, uostalom svima nam je u interesu da Dom što bolje izgleda. I onda kao i pre 5 godina, kad napisah sličan tekst, prođe jedan učenik i začudi se zašto to radim.

-          To nije Vaš posao. Vi ste vaspitač, Vi treba da vaspitavate, a ne da čistite.

-          Upravo to i radim – opet odgovorih, kao i pre pet godina i opet nisam bila sigurna da li je razumeo.

 

Nedavno smo takođe pozvali učenike koji se dosađuju u svojim sobama, da izađu da skupljamo lišće. Većina je negodovala:

-          Imam da učim – rekao je učenik koji je često govorio „danas nemam šta da učim“.

-          Moram da sredim sobu – rekao je učenik koji je na primedbe vaspitača da sredi sobu govorio : „nije moj red“.

-          Što baš ja – rekao je učenik, koji nikad ni za šta nije pomagao.

Kad smo nekako privoleli nekoliko učenika da siđu u dvorište, mrzovoljno su se vukli i ovlaš  grabuljali lišće.

-          Oni se stide da rade – shvatih.

Kad im se koleginica i ja  pridružismo i počesmo da radimo s njima, počeče da se opuštaju, da rade malo bolj,e ali i da komentarišu:

-          Hoćete da nam date opravdanje da danas ne idemo u školu?

A bio je divan jesenji dan. Bilo je prijatno izaći u dvorište i na suncu se malo razmrdati jedan sat..

-          Privilegija je raditi ovo. Nepristojno je tražiti nešto za malo truda, za nešto što najviše vama koristi.

-          Ali ovo nije moje. – rekao je jedan učenik.

-          Ja kod svoje kuće radim. Evo za vikend sam sa ocem bio u šumi. Ovde nisam došao da radim. Ovo nije moja kuća – reče drugi.

-          Da, ovde si 5 dana, a kod kuće 2 dana nedeljno i ovo nije tvoja kuća?  - rekoh više za sebe. Kako su jednostavne stvari najteže za shvatanje?

 

Kako nešto gde živim 4 godine, može biti tuđe i nije me briga da li sam ostavio česmu odvijenu, svetlo upaljeno, isprljao kupatilo, prosuo kantu, zalupio vratima, bacio hleb ? Kako mogu da ne volim i ne želim da ulepšam prostor gde provodim najlepše dane svoje mladosti? Kako više volim da se dosađujem nego ulepšam svoje okruženje; da nađem izgovor umesto uradim nešto?

U trenutku shvatih da većina nas pati od odsustva osećaja pripadnosti.

Zašto decu nismo naučili da je treba da brinu o svemu gde se nalaze, gde žive i da kvalitet onog što nas okružuje utiče i na kvalitet našeg života.

Kako se desilo da napravimo takav propust?

Zašto smo sebični, slepi, neuki, prosti, nepristojni, negativni?

*

Nije nas život takvima načinio, mi smo život sebi takvim načinili... mada nikad nije kasno da zavolimo i ulepšamo svoj život.

Komentari

Re: PRIPADNOST

lastavica | 01/12/2017, 07:39

Osećaj pripadnbosti nije lako steći

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb