Gušt i dert

Živim na istom mestu gde sam se rodila. Samo se kuća promenila. Godinama smo se trudili, ulagali znanje, vreme, novac i trud, da nam bude bolja, udobnija i lepša za život.
Nažalost država u kojoj sam se rodila, i ova u kojoj sada živim nije više ista.
Ne mislim na veličinu, na ime, mislim na ono šta sada osećamo prema njoj.
Onu državu smo voleli, ponosili se njom, trudili se da doprinesemo, da bude još bolja i nama i svetu.. I u svetu su mnogi lepo govorili o nama i njoj. Zato nam je srce bilo ogromno. Zato smo bili srećni.
Ali nisu je svi sa strane isto voleli. Ko zna zbog kog razloga razorili su je, ponavljali nam da smo zli, da ne vredimo, da nas niko ne voli.
Srušilo se sve u šta smo verovali i voleli.
Trebalo je krenuti ispočetka, trebalo je ponovo se prilagoditi. Bio je to dug put, pa se usput negde izgubila i ljubav.
Neki su prestali da vole svoju zemlju.
Bilo je mnogo laži na tom putu, a kad se laž često ponavlja, počinjemo da verujemo da je istina.
Bolno je boriti se za nešto što je nekad bilo, teško je tražiti nešto što ti se čini da je izgubljeno. Zato su mnogi odustali.
Mnogo je lakše prikloniti se većini, jačem, moćnijem. Jer je u njihovom društvu sigurnije. Lakše je pljuvati po svome
Lakše, ali nije ni lepo ni kulturno, ni pametno.
Srušili su mi zemlju.
Kuću na sreću nisu.
I da su mi srušili kuću, znam, opet bih je pravila, krpila, prepravljala deo po deo, temelj, pa krov. Zato što drugu nemam, zato što mi tu žive deca. Bilo bi to teško, mnogo teško, ali nikad ne bih odustala, nikad je ne bi pljuvala. Nikad ne bi psovala mesto gde mi protiče život. Nikad ne bih govorila deci da je kuća u kojoj žive propala, da pobegnu u neku drugu lepšu, sigurniju kuću. Pokazala bi im kako se kuća gradi cigla, po cigla, greda po greda i učila da i oni to rade, malo po malo, a onda prema svojim mogućnosrima sve više i više, do maksimuma. Gradeći je, voleli bi je i vezali se za nju čvrsto i iskreno.
A na drugom kraju sveta postoje ljudi čije kuće često ruši uragan, a oni ih ponovo i ponovo na istom mestu grade. Prvo su me čudili, zašto ne pobegnu odatle, zašto ne odu gde nema uragana, a onda sam počela da im se divim.
Ne beže, jer vole zemlju u kojoj su se rodili, vole čak i taj uragan koji ih često neprijatno iznenadi. Ali čekaju ga spremni. Prilagodili su mu se, pa sad kuće prave od drveta, ne od betona i cigala, da ih ne povredi kad se sruši, da je lakše naprave ponovo.Trude se, ne odustaju.
I onda mu bude baš žao kad nas čujem kako grdimo po sebi, svome i svojima.
Sve više me strah da počnem da razgovaram sa nepoznatim ljudima. Plašim se pravca u kom će da ode razgovor. Postalo je moderno komentarisati kako ništa ne valja, niko nije dobar, niko ništa ne zna.
Pomislim, pa tako će reći i o meni kad se rastanemo.
Zato sam uvek birala ljude koji dobro i lepo pričaju o drugima. Znam, i u meni će videti nešto lepo. Onaj ko radi zna kako je teško napraviti nešto i naći će uvek razumevanje za druge i poštovaće tuđi rad.
Pitam se da li oni koji loše pričaju o drugima, mogu dobro da rade, da li su SAMO ONI TI koji su najbolji i najbolje znaju?
Ako misao prethodi delu, ako nam je život takav kakve su nam misli, onda je sve jasno.
Znam da oni ni sad neće ništa shvatiti, ali pišem zbog sebe. Da sebi olakšam.
Jer, mnogo mi je žao što smo toliko nesrećni.
A zemlja nam lepa i ovako nevoljena, dostojanstveno ćuti i trpi, čeka da je ponovo zavolimo i budemo srećni.

Izgledala je kao dama. Odmerena, dostojanstvena, kulturna. Uredna, ukusno obučena, primereno godinama, sa lepom frizurom. Bila je lepa žena, ili se tako činilo zbog njenog držanja. Nije ogovarala, nije se žalila. Vredno je radila svoj posao, ne gledajući šta i kako rade drugi. A svi su primećivali kad je ona u smeni. Najviše deca. Nekako je tada sve bilo drugačije, lepše, prijatnije.
Važno je da hodnici kojim deca koračaju budu čisti, da učionica u kojoj uče bide prijatna, da toaleti budu oribani i mirisni ... da u dvorištu ima puno drveća i da škola bude puna cveća... a to nije lako. Odgovoran je i lep to posao; i važan, baš kao i svaki drugi, mislila je dok je radila svoj posao najbolje što je znala.
I deca su shvatila da je njen posao vrlo važan. Shvatila su da je od toga šta radiš, važnije kako to radiš;da ne čini posao čoveka, već čovek čini posao i još mnogo što šta su deca od te žene naučili. I baš zbog nje su manje prljali hodnike i manje bacali otpad.
Ona jeste bila dama, samo je radila kao čistačica
U toj školi je radio i majstor koji je znao sve da popravi. I nije trebalo da ga neko zove. Sam bi uradio sve što je video da treba. Prekidao bi sam svoj godišnji odmor i dolazio kad su bile velike kiše, da proveri da li krov u školie prokišnjava.
Deca su volela da pričaju s njim, da gledaju kako radi. U njegovoj radionici bilo je puno alata i knjiga. Bilo im je to čudno. Šta će običnom majstoru knjige?- pitali su se, a onda shvatili da on nije običan majstor, on je bio veliki Majstor. Od velikog svako želi nešto da nauči; zato su učili kako se popravlja nameštaj, kako se namešta prozor, kako se menja ventil za vodu itd…
- Ne moraš da voliš knjige samo ako si profesor, doktor, advokat. Knjige svako treba da voli. – govorio im je. A mnogo je voleo istoriju. Proučavanje istorije mu je bio hobi. Kad nije imao posla, čitao je i pričao s decom.
- Učite deco istoriju, da nam se ne ponove ratovi.
Deca su zbog tog Majstora manje lomila po školi, a i ako bi im se ponekad desilo da slučajno nešto polome, sami su prihvatali odgovornost i dolazili da se prijave. A majstor bi se potrudio da to lepo popravi i da im ne naplati.
Jednom su ga pitali, kako to da se on nikad ne žali na platu, a ima troje dece. Dvoje svoje, a treće je očuvao kao svoje. Bilo je to dete njegovog prijatelja koji je rano umro.
- „Nije važno koliko para uneseš u kuću. Važno je koliko para deca iznesu iz kuće“. Ja sam srećan čovek; moja deca su skromna i vredna .
I druge savete im je govorio:
- E deco moja, budite mudri i pošteno radite: „čovek savetuje i voli, a život bije i nagrađuje“. – i deca su dugo razmišljala, nisu baš dobro razumela. Vremenom, kako su postajali stariji sve im je postajalo jasnije.
Najviše ih je učio, kad im ništa nije pričao, kad su samo gledali šta radi.
Pred sam odlazak iz škole naučio ih je vrednu lekciju: bilo je vrelo leto. Da li zbog isčekivanja raspusta, ili zbog vrućina tek I učenici I zaposleni su se opustili. Sedeli su u hladovini I čekali da prođe vreme i krenu kući. Iako su se hladili vodom, sokovima, bili su umorni od vrućine. Nervozno su uzdisali I žalili se na leto. U jednom trenutku pored njih je prošao Majstor. Nosio je trimer za košenje, lice mu je bilo znojavo I prekriveno tragovima posečene trave. Shvatili su da je on po ovoj vrućini kosio. Ali šta? Školsko dvorište je bilo uredno pokošeno.
- Pitao sam direktora, mogu li da pokosim baštu našeg penzionera, ovde pored školskog dvorišta? Nemam sad puno posla, a on nema čime da je kosi. I direktor mi dozvolio.
- Da li te to penzioner pitao? – pitali su ga zaposleni pored kojih je prošao.
- Ne. Želeo sam da ga iznenadim I obradujem. – majstor je bio radostan kao malo dete. – jedva čekam da mu vidim lice kad ujutru dođe I zatekne pokošenu baštu.
***
Kad su učenici odlazili iz škole pamtili su učitelje, ponekog nastavnika i tu Čistačicu i tog Majstora.
U toj školi su radili i druge čistačice i drugi majstori, samo što su oni mislili I radili kao da je njihov posao beznačajan, pa su ih I drugi ponekad tako gledali.
***
NEKIM LJDIIMA SE KLANJAMO ZATO ŠTO MORAMO, NEKIMA SE DIVIMO ZATO ŠTO ŽELIMO.NEKI SU VISOKO, A MALI, NEKI SU NA ZEMLJI A VELIKI.

Pošto sam završila priču, pređem ja sa reči na dela.. Nađem tri flaše, odvijem zatvarače, njih skupljaju svi moji za Akciju „čep za hendikep“, a flaše spljeskam.Moja majka prednjači u skupljanju zatvarača, čak odvija sa bačenih flaša iz kontejnera; zalud joj pričamo da to ne radi, voli da i u 83 –oj bude korisna. Valjda mi ta osobina od nje. „Mama, odakle ti ovi čepovi?“ – pitamo je. „Jesmo ti rekli da ne skupljaš iz kontejnera?“ – „Ne“. Ljuti se ona.“Daje mi ta i ta.“ – Izgleda da mojoj majci cela zgrada donosi zatvarače.
Dakle, uzmem te flaše i krenem da bacim. U mojoj ulici nema još novih kontejnera, ali zar to da mi bude prepreka?Odneću ih u glavnu ulicu. Biciklom stignem čas. Pogledam sa strane trotoara, gde idu pešaci: ne vidi se oznake i nema otvora. Moram znači sa strane gde prolaze kola. Obiđem ih u širokom luku, pazeći da me kola ne udare. Dobro, valjda su znali zašto su ih tako okrenuli i postavili. Nađem koji je za plastiju, a iz njega vidi jedan veliki plastični deo od automobila. „Super“ – pomislim. „Evo krenuli smo“. Kad pogledam, a unutra sve bačene kese sa mešanim otpadom.“Možda nisu videli oznaku?“ – utešim se ja.
Vratim se kući, a ono još komentara: „Zašto ste napisali da odvajanje otpada zavisi od žena?“ Pokušah da objasnim, da je to ženska grupa gde sam napisala, a i da mi je logično da u kući glavna bude žena i da organizuje gde će šta da se baca, a muž i deca nek nose u kontejner. „Da, ali socijalna odgovornost, je jednaka i za muškarce i žene. Žena ionako, ima previše obaveza, sad joj treba i da razvrstava otpad „ – odgovori mi gospođa. Dobro, dobro, za razvrstavanje otpada nema, a za FB ima vremena.
. Objavim ja i na mom profilu i odmah se javi muškarac: „Ja bih u nove kontejnere bacio političare.“ Dobro, bacaj koga hoćeš, mislim se, ja o politici ne raspravljam.
„Đabe mi razvrstavamo, kad evo upravo videh kako iz sva tri kontejnera sipaju u isti kamion.“ – javiše mi ljudi.
Mi ZNAMO da će oni sve u isti kamion, pa ne odvajamo, a oni ZNAJU da mi nećemo da razvrstavamo pa sipaju u isti kamion.
Kako se dobro poznajemo.
Ja ne razvrstavam, jer ZNAM da drugi neće, a drugi neće jer ZNAJU da ja neću. I tako u krug. Šta je starije kokoška ili jaje?
Da se malo opustim, upalim televizor da gledam crtane, kad ono Pepa prase i možete zamisliti koja tema? Tata prase i mama prase uče decu da recikliraju otpad: limenke, novine i plastiku.
I PEPA PRASE pametniji od nas.
Lako je meni da se pravim kad me podržavaju svi. O majci već rekoh, a tu je i cela familija, čak i unuk 3god; našao jedan zatvarač u bašti, oprao ga i dva sata čuvao da ga da meni. Video gde skupljamo čepove (Dom učenika, slobodno donesite). Snaja mi javi da je razvrstala sve što je imala: karton, flaše ali kad odnela do kontejnera nije mogla da ga otvori, pa sve ubacila u jedan koji bio otvoren. U stvari i ona bila na pogrešnoj strani.
Zar narod Nikole Tesle ne zna da reciklira otpad?
Sva sreća da je Tesla umro, možda bi se izjasnio kao Hrvat, oni ga ionako prisvajaju.
Izgleda nam treba edukacija.
Sad da se uozbiljim; svaka promena ide polako, ništa ne može preko noći pa ni ova naizgled jednostavna, a tako važna stvar.
A da nije tako crno potvrđuje i jedan doktor iz Paraćina.
Doktor Ivan Božinović (42) radi u Službi hitne medicinske pomoći u Paraćinu i od 2013. godine skuplja reciklažni materijal, prodaje firmi koja ga obrađuje ( firma ekosistem u Jagodini), i sav novac koristi da bi kupio aparate i materijal za zdravstvenu ustanovu u kojoj radi. Naravno, on u ovoj humanoj akciji nije sam - aktivno učestvuje nekoliko hiljada njegovih sugrađana.
Počeli smo sa 500 porodica koje su skupljale flaše, a sada ih već ima 1.500 i računamo da ćemo imati oko 5.000 - objasnio je svojevremeno Božinović
- Poslednja suma, kojom smo kupili tri EKG-a, aparate za inhalaciju, aparate za pritisak, udlage, kragne i drugo, iznosila je oko šest, sedam hiljada evra, i skupljali smo je oko godinu, godinu i po dana.
U početku je sve išlo sporije, kaže Božinović. Morao je da ide od kuće do kuće da objašnjava ljudima šta je zamislio, što ponekad i sada čini, jer su ljudi nepoverljivi, kaže. Ali, društvene mreže su olakšale organizaciju, a i za projekat se pročulo. Mnogo ljudi aktivno učestvuje na tome da se što više domaćinstava uključi. Jedan od načina da privuku i edukuju ljude jeste deljenje flajera.
Ono što je najznačajnije jeste da sada postoje punktovi sa velikim džakovima u koje stanovnici Paraćina sami ubacuju svoju iskorišćenu plastičnu ambalažu.
- Izađem iz smene, odemo kamionom pokupimo džakove, oko sat i po vremena, onda idemo u drugo selo, pa dođem kući malo odspavam, i tako.
Međutim, procenjuje Božinović, tek oko 20, 25 odsto stanovnika učestvuje u sakupljanju plastike, i "ko zna koliko toga još ima"

Izađem ja na ulicu, kad tamo , gle čuda: NOVI KONTEJNERI za različit otpad. Ja kao ekolog u duši i srcu, fotografišem to i objavim u grupi gde su sve žene. 6900 žena, ej.. Znate kolika je to sila i snaga? Šta sve mogu žene kad se slože? Zbog žena su se i ratovi vodili.
Pozovem žene da brinemo o svojoj deci i da čuvamo okolinu, odnosno da razvrstavamo otpad, da kod kuće nađemo način i mesto da odvajamo, plastiku, karton i ostalo.
I ženama se ti izgleda svidelo 400 lajkova oduševljenja i 50 komentara. Super biće nam čist grad, pomislim.
Kad ono, ne leži vraže. Počnem da čitam komentare:
Otkad čitam komentare, nisam pročitala nijednu knjigu. Zanimljiviji mi komentari, više iz njih naučim o sopstvenom narodu nego iz knjiga.
- U komentarima piše kako niko to neće da poštuje, pa onda drvlje i kamenje na sopstveni narod, da smo glupi, zaostali, Onda mi znamo da če razvrstani otpad sipati u isti kamion, pa onda zar mi da otpad razvrstavamo, a kučići nam kake po ulici, treba staviti kese, treba kažnjavati one što ne skupljaju za svojim psima, treba im uvesti porez i odrati kožu, pa se jave oni što imaju kučiće pa se posvađaju sa onima što nemaju. Razvi se polemika o tome ko pravi veće džubre, psi ili ljudi. Javiše se i oni koji bi da uvedu porez za nepismene, jer ne umeju da čitaju tuđe komentare. Posvcađaše se i mlađi i stariji, ko je nekulturniji. Potkačiše i nas što ne kupujemo kese u prodavnicama, nego nosimo torbe ( cicije za 2din), jer u šta ćemo da čuvamo otpad, ako ne kupujemo kese. Javiše se i oni čije komšije bacaju vruć pepeo zimi i pale kontejnere. Pišu i oni što žive u inostranstvu, počeše da drže predavanje kako je to u svetu, pa se naljutismo mi odavde, šta ih briga kako je nama, kad je njima super tamo.
- I tako u beskraj, zato ne odolih da napišem ovu PRIČU O NOVIM KONTEJNERIMA. . Imala bih još što šta da pišem , ali neće niko da čita i ovo je mnogo. E da je živ Andić, umesto „Na Drini ćuprija“, napisao bi „Na ulicama kontejneri“.
Puni smo saveta za druge,predadosmo se bez borbe, pobedi nas otpad.
A samo treba baciti pravi otpad na pravo mesto.
PS

Na sreću naiđoh i na nekoliko usamljenih komentara, vredi da se pročitaju:
Baš mi je žao kad vidim ovoliko uvreda za naš narod. Kad sami za sebe mislimo da smo najgori, to je onda baš lepo. 

-          Nemoj me podsećati na to. Rasplakaću se.  – reče jedna starija žena, drugoj, malo mlađoj.

Sedele su u maloj kuhinji pored šivaće mašine koja je celog života bila drug starijoj ženi. Nikad je nije napustila, nikad izdala.

-          Nemoj da me zagovaraš, ako želiš da ti haljinu završim na vreme.- pribra se i nastavi da šije.

-          Pusti haljinu. Važnije mi je to što si počela da pričaš.

-          Ne mogu da se vraćam, nemam snage. Neke stvari tek sada shvatam i prave mi nove rane. Zamisli još uvek ima mesta za rane, a za radosti više nema mesta. Sedamdeset mi je skoro.

-          Pročitaj mi bar još neku pesmu. – uporna je bila mlađa žena.

Žena uze staru svesku, ispisanu lepim rukopisom i ponovo poče da je lista, tražeći pesmu koju može da pročita. Pesmu koja je neće mnogo zaboleti... posle pola veka.

-          Ne volim pesme, ali tvoje su tako životne, originalne, sveže, drugačije.- ohrabri je  opet, mada je sve što je rekla, mislila iskreno.

-          Pisala sam ih umesto suza koje su presušile. – starija žena se potrudi da bude ravnodušna.

-          Koliko ti talenata imaš, to je za divljenjeImaš stila, ukusa, znaš jezike, čitaš knjige, pravila si kostime za izložbe, družila si se sa umetnicima, poštovali te... Toliko je lepote izašlo iz tebe, iz tvojih ruku...

-          Misliš, a završila sam ovako: kao čistačica, krojačica.

-          To su čestita zanimanja, ali ti si mogla da budeš..

-          Da, mogla sam da budem profesor, pisac, kostimograf, dramaturg.

-          Ne samo to. Mogla si da budeš ispunjena i .. – druga žena, napravi malu pauzu.

-          Srećna? Na tu reč sam zaboravila. Postoji li još, ili je odavno izbrisana?

-          Zašto ne napišeš knjigu o sebi. Da objasniš deci. – mlađa žena oseti ogromno divljenje prema ovoj jedinstvenoj ženi, sa sudbinom sličnom mnogima. Zašto postoji tolika patnja? Bi je žao, ali to ne pokaza, da je ne bi uvredila. Starija  žena nikad sebe nije sažaljevala, uvek se borila.

-          Pomišljala sam na to, ali baš zbog dece ne mogu. Povredila bi ih. Opet. A zašto? Čemu  bi koristilo? Ništa ne bi popravila. A nije ni fer. On više nije živ, ne bi mogli da čuju i njegovu stranu.

-          Olakšala bi sebi.

-          Navikla sam. 

-          Nije ti svejedno, kad još imaš suza.

-          Ima. Još se sećam nekih reči, čije značenje tek sad razumem. Varao me, a i njegova majka je znala.

-          I nije ga zaustavila?

-          Ne. Ona je bila srećna što sin još može da uživa, a ja sam kod kuće sedela i čuvala decu.

-          Mladi ste se uzeli?

-          Hm: ja 17, on 23.

-          Kad ste se razveli?

-          Kad nisam mogla više da trpim. Kad  ljubav prema deci više nije bila dovoljna da trpim strah, mržnju, bes, razočarenje, laž, nasilje i sve ostalo ružno što postoji.

-          Otišla si?

-          Pobegla.

-          Sama?

-          Teško je bežati sa decom. Uostalom, ostavila sam ih sa babom, dedom i ocem, tako sam mislila. Završila sam školu, Imala sam na sreću majku, zaposlila se.

-          Šta je bilo sa decom? Kako ti je bilo? Jesi ih posećivala?

Starija žena, odloži haljinu u krilo, zastade, pogleda negde u stranu i posle malo oklevanja poče tiho da priča. Mlađa je slušala bez daha, da je slučajno nečim ne uznemiri i ne prekine. Osećala je da će joj koristiti da se suoči sa utvarama prošlosti, da će joj oristiti kao ispovest i oprost:

- Danima sam smišljala šta da im donesem na poklon; da nadoknadim što nisam s njima, da ih podseća na mene kad odem. Deca su najlepša kad se raduju. Otrčala su oduševljeno kod oca da mu pokažu igračku koju sam im kupila, a on, a on, on je zgazio. Mrvio je nogom dugo, dugo dok su deca vrištala i molila ga da prestane.

- Onda je tako smrvljenu bacio prema meni. Nije to više bila igračka, bio je to moj život. – žena je posle svake rečenice pravila pauzu.

- Svaki put je bilo isto.  Ne, ne isto. Bilo je još gore. Cepao im je, mrvio, bacao poklone, a onda još i vređao, psovao i njih i mene. 

- Pomislila sam da ih mrzi, kao da su tuđa, zbog tog dela mene u njima. Dva dečaka stajali su pred sopstvenim ocem i majkom, kao siročići.

- Sve manje su bili srećni kad bi se sreli. Sve vreme smo mislili na ono što će biti posle.  Počela sam da dolazim krišom.Učila sam  sopstvenu decu da lažu, da varaju, da rade sve od čega sam ja pobegla. Prestala sam da im donosim poklone.

-  Šta bi radili s loptom s kojom ne smeju da se igraju? Šta s patikama koje ne smeju da obuju? Krišom sam dolazila, krišom sam gledala kako odlaze kući. Jednom prilikom dok sam čekala da uđu u kuću, sreli su se s ocem.  – žena je zastala.

-  A deca ne umeju da lažu.

- Lako je  otkrio da su bili sa mnom.  Imali su još malo osmeha i radosti u očima. Počeo je da viče i da ih tuče.

- Manji je pao: onda je  stariji skočio da brani brata; njega je to još više razbesnelo...Gurnuo ga je tako jako da je pao. Pritrčala sam i videla krv.

-  „Ti si kriva. Veštice.“ – vikao je i na mene. 

- Nije mi dao da idem s njima u bolnicu.

- Čekala sam ispred.

-  Za tih nekoliko trenutaka, moji dečaci su odrasli. Nisu se ni smejali, ni plakali. Danima nisu mogli da izlaze iz kuće.  Rana je uskoro zarasla, ali brinula sam zbog onih koje se ne vide.

- Prestala sam da dolazim da ih viđam. Mislila sam da ih tako čuvam.

 - Da bi to podnela, radila sam po ceo dan, da ne mislim, da zaspim bez misli, od umora.

-          A deca?

-          Tek posle nekoliko godina saznala sam ono što me brinulo. Saznala sam koliko su opasne bile rane koje se ne vide.Jedan je uspeo sa njima da se izbori, drugi nikad nije. Jedan  je radio sve što rade uspešna deca, drugi je radio je sve što rade nesrećna deca. Ni sada kao odrastao čovek nije našao sebe,  mir. A ja ne mogu sebi da oprostim što...

-          Što si ga rodila mlada?

-          Ne. Nije greška roditi, nije greška ni roditi mlad, nego ne upoznati onog s kim rađaš decu. Možeš sebe da kažnjavaš, zbog te jedne, jedine greške celog života, možeš da pokušavaš ovo i ono, da moliš, plačeš, ustaješ, prkosiš, prsiš se, možeš da probaš da počneš život ispočetka, ali ako dete nema snage da nastavi, da premosti tu tvoju grešku, sve je uzalud. Patnja je doživotna. – žena se savila i nastavila da šije.

-          Kako ste se ponovo sreli? – druga žena je opet upita.

-          Pomogao nam je jedan njegov rođak. Pričao im je lepo o meni. Zamisli! Podstakao ih je da se vide sa mnom. Pošli su u srednju školu, na fakultet, pa sam pomagala da se plate troškovi. Radila sam kao luda, srećna, da bar nekako pomognem.

-          I više nikad se nisi udala?

-          Hmmm. Eh da nisam. Jesam.Ponovo sam se udala... za njega.

-          Za njega?

-          Da. Hm. Mislila sam, ako nismo očuvali decu, hajde da bar zajedno čuvano unučiće. Ja sam odrasla, promenila se. Nadala se da je i on. Da se smirio. Ali, on je ostao isti kao kad sam ga napustila. A deca su više bila odsutna, nego s nama. A i bolje. Ništa lepo od nas ne bi naučila. Srećom brzo sam shvatila, da je moja žrtva besmislena i da jedno vreme koje izgubiš, ne možeš da nadoknadiš drugim. Moj ponovni odlazak, bio je veći dobitak za sve, nego gubitak. Moj muž se oženio, dobio drugu decu, naša deca su već navikli da žive bez majke, a ja navikla sama. Ne nisam uvek bila sama. Imala sam ponekog i ja. Duša nekad lakše podnosi samoću, nego telo. Telo još mlado, ne sluša uvek; zaželi se uskraćenih nežnosti... ali sve traje kratko. Posle je još teže. Svaku nadu i veru da možda može ipak da bude dobro, gasio je strah. Kad se jednom strah zavuče u svaku ćeliju, u svaku kap krvi, ostaje tu sa tobom do poslednjeg dana. Strah nam postane najverniji partner, pa onda nemaš ni želje ni snage da ga oteraš.  Ceniš bar tu vernost. Jedinu.

Starija žena je završila priču u istom trenutku kad i  haljinu. Pružila je haljinu mlađoj ženi, koja je ćutala. Nije znala više šta bi pitala, šta bi joj rekla. Nastala je tišina, koja se utopila u noć koju nisu ni primetile kad se spustila.

Napolju je bilo prijatno, vrelina je izgubila svoju snagu i žena iskoristi veče da zaobilaznim, dužim  putem krene ka kući, kako bi imala više vremena da smiri misli..

Na jednom ćošku, na semaforu, grupa srednjoškolaca se bezbrižno smejala. Čekali su da se upali zeleno svetlo  da krenu dalje.

Koliko srećnih mladih ljudi, a koliko nesrećnih odraslih ljudi – pomisli žena. – Kad i zašto ljudi prave greške?Šta je to što nas odvede na pogrešnu stranu ? Kako prepoznati da je mesto, odluka, postupak, čovek pogrešan?

Kako izbeći udes? Na putu za sreću još niko nije napravio semafor.

Posle nekoliko godina napustio je državnu službu i krenuo u privatan biznis. Ekonomiju je imao u malom prstu, a loše vreme devedesetih, njemu je potpuno odgovaralo. O svojim velikim planovima, svima je pričao. Pričao je kako je lako sa idejom i malo hrabrosti, bez dinara doći do prvog miliona. 
- Bože, kako ja ništa ne znam. Kako je ovaj čovek pametan i kako je ova ekonomija složena nauka.- pomislili bi oni koji su ga slušali, a ekonomija im je bila nepoznata tema.
- Ovaj čovek je lud – govorili su oni koji su se malo razumeli u stvari o kojima je pričao..
I dok su mu se prvi divili, drugi su se sklanjali ; zbog njega su se svađali; prvi su zamerali drugima zbog neodlučnosti i nedostatka hrabrosti, drugi prvima zbog naivnosti. Bilo je vreme koje zahteva akciju, vreme kad su mnogi isplivali na površinu i lako se obogatili.
Brzo se obogatio i on. Jedan auto, pa drugi, treći. Lepa moderna kuća, jedna druga, treća prodavnica. U jednom gradu, pa u drugom, trećem. Velika zemlja se raspadala, republike su zaratile i nisu više prodavale robu jedna drugoj. On je sa idejama išao ispred svih pa je otvarao veleprodaje u susednim zemljama. Preko njih je nabavljao robu iz zaraćenih republika. „Što gore to bolje“ – samouvereno se smeškao. Dok su se ostale prodavnice zatvarale, njegove su bile pune robe; robe koja je nedostajala a bila neophodna za život. Kako se jedna po jedna republika odvajala tako bi nikla njegova nova veleprodaja, a stara se gasila. Više se nije znalo ko je vlasnik. Prevareni dobavljači su uzalud zvali, niko im se nije javljao. Ni od koga nisu mogli da traže naplatu, nikog da tuže zbog nenaplaćene isporučene robe. 
Beli zubi su sijali dok se smeškao osmehom pokeraša koji dobija i mahao rukom objašnjavajući da je sada vreme „ako ne prevarim ja tebe, prevarićeš ti mene“. Uz novac su nezaobilazno išle i razne žene i samoljublje.. Promenio je i imiđ i počeo modernije da se oblači. Kupio je kožnu jaknu svetlo braon boje. 
Mnogo što šta je promenio u svom životu, a stil poslovanja je zadržao. I kad više nije bilo potrebe da preko susednih država nabavlja robu, iako je sad poslovao sa firmama iz svoje države, nije mogao da se oslobodi navike neplaćanja i izbegavanja obaveza. Nije bio novac u pitanju; imao ga je dovoljno. Toliko se zaigrao da jednostavno ništa nije mogao da radi po zakonu. Postao je zavistan od osećaja da je nekog prešao, napravio glupim, naivnim; zavistan od osećaja superiornosti, moći, slobode da radi kad, kako i šta hoće. Da je iznad svvega i svih. 
Onda se razveo; i tu mu je trebala sloboda.
U vreme kad je mogao pola grada da ima, kad je za njega radilo više stotina radnika, vredno i pošteno, počele su da kasne plate. Dok su radnici bili u čudu šta se dešava, on je počeo da im daje otkaze.
- Lopov. – objašnjavao je razlog otkaza. Za svakog bi isto rekao.
Ostali radnici nisu mogli da veruju. Bili su u čudu; to je bilo netačno. Znali su se međusobno, ali su podvijali glave i ćutali. . 
Nisu mogli da veruju ni kada je počelo da se priča da mu je neka roba zaplenjena i da je dužan. 
Nisu mogli da veruju ni kada ga nisu danima viđali. 
Nisu verovali ni kada mu je kuća otišla na hipoteku, ni kada je roba prestala da stiže, kada su rafovi u magacinu postajali sablasno prazni.
Ljudi ne veruju ni svojim očima, ni ušima, već u ono što im odgovara. Mislili su da su njemu oni drugačiji od ostalih, da njih više ceni, da o njima ima lepo mišljenje, da i nepošten može biti pošten, da i loš prema jednima može biti dobar prema drugima. Iz straha da ne ostanu bez sredstava za život, nisu videli ni verovali u očiglednu istinu.
Poverovali su tek kada su i oni dobili otkaz i kad su shvatili da će i njih lopov nazivati lopovima. 
Njegov pad i gubitak njih je više pogodio. Žalili su za onim lepim godinama na početku kad su se međusobno slagali, kao da su deo porodice pa se se svi trudil da uspeju i i radili kao za sebe. 
Mogla je to da bude dobra priča, sa lepim i srećnim krajem samo da je stao. Samo da je svoj pokeraški poriv obuzdao, samo da je malo ... a onda su shvatili da nije nedostajalo malo, već naprotiv. Mnogo je bilo pogrešno od početka. Država s kojom je nastavio da igra „poker“ nije bila nešto tuđe, nešto daleko i nevidljivo. Država su bili i njegovi radnici, ljudi sa osećanjima, potrebama, željama, strahovima; ljudi sa porodicama, a on ih je ostavio bez posla; on ih nije poštovao, vređao ih je i nazivao imenom svog usuda.
I žena od koje se razveo i sinovi koji su krenuli lošim putem i firme tuđe koje je upropastio i zatvorio bili su njegov greh. 
Nije shvatio , a ni dvadeset godina kasnije mnogi ne shvataju, pa rade slično kao i on..
Jedni su pričali da se preselio u jednosoban stan kod majke, da je prodao automobile, da su mu sve zaplenili. Drugi su  mislili da se sklonio negde zajedno sa svojim parama i da čeka pravo vreme da se opet pojavi.
***
Prolaznik se približi čoveku U trenutku kad prođe pored njega ovaj nešto glasno reče, i usta otkriše krezubu vilicu prerano ostarelog i propalog čoveka. Prepozna ga. Dugo ga nije video. Iznenadi i preseče ga ono što vide, ali ne oseti ni trunku zluradosti zbog njegovog pada. Samo tugu.
Loš je svako ko prevari drugog ili se raduje padu drugog. Svačiji pad, nas povija i obara, svačiji uspeh nas diže i ispravlja.
Seti se kako se nekad divio njegovom znanju i mislio kako je teško uspeti u životu, koliko tu treba kombinovanja, predviđanja, ideja, rizika. 
Odavno je shvatio da nije moralo baš tako. Dovoljne su mnogo jednostavnije vrednosti, koje su preživele vekove..
- E i ona mala, nikakva država je bolja od ove naše propale države. – čovek je žustro pričao drugom čoveku, pljujući i psujući svoju državu.
Prolaznik, ubrza korak i udalji se od čoveka u svetlo braon kožnoj jakni, jedinoj stvari koja mu je ostala iz vremena bogatstva .

Rešimo mi da svratimo na kratko na Sajam knjiga. U prolazu. Vraćali se s puta, pa nije u redu proći kroz Beograd a ne svratiti na Sajam. Ostavili malo para, tek za neku knjigu. Avaj zaboravili na ulaznice 250din. Dobro, što se mora nije skupo. Kupićemo knjigu manje. I 150din za parking – dobro još pola knjige manje, pod uslovom da se vratimo za sat.

Stojimo mi tako ispred ulaza i dogovaramo se gde prvo ići:

-          Ej, ljudi, vreme nam prolazi, a mi još  nismo ušli.

Uđemo mi i krenemo svi zajedno. A gužva. Lepo videt onoliko ljubitelja knjiga i dece i odraslih i mladih i nas u najboljim starim godinama, a i onih u malo manje lepim starim godinama.

Koleginica i ja ulazimo u prvu halu. Koliko hala  ima zbog žurbe, normalno nismo stigle da vidimo.

-          Kojim ćemo putem? Levo ili desno? – pitamo se.

-          Ja bi desno, nekako mi tako prirodno. – kaže jedna.

-          Ja bi levo, kao što ide kazaljka na satu. Ja uvek tako idem. – kaže druga.

-          Bolje da se razdvojimo. Evo ušli smo ovde kod štanda sa dečijim knjigama, pa tu da se nađemo, za sat vremena.

-          Ne može za sat. Već je prošlo petnaest minuta, a toliko nam treba i da izađemo sa sajma da bi stigli za jedan sat.

-          Znači pola sata.

-          Ajd vidimo se za pola sata. – konačno se dogovorimo.

Ajoj majko mila kako za pola sata videti svu ovu lepotu? Od studentskih dana nisam išla na Sajam, ali mi uvek neko kupovao knjige. Ili sam naručivala, ili za rođendan (sad će u novembru, pa ako ne znate da vam pomognem šta  da mi poklonite). Inače ni rođena ćerka ne zna više koju knjigu da mi kupi, a snaja mi jednom kupila knjigu i napisala posvetu: „nadam se da ovu nemate“. A istu takvu kupila  sam još kad je bilo prvo izdanje. Svejedno bila sam oduševljena zato što snaja ima isti ukus i što je imala hrabrost  da „rizikuje“.

Inače ćerka i snaja čitaju knjige, čak su i moju pročitale. Sin obećava treću godinu da će to da uradi, a muž kaže da su te priče najverovatnije glupost i da mi je bolje bilo da sam išla u baštu da sadim paradajz, nego što sedim za kompjuterom. A dobar mi muž, nije da nije, samo dok ja sedim i buljim u FB, neko mora i da radi..

-          Eto i policu sa knjigama sam napravio i stavio sve Nobelovce, a ona nikako da dođe na plac – žali se on deci.

-          Da,  ali nije stavio moju knjigu – pravdam  ja moj neodlazak..

No da se vratim poseti Sajma. Na sreću unuk već sa dve godine voli da sluša priče. „Pričaj meni sada. Čitaj meni još.“ – kaže i daje mi slikovnice. Zato krenem prvo njemu  da kupim neku knjigicu. Brže, brže, žurim, a tako bi rado zagledala svaku knjigu, listala, listala i ne bi se odvajala celi dan... Konačno se odlučim za jednu koja govori o šali i smehu. Baš sam zadovoljna, prošlo samo 10 minuta.

Sad još da nađem neku za sebe. Volim popularnu psihologiju. Gde li je taj štand? Okrenem se i ne mogu da verujem koliko imam sreće. Iza mene je.

-          Nemam vremena, možete li da mi preporučite neku koja se najviše traži, koji najviše hvale.- pitam prodavačice. One me belo gledaju. Jedan stari gospodin koji tu stajaše, pokaza mi na jednu knjigu.

-          Ova je mnoogo dobra.

-          Hvala puno, ali tu imam. – zahvalim se ljubaznom gospodinu pa se opet okrenem prema prodavačicama:

-          Ma znate šta, dajte mi ovu o mozgu „Kad mozak pravi gluposti“, ta nekako najviše ide uz mene.

Dobro je prošlo samo 5min.

Imam još nešto da uradim.

 Ponela sam ja i moju knjigu da je slikam; da mogu da kažem da i moja knjiga bila na Sajmu. Jao, smo koga naći da me slika. Svi žure, niko mi ne odgovara. Ispred stoji jedna mlada žena, sa mužem ili dečkom. E nju ću da pitam:

-          Izvini, možeš li da me slikaš sa mojom knjigom, da se hvalim da mi knjiga bila na Sajmu.

Devojka se nasmeja, pa uze telefon.  E, samo gde da stanem, da se vidi da je Sajam. E super ove pored Kreativnog centra. Može. Devojka me slika nekoliko puta.

Zahvalim se pa se setim:

-          Voliš li knjige?-  Pitam je, a shvatim da je to najgluplje pitanje za Sajam knjiga. Pa naravno da voli, osim ako nije došla da vidi pobednicu Rijalitija.

Na brzaka joj dadoh knjigu i dok otrčah dalje, a ona osta zatečena da gleda u iznenadni poklon. Us put videh mog omiljenog karikaturistu Kreativnog centra Boba Živkovića; zastadoh samo na kratko da mu to kažem i da ga potapšem po ramenu.

Sad još samo da nađem izlaz. A njega kao za inat nema, pa nema. Zove me i koleginica:

-          Gde si?

-          Idem, ma ne idem, trčim samo ne znam gde je izlaz.

-          Pa kod dečiješ štanda Pčelice.

-          Onda svaki drugi štand dečiji, ima i leptirića i pačiča i žirafa. Ma ne brini stižem. – odgovaram joj dok trčim.  Konačno nađoh. Izađem iz Hale, još da izađem sa Sajma. Sad ja nju zovem:

-          Gde si ti? Ja izgleda izašla jedan izlaz pre, nego gde smo ušli.

-          Ja sam pored kola.

-          E, samo sad je pao je mrak, pa ne znam ni gde se nalazim, a kamo li kola. Vidim neki autobus.

-          E super. Autobus sad prolazi pored mene.

-          Vidim te

 Pade mi kamen sa srca. Stigli smo da protrčimo kroz sajam, da kupimo knjige i to sve za sat vremena.

-          300din – kaže mladić na rampi za izlaz.

-          Zar sat parkinga ne košta 150din?

-          Da, ali vi ste prekoračili vreme.

-          Možemo li da znamo koliko smo prekoračili?

-          Jedan minut.

Eh ti kompjuteri je neumoljiv, platismo nevoljno:

-          A da se vratimo?- pomislih, pa se setih da više nemamo para.

Tek kad dođoh kući videh da je  slika mutna, ne vidi se da sam bila na Sajmu L

Ali ne dam se ja tako lako razočarati.

U kesi sa knjigom nađoh reklamu – za 3 čepa Pepsi kole 25% popusta za kupljenu Laguninu knjigu. A mi u Domu učenika imamo već 2 džaka skupljenih zatvarača i u Akciji Čep za hendikep učestvujemo već treća godina.  

. Ovo napisah za one koji nisu išli na Sajam da ne brinu.

Do 30.novembra do kad važi Akcija možemo da idemo u Lagunu svaki dan po ceo dan, nema gužve a i parking je besplatan

 

 

Stajala je pred kapijom nepoznatog dvorišta.

-      Da li da uđem?- pitala se.

Već nekoliko dana je o tome razmišljala. Bilo je vrelo leto i većina biljaka je loše podnosila tropske vrućine. Gledala je u dvorište ispred sebe i bilo joj je teško. Kivi u koga je gledala se sušio. Opkoljen betonom, izložen jakom suncu jedva se nosio sa sušom. Listovi su prerano požuteli, a plod je bio sitan i suv.

Dok je razmišljala da li da uđe, iz kuće izađe čovek.

-      Gospodine. – pozva ga. Čovek se iznenadi, ali ga njen pristojan izgled umiri.

-      Izvinite – poče, neodlučno – nemojte da se ljutite. Htela sam da Vas zamolim da zalijete Vaš kivi.

-      Izvinite – reče i čovek – a zašto Vas zanima moj kivi?

-      Znate i ja imam kivi.

-      Eto. Razlog više da brinete o svom a ne o mom kiviju. – čovek reče, ali nije bio ljut. Radoznalost i čuđenje šta ova žena hoće, bilo je veće od ljutnje.

-      Ja upravo brinem o svom kiviju.

-      Kako, baš me zanima?

-      Znete pre nekoliko godina  smo posadili kivi – jedan muški i pet ženskih. Tako to ide. Ipak, nismo znali puno o njemu, pa se našom greškom muško stablo osušilo. Prskali smo ga, a kivi ne voli ništa  od hemijskih sredstava. Gajenje je potpuno prirodno. Bila sam tako tužna; mislila sam da žensko stablo neće moći da rodi, jer nema ko da ga opraši. Ipak rodilo je.

-      Kako? – zainteresovao se čovek.

-      Znate, ja stanujem dve ulice dalje od Vas. U blizini nema ni jedno drugo stablo kivija, samo Vaše.

-      Znači, zahvaljujući ...

-      Da. Zahvaljujući Vašem drvetu i moje je rodilo. U međuvremenu smo opet nabavili i muško stablo i svake godine imamo nekoliko gajbica plodova. Ipak da nije bilo Vašeg stabla, možda bi do sad i isekli ona preostala ženska stabla i nikad ne bi saznali kako je to divna i blagorodna biljka. Zato sam htela da Vam kažem da zalijete svoja stabla. Iz zahvalnosti. Da ne pate , a i ko zna kome će opet zatrebati. Kivi voli dosta vode i traži zalivanje, a Vaš mi deluje baš „žedan“. Znam to, jer kivi u mom dvorištu sada i pored suše izgleda nepromenjen, zelen i rodan kao i svake godine. Redovno ga zalivamo i lako odoleva vrućini Razumete li zašto Vas molim?

-      Da – nasmeja se čovek. – Shvatam. Svi smo povezani i sve je povezano na ovaj ili onaj način. Očigledno, pa se ne vidi.

Nije bilo tako davno, možda je od tad prošlo tek dvadesetak godina. Možda koja manje ili više nebitno, ali svakog leta kad bi naši koji rade u inostranstvu, dolazili na odmor, nešto me je čudilo u njihovom ponašanju. Ne bi se ljudski ni odmorili, ni pozdravili sa familijom, odmah bi žurili do bašte. Kao da su se više radovali njoj nego svima nama koji smo ih čekali.

Šetali bi baštom, zavirivali oko stabljika, tražili zrele plodove. Kad bi ih našli brali su ih nežno, nekako s poštovanjem, uzimali ih u ruke, okretali, kao da ih miluju. Onda bi ih prinosili licu, mirisali, naslanjali na obraz i tek posle svega bi se usudili da zagrizu plodove zemlje iz koje su davno otišli

-          Kako je dobar! – govorili su s oduševljenjem, kao da prvi put kušaju nešto takvo. – Kod nas nema ovakvog.

 -           Šta je toliko dobro u jednom običnom krastavcu, paradajzu, šljivi, jabuci …? – pitala sam se.- Zar je moguće da je nešto ovde bolje od bilo čega u tamo nekoj bogatoj zemlji; gde je sve veće i vrednije?

Sad ih razumem. Paradajz više ne miriše kao nekad. Tvrd je i žilav. Kad ga sečete, pola treba da odbacite jer je zeleno...

 Sve se menja, valja se naviknuti.

E neću da se naviknem na lošije. Bar ne još. Još uvek nalazim onaj stari dobri paradajz. Kod Vlade na pijaci. Još uvek radije idem na pijacu, nego u supermarkete. Nekako mi lepše i toplije. Mogu da popričam sa prodavcima, da se našalim; oni prodavci u marketima od prezauzetosti ne vide nikog, a i kad ti se osmehnu to rade hladno, profesionalno, zato što moraju. Ovi na pijaci se dovikuju sa tezge na tezgu, glasno smeju dok piju vruću rakiju zimi da se ugreju, dok jedni drugima kupuju kafu; imaju poverenje jedni u druge, ostavljeju svoju robu da im komšija proda kad oni odu nekim svojim poslom.

Dobro, znam, znam da je sve više robe na pijaci iz supermarketa, iz uvoza. Znam da je sve više nakupaca, ali ima, ima i onih koji prodaju svoje proizvode.   Oni su na onim sporednim tezgama, imaju manje robe, a ako im pogledate ruke, videćete žuljeve i ispucale, crne dlanove, baš kao što je zemlja koju vole najviše na svetu.

Deda Vlada voli da se zdravi. Svaki put kad odem da kupim nešto, on mi pruži ruku. I rado je prihvatim, jer znam da je poštena i radna. I ne smeta mi što je gruba.

Upoznali smo se pre nekoliko godina, kad je bio poslednji progon Srba sa Kosova.

Rušili smo staru šupu, a stare zgrade su zidane od kvalitetne cigle i imaju dobar crep, tako bar kažu. Šteta je bilo to bagerom polomiti, pa smo potražili nekog ko bi pomogao da je srušimo, a da  za uzvrat uzme te cigle i crep.

Niko se nije javio.

Samo Vlada.

 Došao je sa sinom i unukom i starim traktorom, kojim su prebegli.

Nije on od onih „što su uzeli milione maraka za svoje kuće i došli ovde „kod nas“, da nam uzimaju radna mesta“, kako su neki  puni besa govorili.  Ne zameram ja ni tim besnim ljudima, jer bes dolazi iz nemoći, kad se humanost predugo testira, pa se na kraju potroši.  Kad za ono za šta si nekad imao snagu da razumeš i pomogneš, više nemaš snagu.  Onda počinješ da se ljutiš na žrtvu, na, izbegle,  proterane, prognane. Vidiš da ti je tako lakše, da te manje dotiče i boli, pa onda nastavljaš da se ljutiš i psuješ.

Dobro bi bilo da su svi osim žive glave, srca punog bola, straha, nemoći, nepravde, ovde gde su došli kako bi preživeli,  doneli i novac. Znao je svako i malo obavešten, kakva je njihova sudbina. A sudbini je nemoguće prkositi.

Pokušao je to Vlada sa svojom porodicom, pa je na kraju spasio samo traktor, nekoliko stvari na njemu i veliku porodicu. Dovoljno za još jedan početak u šezdesetoj godini.

Kako smo se namučili dok smo tu šupu srušili.

 Zajedno smo radili s Vladinom porodicom i videli koliki su radnici. Dok smo brisali znoj, umazani od blata i prašine nebrojeno puta smo pomislili, da su pametni oni što bi pozvali bager i sve srušili. Vlada, sin i unuk, nisu se žalili, nisu psovali. Kao da ih je bilo sramota, ili su navikli na veće muke. Vlada je bez reči radio sa urođenim osmehom . Nije pričao o sebi ništa, ništa o prošlom životu, ništa o budućnosti. Samo je jednom prilikom dok smo se odmarali rekao:

-          Ovo će mi biti treći put da pravim kuću. Prvu sam pravio sa ocem u Makedoniji gde sam se rodio, drugu sam skoro završio na Kosovu, a eto sad moram sve ispočetka.

Dobili su neku malu, napuštenu kuću u selu  desetak kilometara od grada. Nije bila baš u nekom stanju, ali onom ko nema ništa i malo je dovoljno.

Nismo mu ništa odgovorili, na te reči. Nismo znali šta bi rekli. Koje su reči prave? A on je onda dodao:

-          Ništa mi nije bilo teško, osim jednog. Kad sam pitao prvog komšiju, da li ima da mi pozajmi pare da kupim crep, da pokrijem kuću; ide zima, a kuća prokišnjava – Vlada je tu zastao malo, pa istim glasom nastavio – komšija mi je rekao: Eno idi iza štale pa uzmi one snopove kukuruza pa njima pokrij kuću. Tada sam se zakleo da ću raditi i dan i noć i pokriti kuću crepom.

Pomogli smo mu koliko smo mogli, pomagala je i država.

Vlada već godinama dolazi na pijacu i prodaje povrće i lubenice. Naučio je još sa ocem u Makedoniji kako da bude dobar povrtar.  Ponekad su ga menjali snaja i unuka, ali niko ne prodaje tako dobro kao Vlada. Nekoliko godina na pijacu je dolazila i baba Milenija. Kako je samo ona imala lep osmeh. Kako je samo znala da mi se obraduje.  Kao najrođenijem. I ja njoj.  

Rado sam išla da kupim kod nje, pa i onda kad mi ništa nije treba. Da im pomognem, mislila sam, a ona bi mi u kesu stavljala još nešto više -  vezicu luka, vezu blitve, papričice za muža ...

-          Uzmi. Uzmi. Hvala Bogu, sad imamo. – sa osmehom bi govorila. Često nije htela da naplati, a ja bih ostavljala novac na tezgu i bežala.

Sada više ne dolazi:

-          Ne damo joj da radi. Ne sme. Bolesna je. Čuvaju je unuci, ali ona ne sluša. Navikla da radi, pa se iskrade i ode do štale i bašte. – kaže Vlada, svaki put isto, kad ga pitam za nju. A ja je isto pozdravim.

Jutros opet odem  na pijacu da kupim paradajz.

-          Sve sam prodao. Evo imao sam deset gajbica i sve otišlo.

-          A ja htela da te hvalim, kako ti je najbolji paradajz, a ono izgleda ne treba.

-          Ne treba. Hvala. Imam stalne kupce. Čim neko kupi jednom, dolazi stalno. 

-          Pa da. To je najbolja reklama. Ne znam zašto i drugi tako ne rade? Zašto beru zelen paradajz?

-          Doneću ti sutra paradajz kod kuće.

-          Ne treba. Doći ću na pijacu.

-          Ne, ne. Donećemo. – osta uporan Vlada i još  mi reče kako mu se unuka zaposlila..

Voli da priča o svojima. 

Svaki put kaže nešto o svojima i pita kako su moji. Pričao mi je još  i kad mu se  druga unuka  udala i kako nije htela da uči; da mu jedan unuk otišao negde daleko da radi, pa onda da drugi neće da se ženi; kako mu je sin bolestan. Stigle ga posledice sa ratišta.

 I o lepim i ružnim stvarima priča. Isto. Bez hvale i žaljenja. Tako to ide u životu.

I tako Vladini žive isto kao i svi drugi.

 Spolja, jer ono što je unutra se ne vidi.

 

 

Nikada nisam znala da razlikujem koje meso je bolje: od buta ili plećke. Sigurno je bolje ono što je skuplje. Ali šta kad na akciji bolje meso bude jeftinije?

Danas odem u Ideu da kupim junetinu.

-          Možete li da mi sameljete 600gr junetine?

-          Hoćete od buta ili plećeke? – upita me ljubazna prodavačica koja skoro dotrča sa drugog kraja prodavnice. Videlo se da ima malo radnika. Savih se da bolje pogledam cenu.

-          Ja se u to ne razumem.

-          Ma možete i od plećke pa ću dva puta da Vam sameljem.

Uzmem  tako meso i krenem da kupim još nešto. Ma nikako to da nađem. Vrtim se oko onih polica sve u krug.

-          Gospođo, gospođo. Uh, dobro da sam Vas našla. – trči za mnom ona prodavačica. – dajte mi to meso. Nisam Vam dobro kucala.  Dala sam Vam plećku, a naplatila but.

Gledam je ja belo, ne shvatajući šta mi priča.

-          Naplatila sam Vam više.

Otkuca mi ponovo meso i pruži.

-           Jao kad sam shvatila šta sam uradila odmah sam pošla prema kasi da Vas tražim. Da Vas nisam našla, ne bi mogla da se smirim. – reče iskreno se osmehujući  i požuri da pakuje robu. Bila je sama na odeljenju za meso.

Zahvalih joj iskreno obradovana. Obradova me činjenica da još postoje ljudi koji se brinu ako vas oštete za 60dinara.

I nije to mali gest. Ništa nije malo, ako padnemo na testu.

-          Kako Vam se zove koleginica koja radi na odeljenju za meso? – pitah drugog prodavca.

-          Zorica. Zašto pitate?

-          Hoću da je pohvalim.

 I evo: hvalim jednu Zoricu koja radi u Idei u Jagodini na pijaci, i koja je sačuvala i poštenje i savest i osmeh, bez obzira na sve okolnosti. A to je mnogo.

Možda za ovu pohvalu  Zorica neće  saznati; ali znam da će nastaviti da radi isto. Takvi se ne menjaju i ne kvare lako.  A ako ipak nekako sazna,  možda će joj prijati i biti lakše kad umorna dođe kući s posla.

 

Posle dužeg oklevanja ( ne znam zašto) shvatih da ipak moram da odem na kontrolu kod kardiologa. Samo da uzmem uput.

Odem u 11h. Čekaonica puna. Osvrnuh se oko sebe i počeh da čitam obaveštenja. Sezona godišnjih odmora radi samo jedna doktorka, pre podne. Moja otišla u penziju.

- Pretpostavljam da je sad kasno da predam knjižicu? – uspeh da na kratko zadržim i upitam sestru. - Piše da se knjižice predaju od 7?

- Jeste. Dođite sutra u 7. – sestra mi kratko odgovori i žurno ode.

Dođem kući i kažem mužu:

- Ostavi mi ujutru knjižicu kad pođeš na posao, a ja ću kasnije da dođem kod doktora.

Sutradan u 7 i 15min, muž ljutito ulazi u sobu i još s vrata viče:

- Knjižice se LIČNO daju sestri. Eno puna čekaonica, svi čekaju sestru. A ona dolazi u pola 8.

- Kako kad mi rekla, a i videla sam i da piše? - pokušah ja da se opravdam.

- Nova pravila, rekoše mi ljudi. Eno svi sede i drže kod sebe knjižice.

- Zašto onda treba da se dođe u 7? – htedoh da pitam, ali odustadoh.

- Evo ti ova TVOJA knjižica pa radi s njom šta hoćeš. - baci mi knjižicu s vrata. - ja zakasnio zbog tebe na posao.

Eto, još ja ispadoh kriva.

Sva sreća da sam na odmoru. Nego dok se ja spremi, za danas je kasno. Moraću neki drugi dan.

Odložim sve obaveze i taj dan posvetim ČEKANJU.

Stigoh tačno oko 7, sestra stiže skoro tačno u pola 8 a kod doktorke stigoh na red taćno za pauzu.

- Ne nerviraj se, ne nerviraj se – umirujem sebe. – Kud žuriš? Ionako si na odmoru.

Kad se završi pauzaaaaa i konačno stigoh na red, ljubazna doktorka me upita:

- Šta Vam treba? Uput? A pa ne može danas. Uputi za specijaliste se uzimaju od 1. - 5. u mesecu.

- Ovaj narod nikako da se nauči redu – reče sestra pružajući mi račun za participaciju. Da li je ona to na mene mislila?

- Smiri se smiri se. Sva sreća da si do 5-og na odmoru. Ionako nigde ne ideš.

Mada, mislim se, mogla bih nešto sezonski da radim. Mogu, npr da dam oglas:

"Dok ste Vi na odmoru, ja čekam u redu za Vas. Cena povoljna."

Zadruga je kao svaka zavisnost zanimljiva, privlačna i lepa na početku, jer da nije tako ne bi se mnooogi upecali.

Npr mogu je gledati bolesni, garantovano skreće misli, usamljeni , ili  oni što pate od nesanice. Eto ja sam mojoj majci predlagala da gleda zadrugu kad se probudi ujutru u 4, kako bi posle imala o čemu da priča sa komšinicom kad piju kafu. Nema mnogo tema za razgovor ako imate 80 i kusur godina.

Problem ove zavisnosti, kao i bilo koje druge, nastupa ako se pretera. Onda su posledice opasne, bilo moralne, estetske, intelektualne, kulturne, vaspitne, finansijske.

Ne volim da sudim, samo se čudim, a onda podsetim sebe da postoje ovakvi i onakvi ljudi i ukusi.

Eto opet smo se podelili za one koji su gledali i oni koji nisu, na one koji su za Kiju i one za Lunu.

Mnogo volimo da se delimo.  Kao nekad na četnike i partizane, na patriote i izdajnike, na intelektualce i primitivce, na demokrate i nedemokrate, na vlast I opoziciju  itd itd. Hajd što različito mislimo i vidimo stvari to je dobro, ali nije dobro što se uz to svađamo, vređamo, čak mrziiimo. Hej, mrzimo se međusobno; zar nam nije dovoljno šta nam drugi rade?!

I znate šta, nismo mi izmislili rijalitije. Nismo mi toliko pametni da to izmislimo ( šta smo mi uopšte izmislili u poslednje vreme, ne mogu da se setim); to vrhunski, svetski timovi psihologa osmišljavaju.

Bacaju nam udicu, hvataju nas na EGO – na neodoljivu potrebu da smo U PRAVU, da smo bolji od drugih - Ja sam u pravu što sam gledala, ne ja sam u pravu što nisam gledala,  Svađamo se ko je u pravu, pa kad verbalno nije dovoljno a onda “drešimo kese” i šaljemo poruke.”U pravu sam ja što sam za Lunu”. “Ne, u pravu sam ja što sam za Kiju.”

Hajde da kad već imamo priliku vežbamo toleranciju. Hajde da se složimo, makar oko toga  da se ne slažemo.

Evo čitam ove objave gde se pljuju oni koji su poslali poruke za rijaliti igrače a ne za bolesnu decu. Jeste, razlika u prikupljenom novcu za jedno i drugo je ogromna, ali to ne znači da oni koji su glasali ne šalju poruke i za bolesnu decu.

Ne znači ni da oni koji pljuju druge i objavljuju takve tekstove šalju poruke za bolesnu decu.

A ako šalju, hajde da to objavljujemo, hajde da svako pođe od sebe od onog dobrog što je uradio.

Hajde da tako preplavimo internet, da ŠIRIMO dobrotu, lepe želje i humanist.

Evo ja nisam poslala nijednu poruku za Zadrugu, ali svakog meseca šaljem bar 2-3 poruke za bolesne.

O ovome treba pričati sve dok vrednost novca uplaćenog za humanitarne fondove ne nadmaši vrednost novca za rijalitije.

Tad će nam i država biti bolja. Jer država, to smo mi.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Januar 2021					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

• MOJA MAJKA 4- deo
• PRIČE za decu i odrasle - NEKA SVOGA I U GORI VUKA
• MOJA MAJKA 3- deo
• PRIČA ZA DECU I ODRASLE - lepo je sve što volimo
• MOJA MAJKA 2- deo
• MOJA MAJKA 1- deo
• PRIČE ZA DECU I ODRASLE - Pažljivo s rečima
• PRIČE ZA DECU I ODRASLE - PUT NA MORE -
• ŠETNJE S BEBOM - priče za decu i odrasle
• Mama i tata uče - priča za decu i odrasle

• kratke priče [128]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom