Limunada

Neko plače suzama, neko rečima...

И речи знају да пресахну као што пресахну сузе. Тада завлада у души оно нај горе могуће ; ћутња.

ne daj se dragi Laki!

Држим се колико се може.
Проблем је у нама што све видимо и све запазимо.

Неки дан кад оно паде први снег, ја изађох из неке чекаонице мало на улицу и посматрам аутобуску станицу. Гледам, једно мало паче већи ранац од ње, трчи за аутобусом, мисли да ће стићи, иде у шкулу и весела је. Деци несмета снег као нама старијима. И то паченце, до малопре весело трчкарало, гледа одрасле оним окицама право у очи, молећи да јој неко помогне при уласку. И нико за њу нехаје, само што не заплаче, добацују, велики ти је ранац, порашћеш и ти. Остаје она на станици, аутобус креће, точкови проклизавају и прскају девојчици лице и јакну коју је мама јуче опрала. Окрете се према мени и гле! Опет смешак, мени некако познат, потсети ме на некога, брише капљице прљавог снега са свог лица и ужурбано трчи, јер, иза је други аутобус. Мени, не кретоше сузе, више их немам. Зато имам речи па пишем.

Laki, divno, piši još da čitamo.