Gušt i dert

FB

pitija | 04 Januar, 2018 19:39


Rešim ja da postanem poznata, da i za mene svet sazna. Kad ću ako neću sad, za ovo malo što mi ostalo. Vala kakvih ima, ja sam još i dobra, ma vrlo dobra. Ne kaže se džaba „nikad nije kasno“; samo što ja ne znam da pevam, ali mogu da pišem. Evo sad svi pišu i izdaju memoare. A i ovaj fb milina prava, ko stvoren za mene da se proslavim.

Prihvatim se zato ja kompjutera i fb-a.

Setih se da sam negde čula kako opasnost vreba sa interneta, jer sve što objavite može da vidi čak 40 000 ljudi. E tu opasnost ja hoću. Ta „opasnost“ meni treba. Ja neću da se krijem, ja baš hoću da me vide. Kad me vidi tih 40 000 ljudi zagarantovana mi je popularnost.

Zato napravim profil i počnem da pišem.  Sad će svi moji prijatelji da me čitaju, pa će da pozovu svoje prijatelje, a ovi svoje i eto mene u Grandu kao otkriće meseca „Najstariji mladi pisac“- pomislim.

Kad ono, samo pola posto prijatelja me čita. Uh moram da povećam broj prijatelja. Napravim i stranicu,pa grupu za stranicu pa još jednu stranicu i grupu da sa jedne šaljem na drugu, ali sve džaba.  Ako domet objave bude do 100 i ako mi 10 vernih prijatelja lajkuje super. Pomislih i da lažni profil napravim, al ipak odustadoh; nije to za mene, ozbiljna sam žena.

-  A gde je sad onih 40 000 što može da me vidi? – mislim se.

 Sve što više prijatelja, manji domet objava. Blokira me fb. Ne da da se proslavim.  Izgleda sam JA postala opasnost za fb. Još mi stalno šalje obaveštenja: ako želite da povećate vidljivost vaše objave platite 5$ 10$ itd itd. Ovaj fb kao pravi makro. Prvo ti da sve džabe da te navuče, a onda digne cenu.

Znate šta, platila bih ja i to, ali bojim se mene nema ko da čita. Sad svi sa fb pobefli na tviter i instagram. Izgleda fb-u odzvonilo, izgleda  sam ja iste sudbine kao Kosovka devojka što se jadna „vatala za zelen bor, a on se zelen osušio“.

 Jedino da pišem onom Zakerbergu, da mi plati da mu se više ne vatam za ovaj njegov fb. 

„Od čega si umorna, kad ne radiš?“

pitija | 02 Januar, 2018 13:39

Nije da ne volim praznike, dobro dođu da se odmorimo od posla, ali ja eto ne volim kad ne radim za praznik. Stvarno.  I nekako mi krivo na one žene što rade. One su nasmejane, našminkane, evo u jednoj prodavnici gazda svim svojim radnicima  stavio rogove, mislim od irvasa, pa Nova je godina.

Već je podne a ja osim što sam popila kafu, doručkovala, odgledala jedan super film i dobro, skoknula malo do fb –a, ništa nisam uradila. Tako jednom pitao muž moju koleginicu: "Šta si radila celo pre podne?", a ona mu lepo odgovorila: "E kršno mi pre podne! Mnogo dugačko! Ako ustanem u 10 imam samo 3 sata da nešto uradim."

I tako sa načetom grižom savesti, što nisam bolje iskoristila pre podne pojurim u kupovinu. A kosa neoprana, frizura „pusti me da umrem“, a oko mene doterane prodavačice. Potajno se nadam da neće niko ovakvu da me vidi, zaboravljajući da „Mali je ovo grad, u njemu svi se poznaju“; stidljivo se krijem iza kapuljače, koja još više privlači pažnju, i pokušavam da se setim šta mi treba.


Nisam ja glupa da nasedam na akcije i kupujem ono što mi ne treba. Kupujem samo pametne stvari. Kupila sam  skoro sve što sam se prisetila da mi treba i još 5 litara zejtina. Jeste da je i on bio na akciji, ali to je pametna akcija, i još  daju pakovanje od 5 litara.

Od preostalih para,  zbog dobro obavljene kupovine, častila sam sebe jednom divnom plavom bluzom. Taman se uklapalo sve do u dinar - živela sniženja, a još što mi se slaže uz oči, divota jedna. Jeste da ne idem nigde za novu godinu, ali veliki mi ormar. Ima mesta. Nije mi smetalo ni što sam prepune kese nosala sa sobom, "lepota traži žrtvu".  

Mada, iskreno, malo me uhvatila nervoza od sve te praznične gužve. Deluje mi da svi osim mene znaju kuda idu i šta rade. Ja se lako pogubim u svemu tome, umorim i iznerviram, a tek što pare potrošim?!  

Baš sam se namučila  dok sam  sve donela kući, a još kad sam shvatila da je meni u stvari trebao šećer i da neću imati od čega da  spremim kolače, i da ću stvarno opet morati u prodavnica a da više nemam para, e,  smrklo mi se. A i za onu divnu plavu bluzu shvatih da mi je kao i zelena i crvena koje sam nedavno kupila višak, jer nemam suknju uz koju bi ih nosila. Sva sreća što ne idem nigde. Zato je odmah sklonim, da je ne gledam i da me ne podseća gde sam potrošila pare

Htedoh da sednem da malo odmorim i popijem kafu, tek da se opustim i smirim. Dobro je, došla sam kući kao i one žene što su radile i imam isto vremena kao i one da spremim sve za doček Nove godine. I manje. One su se bolje organizovale i pola stvari završile još juče. Ja imam samo još jedno poslepodne... Štaaa?

Kad videh koliko je sati presede mi i kafa i praznik.

Kako onda sva umorna, nervozna, bez para, ne znam ni gde sam išla, ni šta sam radila, da ne pozavidim onim radnicama koje nemaju slobodne praznične dane? One bar znaju gde su bile, šta su radile, a to što su umorne im je oprošteno. Mene niko ne razume :

 „Od čega si umorna, kad ne radiš?!“- uvek me pita muž.

I sve bih  to nekako podnela, ali ona 3 kg što za dva dana dodam, a skidam ih cele godine, e to nikako ne mogu da podnesem.  Zato uvek za Novu godinu gledam tenis. Nekako mi lakše. Kad one teniserke trče, kao  da ja  trčim.

I sad će neko da pomisli da sam sve ovo izmislila. Nisam. Stvarno!

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb