Gušt i dert

Почетак августа 2017.

По идеји, а и у част ученика генерације, почетком маја посадили смо дрво у  парку нашег Дома ученика. У садњи је учествовало нас неколико васпитача, теткица и ученици.

Дрво је лепо напредовало, а онда је дошло лето и годишњи одмори. Нисам радила, али чим је почела врућина, сетила сам се нашег- Кукијевог дрвета.

Позвала сам теткицу да га обиђе – није радила.

Значи, морам сама да одем да га обиђем и  залијем.

Дрво младо, није ни корен разгранало, а врућине велике.  Срећом држало се. Имало је пуно сувих листова, али видело се да је у њему још живота - зеленила.

Нађох канту за заливање и два пута се вратих. Залих га добро. Требаће му влаге, док се не вратим са одмора. Замолих другу теткицу да га залива кад ја одем. Али ускоро и она оде на одмор.

-          Задужићу колегинице које раде. – рече ми.

Прошло је још месец дана, а врућине све веће – црвени метео аларм. Земља испуцала,  ливаде пожутеле. Лишће опада са дрвећа као да је јесен, а зимзелено је још нежније и још лакше се суши.

-          Да ли се држи наше "Кукијево" дрво? питам се, а онда позовем да питам и колегиницу.

-          Нисам била да га видим.- Знам  да је и њој стало до дрвета, али је далеко и има посла. Тек да буде оптимистична, додаде, да нас охрабри:

-           Ма нек се челичи. – Разумем да се шали, али мени није до шале. Ова година је баш озбиљна и опасно прети.

Чим се вратих са пута, ујутру пожурим да видим дрво. Наиђох на теткице које раде око дома. Вредне жене, сваког дана имају пуно посла који треба да заврше; дању је пакао, па журе што више да ураде ујутру.

  Кад би се могло нико ништа не би радио, али мора се.

-          Дошла сам да обиђем дрво – кажем им.

-          Какво дрво! Видиш да СВЕ ПОГОРЕ. СВЕ СЕ ПОСУШИЛО – рече једна од њих и настави свој посао.

-          Да, али ОВО НЕ МОРА да погори и да се осуши.  – помислих и приђох нашем "Кукијевом" дрвету. Држи се, али по трави око њега видим да одавно није заливано.

Оно што започнеш, мораш  сам и да завршиш, схватих и три пута се вратих до њега, носећи пуну канту воде.

-          Ово дрво не сме да се осуши. Морамо добро да чувамо Кукијево дрво.- рекох поново себи.

Прође још недељу дана паклене врућине; дуго очекивана киша нас заобиђе.

-          Мораће једног дана  киша ипак да падне. А до тад наше Кукијево дрво ће издржати. – помислих и опет га добро залих.  Поскидах осушено лишће и осмехнух му се на поласку.

Има у њему још живота, гране су му зелене, има и нових листића.  Мало, нежно дрво, изборило се и преживело највећу сушу.

Oduvek volim bajke. I kao mala i sada. Ne zato što su naivne, već naprotiv, zato što na jednostavan način pričaju velike mudrosti.

Sećam se kako bi se odnekud pojavilo zlo, a onda bi to zlo počelo da jede sve pred sobom. Vremenom je poraslo, a kako je raslo moralo je više i više da jede; tako da je pojelo sve što se pojesti da. Kad više nije imalo šta drugo da jede, moralo je da počne da jede samo sebe.

Kao maloj to mi baš i nije bilo tako jasno. Pitala sam se kako zlo može da jede samo sebe i može li da pojede celo sebe i da nestane.Trebalo mi je skoro pola veka da to shvatim i nađem odgovor na to pitanje:

Jednom, ne tako davno, odnekud se pojavila televizija. Deloval je lepo i privlačno, kao uostalom i svako zlo. Tako maskirana, lako je osvojila ljude. Zavoleli su je, a ona je polako počela da im jede prvo vreme, onda druženje i međusobne razgovore. Ljudi su sve manje pričali jedni sa drugima, sve manje se obilazili, a sve više sedeli kod svojih kuća i gledali televiziju. Televizija je rasla, pa joj je trebalo sve više i više i vremena i prostora. Počela je polako da u prvi plan stavlja ružne reči, pa nemoralne stvari, pa da sve izvrće, da sve lepo zameni ružnim i proglasi ga jedino ispravnim.

Tek poneku lepu i pametnu stvar potisnula je na neki drugi, treći kanal. Od ljudi je nastavila i prešla na decu: polako ih je trovala raznim lošim uzorima, vrednostima, štetne stari je predstavljala ispravnim, zdravim i poželjnim.  Počela je da zanemaruje, uništava svaku vrlinu pristojnih i lepo vaspitanih dečaka i devojčica, da ih izvrće ruglu i podsmehu,  tera da se menjaju ili stide.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, onda su i vlasnici zla, jer zlo uvek ima svog gazdu, počeli da misle da novcem mogu sve da kupe i da zato imaju pravo da pričaju šta hoće, kako i koliko. Da svoje mišljenje predstavljaju kao opštevažno, opštevredno i samovredno.

Zlo je nastavilo sve više i brže, misleći da tako jede i inteligenciju normanog mislećeg čoveka, da mu ispira mozak. Nastavilo je da jede hrabrost, odvažnost, dostojanstvo i da seje strah. Plašilo je sve i svakoga, svim i svačim. Stalno, bez prekida. Tako je  toliko naraslo da je prešlo granicu, izgubilo svaku meru, toliko se zanelo da je potcenilo sve ljude. Trenutak kad se potceni dobro i mudrost u ljudima, je trenutak kad zlo počinje da jede samo sebe.

Jer, ljudi su ipak različiti.

Kad god izgleda da je sve izgubljeno i propalo, da su se svi predali, da su svi pokoreni, odnekud se pojavi NEKO.  Uvek postoji NEKO ko može nešto da preokrene, ko misli svojom glavom, ko se razlikuje. Neki  ljudi nisu bili tako naivni, nisu se dali zavesti njegovom lepotom i obmanama. 

Ti neki ljudi malo po malo gasili su svoje televizore, prestajali da gledaju neke programe i kanale. A za njima i ostali. Ostavili su samo neke  kanale; kanale za sport, prirodu, nauku, humor.

Tako zlo jede samo sebe.  Ostaje samo tek u granicama opomene i opreza. Mora tako, jer bez zla nema dobra.

Kao što se ni dobro ne može suzbiti, tako ne može ni zlo.  Ostaje njihova stalna borba i smena premoći. 

-          Kako je bilo na odmoru? – pita kolega kolegu, a onda sam odgovara – eh, kako može da bude na odmoru nego...

-          Super.

-          E, a mi ovde umiremo od vrućine. Jedva čekam da odem i ja na odmor pa da se super provedem.

Nikad mi nije bilo jasno kako se neki ljudi, kojima je cele godine „smor“, na odmoru super provode. Baš mi je žao što ne idem sa njima tamo gde i oni, pa da ih vidim u tom super raspoloženju. Šta ću kad ja idem na obična mesta, a ne na ta super, ekstra najlepša mesta, tj destinacije gde idu oni. Ja ti brate idem na seoski turizam.

Krenemo mi tako, a već me hvata trema od gužve na granici.

-          Pričaj nešto, da brže prođe vreme – kaže mi muž, jer se približavamo granici, a red se otegao.Čeka se po tri, četiri, pet – šest sati, zavisi da li ulaziš ili izlaziš iz nekada bratske nam republike. A zvezda upekla, usijao se asfalt, trava pored puta izgorela od vrućine, a o drveta pored auto nema ni govora.  Tamo gde ih i ima, gde nisu napravljena savremena odmarališta sa pumpama, šopovima itd itd razletele se kese, papir i ostali otpad.

-          Zadržavanja na granici su uobičajenih sat do sat i po. – čujem na radiju ( kako (k)(l)ažu ).

-          Kako mi ubodemo uvek kad je najveća gužva? - pita se moj muž.  

/M   Možda nam nije tačan sat? haha To je po Marfijevom zakonu, ako treba da biraš između dva reda, izabraćeš onaj gde je veća gužva i gde je sporije. Nego jesi li ti napunio rezervoar – pitam muža i gledam u kese sa sendvičima i flašama s vodom. Valjda će potrajati dok prođemo granicu. - I nemoj da pretičeš i upadaš u druge kolone. Samo nam još fali da se čuknemo s nekim pa da čekam policiju po ovoj vrućini, da izvrši uviđaj. A ne bi ni imala kud da dođe, sve trake popunjene. Jedino helihopterom.

-          Ajd ne baksuziraj. Šta tebi sve neće da padne na pamet?

-          Ma ja to tako. "Zaludan pop i jariće krsti" dugo čekamo, ne znam više ni šta da pričam.

-          Onda bolje ćuti.

No dobro kako svima tako i nama. Stignemo, malo umorni, malo šlogirani od vrućine, ali srećni, odmor može da počne.

A mesto divno, taman za odmor, noći hladne, nema komaraca, ali nema ni ljudi. Posle dan, dva krećemo u potragu za gužvom. Šta ćemo, ušla gužva današnjem čoveku u krv.

Odemo do obližnjeg jezera, okruženog brezama i jelama. Lepše mesto ni na razglednicama nisam videla. Kao veliko obožavalac prirode, napravih 30tak slika. I sve bilo dobro , samo me leđa nešto peku i zatežu. Ajoj, ja „malo“ izgorela. Ne volim da se sunčam, samo da se kupam, ali ne volim ni da se mažem, a sunce peće i u vodi i van vode.

Pošto smo se divno proveli, iscrplo nas kupanje, predveče se najedem ledeneog bostana i vrućeg pečenja. Noću me probudi stomak. Nešto žubori i zavija. Ma nije to ništa. Imam ja jak stomak.

Za sledeći dan isplanirali smo posetu bazenu sa termalnom, lekovitom vodom. Ne znam šta leči, ali meni sigurno odgovara, za neki organ od ovih što me bole.

I izdrža ja pola dana na bazenu, milina jedna, ali dalje ne mogadoh. Boli i stomak i glava i svaki mišić. Morasmo da se vratimo kući. Žao mi samo što se ne slikasmo, toliko snage, bar za osmeh, negde bi se našlo. Samo ne setih se. 

Sledećih dana, stroga dijeta. Dvopek , čajevi, banane, plazma. Toliko sam ih pojela da neće da mi padne na pamet to da jedem, bar pola godine. Što uštedeh na hrani dadoh za lekove. Kupih sve što mi pade na pamet: probiotik, flonivil, ranisan, buskopan, al slaba vajda. I s lekovima i bez lekova bez 7 dana ne može da prođe. Taman kad je trebalo da se vratimo kući.

 Ali dobro, bar sam malo smršala. Bar neka korist od odmora.

-          Daj mi tvoj telefon, on je bolji, pa napravimo selfi I da slikam ovu lepu prirodu. – kažem mužu, na dan povratka. Setih se na vreme.

-          Pa da izbaciš na fb? - podsmešljivo će on.

-          Naravno. Da svi vide kako sam se lepo provela na odmoru.

-          Jes. Baš me briga šta će ko da misli. -  opušten je moj muž kao i uvek. On uvek tera sve po svome i nije ga briga šta drugi misle.

-          E, lako je tebi ti nemaš fb. Ne znaš ti kakva je tamo konkurencija. Kakvo se drugi provode. Treba mnogo truda i slika da bi bio primećen. Inače nema lajkova.

-          A šta su ti ti lajkovi? Čemu oni služe?

-          Pa da se vidi da si omiljen, uspešan.

Moj muž mi ništa ne odgovori, pogleda me samo pogledom, koji bolje da ne prepričavam.

Kad stigosmo kući, opet šlogirani od gužve i vrućine, ali srećni što stigosmo, pita me komšinica:

-          Kako je bilo na odmoru?

-          Eeee, kako može da bude na odmoru?! - sva važna ja joj odgovorim.

-  Pa da. videla sam ti slike na fb. - sa setom prokomentarisa komšinica koja ove godine ne ide na odmor.

- - Onda sve znaš. (ne kaže se uzalud „jedna slika vredi više od hiljadu reči“).

-         

Subota. Pijačan dan. Na ulici gužva, nema se gde proći. 
U jednom trenutku začu se škripa kočnica.
Žena za volanom u poslednjem trenu uspela je da zakoči i tako ne udari čoveka koji je dijagonalno prelazio preko ulice, nedaleko od pešačkog. Sočno ga opsova, a onda nastavi da vozi.. U istom trenu začu se i psovka čoveka koji je sa dečakom išao trotoarom. 

- Volina.

Ma važno da se sve dobro završilo, pomislih. Ne moramo da se psujemo. Možda je čovek bolestan, jer je bez reči nastavlo svojim putem, kao da se to njega ne tiče. Samo zafrljači dogorelu cigaretu preko glava prolaznika.
- Pa šta ako je čovek malo promašio pešački prelaz - čovek sa dečakom i dalje je ljutito komentarisao.- Šta, ako nije prešao gde treba? Zar da ga zgazi? Nema pojma da vozi. Žena za volanom ihhh - konačno shvatih kome su psovke namenjene.
Sva sreća da ja vozim bicikl, pomislih i setih se one Šojićeve rečenice:
- S ovi vandalizmi, u Evropi, nećemo moći! 

Na ulici je bila gužva iako vreme nije bilo prijatno za šetnju. Bilo je toplije nego uobičajeno u to doba godine. Od ranog jutra, do kasnog popodneva biće tako. Ljudi sa cvećem, sa buketima cveća.

Nikad nije volela praznike, običaje  i te gužve. Nije videla svrhu toga. Bila je iznad svega, želela je da se razlikuje, da ima svoja pravila, a ne neka koja je neko drugi davno postavio i čija značenja nije ni znala, niti se trudila da shvati.

            -  I to cveće! Čemu to? – pitala se. Prepune ulice cveća, plastičnog, poljskog, uvelog. Njoj to ne treba niko da donosi.

            -  Ljudi treba svoje drage da posećuju, da vole i poštuju svakog dana, ne samo za taj dan. - govorila je .

            - Nekad bude tako, nekad ne. I ne može se uvek, a i ne treba. Bilo bi previše. Svako ima svoj život, treba da ga posveti i svojim željama, snovima, ljubavima. Kad bi poseban dan bio svakog dana, izgubio bi svoju posebnost i značaj. Sve ima svoje vreme i svoj dan, život je tako uređen, život ima svoje zakone pretočene u običaje.  – odgovarali bi joj. – Svaki običaj ima svoj razlog, svoj uzrok postojanja i posledicu. Bez toga bi se sve rasplinulo i ukrstilo, izmešalo i zaboravilo.

            - Nisam kao drugi – bila je uporna.

Nije verovala da će jednog dana zbog toga da pati..

Gledala je tu reku ljudi, tražeći među njima neko drago, poznato lice. Bezuspešno.

Dugo ih nije bilo, dugo je nisu obilazili. Bila im je u mislima, ali misao je nevidljiva.

Da li su je zaboravili, da li su se odselili daleko negde ili im se nešto desilo? To nije mogla da sazna i svesnost o nemoći je najviše bolela.

Kako bi je sada obradovao i buket najprostijeg plastičnog ili livadskog cveća. Kako se vremenom sve promeni. Kako vremenom sve dobije svrhu i počne da znači - mnogo.

Možda je sama kriva, njena strogost i hladnoća su ih možda plašili..., a možda su nečim sprečeni, tešila se opet. Sve bi pomislila, u sve bi poverovala, samo da umiri strašnu, neutešnu usamljenost. Usamljenost koja mami suze, ali i guši istovremeno, pa nikako da poteku. A one bole najviše. Suve suze.

Koliko bi joj laži kojima je lagala sebe prijale, samo da nije bilo te istine; istine koja kao da joj je prkosila, probija se i nadvisivala sve laži i zablude.

-          Napuštena si i zaboravljena – u lice joj je vrištala istina.

-          Možda će danas ipak doći neko - mora da se nada. Nada poslednja umire. Bez nade sve bi bilo uzaludno i besmisleno, znala je.

***

-          Zašto neko ne počupa korov sa ovog groba? – ču glas jedne žene koja pokaza na mesto gde je odavno položeno njeno telo; pokaza na njen grob.  – Sramota! – žena prođe i stade pored susednog koji je bio uređen i prekriven cvećem. Uvek.

-          Nemoj tako; možda nema nikog, možda su njeni daleko. – odgovori druga spuštajući na grob svoje majke, novi veliki buket cveća i torbu punu voća i kolača.

-          Da... a možda su je zaboravili. Žalosno je to. Kad izgubimo običaje, shvatićemo da smo i sami izgubljeni.

-          Na sreću ona to ne može da vidi. – zaključiše žene i sedoše na klupicu.

Ubrzo dođe još nekoliko ljudi i malena devojčica. Bila je to velika porodica i svi njeni članovi za svaki Dan posvećen mrtvima, dolazili su na grob svoje majke. Rasporedili bi se u krug, rasprostrli platno i onda bi iz korpi iznosili sve sve što su pripremili za taj Dan.

Prve jauke i suze vremenom je zamenila tiha priča, a onda se sve češće čuo i smeh. Smeh zbog malene devojčice koja još nije saznala za tugu i koja je svojom srećom i opčinjenošću životom, tešila, vraćala osmeh i davala smisao svemu.

-          Dođi draga, stavi cveće u vazu. Vidiš baka je bila dobra žena i po njoj si dobila ime.

-           Uzmi ovu jabuku, baka je najviše volela jabuke. A kako je samo dobru pitu od jabuka pravila. Najlepšu.

-          I koliko se samo tebi radovala kad si se rodila. – žene su nastavile da pričaju i tako seju seme sećanja, koje će devojčica ponosno nositi kroz svoj život. Dok ih je slušala, skakutala je okolo i postavljala pitanja bez kraja..

U jednom trenu, odskakuta od groba svoje bake do napuštenog groba pored. Pogleda u korov i poče da ga čupa.  Žene  pogledaše u nju, pa jedna u drugu, a onda priđoše da joj pomognu.

Kad počupaše sav korov, malena donese jedan cvet i položi ga na napušteni grob. U tom trenu nekoliko kapi kiše im kanu na lice. Žene pogledaše u nebo:

-          Otkud kiša?

-          Možda nije kiša. Možda neko gore plače? ... – odgovori devojčica.

Volela je nedelje pre podne na ulici. Nije bilo gužve. Imala je mesta gde da prolazi; mame su imale kuda da voze svoje bebe, jer im automobili nisu zauzeli trotoare. Nedelja na ulici, je podsećala na vreme njene mladosti, kad je bilo manje automobila, pa samim tim i manje buke i zagađenja. Kao da su za vikend svi pobegli iz grada u mesta iz kojih su davno pobegli u grad. Hoće li, mislila je, ljudi naći mesto gde im je najbolje za život, gde im je sve potaman, mesta koja će voleti, gde će biti slobodni i iz kojih neće nikuda žuriti.

I ona je žurila do obližnjeg supermarketa da kupi namirnice za nedeljni ručak. Koliko god stvari kupila, uvek bi joj nešto zafalilo; čak ni spisak koji je nosila sa sobom, nije pomagao; uvek bi nešto ispustila pa bi morala opet u kupovinu.

U supermarketu je bio tek po koji kupac, sigurno sličan njoj, koji je kupovao u poslenjem momentu, ali kako je radila samo jedna kasa, morala je da čeka.

Decu, čim se rode, treba učiti strpljenju koje će im trebati na svakom koraku, pomisli, a onda joj pažnju privuče razgovor kupca ispred sebe i kasirke:

-          Mislite da to vredi za nas? Mislim za nas Srbe. Mi smo najgori narod.

Pri pomenu tih rečenica i kritika automatski se geni predaka u njoj probudiše i ona poče da sluša.

-          Javašluk koji je na svakom koraku kod nas, nigde u svetu nećete naći.

-          Neće kod nas nikad biti reda. Evo jedan moj rođak došao iz inostranstva, pa kaže ovde je opšti haos i ludnica. Bolje mu da ostane tamo da živi.

-          Jeste, tamo se zna šta je šta, šta se sme, šta ne,. Tamo si zaštićen i siguran. Nego, ovo što ste uradili sa svojim parkingom da ne može niko sem kupaca da se parkira, je super. Mora da postoji red.  – govorio je loknasti brka ispred nje. Kako su mu samo lepe lokne; da li su prirodne, zainteresova se. Baš takve bi ona volela. Gledala je u lokne brke ispred sebe, koji je nastavio priču s kasirkom, da požele i ona da ode „tamo.“

Mora da je „tamo“ sve najbolje, kad svi hvale. Možda je „tamo“ ne bi boleli zglobovi; sigurno se „tamo“ sa mužem i decom ne bi svađala, jer se ni bi ni viđali, a ni na poslu je ne bi niko nervirao, jer ne bi imala vremena ni da gleda ko šta radi, a kamo li o tome da priča.

-          Samo, nisu ni stranci mnogo bolji, nego njih „lupe po džepu.“ – nastavi loknasti – Tako se oni vaspitavaju i onda poštuju red i zato im sve organizovano i sve funkcioniše. – važno nastavi da objašnjava loknasti brka.

-          Zašto mora nešto da „lupi“ najrazumnije biće na zemlji, da bi se razumno ponašalo? – nikad joj nije bilo jasno - Po ko zna koji put zapita se, dok je gledala loknastog kako odlazi svojim putem

-          Imate li super karticu? – prenu je kasirka.

-          Ne. Ne želim je.– odgovori i pomisli kako ne želi ništa što je „super, ekstra, ultra, maksi povoljno.“

Sa punom torbom krenu do obližnje pekare da kupi i poslednju namirnicu, kad je iznenadna škripa guma, baš dobro uplaši i prodrma. Okrenu se i ugleda jedna ogromna kola koja su se upravo popela  na trotoar i preprečila ga. Očito je vozač želeo da bude što bližu ulazu u obližnju prodavnicu. Zainteresova je ko je vozač, kako izgleda taj nekulturni vozači i iz koje džungle dolazi kad se penje na trotoar, pored mnoštva slobodnih parking mesta na ulici. Okrete i sačeka da se vrata auta otvore:

-          Nije valjda?  - pomisli.

-          Jeste. -  prepozna ga: iz auta izađe loknasti brka, stanovnik evropske unije, koji se zalaže za red.

-          Da li se tako parkirate i u inostranstvu? – ne izdrža da ga ne upita , mada je znala odgovor. Jedino nije znala da li će i u prodavnici držati čas o kulturi u i redu u inostranstvu, ili će se bar malo zastideti što ga za iste te stvari u rođenoj zemlji baš briga.

- E da mi je malj - požele u trenutku - za ove što misle džepom i koji su naučeni da funkcionišu SAMO kad ih "lupaju".

Mnogo volim ovaj FB. Možeš da budeš u kontaktu sa ljudima koje nisi godinama video, koji su daleko...

Tako sam se ja kao početnik na fb odušavljavala kad mi neko pošalje poruku: Kako si?

Poštujući ljude koji me pitaju,  pitanje sam uvek shvatala ozbiljno i uvek nadugačko i naširoko pisala kako sam.

Na veliko moje iznenađenje dobijem odgovor: „Baš mi je drago da ste dobro. Javiću Vam se uskoro opet.“ ,.

Malo me to rastuživalo što na svekoliko moje pisanje dobijem odgovor od 2 rečenice; pa nisam stigla ni da pitam kako je on/a, ali  s obzirom da sam ubrzo dobijala opet istu poruku od druge osobe, nisam imala puno vremena da budem tužna.

Opet počnem da pišem naširoko i nadugačko kako sam, samo mi nekako malo dosadno da ponovo pišem isto. Taman da pošaljem, a vidim moj fb prijatelj se odjavio.

Možda je imao nešto važno, malo se utešim. Razmišljajući tako „Zašto sam ja ovoliko vremena kuckala odgovor, umalo mi i ručak nije zagoreo,“ setim se da sam umesto kuckanja iste poruke mogla samo da je kopiram i odmah pošaljem. Tako rešim za sledeći put da uradim; jeste da mi kopiranje i slanje istih poruka nije baš onako kulturno i lepo, ali šta da radim kad mi se ništa nije desilo u međuvremenu.

Sledeći put srećna što sam se dobro setila, kopiram poruku, odmah pošaljem, taman da moj FB prijatelj ima više vremena da mi odgovori..., i stvarno ubrzo mi stiže odgovor: ok, poz, čak dobijem i smajlić i ruku sa podignutim palcem.

Kako se samo ljudi raduju kad čuju da sam dobro, pomislim, pa rešim ja da pišem dnevnik kako ne bih propustila ništa od svojih dešavanja. Tako sam mogla svima brzo da pošaljem odgovor; da ih o svemu obavestim i da ih baš obradujem kad to budu pročitali.

Ali, iznenađenjima nikad kraja; ljudi su sve ćešće počeli da mi odgovaraju samo sa „ok“, pa me sve ređe pitali,  i na kraju konačno prestali uopšte i da pitaju.

Ni sad mi nije jasno da li sam ja nešto pogrešila, ili oni; što brate pitaju kad nemaju vremena da saslušaju.

Momo Kapor je davno odgovorio na isto pitanje:„ Imaš li ti pola sata vremena dok ti ispričam kako sam?“.

A kako se sad brzo živi dok tako sedimo pored kompjutera ili gledamo u telefon, reših i ja da se prilagodim vremenu i počnem da pišem „ok“, a našla sam i mnogo lepih stikera i smajlića za uz to.  Mada nekad pomislim, možda nema potrebe jedni druge bilo šta da pitamo, kad će nam uvek  stići odgovor „OK“. Ja sam "OK", ti si "OK", danas smo svi "OK".

Kako smo i šta se stvarno krije iza te čarobne reči, neka svako po svojoj mašti i volji zamišlja ..., ako ima vremena.

После дуго времена, опет је шетала градом. Опуштена, упијала је сваки тренутак свесна свега што је окружује.  Погледом ухвати и препозна познаницу и пошто очито ни једна није журила, застадоше да попричају.  Разменише неколико шала на свој рачун и баш у том трену, док се смејала, неко је дотаче по рамену:

-         Само да Вас поздравим. – пружи јој руку за поздрав -  Драго ми је што Вас видим.

-         Оооо, то си ти. –  у трену, у фином,  лепом младићу препозна бившег ученика – поздравише се као искрени пријатељи – и мени је баш драго што те видим. - најискреније се обрадова.

-         Извините журим – рече младић и брзо отрча даље.

Она му махну док се удаљавао.

Није је питао како је.

Није морала да помисли све што би помислила кад је неко пита „како си“, није морала да се сети да је боле зглобови, да године опасно прете, да је била oзбиљно болесна, уплашена, да је недавно плакала, да се осетила усамљеном, да јој се опет учинило да је оно у што је веровала, била грешка и да се често пита да ли ће имати довољно снаге да остане своја и другачија...

Ни она њега није морала да пита како је; тако није сазнала како му је на факултету, како можда тешко живи, да ли жели да оде из земље, да ли је љут, разочаран, усамљен...

Није сазнала ништа што би умањило пријатност тог тренутка и изненадног сусрета.

Помисли, како су само те речи „желим да те поздравим, јер ми је драго што те видим,“ праве, потребне и довољне, да на површину измаме радост . Само то и ништа више.

Није је питао ништа, само је застао да је поздрави, да се осмехне и тако подсети на безброј лепих тренутака, безбрижних прошлих дана. Кад све прође памтимо само срећне дане.

Отрчао је даље, а она је остала насмејана. Неко је се сетио, неком је драго што је види. Није заборављена.

Срећна, пожеле сву срећу овом драгом младићу.

Снага речи мери се трајањем радости коју донесе, а  радост  овог сусрета трајаће бар још неко време.

Само због тих неколико речи, због искреног осмеха и пријатељског стиска руке, њен дан биће осунчан и када сунце зађе.. 

Volim drvo.

Raste mirno i tiho, lome ga oluje, vetrovi, mraz, sunce ga suši, a ono opet tu gde je ga je neko namerno posadio ili mu vetar seme slučajno doneo i posejao.

Dostojanstveno. 

Neki ga vide i osmehnu mu se zahvalni što je tu, neki ne. Neki ga se sete tek kad ga više nema, neki ni tad.

A ono opet dostojanstveno. Postoji, trpi i ćuti.

I raduje se pticama, veselo širi grane suncu, maše vetru, i voli LJUDE.

Iskreno. Bez njih njegovo postojanje ne bi imalo smisla...

Daje najviše što ima i što može, sve dok se jednog dana ne osuši,  dok ga ne polome ili poseku.

Dok ga ne zaborave i ostave ili i tad iskoriste.

Nestaje mirno i tiho, prirodno i srećno što i svojim odlaskom može da bude od koristi..

Volim drvo, na nekog mi liči....

Ispratili smo kolegu u penziju, nedavno, a kao davno da je bilo. Sve manje ga pominjemo, tek ponekad. Više pričamo o novom kolegi.

A i on, retko dolazi, sigurno se igra sa unucima, šeta, igra šah... brine o zdravlju...

Pomislim, tako će i mene... i svakog kad jednom odemo.

Nismo ga zaboravili ... dobar je kolega bio, ali tako je suđeno: onaj ko ode, ma kakav bio i radio dobro ili loše, deo je prošlosti i zauzima samo trenutak dva sadašnjeg života.

Tako je u redu, tako treba. S nama ili bez nas život stalno i oduvek ide napred.

Fer je život; svakom da šansu i „5min slave.“ Treba samo znati da i kad se smejemo, igramo ili stvaramo radimo to do krajnjih granica svog srca.

Zato, se sad još više i češće smejem, da  onima koji ostaju izmamim osmeh, kad me se sete... ponekad ... a i da ne žalim kad odem.

Volim ove velike porodične praznike.

To je prilika da se VIDIMO, okupimo sa prijateljima, rođacima sa kojima se ne viđamo svakog dana i često ne živimo zajedno . To je prilika i da se izađe u prirodu, prošeta i ISPRIČA do mile volje.

Za te malobrojne, dragocene, retke trenutke, prelaze se kilometri i kilometri razdaljine

Zato je na graničnim prelazima velika gužva, ali svi to strpljivo podnose, jer to dragoceno vreme u druženju sa prijateljima i rođacima zaslužuje i veću žrtvu.

Spremaju se najrazličitija, najbolja jela, sto se najlepše postavi, obuče se najbolje odelo i .......  . Onda se svi brže bolje uhvate mobilnih telefona ( koje ionako nikako niko ne ispušta iz ruke, ni kad meša ručak, pali roštilj itd) i SVE TO LEPO SLIKAJU, pa požure da pokažu ostalim prijateljima koji nisu tu, od kojih su otišli da bi se videli sa ovim važnim i dragim ljudima.

Tek izbacivanjem slika na FB, počinje pravo korišćenje mobilnih telefona: pišu se  važne poruke, kako nam je divno, kako se super provodimo. Još puno važnih stvari poželimo da ispišemo onima od kojih smo otišli da se vidimo sa ovima kojima pošteno ni u oči nismo pogledali, zbog „obaveze“: „sve što nije bilo na FB, kao da se nije ni dogodilo.“

Mada nije samo to dovoljno, treba pogledati i kako se drugi provode, kako su ukrasili svoje trpeze, kako su obučeni i tako.....može i neka igrica da se odigra...... a vreme brzo prođe. Ni ne primeti se kako „sve što je lepo kratko traje“, pa i praznik.  Ono što smo imali da kažemo rođacima sa kojima smo, ispisaćemo nekom drugom prilikom, nekom novom prilikom, naravno preko poruka  kad budemo sa onima kojima sad pišemo poruke...

Kad smo sa prvima pišemo poruke drugima, a kad smo sa drugima, nedostaju nam prvi, pa onda njima pišemo. I tako u krug. Zato valjda i postoje telefoni, da nam niko ne nedostaje.

Uostalom, ovo nije jedini porodični praznik. Biće ih još, sigurno.

Jedino je teško onim malobrojnim izuzecima koji se ne razumeju baš dobro u sve te tehnološke novotarije; oni ne umeju nikom da pošalju sliku i poruku, a nemaju ni s kim da pričaju iz okruženja, zbog već pomenutih razloga.
Dobro, mogli bi oni npr da čitaju knjige ...... ali ko još danas čita knjige? I to moliću lepo još na praznik ......kad svi treba lepo da se družimo..

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Сад (ни)је право време за љубав
• 5-10-15-20...
• DOKTORI
• ODGOVOR
• NAIVNA
• FB
• „Od čega si umorna, kad ne radiš?“
• POBEDITI SEBE
• CRNI PONEDELJAK
• SADA ZNAM

• kratke priče [94]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom