Gušt i dert

Od oca mi je ostalo veliko nasleđe: časno ime i uspomene za ponos. Zato i tugu dostojanstveno nosim.

Vredan je bio i mnogo radio, a nikad se nije žalio. Uvek je bila kriza, nisu ta prošla vremena bila toliko lepša, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ali moj otac - nikad.  Bio je zadovoljan zbog rada koji je voleo, možda i što je „mirno spavao“, jer nikog nije prevario. I u vreme najveće inflacije, u vreme čekova bez pokrića, on kao niko drugi, ili bar malo ko drugi, nije potpisao NI JEDAN ček bez pokrića: „Ne mogu da potkradam svoju državu“ – pravdao je svoje poštenje.

Državu nije uspeo da sačuva, bilo ih je više s druge strane, ali je ipak imao mnogo da ostavi u nasleđe: Najdragoceniji mi je jedan poklon: jedna rečenicu, jedna mudrost za ceo život. I da ništa više nije ostalo, osim nje, ostalo je mnogo.

Sećam se, dok nas je gledao, a osmehom otkrivao ljubav i ponos, kako je spokojan i zadovoljan često je govorio: „Nikad nisam imao više nego sad“ – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari koje nam je doneo progres: auto, nekad je imao samo bicikl, pa televizor, a nekad nije imao ni tranzistor itd. itd.  A onda bi nastavio da nabraja decu i unučiće. Pri pomenu dece njegovo lice  bi zasjalo jačim osmehom, a kad su kasnije stigli i unučići, celo lice mu je sijalo od sreće.

Ta rečenica, taj osmeh i zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce i dušu. Želim i ja da imam sve što i moj otac.

Uz osmeh danas i ja često govorim : Danas imam najviše“ i lepo mi je. Naravno ne uvek, ponekad plačem, ali „suze su u redu“, i puno se smejem i poznajem divne ljude.

Zato mi dođe nekako teško, kad ljudi kažu da je sve manje dobra i sve manje ljubavi.

Izgleda nas godinama malo po malo odućili od dobrote i ljubavi.

Uči se to, uči uvek i stalno, od rođenja pa kroz čitav život.  Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog dana, kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem.

Krenimo prvo od sebe. Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo sebi što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Podignimo sebe kad padnemo – pokupimo svoje delove, obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Osmehnimo se svojim nedostacima. Mi smo sebi najbliži.  Dobri sa sobom, dobri za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima.

Ne zamerimo ni drugima. Kad je neko neljubazan, ili loš, to samo znači da je nesećan. Njemu najviše treba ljubavi.

Ne gledajmo da li je to što radimo malo ili veliko. Dobra stvar nikad nije mala i nije sitnica.

Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca, u mom srcu.

„Tata, hvala što si me naučio da budem zahvalna životu.“.

Tata ih je grlio, grlio ih je tako jako, da ih je skoro bolelo. Tata je prvi put plakao izbezumljen od bola i straha od sutra i svega što će osećati kad se sutra probudi. Tri malene ništa nisu shvatale, ni te ljude oko sebe što plaču, ni mamu što leži zatvorenih očiju prekrivena cvećem, ni sveće što gore, a nije im rođendan, ni čiku u crnoj mantiji što peva neku čudnu pesmu, ni to što ih svi gledaju kao nikad do tad.

I rođaci, prijatelji dugo su brisali suze dok su tiho pričali o njihovoj nesreći i bolu. A kad se ta čudna povorka zaustavila i kad su htele da poviču: „Vratite nam mamu! Zašto bacate zemlju na nju? Ne radite to. Prestanite! – tada su ih sklonili u stranu. Kasnije, kad su ih vratili kući shvatile su da nešto ozbiljno nije u redu, da se nešto strašno desilo. Mame više nije bilo nigde, ni u kuhinji da im mesi kolače, ni u kupatilu da ih češlja, ni u dvorištu da sade cveće, ni u spavaćoj sobi da ih zašuška pred spavanje.

Tri devojčice ostale su bez majke.  Teška bolest oduzela im je majku. Otela je mladu ženu od svojih malenih princeza.

Dve bliznakinje su tek nedavno naučile da kažu „mama“, a više nikad neće imati koga tako pozvati, starija devojčica tek je pošla u školu i naučila da piše. Nikad se više neće radovati što je najlepše pisala prvu naučenu reč „mama“, plakaće svaki put kad učiteljica zada domaći na temu „Moja mama“, plakaće i svaki put kad drugi učenici budu čitali svoje sastave. Plakaće svaki put kad čuje onu najlepšu rečenicu koju mali školarci uvek pišu „moja mama je najlepša i najbolja mama na svetu“, jer ona neće imati kome da je pročita, neće imati ko da je pohvali.

Tata!? Ma koliko se trudio, tata nije mama i ne zna sve što zna mama..... I tati nedostaje mama.

Tri malene će pamtiti svoju majku po kratkom vremenu provedenom u njenom društvu. Vreme će im oduzeti sećanje na njen miris i boju glasa, na nežan dodir; ostaće samo po koja zajednička slika koja ne miriše na mamu, ne govori kao mama, ne grli i ne ljubi kao mama..

Plakaće stalno i dugo i ta bol obeležiće ih za ceo život. Možda će vremenom zaboraviti i da se smeju, možda će se vremenom povući i zatvoriti u sebe, ući u svoj unutrašnji svet, na jedino mesto gde su sačuvale mamu..

Prijatelji, rođaci, vremenom su sve manje dolazili. Bilo im je teško, pa su okretali glavu: ono što ne vidimo, ne boli nas. Svi su se vratili svom svakodnevnom životu, svojim porodicama... svi sem dve mamine koleginice.

One su dolazile na smenu i vodile devojčice kod svojih kuća da se igraju s njihovom decom. Kuvale im ručak, vodile u parkić da se igraju, šetale ih, držale za ruku, najstarijoj pomagale da napiše domaći ... radile su sve isto kao sa svojom decom. I devojčice su volele da idu kod maminih koleginica. Volele su šetnje u parku, volele su druženje sa njihovom decom, ali najdraže im je ipak bilo nešto drugo.

Mamine koleginice su tako lepo znale da pričaju o mami. One su mamu najbolje poznavale i tim pričama sačuvale su im osmeh. Tri malene su stalno tražile iznova i iznova da im te tete pričaju, ponekad iste priče, ponekad da se sete najsitnijih detalja i uspomene, a onda su sa sjajem u očima zamišljaju mamu kako se smeje, kako korača. Tako su saznale koliko ih je mama volela i koliko je svima pričala o njima, kako se samo ponosila svojim malenim princezama.

Dve plemenite žene najbolje su ih razumele, zbog tragedije koju su i same doživele, zbog bola koju su i same nosile.. I one su izgubile nekoga dragog, nekoga mnogo važnog. Vremenom su naučile kako bol može postati podnošljiva.

Bol može da se podnese, samo ako se praznina koju ona napravi ispuni dobrotom.

Bol promeni i popravi čoveka, samo ako preraste u dobra dela za bližnje..

Dve mamine koleginice tako su postale čuvarice devojčicinih osmeha. 

Nekad smo imali manje, sad imamo više, a opet nam nije dovoljno:

Nekad su deca imala dužnost, sad prava.

Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.

Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.

Nekad smo imali 1 televizor, sad u svakoj sobi po jedan.

Nekad je TV program trajao od 18 – 22 h, sad traje non stop na preko 100 kanala.

Nekad smo išli na posao peške, biciklom ili autobusom, sad nam deca i u školu idu taksijem.

Nekad su ulice bile bez automobila, sad bez dece.

Nekad su deca ceo dan bila na suncu, sad ih od sunca boli glava.

Nekad su deca išla na spavanje u 22:00, sad tad idu u grad. 

Nekad su deca sebi pravila igračke i ludo se zabavljala, sad se dosađuju sa svim što imaju.

Nekad su deca bila srećna sa nekoliko pravih drugara, sad su usamljena pored 1000 virtuelnih. 

Nekad majke nisu mogle da uvedu decu u kuću, sad ne mogu da ih nateraju da izađu napolje.

Nekad su majke gledale u decu, sad gledaju serije.

Nekad smo jeli voće, a nedeljom kolač, sad non stop jedemo slaniše i slatkiše iz šuškavih kesica.

Nekad je bilo sramota imati jedinice, sad je sramota ako tata detetu ne može da ih popravi.

Nekad smo u školu išli 6 dana nedeljno, sad nekima mnogo pet, pa ni tad ne idu.

Nekad niko nije imao telefon, sad i dete od nekoliko godina ima mobilni.

Nekad smo sve pamtili, sad imamo pametne telefone.

Nekad smo poklone dobijali za materice, Božić, rođendan, sad svakog dana kupujemo.

Nekad je bilo sramota govoriti ružne reči, sad je sramota biti fin.

Nekad je kockanje, klađenje bilo društveno štetna pojava, sad se prenosi na državnoj televiziji.

Nekad nije bilo droge, sad su je „svi probali“.

Nekad su ruke morale da se oznoje i mozak pomuči, sad je sve na dodir, sve lako dostupno. Itd itd itd.

Sve što više imamo sve nam više nedostaje „vreme nemanja.“

Možda nije dobro sve imati.

Možda lakše i lepše nije uvek i bolje.

Možda je trebalo sve dobiti, da bi shvatili da nam to uopšte nije trebalo.

Lepo je kad roditelji brinu o svojoj deci. Lepo, a i potrebno. To nam je dužnost.

Mnogo roditelja sam čula kako se žale na školu da su đačke torbe teške, što jeste tačno. Da su im deca opterećena suvišnim knjigama. I to je tačno. Da im težina torbe opterećuje slabu kičmu, još u razvoju, što je sasvim tačno. I ništa tu nije sporno, osim pitanja kako škole tako malo "brinu" o deci.

Sva sreća da deca imaju roditelje koji brinu o njima.

Samo, kako se onda ni jedan roditelj ne žali na sebe što dozvoljava svom detetu da satima igra igrice na kompjuteru?

Možda zato što i roditelji to rade, ili što im je tako lakše, jer ne moraju da zabavljaju dete.

Možda deci ipak višesatno sedenje uz kompjuter neće iskriviti kičmu,

Možda im neće pokvariti vid,

Možda deca neće imati neku govornu manu, zbog višesatnog ćutanja,

Možda neće imati ravna stopala zbog nekretanja

Množda neće patiti od nedostatka samopouzdanja, zbog smanjenog kontakta sa ljudima

Možda neće biti depresivna ili agresivna

Možda neće imati višak kilograma......

Možda će deca ipak ostati zdrava i prava, možda .....

Možda neće, a možda i hoće. Ostaje da vidimo u godinama koje dolaze. A ja odoh da vidim gde su i šta rade moja deca.

Od skoro imam dilemu: da li sam baksuz ili vrlo srećan čovek?
Jutros ustanem rano da idem u grad. Spremim se pre muža i izađem na terasu da ga sačekam. Kad napolju imam šta i da vidim i čujem: jato čavki prekrilo nebo u niskom letu. Lete, lete i gaču, gaču. Uplašim se prvo od tolike zastrašujuće sile: kad bi sletele pola grada bi prekrile. Ubrzo shvatim da ipak samo lete svojim putem, pa se opustim.

Ipak ,prizor je  veličanstven.. Ha, mogla bih da snimim; da ovekovečim ovaj nesvakidašnji prizor. – pomislim i brže utrčim  unutra, da od muža uzmem telefon. Moj telefon nema kameru, a i da ima, ne znam gde mi je.

-          Brže, brže – vičem ja.

-          Šta ti je?

-          Daj mi, daj mi.

-          Šta se desilo?

-          Ma daj mi telefon da snimim nešto – otmem mužu telefon i požurim napolje da mi čavke ne odlete. A one i dalje mirno lete; lete, lete i gaču, gaču..... već 5min

  Probam da snimim sa terase, ali od krova ih ne vidim lepo. Požurim dole i ...... bukvalno se sjurim.  Pao prvi sneg, pa prekrio 3 poslednja stepenika;  a ja gledala gore i ...... preletim preko tih stepenika.

-        Joj, joj – ležim ja na zemlji, gledam u nebo i zapomažem. A čavke i dalje lete, lete i gaču, gaču.

Kukam ja, a ne smem da se pomerim. Shvatim da od muža nema vajde, ne čuje me, a nikako ni da izađe.  Pogledam , a u podignutoj ruci i dalje držim telefon. Bar sam njega sačuvala.

Kad se iskukam, probam da se pomerim.

Mogu, izgleda sam dobro prošla. Ništa sem ponosa mi nije povređeno, a ni to nije bitno; niko me nije video. Počnem polako da ustajem, a onda ubrzam: čavke još lete; još mogu da ih snimim, da ne bude da sam uzalud pala.

Dobro, dok sam ja našla gde je kamera, gde su slike a gde se snima, uhvatim samo rep jata .... a i on se jedva vidi.

Konačno iz kuće izađe i muž, ali rešim da mu ništa ne pričam, za svaki slučaj - da ne shvati koga oženio. Neka ga još malo u zabludi :).

I tako, malo razočarana zbog loših snimaka, a srećna što mi se ništa nije desilo, ispričam ja sve, a gde nego na FB, jer „ako nije bilo na FB kao da se nije ni dogodilo.“

-          Jesi li stvarno dobro? – pita me komšinica.

-         Malo ne mogu da idem, teško ustajem i ne mogu da čučnem, ali sam odlično – odgovorim ja.

-         Samo se ti šali. A kod lekara nisi bila, zar ne?

-         Jesam, ali juče – za srce.

-         Ženo, gledaj gde staješ, ne zevaj u nebo! Nisi mala da ti se priča. Eto, sad zapiši i svoj biser, nemoj da beležiš samo moje - napisa mi i koleginica komentar.

Stiže mi i poruka od bivšeg učenika koji sad živi u Nemačkoj:

-         Evo Vam za utehu jedna sliku ptica, što sam ja slikao.

Laknu mi; znači ne volim samo ja ptice. On je baš dobrica, samo što su na njegovoj slici laste, a one male, lete visoko i ne gaču.

Ipak,obradova me njegov pažljiv gest; a izgleda da sam i ja mnoge obradovala: vest da sam pala lajkovalo mi je najviše ljudi do sad..

A ja mislila da su mi na FB prijatelji :) .

Kasnije, odem na lekarsku komisiju i taman da ustanem, kad me žignu tamo gde sam pala::

-         Jao.

-         Šta Vam je? – pitaju me. – Sad Vas i kičma boli.

Mislim se; da li da im nabrojim šta me ne boli, kraći je spisak, ali odustanem:

-         Ne, ne....., malo sam pala.

I tako, taman, mislim da sam dobro prošla, kad eto mi ćerke.

-         Dobro, zašto si pala? – ljuto mi kaže.

-         Pa ja... – počnem da mucam, ne znam šta na ovo pitanje da odgovorim.

-         Kako si mogla da padneš? Znaš šta je u tvojim godinama moglo da ti se desi? – nastavlja ona da me kritikuje, a ja samo ćutim. šta da kažem, sve sam objasnila na FB. Šta ću, što bi jedna baba rekla „nisam ja kriva“.

Inače, u poslednje vreme, kad me neko vidi,  obavezno mi kaže:

-         Ooooo, popravila, si se „malo“.

Ja samo slegnem ramenima; nije mi jasno zašto pitaju, kad se vidi.      

E, sad imam spremljen odgovor:

-    E da nisam, sad bi se razbila, a ja evo - skoro nepovređena .

Eto, otud dilema: da li sam ja baksuz, ili srećan čovek?.

Nešto razmišljam:

ko se danas najviše žali?

Mladima je lepo jer su mladi i jer ne znaju za drugo „bolje“ vreme, najstariji više nemaju snage ni za šta, pa ni da se žale ....., znači: ljudi u zrelim godinama.

Ali .....

Ljudi u zrelim godinama, najmanje imaju pravo da se žale što je DANAS ŽIVOT LOŠIJI, nego kad su oni bili mali.

Očito zaboravljaju ko je odgovoran što je ovako kako je.

Pitanje je samo kako je od tako lepo vaspitanih dečaka i devojčica, iz tako dobrih starih vremena nastao ovakav – loš- svet?

Ipak nije sve tako crno:

U holu Doma učenika bilo je živo kao i obično. Jedni su posle ručka žurili u školu, drugi dolazili iz škole i išli na ručak. Do kraja školske godine ostalo je još dve nedelje i oni koji su došli iz škole posle ručka će na učenje. Otići će do sobe, presvući se i sići u učionicu koja se nalazila pored trpezarije.

Ta učionica, koju su tokom godine neki zaobilazili izmišljajući 101 razlog zašto nije vreme da uče, ili ne mogu tu da uče, polako se punila. I pre vremena učenja.

Većina učenika, kao da je znala kuda će, samo se Bogdan, nekako vrteo u krug.

-          Bogdane, nešto si zamišljen? – upita ga vaspitačica..

-          Jesam, vaspitačice. – odgovori  on uz uzdah.

 Bogdan je bio jedan od nestašnih učenika, uvek raspoložen za izbegavanje obaveza, spavanje u vreme učenja, noćno nespavanje. Uvek je imao bezbrižan izraz lica, pa je ova njegova ozbiljnost lako pala u oči.

-          Šta te muči? – upita ga vaspitačica i pozva na stranu da popričaju.

-          Izgleda da ću da imam jednu jedinicu..i to ......, možete misliti .... iz istorije. – prezrivo reče .

-          Au. Je li ti jedinica zaključena ?

-          Nije, ali biće, znam. Ne znam ništa. I ne volim istoriju. Uostalom šta će meni istorija, kad sam ja automatičar?

-          A ne treba ti ni muzičko, ni likovno, ni geografija......., ni fizičko? – stade vaspitačica da nabraja.  Naslušala  se ona ovakvih komentara, pa je sad htela da čuje i Bogdanovo mišljenje.

On potvrdi, ne shvatajući ironiju u njenom glasu. Bio je oduševljen što se konačno neko od vaspitača slaže s njim.

-          Pa da. Šta će mi ti predmeti? – a onda ipak dodade - Dobro, fizičko može da ostane .....,  i stručni predmeti.

Vaspitačica se opet uozbilji, pa pokuša da mu pojasni.

-          Treba ti malo opšte kulture, možda ćeš putovati negde, pa će ti lakše biti sa predznanjem, a i nećaš valjda, kad se sutra vratiš s posla kući, ili kad se nađeš s prijateljima, da pričaš samo o automatici. Treba o svemu da razmišljaš, da se interesuješ, da obogačuješ život raznim sadržajima.

-          Ih, baš ću o Mocartu, Hunima ili Leonardu da Vinčiju da pričam sa društvom? Uostalom sve imam na internetu – Bogdan je i dalje bio nezadovoljan, pa vaspitačica odustade od daljeg ubeđivanja.

-          Hm ...sigurno i većina tvojih drugova tako misli....  Nego.....znači iz stručnih predmeta imaš petice?

-          Nemam. – Bogdan se skoro uvredi, pa dodade mirnije -  Imam dvojke. Zašto? – bio je i dalje zamišljen i nije shvatao zašto ga to pita.

-          Pa ako ne znaš ono što te ne zanima i što ti „ne treba“, logično bi bilo da znaš ono što voliš i što ti treba?

-          Ja sam rekao da mi treba, a ne da volim. Ih vaspitačice, vidim ja da od Vas nema pomoći.

-          Kako nema?! Evo ja baš želim da ti pomognem.  Hajde da napravimo plan učenja:  imaš još 2 nedelje;   koliko lekcija treba da naučiš;   podelimo ih na dve nedelje, pa na 3 sata svakog dana. Ne treba sve da učiš, pročitaš, pa izvučeš i zapamtiš samo glavne stvari. Evo ja bih ti rado pomogla; meni je istorija baš zanimljiva. Taman da obnovim svoje znanje.

-          Uh, da učim svakog dana istoriju? I to po tri sata dnevno? Nema šanse.

-          Nije to mnogo. Nemoj odjednom. Uči sad dva sata, pa uveče još sat.

-          Štaaaa, i uveče da učim? Dve nedelje da učim glupu istoriji, svaki dan i još i uveče. A kad ću da idem u grad?

-          Ćekaj,  možda ćeš i ranije da naučiš. Bitno je samo da kreneš. Evo donesi knjigu da vidimo koliko lekcija imaš.  – vaspitačica shvati da se njen predlog ne sviđa Bogdanu, jer je i dalje stajao zamišljen, pa razmisli i pokuša poslednjim adutom - Uostalom, znaš da u Dom ne možeš sa lošim prosekom?!

-          Znam. Zato i brinem.... nego .... ovi profesori danas, popravljaju ocene samo preko veze i za pare.

-          Ih, nije uvek istina sve što neko kaže. Evo, ja smem da se kladim da ima i petica u razredu?

-          Normalno da ima. – brzo odgovori Bogdan.

-          Eto vidiš. A kako je to moguće? – vaspitačica je ređala pitanja, nadajući da ipak da ga navede na ispravno razmišljanje i jedini način koji mu je preostao kako bi rešio problem.

-          Ma, to su štreberi. Oni ništa ne znaju - samo uče.

-          A ti ne bi da budeš „štreber“?

-          Naravno, da ne bih.

-          Pa ja sad stvarno ne znam kako da ti pomognem..  – vaspitačica konačno shvati da su svi njeni napori uzaludni.

-          Ja da hoću da učim, ja bi imao peticu, a ne jedinicu.

-          Ništa ne razumem. Želiš li ti da popraviš tu jedinicu?

-          Naravno da želim da popravim. – Bogdan, malo poćuta pa konačno odluči da pita ono što mu je sve vreme bilo na pameti :

-   Znate li Vi nekog ko poznaje profesora istorije? Ja bih da popravim jedinicu, ali da ne odgovaram. Ja bih  da mi profesor pokloni dvojku.

-          Ваше срце је добро. Важно је да смо га сачували. – професионално, као и увек рече доктор. – Више није потребно да долазите на контроле.

Весела је поново после много месеци опет била весела. Тешко јој је било да иде код доктора, не само из страха од болести него и од нељубазних сестара. Истина, понекад би понека сестра била љубазна, али једна је увек била нељубазна. Радила је све што треба, али је увек имала презрив, намрштен израз лица који би заледио сваког ко je погледа.

Изашла је из болнице, а онда стала:

-          Желим нешто да купим сестрама – рекла је колегиници која је ишла с њом.

-          Зашто сада, кад ти више не требају? – упита је колегиница, али Весела не обрати пажњу на њене речи; већ је улазила у продавницу.

Кад је изашла са кесом пуном кафе, сокова и слаткиша, кратко је рекла:

-          Сачекај ме, брзо ћу. Додај ми само хемијску оловку. – узе оловку и на папирићу кратко написа „хвала на љубазности“, а онда отрча назад у болницу

Брзо се вратила, без кесе.

-          Шта су ти рекле? – упита је опет колегиница.

-          Ништа. Нису ме ни виделе.  Изашле су негде.

-          Па зашто си им онда то оставила ?

-          Баш зато. Неће знати ко им је донео, па ће бити љубазне према сваком пацијенту.

Кад сам била млада мислила сам да знам, ако не све, а оно многооо.

Сад видим да скоро ништа не знам.

Питам се само, где ми је то знање из младости? Јесам ли све заборавила?

Не каже се узалуд да су стари људи заборавни :( 

Већ дуго је размишљао о томе. Није имао довољно храбрости да то уради.

-          Није то ништа страшно – помислио би кад би ушао или у пекару, или месару, млекару, кинеску радњу, књижару.....

Али опет није могао. Сваки пут би га зауставио љубазан осмех и глас продавачица:

-          Добар дан комшија. Ево изволите. Желите ли још нешто?

Како то да уради, кад је осећао да оне желе да му се приближе, да буду пријатељи? Како кад га већ препознају?

-          Можда баш зато. То није искрено. То је из интереса. Шта би га онда било брига за њих. – убеђивао је себе безуспешно.

-          У Швајцарској то често раде – слушао је пуно прича о томе -  можда су они баш зато богати. Богати јесу, али по критеријума средине у којој је живео њихово понашање  је било лоше и овде то нико није одобравао. А он није „лош“ као Швајцарци.

Платио је робу, узео своју кесу , али није пошао ка излазу. И даље је стајао поред касе. Насупрот њега био је крупни месар, власник месаре коју су једном већ затварали. Имао је доста искуства и није одустајао од свог посла. Недавно је опет отворио месару и опет је исто радио. Гужва испред шалтера за пљескавице била је још већа.

-          Хоћеш још нешто? – упита га власник месаре, већ нестпљив..

Сад или никад, помисли . Ово је власник, није љубазна радница која мора да ради како газда каже. Мора већ једном да почне, мора већ једном да преломи; још једном погледа у људе што су чекали и помисли како они  нису битни за ово што ће он да уради..

-          Да. Желим да ми дате и ФИСКАЛНИ РАЧУН. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• TRŽNA OBELEŽJA
• NAŠE NARAVI - treći deo
• SUVE SUZE
• LOKNASTI
• JA SAM OK, TI SI OK, svi smo OK
• NAVRATI PONEKAD NA MINUT DVA
• Не питајте ме КАКО САМ
• NA NEKOG MI LIČI
• NAJBOLJI PAĆENIK
• KAD ODEM

• Generalna [81]
• kratke priče [77]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom