Limunada

Najviše volim da gledam tenis na SPORT klubu..

Ali, pre 2-3 godine ukinuše mi sport klub. E znala sam. Za šta se ja uhvatim, tome se ne piše dobro. Sad kad ovo rekoh, setih se, mogla bi malo da „navijam“ za Nadala.
Tako ukinuli oni moj omiljeni kanal, preko koga sam ja po ceo dan gledala tenis:
- Šta opet gledaš tenis? – jednom me pitao sin.
- Ma ne, ja ne gledam, to mi više kao radio. Pravi mi društvo. – pravdam se ja sinu.

-          Da, da.verujem ti.

-          Stvarno. U stvari, ja kad „gledam“ tenis najviše RADIM. – objašnjavam ja sinu, a on se okrene po kući pa će:

-          Sad vidim. U pravu si. Ti stvarno „ne gledaš“ tenis.

Ma džabe ukidali, „ko želi, nađe rešenje“. Sin mi pronašao preko „Eona“ da gledam sport klub. Dobro, plaća se, ali ne pušim, ne pijem, mogu valjda nešto da plaćam... Joj sad mi još bolje. Sad mogu da vraćam i gledam kad hoću i koliko hoću. I reprize gledam. Ne volim ja reprize serija, filmova, ali Noletove pobede volim. Po onome koliko sam puta gledala reprize osvajanja titula, pa Nole do sad ima preko 100GS.

Mnogo volim da se radujem, bilo da sam sama ili ima nekog u kući: skačem, tapšem, vičem. Koliko vičem, jednom sam i mog psa, moju Koku napolju uplašila, pa počela jadna da laje. Pomislila nešto mi se desilo.

Posle svake titule i muža smem da zagrlim. Skače i on sa mnom. Šta će jadan. Mora. S kim je takav je.  Sto puta kaže, „šta me briga da se ja sekiram kad izgubi, to mu posao. Idem ja na moj posao“. A onda ujutru i pre nego da kaže „dobar dan“, požali se:“ mnogo mi žao što izgubio. Dobar je to mladić. Ljudina. Alal mu majka, što ga rodila.“

Još na početku gledanja tenisa ćerka mi rekla:

-          Kolko voliš Noleta, počeću da ga mrzim. A dobar mladić, al ti ga brate pretera. Više voliš njega nego sina. ( Inače ćerka misli da sina volim više nego nju. Prestala sam da je razuveravam. Sad ima decu.)

Vremenom se navikla na to, ali nije na moje navijanje. Kad me čuje kako vičem kaže:

-          Majkoooooo. Ponašaj se.

-          Ne mogu. Podmladila sam se, pa navijam kao da mi je 15god.

-          Majko, unormali se.

-          Hoću kad prestanem da gledam tenis.

-          Kad će to da bude? Već 15 godina nisi normalna.

-          U baš me brige. Važno da meni lepo.

U 55 sam prvi put počupala obrve, u 60 počela da se farbam kod frizerke, u 65 prvi put sredila nokte. Dobro nemam još 65, ali ko još broji godine, godina gore dole, nebitno. Ako kažem da imam isto godina kao Šeron Ston, Madona shvatićete šta mislim.

Nisam se ovoliko sređivala u mlađim danima. A i što bi? Kad si mlad sve ti lepo, novo, sveže, mirisno, zategnuto. Daj ti budi lep u mojim godinama.

Uvek sam nosila kratku kosu, najlekše se održava. Išla sam kod raznih frizera, kod koga nije gužva. Bilo mi svejedno. E nije svejedno, shvatih to odskoro, od pre 20 godina. Od tad imam jednu stalnu frizerku. Biksi. Lepo šiša, sme i ume da proredi moju gustu kosu, a ono što mi najviše odgovara, lepo se ispričamo. A ne, ne ogovaramo nikog, nismo mi takve. Pričamo o svemu lepom.  Baš mi prija kad odem da se šišam. Jednom, još na početku, kaže ona meni:

-          Gotovo.

-          Šta već? Jao ajde šišaj me još malo. Evo, ovde mi dugačko.

-          Skratiću mnogo.

-          Ma nećeš, samo šišaj. Kosa brzo raste.

Nastavismo mi da pričamo, ona da me šiša i kad dođoh kući, muž koji nikad ništa ne primećuje kaže mi:

-          Au ženo. Ko te tako ofikari? Više nemoj kod te frizerke da ideš.

-          Ju, kako da ne idem. Ja nju mnogo volim. Nije ona kriva. Ja sam je terala. Uostalom kosa brzo raste.

Slučajno se sretnemo posle nekoliko dana, ona me zagleda:

-          Ja te mnogo ošišala?

-          Ma ne. Kosa brzo raste.

Hvalim se ja kako mi razgovori s frizerkom baš prijaju, a muž mi kaže:

-          Što ne ideš da piješ kafu s njom, nego da se šišaš?

-          E nije to isto.

Posle nekog vremena ćerka mi kaže:

-          Kad ti ta frizerka mnogo prija, što ne ideš da se farbaš kod nje? Tako ćete duže da pričate.

-          Stvarno, mogla bih – ukapiram i ja. Celog života sama se farbam, mogla bi malo da uživam.

-          E sad ćeš tako i da uradiš. Evo za rođendan, ja ti plaćam.

I tako umesto pola sata, sad idem kod moje frizerke 1,5sat. Ne kažu džabe da je dobar frizer kao najbolji psihijatar.

Volimo mi da pričamo o svemu, pa i kako i u ovim godinama volimo da učimo. Eto, ona je naučila da radi nokte.

-          Oduvek me to zanimalo. Konačno sam uspela da naučim. I baš mi se sviđa. Opušta me.

-          O to je baš super. Volim ljude koji su otvoreni za nove stvari. Možeš da radiš, sediš i pričaš. – oduševim se ja.

-          Mogla bih i tebi da uradim.

-          Ja ne volim one veštačke da lepim.

-          Ne, ne volim ni ja te. Ja radim samo prirodne.

-          Ali meni kratki i slabi.

-          Ma nema veze, ojačaću ti.

-          Misliš da mogu?

-          Zašto da ne?

I tako mi uradi nokte. Prvi put u životu. Nema tu šta puno da se razmišlja. A kad ću ako neću sad u ovim godinama; što bi moj brat rekao „za ovo malo što mi ostalo“. O baš su mi bili lepi i mnogo mi se sviđali.

A onda sam kupila papriku. Mnogo volim papriku u svim oblicima. Volim da pečem i pravim ajvar. Kupim ja to po malo, jednu turu, pa drugu, polako sama, uživam i ne umorim se. Joj, što sam ove godine našla dobru, kako se lako ljušti. Čas posla završim 15 kg.

Samo nokti mi više nisu tako lepi kao što su bili. Ma dosta i bili lepi. Dve nedelje sam izdržala da ih ne ogulim i ne skinem lak. Nego, sutra počinjem da radim. Završio mi se godišnji odmor. Nije red da ovakva idem na posao.

Srećom moja Biksi uvek nađe vremena za mene. Ubaci me u raspored, lepo se ispričamo i evo meni očas posla novi, lepi nokti. Taman porasli malo, pa još lepši nego prvi put.

Vratim se ja kući, sednem da odmorim; da se psihički pripremim za sutrašnji povratak na posao. Uključim televizor, a više gledam u nokte. U tom ulazi moj muž:

-          Otkud ti? Ranije si došao s placa.

-          Znaš šta sam ti kupio?

-          Šta?

-          Dođi da vidiš.

Muž pođe napolje, za njim i ja, razmišljajući šta bi to moglo da bude. Pogledam, a na stepeništu dva džaka paprika.

-          Našao sam dobre. Znam da ti mnogo voliš paprike.

-          ?!?!

-           

Ne znam kako vi, ali ja mnogo volim da gledam tenis. Otkako je kriza kod nas, poslednjih 10, 20, 30 ... godina ja ga gledam. Gledala sam Moniku, pa Ivaniševića i Živojinovića, a sad Noleta.

Noletove mečeve mnogo volim, jer on igra najduže. Igra 5,5sati i za to vreme mogu slatko ništa da ne radim. Niko ne sme da me dira da idem negde, ili radim nešto drugo, kad gledam Noleta. To je posao od nacionalnog značaja.

Volim tenis, jer tu nema krize, nema politike, nema ratova, udesa, ubistava, samo ona loptica leti levo, desno, tap, tap, tup, tup, ma prava opuštencija. Mada opet, kad Nole igra, onako kako većinom igra, onda nema opuštencije. To su mečevi za nervne slomove, infarkte itt. Ali ne dam se ja. Snašla sam se, pa tad sredim celu kuću. Iznenađenje je koliko stvari može za 5 sati da se uradi. Ma ne samo, sredi kuća, nego i dvorište i podrum; mogla bi i tavan, al ga nemam. U stvari, ima tavan na garaži, ali tamo ne smem da se penjem, nema stepenica, samo stube. A kad mi dođu deca i vide u kakvom je stanju kuća, odmah znaju koji je rezultat.

Volim tenis, jer sam sa njim proputovala ceo svet, a nisam makla iz dvorišta. Mislim se nešto, geografija mi uvek bila slaba strana, pa bi taman mogla da obnovim gradivo i naučim nešto o tim mestima i državama koje gledam 15 godina za redom. Ma neću. Sad sam ljuta i na Australiju i Ameriku zbog politike i korone. A bogami ni Evropa ništa nije bolja. Nek uče oni o nama. Ionako ne znaju gde se nalazimo i misle da jedemo živu decu, a ja baš napravila ajvar, prste da poližeš..

Volim tenis jer kad gledam kako drugi trče, i aktivni su, kao da sam ja. Čitala sam i ja nešto o vizuelizaciji: kad zamišljaš da nešto radiš, to je isto kao da to radiš.

Kaže mi skoro jedna prodavačica:

-           O doterala si liniju.

-          Da, to mi zbog tenisa.

-          Šta? Igraš?

-          Ma ne, gledam i nerviram se.

- nastavak sledi, ako vam se svidi

Nada je prosto obožavala drveće. Nije ta ljubav došla iznenanda. Ljubav prema prirodi usadila joj je učiteljica, kasnije nastavnica srpskog jezika, a onda s godinama i život.

Jednog vrelog dana, pre desetak godina, dok se vozila ulicom sa drvoredom, otkrila je nešto vrlo važno. Taj deo vožnje u ulici sa drvoredom, bio je mnogo prijatniji nego ostali gde nije bilo drveća. Razlika u temperaturi, svežini, hladu, prašini, svetlosti, učinio je da progleda. Do tada je i ona bila slepa kao i mnogi. Nije videla da nemamo dovoljno drveća, da ga je sve manje i da ne brinemo o njemu. Drveće je mnogo važno.

Od tog dana, razmišljala je i radila sve ono što može. Brinula je o drveću. Letnjim danima, nosila je flašu vode i zalivala poneko mlado drvo, dok ne ojača. Sadnjom drveća, oni koji su ga posdili završili su sav posao. Tu je prestajala sva briga o njemu. Ono je prepuštano samo sebi i vremenu. A mlado drvo je kao dete, treba mu nega i briga dok ne poraste; koliko ga čuvamo, toliko nam ono kasnije vrati.Bolno je bilo videti mlado drvo pored koga prolaze svakog dana mnogi, kako se osušilo.

Početkom brige o drveću, Nada je osetila još jednu promenu: osećala se mnogo bolje, nije joj smetala vrućina. „Izašla je“ sebi iz glave, prestala je da vrti iste samouništavajuće, loše misli; imala je lepše misli. Zaista deluje „kakve su ti misli, takav ti je život“.  Zaista je istina u misli, da je srećan onaj ko brine o drugome.

Jednog dana, Nada se vraćala iz bašte sa unukom. Unuk je jeo sladoled pa se umazao:

-          Baba, hajdemo do parka da se umijem – rekao je.

-          Važi.

Upravo su prolazili pored gradskog parka, pa je unuk znao gde je česma. Bio je to park sa borovom šumom koja je polako starila i sušila se. Nadi je bilo teško da gleda te osušene borove, kojima je predviđala još samo nekoliko godina života.“Šta će biti kad se osuše“ – pitala se. „Zašto ne podsade nove? Traba mnogo godina da porastu.“ A park je bio pun, šetale su majke sa decom, rekreativci, penzioneri, sportisti. U hladu borova, udisali su zdrav vazduh i odmarali, ili vežbali.

Konačno prošle godine, podsađeno je nekoliko novih borića. Posađeno i ograđeno i to je to. Do ove godine, polovina se osušila. Vrela su leta, a niko se od posetilaca nije setio da izabere svoj borić i da brine o njemu.

-          Uh, nismo poneli flašu da zalijemo bar jedan borić – rekla je Nada unuku. – leti treba obavezno da se nosi voda sa sobom. – Nada je mnogo volela da razgovara sa unukom. O kako su deca pametna, kad im posvetimo pažnju i slušamo. Unuk se umio, popio malo vode pa su krenuli dalje, ali Nada nije mogla da prođe a da ništa, baš ništa ne uradi za one boriće što su odolevali vrućini. Kiša nije bila u najavi baš još nekoliko dana, a do tad će se još neki borić osušiti. Dok je tako razmišljala, ispred sebe je ugledala bačenu flašu.

-          E, evo nam flaše – rekla je unuku.

-          Ali, ona je bačena.

-          Nema veze, nećemo iz nje da pijemo vodu, samo ćemo da natočimo vodu.- vratili su se do česme i ugledali na vrhu kante još 1 flašu. Nekoliko puta su napunili te dve flaše i dobro zalili nekoliko borića.

-          Tako. Spasili smo bar njih.- zadovoljno je rekla unuku.

-          Onaj deda se začudio što si uzela flašu iz kante. – rekao je unuk.

-          Ma nije zato. Čudi se kako se i on nije setio da uradi isto što i mi. Mi smo učinili dobro delo.

Oko njih je bilo nekoliko šetača, igrači nekog kluba, radili su vežbe, nekoliko majki i očeva šetalo je svoje bebe, ali niko im nije pomogao.

Te noći pala je kiša. Nenajavljeno.

U vreme dok sam bila dete, tek poneko je imao televizor. Crno beli, naravno. Program je počinjao u 18 sati i završavao se u 22. Dnevnik je počinjao u 20 sati, posle crtanog filma. Kad odgledaju crtani, deca bi bez pogovora išla na spavanje.

U našem komšiluku, u zgradi, živela je jedna porodica sa kojom su se moji roditelji družili. Komšinica je bila službenica u istom preduzeću gde je otac radio prvo kao VK radnik, a kasnije kao poslovođa. Komšija je radio u policiji, na poslovima za koje niko ne sme da pita: državna bezbednost. Moj otac ih je jako poštovao, a videlo se da i oni poštuju mog oca zbog vrednoće, poštenja i čestitosti. Majka iako domaćica, bila je vrlo razborita i vesela žena, pa su je rado prihvatili u društvo. Oni su materijalno bili mnogo iznad nas, ali po međusobnom uvažavanju  bili smo jednaki.

Majka je često hvalila komšinicu kako je vredna. Od nje je naučila mnoge stvari:

-          Sana, nikad ništa ne radi kad ima goste. Ona sve ostavi i sedne sa gostom da priča; tako ga ispoštuje. A ja sam mislila da pred drugima treba da pokažemo koliko radimo, tako nikad nisam stigla da se opustim. Kako su nas pogrešno vaspitavali, ali Sana je kulturna, obrazovana žena, zna da se ponaša. Kod nje se uvek osetim prijatno, kao da mi se baš obradovala.  Ona se ne trudi da ostavi utisak, njena dela govore koliko je vredna. Kuća joj je uvek sređena, evo jutros vidim na terasi veš. Sigurno ga prostrla rano pre nego što je otišla na posao, a oprala kasno sinoć (tad nisu postojale mašine za veš).

Te reči sam i ja zapamtila za ceo život.  Bilo mi je logično da se obradujem svakom gostu i ispoštujem ga, nego da pokazujem svoju vrednoću. Majka je od svakog volela nešto da nauči i otkrije po čemu je taj drugi bolji kako bi sebe nadogradila. Naravno, majka je znala da Sani zbog posla treba i odmor i slobodno vreme,pa se kod nje nije dugo zadržavala. Zaposlene žene bile su prava retkost. Ostajala je taman koliko je i Sana sedela kod nas. Po nepisanom pravilu broj poseta i vreme, bilo je ravnomerno raspoređeno, kako ne bi niko nikom dosađivao.

Kad se nekoliko godina kasnije, pojavio televizor u boji, majka je volela da kod njih ide i gleda televiziju.  Sa njom smo išle i sestra i ja, jer oca to nije mnogo zanimalo. Ponekad bi sa komšijom  pogledao samo dnevnik,  pa se vratio kući da pre spavanja,  u podrumu, gde mu je radionica, još nešto pripremi za sutra.

Televizor u boji je bio nedostižan za nas sa jednom radničkom platom. To je bilo nešto što nam je bilo logično da obrazovani, vredni ljudi imaju, a da oni sa manjim obrazovanjem, manjom platom malo sačekaju kako bi uživali u toj pogodnosti i blagostanju.

Bilo je to jedna od onih stvari zbog kojih su stariji mogli da nam kažu: Učite deco školu, da bi sutra i vi mogli tako da živite.

Čekajući to bolje sutra, učila sam školu i bila strpljiva. Zasluži pa ćeš imati – bila je glavna vodilja u našim glavama tada. Nikad nismo bili ljubomorni  ni ljuti što oni imaju, a mi nemamo.  Zaslužili su sve više što su imali, a bili su ljubazni i fini ljudi pa su to delili s nama. 

Majka je najviše volela da gleda klizanje na ledu. Oduševljavala se raznobojnim haljinicama klizačica, kostimima, šljokicama koje su sijale, a najlepše je bilo kad na kraju klizačice dobiju cveće, pa se od buketa nisu videle. Kod takvih slika, majka nije mogla da sakrije radost.

Svako veče kad je bilo klizanje, majka bi umesila neki kolač kako ne bi praznih ruku išla u komšiluk, ili bi ponela cveće iz bašte na brdu. I Sana je uvek mesila nešto kako bi nas dočekala i poslužila. Baš smo se prijatno osećali kod njih.

I kada su se oni odselili u veći stan, na drugom kraju grada, majka i Sana su  ostale dobre. Majka ih je posećivala  i kad se komšija razboleo i uveseljavala ga svojim šalama, tešila Sanu  kad je umro,  pa se onda tešile zajedno, kad je i moj otac umro. Čule su se telefonom, i u ime prošlih vremena koja su im bila trajna veza,  družile su se do poslednjih dana .

Jednog dana otac je došao kući nasmejaniji  nego obično. Drugačiji. Otac je bio veliko dete, umeo je da se raduje, a nije umeo ništa da sakrije, sve mu se oslikavalo na licu. Pozvao je majku, sestru i mene da sednemo za sto.

Onda je i on seo. Ja tek na polovini osnovne škole, sestra koja nije ni pošla u školu, majka i otac,  imali smo prvi porodični sastanak. Sedeli smo oko stola svi važni, značajni, ozbiljni. Očekivali smo šta će otac da kaže

-          Rešio sam da kupimo televizor u boji, ako se slažete.

-          Ali kako, on je skup. Nemamo para. – rekla je majka.

-          Zato sam vas i pozvao , da se dogovorimo. Treba mi vaša podrška, kako to da ostvarimo. Moraćemo da štedimo.

Taj sastanak mi je ostao urezan u pamćenje za ceo život. Prvi put sam imala pravo glasa, prvi put odlučivala o nečemu. Uvek smo se za sve dogovarali, ali taj prvi dogovor se pamti. Otac je i sestru i mene od rođenja voleo i poštovao. Odrasle smo kao ravnopravni članovi, misleći da je u svim porodicama tako, da se ljudi međusobno poštuju, uvažavaju i vole. Kasnije, kad sam izašla iz zone sigurnosti, shvatila sam da to nije svuda tako. Posle prvog šoka kad bi naišla na nepravdu, snagu da se izborim za svoja, često i tuđa prava, nalazila sam u samopouzdanju koje sam izgradila u ranom detinjstvu.

-          Ove godine bi mogli da se odreknemo mora. -  predložio je otac. – Mogao bih i nešto privatno da zaradim. Nabavio sam dobre daske, da napravim bure,uskoro će vašar, pa mogu tamo da prodam - Otac je završio pinterski zanat i bio je dobar u tome.

-          Ja bi mogla da idem u rasadnik da radim. Sad traže radnike.  – i majka je predložila.

Ja sam bila nezahtevno dete, a stvari sam dobijala baš zato što nikad nisam ništa tražila. Znam da je majka štedela da mi kupi novi kaput.

-          Ja se odričem novog kaputa – radosno sam povikala.

 I sestra se čak nečeg odrekla, tako da smo se svi vrlo brzo složili i doneli odluku da kupimo televizor u boji.

Otac je tako želeo da obraduje majku, danima je smišljao kako to da ostvari,  jer je znao koliko bi to njoj značilo. Majka  je skočila sa stolice, zagrlila ga i poljubila u obraz.  Znala je da je njemu  i crno beli televizor bio dobar.  Radio je to zbog nje, da nju usreći. Dobro su se poznavali.

Posle porodičnog sastanka, dogovora i poljupca, otac kao da je porastao. Da li je to bilo zato što se nekako uspravio, tek u našim očima je bio još veći. Nije mogao da sakrije radost. Zato se danima osmehivao.

 „Srećan je koji daje“.

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat