Gušt i dert

Imam sreću da do posla prolazim širokim ulicama, pored porodičnih kuća sa baštama. Umesto da u gradu, strahujem da li će neka terasa ili klima uređaj da mi padnu na glavu dok se provlačim pored automobila parkiranih na trotoaru, ja uživam dok „zavirujem“ u tuđe bašte i divim se lepo uređenim dvorištima. Priznajem, to volim. Volim da ukradem neku ideju za moje dvorište.

Danas baš nisam žurila i baš mi je prijao prohladni sunčani dan. Ne tražim ja mnogo. Samo nešto malo, nešto lepo. Pročitah negde da Kinezi imaju izreku „moramo da znamo da imamo dva života. Drugi počinje kad shvatimo da je život samo JEDAN“.

Upravo počinjem „drugi“ život. Svakog dana tražim nešto lepo, nešto malo, malecko. Svuda.

Jeste li primetili da svi gledaju samo dole, ispred sebe?

E, ja volim da se razlikujem, makar i po tome što gledam gore; volim kad mogu da vidim  nebo koje viri iznad niskih kuća, da pogledom ukradem malo nezaklonjenog neba.... Volim da podignem pogled ka oblacima, da mi sunce vidi oči..

Tako čuvam pogled od ružnih ulica, razrovanih trotoara, kesa koje lete svuda, đubreta oko kanti za đubre, čuvam ga za ono malo prirodne lepote koja nam je ostala

Na putu do posla ima i travnatih , a ne samo betoniranih delova. Volim prečicom da krenem pored vrba, preko trave do bedema Belice.

Volim vrbe. Olistale. Jedino njihove grane spuštene na dole, gledaju ka zemlji, slično ljudima. Koliko puta sam prošla pored vrba, a nisam to videla? U tom ih vetar lagano dotače.  Zanjihaše se kao vlasi kose devojaka, kad se vetar u nju zavuče.  Ulepšah pogled, a onda osetih nešto. Nešto lepo.

Neki lep miris. Miris koji odavno nisam osetila. Miris kog se sećam iz detinjstva. Miris proleća i ljubičica koje mi je davno majka donosila, a kasnije sam ih dobijala od dece.

-          Mora da ih je mnogo, - pomislih i počeh da se okrećem oko sebe. Na nekoliko metara od mene, livada se plavila. Ubrah mali buket, da počastim ćerku i sebe. Osmehnuh se i zahvalih ovom dobrom danu na „malom“ poklonu.. 

-          O „Dobar dan“? Kuda? - vaspitačica u hodniku zaustavlja učenika.

-         Napolje.

-          Vidim, a ko će da popravi one jedinice? Tata?

-          Neće tata. Ja ću J

-          O znam, znam da ćeš lako da dobiješ dvojke, ali mislim kad ćeš da naučiš nešto bar malo? 

-          Ima vremena. rMeni kad se uči, ja lako naučim.

-    Znam, toliko lako naučiš, da trenutno imaš 5 jedinica. Kao prošle godine u ovo vreme.

-   Pa, dobro, moram malo i da uživam. Ja sam mlad. Mladost je najbolje vreme za uživanje..

-          Da, samo ima jedna „kvaka“ – Vreme tvoje mladosti je tkđ i najbolje vreme za učenje. Moraš naći ravnotežu između te dve stvari.  Bojim se da su one povezane – koliko učenja toliko uživanja;. Znaš uživanje i učenje nisu vezane samo za mladost. Možda je mladost najbolje vreme, ali nije jedino.

-    Ih ne mogu baš podjednako :)

-    Možda kad shvatiš da je trebalo da učiš,  tad to  nećeš to moći, tako da ćeš u ostaku života imati malo vremena i za uživanje.

-          Kako sad kažete da „tad“ neću moći, a kažete da treba da se uči celog života.

-          Da, samo postoje različita učenja, sad učiš za posao, a kasnije za život..

-          Nemojte molim Vas. Meni se ne uči ni sad, a Vi mi još kažete da treba da učim celog života. Nema šanse meni to da se desi.

-          Možda, ako ne želiš da napreduješ. Ućenje znači napredovanje i to nije samo matematika, istorija ......

-          I Vi ćete još da mi kažete da u Vašim godinama uživate.

-          Naravno. I učim. Što više učim, bolje mi je u svojoj koži, bolje mi je sa ljudima oko sebe, a što mi je bolje želim više da učim.

-          Dobro, nećemo više o tome. Samo da vidim stigla mi poruka. Izvinite, moram da se javim – kasnije – I šta ste ono rekli?

-          Najbitnije je da znaš zašto učiš, da imaš plan.

-          Plan? Pa ja ne znam šta ću do večeras da radim, a kamo li u životu. I kakav plan – može da me udare kola na putu do škole.

-          Da, a šta ako te ne udare, a ti ne znaš gde ideš i kako ćeš tamo da stigneš.

-          Ma ko o tome danas razmišlja? Kod nas ništa ne može bez para i veze. Najbolje da odem u inostranstvo.

-          I šta ćeš da radiš u inostranstvu kad odeš?

-          Ne znam, nisam još razmišljao.

-          Evo npr, odeš u Nemačku. Znaš li nemački?

-          Ne znam, ali mlad sam, lako ću da naučim.

-          A što ga sad ne učiš, kad si mlad?

-          Sad mi ne treba?

-          Hm. Dobro naučio si nemački i otišao i šta dalje?

-          Pa završiću školu?

-          Koju školu? Tamo? Na kom jeziku? Dok naučiš ovde nemački više nećeš biti za školu. Ili možda misliš da sa ovim dvojkama i neznanjem odavde upišeš tamo fakultet?

-          Ne, znam da to ne mogu.

-          I šta onda?

-          Pa prvo ću da odem, pa ću da vidim šta mogu da radim. Nešto ću da izaberem.

-          Ti ćeš da biraš? Možeš da biraš između čuvanja baba, ribanja stepeništa i kopanja kanala, i to ako možeš da uđeš u Nemačku. Vidiš koliko izbeglica, zatvorili svi granice.

-          Ih što uzeste za primer baš Nemačku?

-          A koga da uzmem?

-          Evo npr Švedsku. Oni u školi uče samo tablicu množenja, a šta mi sve učimo.

-          I da je tako, ti iz matematike imaš jedan? Znači znaš i manje nego oni.

-          Pa kad mi profesor loš.

-          Da, još u osnovnoj školi?

-          Pa da.

-          I ti ćeš celog života da se žališ na lošeg profesora iz osn.škole. Šta si ti u međuvremenu uradio po tom pitanju?

-          Kako? Mm. Pa šta ja? Ne mogu ja da menjam profesora.

-          Naravno, ali možeš sebe. Evo na internetu ima postupno rešenje svih zadataka.

-          Ufff.

-          Nego ko ti je rekao kako je u Švedskoj? RNŽ?

-          Šta Vam je to RNŽ? Meni rekao komšija koji tamo radi.

-          RNŽ  znači „rekla neka žena“, kod tebe je „rekao neki čovek“ RNČ. Znaš li da je u Skandinavskim zemljama najbolje obrazovanje? Znaš li da u Norveškoj većina mladih zna neki instrument da svira. U Finskoj su profesori dobro plaćeni Učitelji se biraju iz top 10 posto najboljih studenata.pa deca žele da rade u prosveti. 66 % srednjoškolaca odlazi na studije (najviše u Evropi)..Razlika između najslabijih i najboljih studenata najmanja je u svetu. Finska deca na vrhu ili vrlo blizu vrha u prirodnim naukama, čitanju i matematici.  U Švedskoj imaju manje predmeta, ali to ne znači da oni usvajaju manje znanja. Rad se zasniva na primeni znanja. Sve je na razvijanju sposobnosti učenika koje su jako bitne. Švedska je mala zemlja i da bi bili konkurentni moraju više znati. Švedski sistem školstva veoma je prilagodljiv potrebama učenika, tržištu rada, a na provom mestu je kvalitet, kreativnost i kritičko razmišljanje.

-          E pa i mi znamo da kritikujemo.

-          Hm, da u tome smo najbolji, nažalost. Ali to nije kritičko razmišljanje. Profesori švedskih univerziteta savetuju svojim studentima da razvijaju svoje mišljenje i da pitaju sve što ih zanima. 

-          Pa nismo mi krivi što i kod nas nije tako.

-          Naravno, ali vi ćete da osetite posledice, ako sami ne počnete da razmišjate da lakše i lepše, nije i uvek dobro. Šta misliš, kakve su ti šanse u poređenju sa njima?

-          Uh, ali ja živim ovde. Što da se poredim s njima?

-          Zar nisi rekao da želiš da odeš?

-          Mmmmm. Hhhhh.

-          Znači i u Švedskoj ti ostaje čuvanje baba i ribanje hodnika i kopanje kanala.

-          I to je za ljude.

-          Naravno, to su časni i pošteni poslovi.

-          Pa, šta je onda problem? Bar ću da imam veću platu.

-          U pravu si; ako uspeš da se zaposliš.  I da te podsetim da ima nešto važnije od plate: da li ćeš biti zadovoljan tim poslom? Bojim se da neko ko želi da uživa u životu neće tad biti presrećan. Ako ne budeš, bar ćeš znati na koga da se ljutiš. Ovde možeš da budeš zadovoljniji sa malo više truda.

-          Ovde za sve trebaju pare i veza.

-          Opet smo na početku. Nisi slušao, ali nema veze. Možda za 0,05% njih u državnim firmama i ima mesta na taj način. Imaš li pare?

-          Nemam.

-          Imaš li vezu?

-          Nemam.

-          Pa šta ćeš onda? A znaš da je sada zabranjeno zapošljavanje u državnim ustanovama?

-          Ali ukinuće se.

-          Da, a možda jednog dana i kod nas znanje počne više da se ceni., a ti tad, kad se to desi nećeš imati šta da ponudiš. 

-   E kad će to da se desi kod nas? Nikad. 

-   Nikad se ne zna. Vidi šta se za poslednjih 10-ak godina sve izdešavalo. Kako se desilo loše, tako može i dobro da se desi.

-   To me jedino i brine. Šta ako se stanje popravi a ja ...

-   a ti nemaš ništa da ponudiš?

-   Da, a možda se desi kataklizma, rat, poplave.

-   Možda.

-          Pa šta će mi onda škola?

-          Da bi preživeo. Koja god kataklizma da se desi, znanje ti niko ne može oduzeti. Sećam se kad su kod nas dolazile izbeglice iz Hrvatske, najbolji stručnjaci odmah su se zaposlili. Neki su izabrali da odu. Završi i ti školu, nauči nešto, pa IZABERI. Kod nas je mala konkurencija –  većina NE razmišlja – isti su kao ti. Oni koji MISLE, ulažu u budućnost, ulažu u sebe, u znanje, oni mogu da poprave uslove u svojoj zemlji . Oni koji znaju mogu da izaberu gde će i šta će. Vreme krize je odlična prilika za dokazivanje i napredovanje. A sa tvojim neznanjem ko će da te primi? Možda stranci koji sve više ovde otvaraju firme?

-          Hmmm.

-          Ali i ti imaš izbor.

-          Imam?

-          Da, svako ima izbor - možeš da nastaviš da „uživaš“ kao do sad, ili da razmisliš i uzmeš knjigu da počneš ozbiljno da učiš.

Od oca mi je ostalo veliko nasleđe: časno ime i uspomene za ponos. Zato i tugu dostojanstveno nosim.

Vredan je bio i mnogo radio, a nikad se nije žalio. Uvek je bila kriza, nisu ta prošla vremena bila toliko lepša, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ali moj otac - nikad.  Bio je zadovoljan zbog rada koji je voleo, možda i što je „mirno spavao“, jer nikog nije prevario. I u vreme najveće inflacije, u vreme čekova bez pokrića, on kao niko drugi, ili bar malo ko drugi, nije potpisao NI JEDAN ček bez pokrića: „Ne mogu da potkradam svoju državu“ – pravdao je svoje poštenje.

Državu nije uspeo da sačuva, bilo ih je više s druge strane, ali je ipak imao mnogo da ostavi u nasleđe: Najdragoceniji mi je jedan poklon: jedna rečenicu, jedna mudrost za ceo život. I da ništa više nije ostalo, osim nje, ostalo je mnogo.

Sećam se, dok nas je gledao, a osmehom otkrivao ljubav i ponos, kako je spokojan i zadovoljan često je govorio: „Nikad nisam imao više nego sad“ – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari koje nam je doneo progres: auto, nekad je imao samo bicikl, pa televizor, a nekad nije imao ni tranzistor itd. itd.  A onda bi nastavio da nabraja decu i unučiće. Pri pomenu dece njegovo lice  bi zasjalo jačim osmehom, a kad su kasnije stigli i unučići, celo lice mu je sijalo od sreće.

Ta rečenica, taj osmeh i zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce i dušu. Želim i ja da imam sve što i moj otac.

Uz osmeh danas i ja često govorim : Danas imam najviše“ i lepo mi je. Naravno ne uvek, ponekad plačem, ali „suze su u redu“, i puno se smejem i poznajem divne ljude.

Zato mi dođe nekako teško, kad ljudi kažu da je sve manje dobra i sve manje ljubavi.

Izgleda nas godinama malo po malo odućili od dobrote i ljubavi.

Uči se to, uči uvek i stalno, od rođenja pa kroz čitav život.  Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog dana, kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem.

Krenimo prvo od sebe. Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo sebi što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Podignimo sebe kad padnemo – pokupimo svoje delove, obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Osmehnimo se svojim nedostacima. Mi smo sebi najbliži.  Dobri sa sobom, dobri za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima.

Ne zamerimo ni drugima. Kad je neko neljubazan, ili loš, to samo znači da je nesećan. Njemu najviše treba ljubavi.

Ne gledajmo da li je to što radimo malo ili veliko. Dobra stvar nikad nije mala i nije sitnica.

Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca, u mom srcu.

„Tata, hvala što si me naučio da budem zahvalna životu.“.

Tata ih je grlio, grlio ih je tako jako, da ih je skoro bolelo. Tata je prvi put plakao izbezumljen od bola i straha od sutra i svega što će osećati kad se sutra probudi. Tri malene ništa nisu shvatale, ni te ljude oko sebe što plaču, ni mamu što leži zatvorenih očiju prekrivena cvećem, ni sveće što gore, a nije im rođendan, ni čiku u crnoj mantiji što peva neku čudnu pesmu, ni to što ih svi gledaju kao nikad do tad.

I rođaci, prijatelji dugo su brisali suze dok su tiho pričali o njihovoj nesreći i bolu. A kad se ta čudna povorka zaustavila i kad su htele da poviču: „Vratite nam mamu! Zašto bacate zemlju na nju? Ne radite to. Prestanite! – tada su ih sklonili u stranu. Kasnije, kad su ih vratili kući shvatile su da nešto ozbiljno nije u redu, da se nešto strašno desilo. Mame više nije bilo nigde, ni u kuhinji da im mesi kolače, ni u kupatilu da ih češlja, ni u dvorištu da sade cveće, ni u spavaćoj sobi da ih zašuška pred spavanje.

Tri devojčice ostale su bez majke.  Teška bolest oduzela im je majku. Otela je mladu ženu od svojih malenih princeza.

Dve bliznakinje su tek nedavno naučile da kažu „mama“, a više nikad neće imati koga tako pozvati, starija devojčica tek je pošla u školu i naučila da piše. Nikad se više neće radovati što je najlepše pisala prvu naučenu reč „mama“, plakaće svaki put kad učiteljica zada domaći na temu „Moja mama“, plakaće i svaki put kad drugi učenici budu čitali svoje sastave. Plakaće svaki put kad čuje onu najlepšu rečenicu koju mali školarci uvek pišu „moja mama je najlepša i najbolja mama na svetu“, jer ona neće imati kome da je pročita, neće imati ko da je pohvali.

Tata!? Ma koliko se trudio, tata nije mama i ne zna sve što zna mama..... I tati nedostaje mama.

Tri malene će pamtiti svoju majku po kratkom vremenu provedenom u njenom društvu. Vreme će im oduzeti sećanje na njen miris i boju glasa, na nežan dodir; ostaće samo po koja zajednička slika koja ne miriše na mamu, ne govori kao mama, ne grli i ne ljubi kao mama..

Plakaće stalno i dugo i ta bol obeležiće ih za ceo život. Možda će vremenom zaboraviti i da se smeju, možda će se vremenom povući i zatvoriti u sebe, ući u svoj unutrašnji svet, na jedino mesto gde su sačuvale mamu..

Prijatelji, rođaci, vremenom su sve manje dolazili. Bilo im je teško, pa su okretali glavu: ono što ne vidimo, ne boli nas. Svi su se vratili svom svakodnevnom životu, svojim porodicama... svi sem dve mamine koleginice.

One su dolazile na smenu i vodile devojčice kod svojih kuća da se igraju s njihovom decom. Kuvale im ručak, vodile u parkić da se igraju, šetale ih, držale za ruku, najstarijoj pomagale da napiše domaći ... radile su sve isto kao sa svojom decom. I devojčice su volele da idu kod maminih koleginica. Volele su šetnje u parku, volele su druženje sa njihovom decom, ali najdraže im je ipak bilo nešto drugo.

Mamine koleginice su tako lepo znale da pričaju o mami. One su mamu najbolje poznavale i tim pričama sačuvale su im osmeh. Tri malene su stalno tražile iznova i iznova da im te tete pričaju, ponekad iste priče, ponekad da se sete najsitnijih detalja i uspomene, a onda su sa sjajem u očima zamišljaju mamu kako se smeje, kako korača. Tako su saznale koliko ih je mama volela i koliko je svima pričala o njima, kako se samo ponosila svojim malenim princezama.

Dve plemenite žene najbolje su ih razumele, zbog tragedije koju su i same doživele, zbog bola koju su i same nosile.. I one su izgubile nekoga dragog, nekoga mnogo važnog. Vremenom su naučile kako bol može postati podnošljiva.

Bol može da se podnese, samo ako se praznina koju ona napravi ispuni dobrotom.

Bol promeni i popravi čoveka, samo ako preraste u dobra dela za bližnje..

Dve mamine koleginice tako su postale čuvarice devojčicinih osmeha. 

Nekad smo imali manje, sad imamo više, a opet nam nije dovoljno:

Nekad su deca imala dužnost, sad prava.

Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.

Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.

Nekad smo imali 1 televizor, sad u svakoj sobi po jedan.

Nekad je TV program trajao od 18 – 22 h, sad traje non stop na preko 100 kanala.

Nekad smo išli na posao peške, biciklom ili autobusom, sad nam deca i u školu idu taksijem.

Nekad su ulice bile bez automobila, sad bez dece.

Nekad su deca ceo dan bila na suncu, sad ih od sunca boli glava.

Nekad su deca išla na spavanje u 22:00, sad tad idu u grad. 

Nekad su deca sebi pravila igračke i ludo se zabavljala, sad se dosađuju sa svim što imaju.

Nekad su deca bila srećna sa nekoliko pravih drugara, sad su usamljena pored 1000 virtuelnih. 

Nekad majke nisu mogle da uvedu decu u kuću, sad ne mogu da ih nateraju da izađu napolje.

Nekad su majke gledale u decu, sad gledaju serije.

Nekad smo jeli voće, a nedeljom kolač, sad non stop jedemo slaniše i slatkiše iz šuškavih kesica.

Nekad je bilo sramota imati jedinice, sad je sramota ako tata detetu ne može da ih popravi.

Nekad smo u školu išli 6 dana nedeljno, sad nekima mnogo pet, pa ni tad ne idu.

Nekad niko nije imao telefon, sad i dete od nekoliko godina ima mobilni.

Nekad smo sve pamtili, sad imamo pametne telefone.

Nekad smo poklone dobijali za materice, Božić, rođendan, sad svakog dana kupujemo.

Nekad je bilo sramota govoriti ružne reči, sad je sramota biti fin.

Nekad je kockanje, klađenje bilo društveno štetna pojava, sad se prenosi na državnoj televiziji.

Nekad nije bilo droge, sad su je „svi probali“.

Nekad su ruke morale da se oznoje i mozak pomuči, sad je sve na dodir, sve lako dostupno. Itd itd itd.

Sve što više imamo sve nam više nedostaje „vreme nemanja.“

Možda nije dobro sve imati.

Možda lakše i lepše nije uvek i bolje.

Možda je trebalo sve dobiti, da bi shvatili da nam to uopšte nije trebalo.

Lepo je kad roditelji brinu o svojoj deci. Lepo, a i potrebno. To nam je dužnost.

Mnogo roditelja sam čula kako se žale na školu da su đačke torbe teške, što jeste tačno. Da su im deca opterećena suvišnim knjigama. I to je tačno. Da im težina torbe opterećuje slabu kičmu, još u razvoju, što je sasvim tačno. I ništa tu nije sporno, osim pitanja kako škole tako malo "brinu" o deci.

Sva sreća da deca imaju roditelje koji brinu o njima.

Samo, kako se onda ni jedan roditelj ne žali na sebe što dozvoljava svom detetu da satima igra igrice na kompjuteru?

Možda zato što i roditelji to rade, ili što im je tako lakše, jer ne moraju da zabavljaju dete.

Možda deci ipak višesatno sedenje uz kompjuter neće iskriviti kičmu,

Možda im neće pokvariti vid,

Možda deca neće imati neku govornu manu, zbog višesatnog ćutanja,

Možda neće imati ravna stopala zbog nekretanja

Množda neće patiti od nedostatka samopouzdanja, zbog smanjenog kontakta sa ljudima

Možda neće biti depresivna ili agresivna

Možda neće imati višak kilograma......

Možda će deca ipak ostati zdrava i prava, možda .....

Možda neće, a možda i hoće. Ostaje da vidimo u godinama koje dolaze. A ja odoh da vidim gde su i šta rade moja deca.

Od skoro imam dilemu: da li sam baksuz ili vrlo srećan čovek?
Jutros ustanem rano da idem u grad. Spremim se pre muža i izađem na terasu da ga sačekam. Kad napolju imam šta i da vidim i čujem: jato čavki prekrilo nebo u niskom letu. Lete, lete i gaču, gaču. Uplašim se prvo od tolike zastrašujuće sile: kad bi sletele pola grada bi prekrile. Ubrzo shvatim da ipak samo lete svojim putem, pa se opustim.

Ipak ,prizor je  veličanstven.. Ha, mogla bih da snimim; da ovekovečim ovaj nesvakidašnji prizor. – pomislim i brže utrčim  unutra, da od muža uzmem telefon. Moj telefon nema kameru, a i da ima, ne znam gde mi je.

-          Brže, brže – vičem ja.

-          Šta ti je?

-          Daj mi, daj mi.

-          Šta se desilo?

-          Ma daj mi telefon da snimim nešto – otmem mužu telefon i požurim napolje da mi čavke ne odlete. A one i dalje mirno lete; lete, lete i gaču, gaču..... već 5min

  Probam da snimim sa terase, ali od krova ih ne vidim lepo. Požurim dole i ...... bukvalno se sjurim.  Pao prvi sneg, pa prekrio 3 poslednja stepenika;  a ja gledala gore i ...... preletim preko tih stepenika.

-        Joj, joj – ležim ja na zemlji, gledam u nebo i zapomažem. A čavke i dalje lete, lete i gaču, gaču.

Kukam ja, a ne smem da se pomerim. Shvatim da od muža nema vajde, ne čuje me, a nikako ni da izađe.  Pogledam , a u podignutoj ruci i dalje držim telefon. Bar sam njega sačuvala.

Kad se iskukam, probam da se pomerim.

Mogu, izgleda sam dobro prošla. Ništa sem ponosa mi nije povređeno, a ni to nije bitno; niko me nije video. Počnem polako da ustajem, a onda ubrzam: čavke još lete; još mogu da ih snimim, da ne bude da sam uzalud pala.

Dobro, dok sam ja našla gde je kamera, gde su slike a gde se snima, uhvatim samo rep jata .... a i on se jedva vidi.

Konačno iz kuće izađe i muž, ali rešim da mu ništa ne pričam, za svaki slučaj - da ne shvati koga oženio. Neka ga još malo u zabludi :).

I tako, malo razočarana zbog loših snimaka, a srećna što mi se ništa nije desilo, ispričam ja sve, a gde nego na FB, jer „ako nije bilo na FB kao da se nije ni dogodilo.“

-          Jesi li stvarno dobro? – pita me komšinica.

-         Malo ne mogu da idem, teško ustajem i ne mogu da čučnem, ali sam odlično – odgovorim ja.

-         Samo se ti šali. A kod lekara nisi bila, zar ne?

-         Jesam, ali juče – za srce.

-         Ženo, gledaj gde staješ, ne zevaj u nebo! Nisi mala da ti se priča. Eto, sad zapiši i svoj biser, nemoj da beležiš samo moje - napisa mi i koleginica komentar.

Stiže mi i poruka od bivšeg učenika koji sad živi u Nemačkoj:

-         Evo Vam za utehu jedna sliku ptica, što sam ja slikao.

Laknu mi; znači ne volim samo ja ptice. On je baš dobrica, samo što su na njegovoj slici laste, a one male, lete visoko i ne gaču.

Ipak,obradova me njegov pažljiv gest; a izgleda da sam i ja mnoge obradovala: vest da sam pala lajkovalo mi je najviše ljudi do sad..

A ja mislila da su mi na FB prijatelji :) .

Kasnije, odem na lekarsku komisiju i taman da ustanem, kad me žignu tamo gde sam pala::

-         Jao.

-         Šta Vam je? – pitaju me. – Sad Vas i kičma boli.

Mislim se; da li da im nabrojim šta me ne boli, kraći je spisak, ali odustanem:

-         Ne, ne....., malo sam pala.

I tako, taman, mislim da sam dobro prošla, kad eto mi ćerke.

-         Dobro, zašto si pala? – ljuto mi kaže.

-         Pa ja... – počnem da mucam, ne znam šta na ovo pitanje da odgovorim.

-         Kako si mogla da padneš? Znaš šta je u tvojim godinama moglo da ti se desi? – nastavlja ona da me kritikuje, a ja samo ćutim. šta da kažem, sve sam objasnila na FB. Šta ću, što bi jedna baba rekla „nisam ja kriva“.

Inače, u poslednje vreme, kad me neko vidi,  obavezno mi kaže:

-         Ooooo, popravila, si se „malo“.

Ja samo slegnem ramenima; nije mi jasno zašto pitaju, kad se vidi.      

E, sad imam spremljen odgovor:

-    E da nisam, sad bi se razbila, a ja evo - skoro nepovređena .

Eto, otud dilema: da li sam ja baksuz, ili srećan čovek?.

Nešto razmišljam:

ko se danas najviše žali?

Mladima je lepo jer su mladi i jer ne znaju za drugo „bolje“ vreme, najstariji više nemaju snage ni za šta, pa ni da se žale ....., znači: ljudi u zrelim godinama.

Ali .....

Ljudi u zrelim godinama, najmanje imaju pravo da se žale što je DANAS ŽIVOT LOŠIJI, nego kad su oni bili mali.

Očito zaboravljaju ko je odgovoran što je ovako kako je.

Pitanje je samo kako je od tako lepo vaspitanih dečaka i devojčica, iz tako dobrih starih vremena nastao ovakav – loš- svet?

Ipak nije sve tako crno:

U holu Doma učenika bilo je živo kao i obično. Jedni su posle ručka žurili u školu, drugi dolazili iz škole i išli na ručak. Do kraja školske godine ostalo je još dve nedelje i oni koji su došli iz škole posle ručka će na učenje. Otići će do sobe, presvući se i sići u učionicu koja se nalazila pored trpezarije.

Ta učionica, koju su tokom godine neki zaobilazili izmišljajući 101 razlog zašto nije vreme da uče, ili ne mogu tu da uče, polako se punila. I pre vremena učenja.

Većina učenika, kao da je znala kuda će, samo se Bogdan, nekako vrteo u krug.

-          Bogdane, nešto si zamišljen? – upita ga vaspitačica..

-          Jesam, vaspitačice. – odgovori  on uz uzdah.

 Bogdan je bio jedan od nestašnih učenika, uvek raspoložen za izbegavanje obaveza, spavanje u vreme učenja, noćno nespavanje. Uvek je imao bezbrižan izraz lica, pa je ova njegova ozbiljnost lako pala u oči.

-          Šta te muči? – upita ga vaspitačica i pozva na stranu da popričaju.

-          Izgleda da ću da imam jednu jedinicu..i to ......, možete misliti .... iz istorije. – prezrivo reče .

-          Au. Je li ti jedinica zaključena ?

-          Nije, ali biće, znam. Ne znam ništa. I ne volim istoriju. Uostalom šta će meni istorija, kad sam ja automatičar?

-          A ne treba ti ni muzičko, ni likovno, ni geografija......., ni fizičko? – stade vaspitačica da nabraja.  Naslušala  se ona ovakvih komentara, pa je sad htela da čuje i Bogdanovo mišljenje.

On potvrdi, ne shvatajući ironiju u njenom glasu. Bio je oduševljen što se konačno neko od vaspitača slaže s njim.

-          Pa da. Šta će mi ti predmeti? – a onda ipak dodade - Dobro, fizičko može da ostane .....,  i stručni predmeti.

Vaspitačica se opet uozbilji, pa pokuša da mu pojasni.

-          Treba ti malo opšte kulture, možda ćeš putovati negde, pa će ti lakše biti sa predznanjem, a i nećaš valjda, kad se sutra vratiš s posla kući, ili kad se nađeš s prijateljima, da pričaš samo o automatici. Treba o svemu da razmišljaš, da se interesuješ, da obogačuješ život raznim sadržajima.

-          Ih, baš ću o Mocartu, Hunima ili Leonardu da Vinčiju da pričam sa društvom? Uostalom sve imam na internetu – Bogdan je i dalje bio nezadovoljan, pa vaspitačica odustade od daljeg ubeđivanja.

-          Hm ...sigurno i većina tvojih drugova tako misli....  Nego.....znači iz stručnih predmeta imaš petice?

-          Nemam. – Bogdan se skoro uvredi, pa dodade mirnije -  Imam dvojke. Zašto? – bio je i dalje zamišljen i nije shvatao zašto ga to pita.

-          Pa ako ne znaš ono što te ne zanima i što ti „ne treba“, logično bi bilo da znaš ono što voliš i što ti treba?

-          Ja sam rekao da mi treba, a ne da volim. Ih vaspitačice, vidim ja da od Vas nema pomoći.

-          Kako nema?! Evo ja baš želim da ti pomognem.  Hajde da napravimo plan učenja:  imaš još 2 nedelje;   koliko lekcija treba da naučiš;   podelimo ih na dve nedelje, pa na 3 sata svakog dana. Ne treba sve da učiš, pročitaš, pa izvučeš i zapamtiš samo glavne stvari. Evo ja bih ti rado pomogla; meni je istorija baš zanimljiva. Taman da obnovim svoje znanje.

-          Uh, da učim svakog dana istoriju? I to po tri sata dnevno? Nema šanse.

-          Nije to mnogo. Nemoj odjednom. Uči sad dva sata, pa uveče još sat.

-          Štaaaa, i uveče da učim? Dve nedelje da učim glupu istoriji, svaki dan i još i uveče. A kad ću da idem u grad?

-          Ćekaj,  možda ćeš i ranije da naučiš. Bitno je samo da kreneš. Evo donesi knjigu da vidimo koliko lekcija imaš.  – vaspitačica shvati da se njen predlog ne sviđa Bogdanu, jer je i dalje stajao zamišljen, pa razmisli i pokuša poslednjim adutom - Uostalom, znaš da u Dom ne možeš sa lošim prosekom?!

-          Znam. Zato i brinem.... nego .... ovi profesori danas, popravljaju ocene samo preko veze i za pare.

-          Ih, nije uvek istina sve što neko kaže. Evo, ja smem da se kladim da ima i petica u razredu?

-          Normalno da ima. – brzo odgovori Bogdan.

-          Eto vidiš. A kako je to moguće? – vaspitačica je ređala pitanja, nadajući da ipak da ga navede na ispravno razmišljanje i jedini način koji mu je preostao kako bi rešio problem.

-          Ma, to su štreberi. Oni ništa ne znaju - samo uče.

-          A ti ne bi da budeš „štreber“?

-          Naravno, da ne bih.

-          Pa ja sad stvarno ne znam kako da ti pomognem..  – vaspitačica konačno shvati da su svi njeni napori uzaludni.

-          Ja da hoću da učim, ja bi imao peticu, a ne jedinicu.

-          Ništa ne razumem. Želiš li ti da popraviš tu jedinicu?

-          Naravno da želim da popravim. – Bogdan, malo poćuta pa konačno odluči da pita ono što mu je sve vreme bilo na pameti :

-   Znate li Vi nekog ko poznaje profesora istorije? Ja bih da popravim jedinicu, ali da ne odgovaram. Ja bih  da mi profesor pokloni dvojku.

-          Ваше срце је добро. Важно је да смо га сачували. – професионално, као и увек рече доктор. – Више није потребно да долазите на контроле.

Весела је поново после много месеци опет била весела. Тешко јој је било да иде код доктора, не само из страха од болести него и од нељубазних сестара. Истина, понекад би понека сестра била љубазна, али једна је увек била нељубазна. Радила је све што треба, али је увек имала презрив, намрштен израз лица који би заледио сваког ко je погледа.

Изашла је из болнице, а онда стала:

-          Желим нешто да купим сестрама – рекла је колегиници која је ишла с њом.

-          Зашто сада, кад ти више не требају? – упита је колегиница, али Весела не обрати пажњу на њене речи; већ је улазила у продавницу.

Кад је изашла са кесом пуном кафе, сокова и слаткиша, кратко је рекла:

-          Сачекај ме, брзо ћу. Додај ми само хемијску оловку. – узе оловку и на папирићу кратко написа „хвала на љубазности“, а онда отрча назад у болницу

Брзо се вратила, без кесе.

-          Шта су ти рекле? – упита је опет колегиница.

-          Ништа. Нису ме ни виделе.  Изашле су негде.

-          Па зашто си им онда то оставила ?

-          Баш зато. Неће знати ко им је донео, па ће бити љубазне према сваком пацијенту.

Кад сам била млада мислила сам да знам, ако не све, а оно многооо.

Сад видим да скоро ништа не знам.

Питам се само, где ми је то знање из младости? Јесам ли све заборавила?

Не каже се узалуд да су стари људи заборавни :( 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• MOJE ŽEDNO DRVO - avgust 2017
• I ONDA JE ZLO POJELO SAMO SEBE
• ZAŠTO JE NA ODMORU SUPER
• NAŠE NARAVI - treći deo
• SUVE SUZE
• LOKNASTI
• JA SAM OK, TI SI OK, svi smo OK
• NAVRATI PONEKAD NA MINUT DVA
• Не питајте ме КАКО САМ
• NA NEKOG MI LIČI

• kratke priče [79]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom