Gušt i dert

Nije bilo tako davno, možda je od tad prošlo tek dvadesetak godina. Možda koja manje ili više nebitno, ali svakog leta kad bi naši koji rade u inostranstvu, dolazili na odmor, nešto me je čudilo u njihovom ponašanju. Ne bi se ljudski ni odmorili, ni pozdravili sa familijom, odmah bi žurili do bašte. Kao da su se više radovali njoj nego svima nama koji smo ih čekali.

Šetali bi baštom, zavirivali oko stabljika, tražili zrele plodove. Kad bi ih našli brali su ih nežno, nekako s poštovanjem, uzimali ih u ruke, okretali, kao da ih miluju. Onda bi ih prinosili licu, mirisali, naslanjali na obraz i tek posle svega bi se usudili da zagrizu plodove zemlje iz koje su davno otišli

-          Kako je dobar! – govorili su s oduševljenjem, kao da prvi put kušaju nešto takvo. – Kod nas nema ovakvog.

 -           Šta je toliko dobro u jednom običnom krastavcu, paradajzu, šljivi, jabuci …? – pitala sam se.- Zar je moguće da je nešto ovde bolje od bilo čega u tamo nekoj bogatoj zemlji; gde je sve veće i vrednije?

Sad ih razumem. Paradajz više ne miriše kao nekad. Tvrd je i žilav. Kad ga sečete, pola treba da odbacite jer je zeleno...

 Sve se menja, valja se naviknuti.

E neću da se naviknem na lošije. Bar ne još. Još uvek nalazim onaj stari dobri paradajz. Kod Vlade na pijaci. Još uvek radije idem na pijacu, nego u supermarkete. Nekako mi lepše i toplije. Mogu da popričam sa prodavcima, da se našalim; oni prodavci u marketima od prezauzetosti ne vide nikog, a i kad ti se osmehnu to rade hladno, profesionalno, zato što moraju. Ovi na pijaci se dovikuju sa tezge na tezgu, glasno smeju dok piju vruću rakiju zimi da se ugreju, dok jedni drugima kupuju kafu; imaju poverenje jedni u druge, ostavljeju svoju robu da im komšija proda kad oni odu nekim svojim poslom.

Dobro, znam, znam da je sve više robe na pijaci iz supermarketa, iz uvoza. Znam da je sve više nakupaca, ali ima, ima i onih koji prodaju svoje proizvode.   Oni su na onim sporednim tezgama, imaju manje robe, a ako im pogledate ruke, videćete žuljeve i ispucale, crne dlanove, baš kao što je zemlja koju vole najviše na svetu.

Deda Vlada voli da se zdravi. Svaki put kad odem da kupim nešto, on mi pruži ruku. I rado je prihvatim, jer znam da je poštena i radna. I ne smeta mi što je gruba.

Upoznali smo se pre nekoliko godina, kad je bio poslednji progon Srba sa Kosova.

Rušili smo staru šupu, a stare zgrade su zidane od kvalitetne cigle i imaju dobar crep, tako bar kažu. Šteta je bilo to bagerom polomiti, pa smo potražili nekog ko bi pomogao da je srušimo, a da  za uzvrat uzme te cigle i crep.

Niko se nije javio.

Samo Vlada.

 Došao je sa sinom i unukom i starim traktorom, kojim su prebegli.

Nije on od onih „što su uzeli milione maraka za svoje kuće i došli ovde „kod nas“, da nam uzimaju radna mesta“, kako su neki  puni besa govorili.  Ne zameram ja ni tim besnim ljudima, jer bes dolazi iz nemoći, kad se humanost predugo testira, pa se na kraju potroši.  Kad za ono za šta si nekad imao snagu da razumeš i pomogneš, više nemaš snagu.  Onda počinješ da se ljutiš na žrtvu, na, izbegle,  proterane, prognane. Vidiš da ti je tako lakše, da te manje dotiče i boli, pa onda nastavljaš da se ljutiš i psuješ.

Dobro bi bilo da su svi osim žive glave, srca punog bola, straha, nemoći, nepravde, ovde gde su došli kako bi preživeli,  doneli i novac. Znao je svako i malo obavešten, kakva je njihova sudbina. A sudbini je nemoguće prkositi.

Pokušao je to Vlada sa svojom porodicom, pa je na kraju spasio samo traktor, nekoliko stvari na njemu i veliku porodicu. Dovoljno za još jedan početak u šezdesetoj godini.

Kako smo se namučili dok smo tu šupu srušili.

 Zajedno smo radili s Vladinom porodicom i videli koliki su radnici. Dok smo brisali znoj, umazani od blata i prašine nebrojeno puta smo pomislili, da su pametni oni što bi pozvali bager i sve srušili. Vlada, sin i unuk, nisu se žalili, nisu psovali. Kao da ih je bilo sramota, ili su navikli na veće muke. Vlada je bez reči radio sa urođenim osmehom . Nije pričao o sebi ništa, ništa o prošlom životu, ništa o budućnosti. Samo je jednom prilikom dok smo se odmarali rekao:

-          Ovo će mi biti treći put da pravim kuću. Prvu sam pravio sa ocem u Makedoniji gde sam se rodio, drugu sam skoro završio na Kosovu, a eto sad moram sve ispočetka.

Dobili su neku malu, napuštenu kuću u selu  desetak kilometara od grada. Nije bila baš u nekom stanju, ali onom ko nema ništa i malo je dovoljno.

Nismo mu ništa odgovorili, na te reči. Nismo znali šta bi rekli. Koje su reči prave? A on je onda dodao:

-          Ništa mi nije bilo teško, osim jednog. Kad sam pitao prvog komšiju, da li ima da mi pozajmi pare da kupim crep, da pokrijem kuću; ide zima, a kuća prokišnjava – Vlada je tu zastao malo, pa istim glasom nastavio – komšija mi je rekao: Eno idi iza štale pa uzmi one snopove kukuruza pa njima pokrij kuću. Tada sam se zakleo da ću raditi i dan i noć i pokriti kuću crepom.

Pomogli smo mu koliko smo mogli, pomagala je i država.

Vlada već godinama dolazi na pijacu i prodaje povrće i lubenice. Naučio je još sa ocem u Makedoniji kako da bude dobar povrtar.  Ponekad su ga menjali snaja i unuka, ali niko ne prodaje tako dobro kao Vlada. Nekoliko godina na pijacu je dolazila i baba Milenija. Kako je samo ona imala lep osmeh. Kako je samo znala da mi se obraduje.  Kao najrođenijem. I ja njoj.  

Rado sam išla da kupim kod nje, pa i onda kad mi ništa nije treba. Da im pomognem, mislila sam, a ona bi mi u kesu stavljala još nešto više -  vezicu luka, vezu blitve, papričice za muža ...

-          Uzmi. Uzmi. Hvala Bogu, sad imamo. – sa osmehom bi govorila. Često nije htela da naplati, a ja bih ostavljala novac na tezgu i bežala.

Sada više ne dolazi:

-          Ne damo joj da radi. Ne sme. Bolesna je. Čuvaju je unuci, ali ona ne sluša. Navikla da radi, pa se iskrade i ode do štale i bašte. – kaže Vlada, svaki put isto, kad ga pitam za nju. A ja je isto pozdravim.

Jutros opet odem  na pijacu da kupim paradajz.

-          Sve sam prodao. Evo imao sam deset gajbica i sve otišlo.

-          A ja htela da te hvalim, kako ti je najbolji paradajz, a ono izgleda ne treba.

-          Ne treba. Hvala. Imam stalne kupce. Čim neko kupi jednom, dolazi stalno. 

-          Pa da. To je najbolja reklama. Ne znam zašto i drugi tako ne rade? Zašto beru zelen paradajz?

-          Doneću ti sutra paradajz kod kuće.

-          Ne treba. Doći ću na pijacu.

-          Ne, ne. Donećemo. – osta uporan Vlada i još  mi reče kako mu se unuka zaposlila..

Voli da priča o svojima. 

Svaki put kaže nešto o svojima i pita kako su moji. Pričao mi je još  i kad mu se  druga unuka  udala i kako nije htela da uči; da mu jedan unuk otišao negde daleko da radi, pa onda da drugi neće da se ženi; kako mu je sin bolestan. Stigle ga posledice sa ratišta.

 I o lepim i ružnim stvarima priča. Isto. Bez hvale i žaljenja. Tako to ide u životu.

I tako Vladini žive isto kao i svi drugi.

 Spolja, jer ono što je unutra se ne vidi.

Nikada nisam znala da razlikujem koje meso je bolje: od buta ili plećke. Sigurno je bolje ono što je skuplje. Ali šta kad na akciji bolje meso bude jeftinije?

Danas odem u Ideu da kupim junetinu.

-          Možete li da mi sameljete 600gr junetine?

-          Hoćete od buta ili plećeke? – upita me ljubazna prodavačica koja skoro dotrča sa drugog kraja prodavnice. Videlo se da ima malo radnika. Savih se da bolje pogledam cenu.

-          Ja se u to ne razumem.

-          Ma možete i od plećke pa ću dva puta da Vam sameljem.

Uzmem  tako meso i krenem da kupim još nešto. Ma nikako to da nađem. Vrtim se oko onih polica sve u krug.

-          Gospođo, gospođo. Uh, dobro da sam Vas našla. – trči za mnom ona prodavačica. – dajte mi to meso. Nisam Vam dobro kucala.  Dala sam Vam plećku, a naplatila but.

Gledam je ja belo, ne shvatajući šta mi priča.

-          Naplatila sam Vam više.

Otkuca mi ponovo meso i pruži.

-           Jao kad sam shvatila šta sam uradila odmah sam pošla prema kasi da Vas tražim. Da Vas nisam našla, ne bi mogla da se smirim. – reče iskreno se osmehujući  i požuri da pakuje robu. Bila je sama na odeljenju za meso.

Zahvalih joj iskreno obradovana. Obradova me činjenica da još postoje ljudi koji se brinu ako vas oštete za 60dinara.

I nije to mali gest. Ništa nije malo, ako padnemo na testu.

-          Kako Vam se zove koleginica koja radi na odeljenju za meso? – pitah drugog prodavca.

-          Zorica. Zašto pitate?

-          Hoću da je pohvalim.

 I evo: hvalim jednu Zoricu koja radi u Idei u Jagodini na pijaci, i koja je sačuvala i poštenje i savest i osmeh, bez obzira na sve okolnosti. A to je mnogo.

Možda za ovu pohvalu  Zorica neće  saznati; ali znam da će nastaviti da radi isto. Takvi se ne menjaju i ne kvare lako.  A ako ipak nekako sazna,  možda će joj prijati i biti lakše kad umorna dođe kući s posla.

Posle dužeg oklevanja ( ne znam zašto) shvatih da ipak moram da odem na kontrolu kod kardiologa. Samo da uzmem uput.

Odem u 11h. Čekaonica puna. Osvrnuh se oko sebe i počeh da čitam obaveštenja. Sezona godišnjih odmora radi samo jedna doktorka, pre podne. Moja otišla u penziju.

- Pretpostavljam da je sad kasno da predam knjižicu? – uspeh da na kratko zadržim i upitam sestru. - Piše da se knjižice predaju od 7?

- Jeste. Dođite sutra u 7. – sestra mi kratko odgovori i žurno ode.

Dođem kući i kažem mužu:

- Ostavi mi ujutru knjižicu kad pođeš na posao, a ja ću kasnije da dođem kod doktora.

Sutradan u 7 i 15min, muž ljutito ulazi u sobu i još s vrata viče:

- Knjižice se LIČNO daju sestri. Eno puna čekaonica, svi čekaju sestru. A ona dolazi u pola 8.

- Kako kad mi rekla, a i videla sam i da piše? - pokušah ja da se opravdam.

- Nova pravila, rekoše mi ljudi. Eno svi sede i drže kod sebe knjižice.

- Zašto onda treba da se dođe u 7? – htedoh da pitam, ali odustadoh.

- Evo ti ova TVOJA knjižica pa radi s njom šta hoćeš. - baci mi knjižicu s vrata. - ja zakasnio zbog tebe na posao.

Eto, još ja ispadoh kriva.

Sva sreća da sam na odmoru. Nego dok se ja spremi, za danas je kasno. Moraću neki drugi dan.

Odložim sve obaveze i taj dan posvetim ČEKANJU.

Stigoh tačno oko 7, sestra stiže skoro tačno u pola 8 a kod doktorke stigoh na red taćno za pauzu.

- Ne nerviraj se, ne nerviraj se – umirujem sebe. – Kud žuriš? Ionako si na odmoru.

Kad se završi pauzaaaaa i konačno stigoh na red, ljubazna doktorka me upita:

- Šta Vam treba? Uput? A pa ne može danas. Uputi za specijaliste se uzimaju od 1. - 5. u mesecu.

- Ovaj narod nikako da se nauči redu – reče sestra pružajući mi račun za participaciju. Da li je ona to na mene mislila?

- Smiri se smiri se. Sva sreća da si do 5-og na odmoru. Ionako nigde ne ideš.

Mada, mislim se, mogla bih nešto sezonski da radim. Mogu, npr da dam oglas:

"Dok ste Vi na odmoru, ja čekam u redu za Vas. Cena povoljna."

Zadruga je kao svaka zavisnost zanimljiva, privlačna i lepa na početku, jer da nije tako ne bi se mnooogi upecali.

Npr mogu je gledati bolesni, garantovano skreće misli, usamljeni , ili  oni što pate od nesanice. Eto ja sam mojoj majci predlagala da gleda zadrugu kad se probudi ujutru u 4, kako bi posle imala o čemu da priča sa komšinicom kad piju kafu. Nema mnogo tema za razgovor ako imate 80 i kusur godina.

Problem ove zavisnosti, kao i bilo koje druge, nastupa ako se pretera. Onda su posledice opasne, bilo moralne, estetske, intelektualne, kulturne, vaspitne, finansijske.

Ne volim da sudim, samo se čudim, a onda podsetim sebe da postoje ovakvi i onakvi ljudi i ukusi.

Eto opet smo se podelili za one koji su gledali i oni koji nisu, na one koji su za Kiju i one za Lunu.

Mnogo volimo da se delimo.  Kao nekad na četnike i partizane, na patriote i izdajnike, na intelektualce i primitivce, na demokrate i nedemokrate, na vlast I opoziciju  itd itd. Hajd što različito mislimo i vidimo stvari to je dobro, ali nije dobro što se uz to svađamo, vređamo, čak mrziiimo. Hej, mrzimo se međusobno; zar nam nije dovoljno šta nam drugi rade?!

I znate šta, nismo mi izmislili rijalitije. Nismo mi toliko pametni da to izmislimo ( šta smo mi uopšte izmislili u poslednje vreme, ne mogu da se setim); to vrhunski, svetski timovi psihologa osmišljavaju.

Bacaju nam udicu, hvataju nas na EGO – na neodoljivu potrebu da smo U PRAVU, da smo bolji od drugih - Ja sam u pravu što sam gledala, ne ja sam u pravu što nisam gledala,  Svađamo se ko je u pravu, pa kad verbalno nije dovoljno a onda “drešimo kese” i šaljemo poruke.”U pravu sam ja što sam za Lunu”. “Ne, u pravu sam ja što sam za Kiju.”

Hajde da kad već imamo priliku vežbamo toleranciju. Hajde da se složimo, makar oko toga  da se ne slažemo.

Evo čitam ove objave gde se pljuju oni koji su poslali poruke za rijaliti igrače a ne za bolesnu decu. Jeste, razlika u prikupljenom novcu za jedno i drugo je ogromna, ali to ne znači da oni koji su glasali ne šalju poruke i za bolesnu decu.

Ne znači ni da oni koji pljuju druge i objavljuju takve tekstove šalju poruke za bolesnu decu.

A ako šalju, hajde da to objavljujemo, hajde da svako pođe od sebe od onog dobrog što je uradio.

Hajde da tako preplavimo internet, da ŠIRIMO dobrotu, lepe želje i humanist.

Evo ja nisam poslala nijednu poruku za Zadrugu, ali svakog meseca šaljem bar 2-3 poruke za bolesne.

O ovome treba pričati sve dok vrednost novca uplaćenog za humanitarne fondove ne nadmaši vrednost novca za rijalitije.

Tad će nam i država biti bolja. Jer država, to smo mi.

Volim ovaj internet. Ima svega što ti treba. Evo na primer – recepti.Sve lepo objašnjeno, ima i slika, a od nedavno primetih da ima i vreme pripreme. Nisam ranije obraćala pažnju na to. Ali sad, mi to treba.  Ne znam zašto, ali treba mi. Ne kaže se uzalud „Vreme je novac“,  mada ja novca nemam, a vremena imam koliko hoću. Tek je pre podne.

-          Izaberem „brzi kolač“. Vreme pripreme samo 45 min. Taj mi treba, jer za  sve  ove koje sam do sad pravila  trebalo mi je bar pola dana.

-          Sastojci: imam ... skoro sve. Fali mi samo neslani sir... Dobro skoknuću do prodavnice.

-          Štaaaa? Nemaju  neslani sir...... ma dobro, važno da prodavnica radi. I to je bolje nego da prodavnica ne radi zbog popisa ili inspekcije. Uzeću ovaj koji imaju.  

-          Ne. Ovoga puta ne. Uvek improvizujem, pa mi posle krivo kad mi kolač ne uspe. Ovaj ću da pravim tačno po receptu. Onda, pravac supermarket.

-          Opet radi jedna kasa. Ispred mene tri kupca sa prepunim korpama.

-          Imate super karticu – pita kasirka. Imam- odgovara srećni kupac dok se dalje dogovaraju o mogućim pogodnostima. Hoćete markicu? Hoću. Koliko mi još markica treba za ovu šerpu? /  Kad stigoše da gledaju šerpe iz prospekta, prestadoh da ih slušam i počeh da se prisećam brze antistres tehnike. Drugom kupcu  aparat neće da očita karticu. Dobro je, iz 5/og pokušaja sve je u redu.  Treći je penzioner, koji pokazuje penzioni ček zbog prava na popust. A onda vadi drugi ;ek, ali pošto lepo ne vidi, i ruke mu drhte, daje da mu popuni ljubazna kasirka. I tu sam imala sreće; nisu se mnogo dogovarali, kako sam očekivala. 

-          Sad sam ja na redu.

-          Hoćete da propustite majku sa detetom – pita me kasirka.

-          Naravno. – odgovaram ja i prosto se stidim što je nisam videla kad mi je došla iza leđa. A iskreno još mi neprijatnije što samo sa neslanim sirom u korpi čekam red između ljudi koji obavljaju nedeljnu kupovinu.  Ubacih i jednu čokoladicu sa police pored. Tak da se ne brukam.

-          Dobro, je; prošlo je samo sat vremena. Sva sreća što živim u malom gradu pa su prodavnice blizu.

-          Brzo vadim posude sa polica i namirnice iz frižidera.

-          Ne moram više u kompjuter, tj recept da gledam. Znam ga napamet. Sve je to slično. Imam i ja neko iskustvo. Merim svaku namirnicu i sipam u po jednu činiju. Baš kao što rade na televiziji. Kako su pametni, tako je sve očas posla, a ne kao što sam ja radila i sipala sastojke iz kutije ili kese.

-          Nema veze što je prošlo planirano vreme, važno da sve dobro ide. Još samo da zagrejem rernu. Prođe još 10min. Pa još pola sata da se peče na jakoj temperaturi  i 20 min na slaboj.  Taman da napravim fil. Skoro da je savršeno ispao; nije baš kremast kao na slici, ali to je valjda zato što prvi put pravim.  Lako je njima da slikaju za internet,  mogu da izaberu kad im najbolje uspe. Samo ne sme fil na toplu koru. A sporo se hladi. Leto, a u frižider ne sme. Posle sat vremena hlađenja konačno mogu da isfilujem kolač.  Izgleda da vreme nabavke, zagrevanja, hlađenja nisu računali. A ni vreme za pranje svih ovih prljavih činija i tepsija. Dobro, mogla sam to dok se hladila kora, ali imam valjda i ja dušu da odmorim i samo malo zavirim u rijaliti. Tek da budem u toku.

-          Gde je ručak? – upita me muž kad u 3 dođe s posla..

-          Ručak!!!!! Koji ručak??? A da, ručak. Ja totalno zaboravila.  Ali, zato imamo novi kolač. Pravila sam brzi kolač.

-          BRZI kolač si pravila celo pre podne!!!? Imaš li bar nešto za jelo, osim brzog kolača?

-          Imam. Mislim, nemam, ali mogu da ispržim jaja.

-          Dobro da bar to nisi zaboravila. A šta ti je ovo? – između hrpe prljavih činija, muž podiže jednu kesu.

-          Ups!!!!  Neslani sir. – iznenadim se ja, ali brzo se setim -   On odlično ide uz pržena jaja, pa još kad napravimo salaticu. Savršen brzi ručak.

I završi se najgledaniji rijaliti šou svih prošlih i budućih vremena.

Pobedi miljenica nacije.

Mislila sam da sam pametnija od drugih, ali moram priznati da sam malo i ja virila u tu „belu kuću“. Ko ne bi voleo da vidi šta se dešava u „beloj kući“? Neću da se pravdam zašto sam ja to radila. Uzalud da svi koji smo gledali navodimo razloge zašto smo to radili: da li je to zbog ljubavi prema psihologiji, upoznavanja stanja nacije,  sagledavanja moći manipulacije, dosade, zavaravanja i zaboravljanja na sopstvene problema itd itd, činjenica da smo ako ne gledali, a ono skoro svi znali o čemu se radi.

 Jedan dečak reče „ ko to gleda taj nije normalan“. U pravu je dete, mnogo nas je što više nismo normalni.

Ali ne bih o Zadruzi, i mnogim spornim pitanjima;  htela sam samo da se osvrnem na jednu stvar i javno  zapitam:

kako nekog ko je savršenog fizičkog (dobro, korekcije su neznatne da su neprimetne), moderan, obrazovan, vrlo inteligentan, elokventan može neko da vara i da ne voli?

Možda tu onda nije sve kako se čini i kako izgleda? Možda lepota i inteligencija nisu dovoljni za ljubav? Možda treba još nešto više?

Podseti me sve ovo na dečiju pesmu davnih, davnih godina Zorana Lekovića:Ona je najlepša na svetu.

Gledajte sad, dolazi on,

Pod ruku s njim ide čupava malena,

Tankonoga bleda,Pegava i riđa,

Pa to je jedna ni malo lepa žena.

A on kaže:

Ona je najlepša na svetu, već sam ti pričao o njoj,

Devojci kao što je ona,

Život poklonio bih svoj.

Pišem ovo zbog devojčica koje žele da se ugledaju na silikonske lepotice, koje teže perfektnim oblinama i lažnim osmesima  - izveštačenim kopijama.

Devojčice drage volite sebe kakve god da ste, priroda stvara najlepšu lepotu. Volite sebe ali i druge . Budite dobre i ne brinite ako niste savršene.

-          Baš mi se sviđa ova košulja? – reče koleginici. Zastale su ispred jedne radnje i na brzaka pogledale izlog.  Do početka takmičenja ostalo je još malo. Ako želi da je kupi moraće da požuri. – Iz svakog grada u koji dođem, želim da imam neku uspomenu. Kad sam bila mala kupovala sam lutke, sad kupujem nešto za sebe.

Brzo su ušle u radnju.

-          Lepa je – reče joj koleginica – ali mora da se pegla. Ja više volim one što operem i odmah mogu da obučem.

-          Ne mogu da joj odolim. Kupiću je.

Zadovoljna izađe iz radnje sa košuljom, koja će pored drugih uspomena da je podseća na ovaj grad u kome se održavao susret domova učenika – popularna domijada, koju su obožavali i učenici i vaspitači. Takmičenja za koja su one bile zadužene bilo je završeno.

Potrčaše do sale centra za kulturu da gledaju nastupe koje su pripremile ostale koleginice sa učenicima njihovog doma. Stigoše taman na vreme.  Ubrzo se zatvoriše vrata; ugasiše se svetla. Presta žamor. Ču samo svoje srce.Upališe se reflektori.   

Na pozornicu kročiše učenici. Počelo je njihovih „5 minuta slave“.

***

Nastup učenika njenog doma bio je završen. Koleginica i ona istovremeno ustadoše da ih glasnim aplauzom pozdrave. Osetila je kako joj se srce širi kako bi prihvatilo svu milinu i oduševljenje tog trenutka. Kako ih je volela dok je gledala kako su bezbrižni, talentovani, manje talentovani, kako na pozornici daju sve od sebe, kako se trude i istovremeno uživaju. I pre nego se završio aplauz požuri iza pozornice da ih sačeka, na trenutak zaboravljajući na koleginicu.

Nije znala kako drugačije da im prenese sve svoje oduševljene, osim da ih redom sve izljubi, čvrsto stisne ruku. Onda se, da ne bi kvarila magiju trenutka nečujno kao što je i došla udalji i vrati u salu da nastavi da gleda program.

-          Kako je teško biti u žiriju! – prošaputa koleginici. dok je istom jačinom pozdravljala nastup učenika drugog doma. – Ne bih znala ko je najbolji. Koliko talenata, sposobnosti, dara u njima ima, pa to je neverovatno. Naše poznajem, pa ih zato najviše volim, ali verujem da svuda ima divnih mladih ljudi koje je lako zavoleti.

Pogleda po sali. Osim članova žirija i nekoliko vaspitača sve ostalo su bili učenici. A imalo je još praznih mesta u prvom redu.

Sigurno su opet imali neka važnija posla. Navikla je već na ta prazna mesta pa ne dade previše vremena ni njima ni sebi, nego izađe napolje.

Na klupi u obližnjem parku učenici su pevali i svirali; oni koji su nastupali bili su u sredini, a oko njih su bili drugari koji su ih bodrili iz publike. Sada su hteli da im se što više približe, ne bi li i oni osetili slast slave. Tapšali su ih, divili im se i s poštovanjem gledali.

U trenu odnekud se stvoriše velike flaše piva: jedna pa druga, treća. Pet. Pogledom ih prebroja i uteši se da učenika ima dovoljno za tu količinu alkohola.

Sede na klupu preko puta njih sa namerom da uživa u trenutku i danu koji prolazi. Neki učenici poneseni i zaneseni „5 -minutnom slavom“ mahali su flašama u želji da sreća traje još, još. Flaša je išla iz ruke u ruku. Negde se zadržavala duže, negde kraće; neki su je samo prosleđivali dalje.

Nekoliko učenika joj priđe: bili su nasmejani, raspoloženi da popričaju malo,  tek da daju do znanja da nisu prešli granicu pristojnog ponašanja.

-          Koliko srećnih i talentovanih mladih ljud – pomisli – a koliko nesrećnih odraslih ljudi. Šta se dešava sa ovim mladim ljudima kasnije? Gde ih put vodi? Gde se gube svi ti darovi sa kojima se ova deca rađaju, gde nestaje sva sreća koju sada imaju? I zašto?

Učesnike su drugari hvalili, iznova i iznova, a te reči su budile žeđ za još i opijale jače od najjačeg alkohola.

-          Je l da smo bili najbolji? – doviknu jedan vidno zagrejan učenik.

-          Ne znam. I drugi su bili dobri.  – vaspitačica kratko zastade da razmisli, pa upita: - Jesi li ti dao sve od sebe?

-          Jesam.

-          Jesi li zadovoljan sobom?

-          Jesam.

-          Pa šta ti više treba?

-          E vaspitačice, svi žele da budu prvi. To je najvrednije i najvažnije. Zar Vi ne bi voleli da budete prvi?

-          Ranije sam mnogo želela i radovala se kad osvojim neku nagradu, kad pobedim drugog, uradim nešto bolje od nekog. Prijalo mi je kad me drugi tapšu po ramenu, hvale. Patila sam mnogo kad bi to izostalo. Vremenom sam uspela da promenim prioritete. Sad se takmičim sa sobom.  – reče, ali vide da je učenik ne razume. Nezadovoljan odgovorom gledao je u pravcu društva. Samo dodade:

-          Ma sigurno će potplatiti žiri. Zna se ko će biti prvi. – raspoloženje mu zameni bes i ljutnja.

-          Jesi gledao nastupe drugih domova?

-          Nisam, ali znam. Tako je uvek. Nepravda. Veze.

Drug iz grupe mu priđe,  zagrli ga,  pa se zajedno opet okrenuše ka grupi još glasnije pevajući.

Na tren osta sama, a onda joj priđe jedna devojka; tiha i mila kao i uvek, kao svakog običnog dana. Sede pored nje.

A svojim nastupom je oduševila sve. Svi su joj se divili, hvalili je. U domu je bila najbolja, ali znala je da mora još mnogo da uči. Zato je upisala i muzičku školu. Iz tihe mrvice na sceni bi postajala opasna tigrica. Muzika je živela u njoj i svaki put kad bi pustila glas, on bi se vinuo do neba, do srca slušalaca. A onda, kad bi završila nastup opet bi posajala ona draga, skromna, prirodna, koja se izdvaja u moru istih.

-          Bila si super, kao i uvek. Nije se videlo da si umorna. Jesi zadovoljna svojim nastupom? Znaš da se ja mnogo ne razumem u muziku. Muziku srcem ocenjujem, a kad god ti zapevaš ja zaplačem; ne zbog teksta, jer ne razumem engleski na kom pevaš, već zbog osećanja koja probudiš u meni –  devojka je u poslednje vreme ima problema, ali se junački bori sa njima i zato joj je bila još draža.  

-          Jesam, zadovoljna sam kako sam otpevala.  Više nisam umorna; biću dobro. Učila sam sinoć do kasno. Imam važan test.

-          Imaš puno obaveza, ali ne žališ se. Nisi popustila sa uspehom u školi? Bićeš odlična?

-          Da. Teško je, ali ja ovo volim.

-          Želim da ti ispričam nešto. Mislim da će ti značiti.  – vaspitačica poče polako, birajući svaku reč, svesna poruke koju želi da prenese ovoj dragoj devojci:

-          Jedna naša poznata glumica, koja ima dosta godina, ali izgleda potpuno prirodno i mnogo mlađe od svoje generacije;  aktivna je i vrlo pametna, jednom reče: lako je dovesti sebe u ulogu i dići adrenalin; teško je izaći iz uloge i vratiti se u normalu. Mnoge moje kolege to nisu umele i zato su mladi otišli... A mogli su još mnogo toga da daju. Posle svake premijere, većina bi do kasno u noć ostajala da se druži, želeći da produže „ 5minuta“ slave, da uživaju u opčinjenosti bez kraja... Ja nisam tako radila, možda je to tajna  mog uspeha.

-          Šta je ona radila? – zainteresovano upita učenica.

-          Ona je posle predstave odlazila kući i PEGLALA.

-          Hm. Zanimljivo. – devojka se osmehnu.

-           Nadam se da razumeš i da će ti ovaj savet koristiti.

-          Mislite da će mi trebati?

-          Sigurna sam. Bićeš ti jednog dana poznata pevačica. Uspešan se ne postaje preko noć; putem uspeha se kreće u ranim godinama uz želju i mnogo truda. Oblake dostižu samo oni koji čvrsto koračaju zemljom. 

Mlada profesorka uđe u kancelariju, pozdravi nekoliko kolega koji su se tu zatekli, a onda posle malo neodlučnosti, snebivajući se upita

-          Donela sam karte za humanitarni koncert koji organizuje škola moje sestre. Želi li neko da kupi? Karta je 60,00 dinara.

-          Hoću ja. Evo ti 200,00 – reče jedna koleginica.

-          Hoću i ja  i nemoj da mi daješ karte, ne treba mi. Prodaj ih nekom drugom. – kupi i druga koleginica.

-          Ima li neko da mi pozajmi da kupim dve karte. Vratiću sutra – pita treća koleginica i kupi i ona.

-          E a za koga je ta akcija? – pita četvrta koleginica.

-          Ne znam. Učitelji su želeli da vaspitaju decu da budu humana, pa će sakupljeni novac uplatiti na žiri račun neke bolnice.

-          A ko svira na koncertu? – opet upita.

-          Peva gradski hor i neke lokalne grupe.

-          Hm, lepo – opet reče ista koleginica, a mlada profesorka je začuđeno pogleda išćekujući da kupi kartu. Ali ova lagano izađe iz kancelarije.

-          Kad je taj koncert? – upita i kolega.

-          Za pet dana.

-          Oooo, pa ima vremena. Ne mora danas da ti damo pare. – reče kolega i izađe i on napolje.

-          E izem ti državu koja nema para za lečenje svoje dece – poče da psuje drugi kolega. Ostali nastaviše nezainteresovano nešto da pišu. Mlada profesorka postiđeno vrati karte u torbu i zbunjena, priđe svom ormaru da ostavi stvari.

-          Daj mi te karte – reče joj jedna od koleginica koja je kupila karte. – idemo da ponudimo učenicima. Samo saekaj da prvo otkucamo obaveštenje. Koji slogan da smislimo? Moglo bi „KUPI KARTU ZA ŽIVOT BOLESNE DECE. Da niko ne bude sam i zaboravljen. Zajedno ćemo podeliti tugu, zajedno ćemo, pobediti bolest. Budi human, budi čovek.  – 60,00din“

-          E super. Baš ti hvala.

-          Ma ne brini. Treba decu učiti dobroti. Idemo da pitamo ove starije. – sedoše u hol da čekaju učenike koji tuda prolaze. Naiđoše dva učenika:

-          Za koga je to? – upita jedan od njih.

-          Za bolesnu decu.

-          A jeste vi kupili? – opet upita.

-          Jesmo.

-          E dao bi ja, ali nemam sitno.

-          Dajte meni jednu – reče drugi. Ubrzo im priđe još nekoliko učenika: 

-          E gde ste našli sad na kraju nedelje?! Potrošili smo đeparac. 

-          Nije ti ništa ostalo?

-          Ostalo mi malo, ali treba mi, posle škole idem na piće sa društvom.

-          A jeste li Vi profesorka, sigurni da će te pare da idu baš tamo gde treba. Možda će neko da ih stavi u svoj džep.

-          Vidiš meni takva misao nije pala na pamet. Svako radi po svom izboru i savesti. Moje je da dam, i ne brinem šta će da rade drugi.

-          E lako je Vama. Vi imate platu. I ja bih davao da imam platu kao Vi.   I to 60,00. din pa Vi ne možete ništa da skupite. Trebalo je da cena bude bar 500,00 din.

-          Mnogo je bolje stalno davanje po malo. Zato se i kaže „naše malo, nekom znači mnogo“. Kad se svi udružimo, to će biti dovoljno. Bolje je nego da neko da mnogo jednom i više nikad, a da stalno priča o tome.

Prodadoše nekoliko karata. Mlada koleginica razočarano upita:

-          Zar stvarno nemaju 60,00 din?

-          Oni koji nemaju, oni su kupili karte. Nije stvar u imanju i nemanju.  Više je u okruženju koje sumnja u sve, u stilu života da smo sve otuđeniji i da decu niko ne uči da budu dobra. Pod hitno treba uvesti predmete „dobrota“ i „zahvalnost“. Vremenom ćeš to shvatiti. Nemaš još dovoljno životnog iskustva, ali nikad nemoj na ovakvo stanje da se navikneš. Ma koliko ti se činilo da malo možeš da promeniš, potrudi se i uvek uradi to što možeš da svet bude bolji.

-          Pitam se samo kako je onima kojima treba novac za lečenje? A nikad se ne zna ko će biti sledeći? Kome će sledećem da zatreba pomoć.

-          O tome uvek razmišljam. Volela bih samo da nikad ne saznaju za ova, besmislena i bespotrebna pitanja, za reči bez dela. Zato uvek i podržavam svaku ovakvu akciju. Svakog meseca šaljem po tri SMS-a prvog, desetog i dvadesetog. Važno je da „kaplje“, da oni koji čekaju pomoć osete da nisu zaboravljeni. Na sreću, uvek ima i ovakvih i onakvih. Možda je to dobro. Možda tako treba.

 U tom trenutku nova grupa učenika prođe pored njih. Starija profesorka ih ne ponudi karte, samo nastavi tužno da gleda za njima. Znala je da, od kad imaju policajca neće više to raditi u [kolskom dvorištu. Uzalud su im pričali, uzalud otvoreno ukazivali roditeljima. Oni su bili gluvi, roditelji slepi za najgoru istinu. Za nešto gore od bolesti.

Uvek se trudila da bilo šta uradi, i zato je situacija u kojoj se osetila nemoćno najviše pogodi.  Sumnjala je da bilo ko može da ih zaustavi u mladalačkoj naivnosti, zanesenosti. U sunovratu.  Kako je teško skupiti novac za kartu za život bolesne dece, a kako lako isti novac dati da se upropasti život. Savi glavu i poče da broji novac koji su dobile za karte.

-          Koliko ima? – upita mlada koleginica.

-          Tačno onoliko koliko će ona grupa zdrave dece platiti kartu za svoj neživot. Možda sada, možda večeras, sutra... a pritom neće postaviti nijedno pitanje.

-           

Био је рођени вођа. Волели су га другови, волеле су га и девојке. Био је омиљен у друштву. Због свог шарма и професори су му праштали несташлуке. Са свима је био фин, културан и бескрајно духовит. Никад није био сам.

Она је често била сама. Озбиљна, понекад  тужна, док га је гледала са стране, неупадљива, нечујна, невидљива. Тек понекад би се насмејала његовим шалама, а онда опет сакрила осмех, као да се стиди.

Једва је пролазио разреде, да ли због неучења, да ли због бежаља са часова. Пушио је, понекад пио са друштвом,. Био је млад и радио све што многи у тим годинама раде.

Она је била одликаш и није радила ништа  што већина ради.  Била је примерна и пазила шта ради..

Ишли су у исто одељење, били у истом интернату, а били толико различити. Мењао је девојке, а она није имала ни једног момка.

Време је пролазило, ништа се није мењало. Једном приликом неко мудар му рече:

-          Много грешите у вези љубави. Забављате се са тотално непознатим особама, па се зато разочарате, будете повређени. Онда не верујете у љубав.

-          А како би по Вашем мишљењу требало?- озбиљно упита младић.

-          Не жури. Дружи се, играј, забављај, будите добри пријатељи. Нек се роди симпатија.  Сачекај онај дан кад ће живот да изненади. Дан када ћеш схватити да је твоја најбоља другарица у ствари дивна девојка у коју си лудо заљубљен. Мада... можда си одувек био заљубљен, само си сад то открио. – човек је тихо причао навикнут на одговоре да су то што прича глупости и да је тако можда било раније; да је сада све другачије, јер се живи брзо. Али младић је саслушао пажљиво, па онда озбиљно упита:

-          Као што је Милица?

-          Шта? Ти си приметио?

-          И Ви сте приметили?

-          Заљубљеност још нико није сакрио.  Али лако је мени то да приметим, боље се види кад се гледа са стране. А ти? Како си приметио да јој се свиђаш?

-          Не знам. И она се мени свиђа. Добар је човек, добар је друг, у школи ми увек помаже кад нешто не знам, помаже свима. Уме да размишља; волим да причам с њом. Прија ми њено присуство. Чини да сам бољи. Али, мислим да сад није време за праву љубав. Рано је. Не бих да је прерано потрошим . Волео бих да је сачувам за право време.  Још сам неозбиљан, незрео.   – младић је кратко застао : - А опет, шта ако јој досади да ме чека, па је изгубим? Ако промашим, претерам  за неки дан? Шта ако направим неку грешку?  Шта ако престане да ме воли?

-          Е 1000 зашто, а 1 зато. Нема у животу гаранције  ни за шта. У томе и јесте драж. Неки погоде право време за срећу, неки је целог живота траже. Само буди опрезан и никад не заборави, шта ти је заиста важно. Док год негујеш особине због којих се заљубила у тебе, волеће те.

***

Прошло је још неколико година.

 Она је остала иста, и даље га воли. Али, он се променио. Не може више без ње.  Постао је зрелији, одговорнији. Звезде су им се поклопиле. Сада су заједно и чекају бебу.

Изгледа  је сад право време за љубав.

Била је испред дворишта и чистила тротоар  кад група деце прође поред ње. На кратко се усправи да види шта јој се то учинило тако чудно. Била је то споредна улица, па је на срећу мало аутомобила пролазило туда. Свака друга кућа била је празна, газде су живеле у иностранству или су умрле, а наследници се још нису појавили. Али су испред сваке куће у којој је живео неко била паркирана бар по два аутомобила.  Тако је било више аутомобила него људи.

Некада је улица била пуна деце, стално их је са прозора гледала. Шта јој се то учинило тако чудно, кад су прошла деца, запита се .

Коначно схвати :

Ова деца пpичају, вичу, смеју се, онако како одавно у улици није чула.  Погледа мало боље: ниједно дете није имало мобилни; или ће на време отићи кући, или ће их мајке као некад позвати с прозора на вечеру.

Сетила се како је њеној баби сметала галама деце која се играју на улици, а њу сад ова галама баш обрадова. Нарочито се обрадова кад деца почеше да играју жмурке. Нису заборавили.  Док је улазила у двориште с осмехом је слушала  5-10-15 -20....

Naše naravi 4. deo

Srele se dve poznanice na ulici:

-          Kako si ? šta radiš? – pita jedna.

-          Ma ćuti. Razboleo mi se sin pa ga vodim lekaru. Idem da vidim šta će da mu kažu. Valjda znaju nešto. Znaš kakvi su danas lekari!? Užas.

-          Da, da. Nego kaži mi kako ti je ćerka? Ona je starija?

-          Da, da. Ona je mnogo dobra i pametna. Već studira.

-          A šta studira?

-          Medicinu.

Sve češće dođe onaj dan i

 nikako da prođe.

Razočara te  i zaboli taj dan,

 sve češće ti se poremeti san,

 pa noću budan gledaš u mrak

 i pitaš se svašta i pomisliš svašta.

I prijatelji dragi postanu ti tuđi i strani

i pitaš se šta to bi i ko se toliko promeni?

Nisu te razumeli, tešiš sebe,

 ili ti njih nisi razumeo, svejedno,

 tek od prijateljstva ni pozdrav ne osta.

Oči kriješ i gledaš u nešto drugo,

kao  nešto ti važno i trudiš se da si važan

 i da te „kao“ ništa ne boli.

Misliš, nisu oni loši, a znaš da nisi ni ti,

 Samo ste postali daleki.

Otišao život, otišlo I prijateljstvo.

Oni se lakše prilagodili,

uklopili, snašli...

 Tebi sve manje snage za to.

Gde da je opet nađeš?

Pogledaš unazad,

 mogao si možda bolje,

 možda si mogao i mnogo gore.

Ništa ne zameraš, ni njima ni sebi,

Samo nije ti više lepo, kao nekad.

A znaš  da si dao sve od sebe,

trudio se, opraštao i ponovo pokušavao.

I ne znaš šta je trebalo drugačije.

Zar je trebalo umesto osmeha,

da pokažeš zube?

A opet, ono što ne umeš

I ne pokušavaj.

Samo što se isto pitanje

 u hladnim noćima opet  javlja,

I dok se sivi dani polako vuku.

Kako setu da istučeš

I odakle snagu da izvučeš?

Onda vidiš u dvorištu trešnja cveta,

 i zumbul miriše,

A neko malo lice drago,

 ti se iskreno  smeje,

 kad te na vratima vidi.

I tada znaš

dok nežne dečije ruke ima ko da ti pruži,

znaš da ćeš naći snagu za pokušaj novi

znaš da ćeš ispraviti leđa,

učvrstiti korak,

nabaciti osmeh,

i  u susret još jedan,

 krenuti opet.

Već po ko zna koji put ulazi u ovu zgradu. Njena firma i firma smeštena u ovoj zgradi poslovno sarađuju. Nije bio nikakav problem ući u praznu kancelariju i prepisati neke potrebne podatke.

Ovoga puta svi su bili na kolektivnom letnjem odmoru. Nije bilo  portira, tek nekoliko čistačica. Pile su kafu i ogovarale kako samo one moraju da rade po ovoj vrućini dok ostali uživaju negde na moru. Prvi je naravno otišao direktor. Već decenijama je bio na čelu ove firme i već se osećao kao prestolonaslednik. Otići će odavde kad ga zakon zbog godina starosti prisili. Možda ni tad. Teško se nalaze tako sposobni ljudi.

Uđe i kao svaki put pomisli da li da uradi to već jednom i ovde. Celog života je to radila svuda; nije mogla da odoli tome, jednostavno, bilo je jače od nje.

Svaki put kad je dolazila u ovu zgradu bilo je isto;svaki put je pomislila da uradi to.  Uspe da iskontroliše sebe i okrenu glavu na drugu stranu. Ali, ne moramo uvek nešto da vidimo, da bi za to znali da postoji.

Prvo dobro razlisli da li to možda nekom treba. Pogleda kroz veliki prozor u susednu zgradu: uspešnu privatnu firmu i shvati da kod njih nije kao ovde. Znači, ne treba.

Sunce je lepo sijalo i obasjavalo prazne prostorije zgrade; videće se do kasno popodne kad će čistačice otići i  zaključati vrata.Njeni su je kritikovali zbog toga što to radi: zašto nas brukaš, pričali bi joj, ali uzalud. Njoj nikako nije bilo jasno zašto je to bruka, a mnogo štošta nije.Drugi su radili mnogo gore stvari pa se nisu stideli. Uostalom niko je do sad nije video. 

Znala je da je za sve to bio odgovoran njen otac koji ju je to još odmalena naučio i tako vaspitao.

Možda bi to mogle da urade čistačice, pomisli, ali se odmah seti da one  to neće uraditi. Da su htele, uradile bi to još nekoliko dana pre, odmah kad je počeo kolektivni odmor.

Sve joj je to sada postalo teret. Trebalo je da se menja. Prilagođavala se, ali izgleda nedovoljno brzo i lako.

 Mora to da uradi. Hoće- neće.

Uradiće to.

Priđe prekidaču i pritisnu ga. Sijalice duž dugog, praznog hodnika se ugasiše.

Niko to  ne primeti, isto kao što niko nije video ni kad su sijale i po danu i noći, obasjavajući neokrečene zidove, otpali malter u hodniku, neravan pod sa rupama u linoleumu. Onda priđe toaletu, iz koga je samo ona čula šum vode koja neprekidno teče. Povuče ručku, podiže plovak i voda stade.

Neće smeti nikom o tome da priča, njeni će joj reči da se uzalud brine, jer ne može sve da ispravi, kolege će joj reči da to ništa ne znači, da je to kao kap u okeanu.

Svi su želeli velike promene. Želeli su da uzburkaju okeane, potope brodove, isprave krive Drine, zaustave vetrove, pomere planetu. Sve ostalo im je bilo malo i beznačajno. Ona je volela te male stvari, ona ih je cenila i čuvala. Kao kap vode na dlanu. Zar i mi nismo mali, na ovom velikom svetu, kao kap u okeanu, kao zrno peska - mislila je, ali opet imamo veliku vrednost jedni za druge. 

Sa tih nekoliko kilovat sati struje koja neće uludo goreti i tih nekoliko kubika vode koji su mogli oteći za mesec dana, ona neće spasiti svet, ali bilo je lepo i odgovorno sačuvati ih .   

Plašila se da je neko ne vidi, a malo je i priželjkivala to. Znala je da će joj se tada većina  čuditi i ismevati je, ali se nadala da će… možda neko… kasnije uraditi …baš isto što i ona.

Nisu joj uzalud govorili da je naivna.

Rešim ja da postanem poznata, da i za mene svet sazna. Kad ću ako neću sad, za ovo malo što mi ostalo. Vala kakvih ima, ja sam još i dobra, ma vrlo dobra. Ne kaže se džaba „nikad nije kasno“; samo što ja ne znam da pevam, ali mogu da pišem. Evo sad svi pišu i izdaju memoare. A i ovaj fb milina prava, ko stvoren za mene da se proslavim.

Prihvatim se zato ja kompjutera i fb-a.

Setih se da sam negde čula kako opasnost vreba sa interneta, jer sve što objavite može da vidi čak 40 000 ljudi. E tu opasnost ja hoću. Ta „opasnost“ meni treba. Ja neću da se krijem, ja baš hoću da me vide. Kad me vidi tih 40 000 ljudi zagarantovana mi je popularnost.

Zato napravim profil i počnem da pišem.  Sad će svi moji prijatelji da me čitaju, pa će da pozovu svoje prijatelje, a ovi svoje i eto mene u Grandu kao otkriće meseca „Najstariji mladi pisac“- pomislim.

Kad ono, samo pola posto prijatelja me čita. Uh moram da povećam broj prijatelja. Napravim i stranicu,pa grupu za stranicu pa još jednu stranicu i grupu da sa jedne šaljem na drugu, ali sve džaba.  Ako domet objave bude do 100 i ako mi 10 vernih prijatelja lajkuje super. Pomislih i da lažni profil napravim, al ipak odustadoh; nije to za mene, ozbiljna sam žena.

-  A gde je sad onih 40 000 što može da me vidi? – mislim se.

 Sve što više prijatelja, manji domet objava. Blokira me fb. Ne da da se proslavim.  Izgleda sam JA postala opasnost za fb. Još mi stalno šalje obaveštenja: ako želite da povećate vidljivost vaše objave platite 5$ 10$ itd itd. Ovaj fb kao pravi makro. Prvo ti da sve džabe da te navuče, a onda digne cenu.

Znate šta, platila bih ja i to, ali bojim se mene nema ko da čita. Sad svi sa fb pobefli na tviter i instagram. Izgleda fb-u odzvonilo, izgleda  sam ja iste sudbine kao Kosovka devojka što se jadna „vatala za zelen bor, a on se zelen osušio“.

 Jedino da pišem onom Zakerbergu, da mi plati da mu se više ne vatam za ovaj njegov fb. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• PRIČA ZA DECU I ODRASLE - BAŠ TAKVOG SMO TE ŽELELI
• POHVALA DOBROTI NEPOZNATE ŽENE
• OŽALOŠĆENI
• NIJE DO POSLA DO LJUDI JE
• PRAVILA
• NEVOLJENA ZEMLJA I NESREĆNI LJUDI
• VAŽAN POSAO
• PRIČA O "KONTEJNERIMA" - drugi deo
• PRIČA O "KONTEJNERIMA" 1. deo
• KAKO POBEDITI STRAH

• kratke priče [118]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom