Gušt i dert

MOJA MAJKA 3- deo

pitija | 31 Decembar, 2020 19:02

Ja sam bila poslednja generacija u srednjoj školi koja je nosila uniformu: radne bluze i kecelje. Većina učenika prestajala je da ih nosi, naročito maturanti. Većina profesora je to tolerisala. Pomirljivo su prihvatali još jednu promenu. Pojedini su se uporno držali starog načina oblačenja, pa su na njihovim časovima svi morali da imaju uniformu. Imali su je tako što su od ono malobrojnih u školi koji su je i dalje nosili, zajmili. Kad bi prošao taj čas kod „opasnog“ profesora, vraćali bi je, svi zadovoljni i svi „siti“.

Meni nije smetala uniforma, a nisam imala ništa protiv ni da prestanem da je nosim. Nisam bila od onih koji su se osećali zarobljeno, ugroženo, sputano i koji su žudeli za nekom novom slobodom. Uvek sam se osećala slobodnom, ravnopravnom. Ipak, moralo je ipak da odlučim šta ću. Bližio se početak završne godine i trebalo je odlučiti da li nabaviti novu kecelju, ili ne. Sećam se da sam rekla majci da bi mogla da prestanem da je nosim.

- Zašto bi je šila, kad više niko i ne nosi. Više nije obavezna.

- U redu, ako tako želiš.

- Šta ti misliš? – pitala sam.

- Još malo si u školi, uskoro završavaš srednju i više nikad nećeš imati priliku da nosiš đačku uniformu. Jos samo ovu godinu si đak i nikad više. Svoje odelo nosićeš ceo život. Zašto bi žurila? Uživaj u ovo malo vremena što si đak, a uniforma je jedno lepo obeležje tog perioda..

Bilo je to vrlo lepo i logično objašnjenje. Zato sam odlučila da za tu završnu godinu sašijem najlepšu kecelju: kecelju sa belim rajsferšlusom. Niko još nije imao takvu. Tako sam i dalje imala školsko obeležje, a opet bila svoja.

I u uniformi sam se razlikovala.

Kasnije sam čula da uniforme nose đaci najprestižnijih koledža Kembridža, Oksforda, Itona.

Tada smo manje bežali iz škole, nego sad. Ipak, normalno je bilo bežanje poslednjih dana sa časova. Naše odeljenje je poslednji čas kod razrednog ostalo u učionici. Bila je to prava radost kad je ušao i video celo odeljenje kako ga čeka. Iako su ocene i izostanci bili zaključeni rekli smo mu: Nismo hteli zbog Vas da pobegnemo. Želeli smo da i ovaj čas provedemo zajedno. Ostala odeljenja su bila u dvorištu sa muzikom, a mi smo bili sa našim razrednim, sedeli i smejali se i prepričavali srednjoškolske dogodovštine. Bio je to divan čovek Radiša Miletić. Predavao nam je matematiku, ali više od matematike, naučio nas je svakodnevnim, životnim stvarima.

Kažu da nikad nije dolazio na mature. Na našu je došao, posedeo malo i otišao. Nedavno mu je umro otac, pa mu muzika nije baš prijala. Od nje nismo mogli ni da se čujemo. Ali mi smo već sve jedni drugima rekli na poslednjem času.

Te savete: ne žuri, uživaj u onome što si sad, jer se to vreme nikad neće vratiti, govorila sam mojim učenicima kasnije, naročito kad su počeli pre kraja srednje škole da beže sa časova. Često bi me poslušali.

Uostalom, ko ne posluša lepo i logično objašnjenje.

PRIČA ZA DECU I ODRASLE - lepo je sve što volimo

pitija | 26 Decembar, 2020 12:58

Uki često dolazi kod babe i dede da se igra sa njima. Baba i deda mu pričaju razne priče a i lepo se razgovaraju. Uki pita, baba mu lepo, strpljivo odgovara.

Jednom je baba uzela popilotne da uvije kosu:

- Uki, sačekaj da uvijem kosu, pa da se igramo. – Uki je seo pored babe i pogledao šta ona radi.

- Baba, zašto to radiš? – pitao je.

- Da budem lepa. – odgovorila je baba.

- Zašto da budeš lepa? – pitao je Uki začuđeno. Bio je zbunjen. Babi nije jasno šta njemu nije jasno. Onda je baba malo razmislila. Naučila je da malo promisli o onome što joj Uki kaže. Deca su iskrena i uvek pričaju važne stvari. Odrasli ponekad pričaju tek da bi pričali, kod dece je drugačije. Deca razmisle o onom što pričaju.

- Uki, voliš li ti da baba bude lepa?

- Ne .- opet Ukiju nije bilo jasno šta ga baba pita, ali je babi postalo jasno. Odrasli su život zakomplikovali deleći ljude na lepe, manje lepe i ružne. Deci je to nebitno. Deca kad nekog vole, vole ga bez uslovljavanja, bez poređenja. Vole ga onakvim kakav je prema njima. Deca ne znaju šta je lepo, a šta ružno. Deci je važno da se lepo slažu sa nekim, dase lepo osećaju pored njega, da ih taj voli i da ga oni vole. Sve ostalo je nebitno.

Deci je lepo sve što vole.

Deca rođenjem upoznaju svet tako što na svet gledaju srcem, svako ko im prija, ko ima blag glas, nežne ruke, lep osmeh njima je drag.

Zato su deca nasmejana. Onda se umešaju odrasli i počnu da im pričaju da je neko lep, a neko nije. Počnu da gledaju na kosu, na odelo, na cipele i pričaju : ovo je lepo, ono nije i tako nauče decu nebitnim stvarima. Nauče decu da gledaju očima, a zaborave srce. Nauče decu da upoređuju, da mere, da brinu bezrazložno. Tako deca postanu ozbiljna, tako deca mereći šta je lepo, a šta manje ili uopšte nije lepo, počinju manje da vole, manje da se raduju, tako uče da budu manje srećna.

Jednom je baba isto tako pogrešila.

Kako bi privolela Ukija da sredi svoje stvari i da pomogne da srede kuću, rekla mu je:
- Jao kakva nam je kuća?Kad bi NEKO došao, REKAO BI „Au što vam je kuća nesređena. Baba, Uki, to nije lepo ponašanje. Kuća treba da bude sređena.“ Hajdemo da je sredimo. – te reči su pomogle I Uki je pomogao da srede kuću.
Sledeći put kad su se igrali bojicama, Uki je izmazao svoju majicu. Baba ga je pitala:
- Hoćeš da ostaviš majicu na pranje, ili da je čuvamo da je opet obučeš kad bojimo, da bude majica za bojenje?
- Hoću da je perem. Kad bi došao neki čika, on bi rekao: Jao Uki kakva ti je majica umazana! To nije lepo ponašanje – ozbiljno je odgovorio.
Baba je shvatila da je pogrešila: tako male ih vaspitavamo da nešto rade ili ne rade zbog DRUGIH. ŠTA ĆE DRUGI REĆI. Učimo ih da da budu zavisni od odobravanja, ili kritike drugih. Kasnije kad porastu, deca se se naviknu na takvo ponašanje, pa teško mogu to da promene I teško toga da se oslobode.
Zato će baba, sledeći put kad treba da sređuju kuću reći:
- Hajde da sredimo kuću da NAMA bude prijatno. U sređenoj kući ćemo imati više mesta za igranje i bićemo baš srećni što smo vredni.

P.S. Dragi prijatelji, Vi koji ste ovo pročitali, treba mi mala pomoć od Vas - pošto želim da štampam knjigu sa ovim pričama, zamolila bih Vas, ako možete u komentaru da mi napišete sugestiju šta da promenim ili bap ocenu od 1 -10.

Hvala

MOJA MAJKA 2- deo

pitija | 25 Decembar, 2020 21:35

Naša kuća bila je pored jedne novoizgrađene zgrade. Preko celog dana deca su se igrala ispred zgrade. Bezbrižna, puna elana i snage, smejali su se, vikali i lupali loptom od ujutru do večeri. Zgrada je imala tri ulaza. Na ulazu blizu nas, u prizemlju živela je sama jedna žena. E njoj je najviše smetala graja dece. Izlazila bi na terasu i vikala na decu. Govorila im je kako ih roditelji nisu vaspitali, pa kako su bezobrazni što joj galame ispod prozora, pa da će im iscepati loptu ako padne na njenu terasu, a vremenom je počela i da ih psuje. Što se ona više ljutila i psovala ih, to su oni sve su više galamili i lupali loptom. . I oni su počeli da joj dobacuju i viču za njim kad je prolazila ulicom. Prestali su da se igraju ispred drugih ulaza, gde nikom nisu smetala, već dolazili samo ovde. Kao da ih je svađa sa usamljenom, neraspoloženom ženom zabavljala.

Mi nismo imali tih problema. Moja majka bi ih u prolazu nešto upitala, našalila se s njima. Često bi ih poslužila bombonama, a na česmi u dvorištu uvek su mogli da popiju vode. Kapiju nikad nismo zaključavali, pa je njima bilo baš zgodno da dođu tu, nego da se penju u zgradu do svog stana. Prvo su pili iz ruke, a onda je moja majka stavila čašu samo za njih, da im bude lakše. Tiho, pažljivo bi ušli, rekli „Dobar dan“, popili vode, zahvalili se i rekli „doviđenja“. Nikad nisu galamili, ni gurali se. Čak su u vreme popodnevnog odmora izbegavali da ulaze u dvorište. Kao da su to bila neka druga deca.

MOJA MAJKA 1- deo

pitija | 13 Decembar, 2020 19:40

Moja majka je završila samo dva razreda osnovne škole, a uvek je bila najbolji psiholog. Svi mogu da nauče da podrže dete, ohrabre, uteše, vole, ali su samo neki najbolji u tome. Moja majka je bila od ovih najboljih. Ona je imala talenat za to.
Kad ja nešto ne bih uradila ispravno, majka bi samo rekla, neću sad, kazniću te drugi put ako opet nešto napraviš. Ja sam zato stalno pazila da ne pogrešim ponovo. I plašila sam se kako će izgledati ta kazna, nisam je nikad doživela i baš me je zanimalo, jer moja majka je bila pametna. Sigurno će smisliti nešto neobično i do sad neviđeno.
Dok je moja majka pila kafu sa komšikama i tetkama, pričale su zanimljive priče, a mi deca igrajući se u blizini krišom smo slušali. Sad znam da su one to svesno radile: pričajući o nekoj drugoj deci šta im se desilo kad nisu bila dobra, a šta se dešavalo dobroj deci, tako su nas vaspitavale. Te priče i pouke iz njih urezale su nam se za ceo život.
Kad sam pošla u školu, mirno i strpljivo me je hrabrila. Verovala je da ću ja sve zadatke moći da uradim kako treba.
I stvarno, ređale su se petice.
Prvi put kad sam dobila trojku, nisam smela da joj kažem i legla sam da spavam i pre crtanog, onog što se davao pre dnevnika. Plašila sam se da sam je razočarala. Majka je došla da vidi zašto sam tako rano otišla na spavanje. Plašila se da nisam bolesna. Kao i svako veče, pregledala je moje sveske i našla trojku. Bila je srećna, što sam zdrava. „Pogrešno si uradila dva zadatka? Ništa strašno, popravićeš.“ – rekla mi je mirno, kao da prva trojka u životu nije ništa. Ohrabrila me je i utešila. Znala je koliko volim da učim i da mi je baš kivo. Znala je da mi treba uteha i podrška, a ne kritika. I stvarno, brzo sam popravila tu trojku i nastavila opet da ređam petice.
U to vreme nastavnici su se cenili, niko nije sumnjao u ispravnost njihovog postupka, niti sumnjao u objektivnost ocenjivanja. Deca su se vaspitavala da se više trude da više uče, da poprave ocene. Niko nije tražio opravdanje i izgovor za svoje neučenje i neznanje u nastavnicima. Možda su zato i nastavnici bili nekako posebni, dostojanstveni i zadovoljni.

nastaviće se

PRIČE ZA DECU I ODRASLE - Pažljivo s rečima

pitija | 02 Decembar, 2020 16:18

Dečaku su još i pre nego je progovorio svi stalno govorili:

- Hajde sada TI.

- A sada TI šutni loptu.

- Hajde baci TI meni loptu.

- Hoćeš li TI da jedeš?

- Hajde TI skoči.

Govorili su mu ono što roditelji i bližnji govore svakom.

Dečak je sve to slušao i jednog dana ih je sve iznenadio kad je progovorio:

- Hoće TI loptu.

- Hoće TI da skače.

Kad su ga pitali, kako sez, rekao im je: „TI“.

Svi su se smejali, ali Dečaku ništa nije bilo jasno, niti mu je bilo smešno. Nije ni bilo smešno. Dečak nije ništa pogrešno, ni smešno rekao.

Onako kako odrasli zovu decu, deca se tako osećaju. Dečak je od stalnog ponavljanja pomislio da je TI.

Zato deci treba često govoriti kada nešto dobro urade, da su DOBRI.

Treba im govoriti kad pomognu nekom da su VREDNI.

Kad postave neko dobro pitanje, kad lepo razmišljaju da su PAMETNI. Kad nešto ne uspeju, da ne brinu, nego samo da više VEŽBAJU.

Kad nešto pogreše, treba im reči: dešava se, ISPRAVIĆEŠ. Da drugi put budu pažljiviji.

Nije strašno kad se pogreši. Greške nas uče kako da budemo bolji.

I odrasli greše. I odrasli iako su veliki ne znaju sve. Nije strašno pogrešiti, strašno je ne ispraviti grešku.

Zato oni odrasli koji deci govore ružne reči, to odmah treba da isprave. Odmah treba da prestanu deci da govore ružne reči. (mi ne volimo ružne reči, zato ih sada nećemo navoditi). Može se desiti da deca porastu i misle da su „TI“ - odnosno da su sve to što su im rekli

A nisu. Deca su mnogo pametna i dobra i mogu sve što požele.

Zato, kad odrasli pričaju s decom, treba da budu vrlo oprezni.

Reči zalivaju malo dečije srce i onda malo srce postane veliko i puno ljubavi, vere i snage. Tako deca porastu u snažne i smele ljude.

Tako se gradi samopouzdanje. Tako s decom raste ona snaga koja im pomaže da kad porastu, sve što požele, to i urade.

Deca rastu od kašica iz tanjirića i flašica,

deca rastu od voća i povrća,

Deca rastu od lepih reči,

od toplih dodira i pogleda,

od zagrljaja i osmeha,

Deca rastu od trčanja i igranja,

od skakanja i penjanja,

Deca rastu od sunca, trave i cveća i

naravno od drveća.

Deca rastu kad se vrte, penju gore pa dole,

a najviše deca rastu

KAD SE MAMA I TATA VOLE.

PRIČE ZA DECU I ODRASLE - PUT NA MORE -

pitija | 28 Novembar, 2020 14:04

Kad je Dečak napunio godinu dana, rešili su mama i tata da sa dedom i babom idu na more. I Dečaku i babi je to bio prvi put da idu u Grčku.
Mama je pripremila sirupe, kapi, vitamine, kreme i sve što treba za letovanje, a tata je sredio auto i na sedište postavio ekran za crtane filmove.
- Šta je to? – pitala je baba.
- To je televizor za Dečaka. – odgovorio je tata.
- Zar i to postoji? – pitala se baba.
- Naravno da postoji. Ti si baba i normalno da ne znaš za mnoge napredne stvari. Nasnimio sam mu 10 sati crtanih filmova. Ima da gleda do mora i još više. – sav srećan rekao je tata.
- I ti ćeš dati detetu deset sati da gleda u ekran?
- Pa normalno. Dug je put.
- Ali to nije zdravo. – rekla je baba, ali je znala da niko neće da je posluša.
- A ti mi kaži šta je zdravo i kako da ga zabavim. Bio je ljut tata.
Kad su krenuli, baba je pitala:
- Jeste li poneli igračke za Dečaka?
- Nismo. Šta će nam. Gledaće crtani. – odgovorio je tata, a baba se brže vratila u kuću i ponela kesu najomiljenijih Dečakovih igračaka.
Putem su prolazili pored lepih mesta, a maleni Dečak gledao je u ekran. Nije trepkao okicama. A okice moraju da trepkaju da bi bile zdrave, da bi Dečak lepo video. Baba je bila strašno nervozna i stalno je govorila:
- Hajde malo da mu isključimo, da odmori.
Konačno su uvažili njen predlog i baba je sva srećna isključila ekran televizorčeta. Onda je izvadila jednu igračku iz kese. Dečak se zabavio nekoliko minuta, a onda mu je postalo dosadno. Baba je izvadila drugu igračku. Pričala mu je kao da razume i izvodila razne kerefeke, a Dečak se smejao. I druga igračka mu je brzo dosadila, jer deca žele što više da upoznaju svet i zato ih zanimaju sve stvari koje ih okružuju. Deci je dovoljno jednom da vide nešto i da shvate šta je to i čemu služi. Deca su pametna i zato nije potrebno kupovati im puno istih igračaka, lopti, klikera, medvedića, kocki itd.
Baba je vrlo brzo iskoristila pola igračaka koje je ponela. Drugu polovinu ostavila je za kasnije. Trebalo je brzo razmišljati i izmišljati:
- Jao vidi kako veliko drvo. – pokazala je Dečaku drvo pored puta. Dečak se malo zainteresovao. Onda mu je pokazivala livade, brda, stene pored kojih su prolazili. Ptice koje su letele i one koje su stajale na granama. Maleni Dečak je prstićem i sam počeo da pokazuje na stvari pored puta.
- Vidi kolika velika kuća. A ona zgrada ima puno prozora.
Dečak se od gledanja zamorio i brzo zaspao. Kad se probudio i kad su izašli da odmore, baba je nastavila da mu pokazuje kamione, automobile, motore na parkingu, ljude, drveće. Dečak je sve pažljivo gledao, kao da razume i smešio se.
Kad su mu opet uključili televizorče, Dečaka to više nije zanimalo. Vrlo brzo je skrenuo pogled sa ekrana i nastavio sa babom da se druži.
- Uuuu, vidi kako brz ovaj automobil što nas prešao. Ha, vidi ovaj kamion kako je veliki. – tako je baba pokazivala Dečaku svet oko njih. Isto kao što je pre trideset godina pokazivala i zabavljala Dečakovog tatu kad su putovali na dalek put. Dečakov tata je tada najviše voleo traktore, ali na ovom brzom putu nije bilo traktora, tako da je Dečak gledao i radovao se drugim autima.
I brže nego što je baba očekivala stigli su na more.
- Vidi kako je more veliko i plavo. Kao nebo gore.
Neki misle da mala deca ne razumeju šta im se priča. O itekako razumeju. Mala deca su vrlo pametna i sve razumeju, samo ne umeju da pričaju. Što im se više priča, brže nauče da pričaju. A do tada okicama i rukicama pokazuju i raduju se svetu koji ih okružuje. Treba im pokazati svet u koji su došli, treba ih naučiti da mu se raduju i otkrivaju njegove lepote.
Svet crtanih filmova nije svet malenih dečaka i devojčica. Zna baba da neće moći Dečaka da sačuva od tog sveta, ali će se potruditi da ulazak u taj svet bude što kasnije i da se Dečak tu što kraće zadržava. Trudiće se da stvaran svet bude nešto čemu će Dečak da se raduje.
Kad su se vraćali s mora, televizorče se pokvarilo. Baba i Dečak su bili vrlo srećni. Njih je to baš obradovalo. I pri povratku su se zabavljali isto otkrivajući svet. Svet u kome žive, stvaran svet.

ŠETNJE S BEBOM - priče za decu i odrasle

pitija | 13 Novembar, 2020 22:35

Kad je Dečak beba malo porastao, mama ga je izvela u šetnju. Tata je bio na poslu, pa su mama i beba krenuli u upoznavanje i osvajanje ulica i parkova. O kako je Dečak beba bio srećan.

O kako sve bebe vole šetnje. I Sunce i ptice i ulice i cveće se raduju kad mame i bebe šetaju.

Dok šetaju bebe i mame treba da se gledaju. Nekad kolica budu okrenuta na pogrešnu stranu pa beba ne vidi mamu. Tako mogu da sede velike bebe, kad nauče da je mama tu, kad upoznaju ulice kojim šetaju, parkove u kojim spavaju. A dok to ne nauče, ako ne vide mamu, bebe plaču. Plaču da im se mama javi, da čuju dobro poznat dragi glas. I kada mame počnu da pričaju bebe se odmah nasmeju. I brzo zaspu, jer znaju da ih čuva mama. Mnogo je važo da beba zna da je mama blizu. Beba ne poznaje nikog. Beba je tek došla u ovu ulicu u ovaj grad, na ovaj svet i tek ga upoznaje.

Bebe vole i kad mame pevaju. Zato mame često treba da pevaju. Niko neće zameriti mami što ulicom šeta bebu i peva. Mnogo je lepše nego kad mame glasno pričaju tečefonom.

Kako bi ulice i parkovi bili veseli kad bi sve mame sa bebama pevale.

Zato bebe nikad ne plaču kad se šetaju.

Za bebe je važno da su mame vesele i lepe. A lepe su sve nasmejane mame. Bebe samo u mame gledaju i sa maminog lica čitaju. Mamino lice je svet u koji bebe ulaze.

Mole se sve babe i dede, tete, strine, ujne i svi drugi dobri ljudi da mami pomognu oko silnih nevažnih poslova, kako bi mama bila odmorna i mogla najbolje da radi najvažniji posao: da se druži sa bebom.

Nije važno da li je kuća sređena, prašina obrisana, stvari složene. To bebe ne vide. Bebe samo u lice mamino gledaju, a ono treba da bude srećno i nasmejano.

I tate vole kad su mame srećne.

Da, od mame mnogo zavisi. Čitav svet zavisi od maminog lica. Srećne mame usrećuju svet.

Mame stalno rade. Nikad ne odmaraju. I tate stalno rade. Kad se tata vrati sa posla, treba da pomogne mami, jer sve je zajedničko. Mama i tata su tim, dobra ekipa koja zajednički kroz sve prolazi.

I još nešto je važno. Da uveče zajedno svi šetaju. Ujutru sa mamom, a popodne i sa mamom i sa tatom.

Kad se beba rodi mame i tate stalno slikaju svoje bebe. Hvale se slikama, pokazuju ih svima. Ne znaju da i i bebe vole da imaju puno slika svoje mame i svog tate. Te slike su ono što bebe vide dok gledaju iz kolica. To je ono što bebe čuvaju u srcu za ceo život. I bebe vole da se na njihovim slikama mama i tata smeju, da se vole, da su zagrljeni.

A koliko su sreće i ljubavi bebe uslikale, koliko su sreće i ljubavi naučile sa lica mama i tata, videće se tek kad porastu. Sreća i ljubav uči se od prvog dana i svakog dana.

Mama i tata uče - priča za decu i odrasle

pitija | 26 Oktobar, 2020 14:18

Mama je sa svojom mamom sve pripremila za rođenje Dečaka bebe. Sredili su mu sobu, krevetac, kupili sve što treba: posteljinu, ćebence, jastučiće, benkice, štramplice, maramice, pelene, kremice.

Kad su mama i Dečak beba došli iz bolnice, stavili su ga u krevetac. Dečak beba je neko vreme mirno spavao u svom krevecu, a onda je počeo da plače. Mama koja je tek postala mama, nije znala šta da radi. Biti mama nije lako. Kad se beba rodi, rodi se i mama, pa tako kako beba uči i raste, uči i raste mama.

Zabrinula se i odmah ga uzela. Uradila je ono što joj je srce reklo: privila ga uz svoje grudi, uz svoje srce, malo mu tepala, poljuljala ga i Dečak beba je ponovo zaspao. Kad ga je opet vratila u krevetac, ponovilo se isto.

Onda ga je uzeo tata. I tata se isto rodio kad i Dečak beba i Isto je učio da bude tata. Privio ga je na grudi, zaljuljao i prošaputao dve tri reči i Dečak beba se umirio. Tako je bilo sve do večeri. Nisu znali gde da ga stave da spava. U krevecu je plakao; spavao je samo u njihovom naručju, tu blizu srca.

Onda su odlučili da ga stave u veliki krevet između sebe.

Sutradan su im svi koji su odavno postali mame i tate, pa kao sve bolje znaju od nove mame i novog tate, s prekorom u glasu pričali:

- Zašto dete ne stavite u krevetac? Nije dobro da spava s vama.

- Ali on neće u krevetac – pravdali su se mama i tata.

- Šta on zna šta želi?- strogo su govorili neki, misleći da sve znaju. Ali oni su bili u zabludi. Dečak beba je itekako znao šta želi. Želeo je i dalje da bude blizu maminog srca koje je slušao 9 meseci, želeo je da u novom svetu u koji je došao ima bar nešto poznato. Želeo je sigurnost.

Mogao je da spava samo uz te zvuke maminog disanja i otkucaja srca. A kada ga je tata uzeo, kada su se upoznali, odmah su se složili. Svideo mu se ono što je osetio, miris tatine kože, zvuk tatinog glasa i otkucaji srca..

Tu između tate i mame bilo mu je baš lepo i udobno. Lepo je spavao i sanjao lepe snove. Budio se samo da proveri da li je mama tu, da li je tata s njegove druge strane. A pošto je bio mali, nije umeo drugačije da ih pozove, nego je plakao. Plakao je sve dok ih oboje nije probudio i čuo dobro poznate drage glasove. Tek tada bi nastavljao da spava slatko, najslađe, onako kako samo bebe spavaju.

I dok je Dečak beba spavao iznad njega su stajali mama i tata. Gledali su ga ponosno i osluškivali kako diše.

Dečak beba im se u snu nasmešio.

Tako bebe uče mame i tate šta je sreća.

PRIČA ZA DECU I ODRASLE - BAŠ TAKVOG SMO TE ŽELELI

pitija | 13 Oktobar, 2020 13:01

Razmišljam da napišem knjigu za decu i odrasle - kako vam se čini ova priča?

Jednoga dana, ne tako davno bila je jedna baba. Ta baba je bila vrlo zadovoljna, ali kako je vreme prolazilo postajala je malo tužna. Sve češće je pričala.
- Sve imam, samo jedno mi nedostaje. Sve imam, samo još nemam unučiće. Tako bih bila srećna kada bi mi se rodio unuk.
U isto vreme i druga baba je poželela da joj se rodi unuk. Poželeli su to i jedan i drugi deda. Tetke, teče, stričevi, strine, ujne, ujke, braća i sestre; svi su silno želeli da se rodi nova beba.
A najviše su želeli mama i tata. Oni su toliko želeli da se želja pretvorila u ljubav, a ljubav može sve. Iz ljubavi se rađa sve najlepše. Iz ljubavi se rađaju bebe.
Bebe su najveće čudo i Božiji dar. Kad se bebe rađaju sunce se veseli i priroda peva.
Kad se rodio maleni dečak, bio je to najlepši dan posle mnogo lepih dana.
Tata je ponosno otišao u bolnicu da dovede mamu i svoga sina. Teta je napravila tortu, baba je nadula balone, pa su ukrasile sobu za malenog dečaka. Druga baba ispekla pile, umesila najbolji hleb, a dede, dede su se značajno smeškali i razmišlali kako će se igrati kada poraste, koje poklone će mu poklanjati..
Kad se mama pojavila na vratima i videla ukrašenu kuću i sve koji su ih čekali rasplakala se. Dobro je ponekad plakati.
Ljudi plaču od previše tuge, ali mama nije bila tužna. Mnogi plaču od previše sreće. Mama je plakala od sreće.
Mama nije uvek bila mama: prvo je bila devojčica, onda je porasla u devojku, onda je postala žena, a tek kada se rodila beba, tad se rodila i mama.
Nije lako biti mama, ali je mnogo lepo. Zato se mama rasplakala. Mama je plakala od miline i previše sreće.
Mama je nosila cveće koje joj je doneo tata, a tata je nosio svog sina. Mama je cveće stavila u vazu, a tata sina u kolevku.
Onda su svi u kući prišli kolevci.
Zagledali su dečaka sa svih strana i počeli da pričaju:
Baš takve oči smo želeli i takav nos i uši i glavu. I ruke ovakve smo želeli da se rode, i nogice i prstiće i stopala, i stomačić i leđa.
Baš ovakvog dečaka smo želeli, ponavljali su tiho, da ga ne probude. Veliki su najmanji kad su pored malenih beba. Veliki su vrlo smešni kad su pored bebe. Zato su male bebe u stvari velike, glavne i važne.
Iako su se trudili, da budu tihi, odrasli su vrlo nespretni. Dečak ih je čuo i probudio se. Odrasli su zastali u čudu šta će se dogoditi. Dečak je otvorio okice i iako ih nije lepo video, osetio je koliko ga vole i osmehnuo im se.
Bilo je to nešto najlepše na svetu, najlepši poklon koji je dečak njima dao

POHVALA DOBROTI NEPOZNATE ŽENE

pitija | 09 Oktobar, 2020 13:04

Moja majka ima 84 godine. S godinama nizale su se i bolesti. Ima i Parkinsonovu bolest. Ali ne predaje se tako lako: plete, šeta, radi u bašti. Ali ne želim da vam pišem o mojoj majci jer bi to bilo dugo, dugo. Želim da vam pišem o dobrim ljudima oko nas.
Danas je moja majka izašla da kupi neku mast za noge. Svratila je u „Aloju“, gde svakodnevno ide, jer tamo ima mnogo dobrih farmaceuta, koji joj strpljivo sve objasne i preporuče ono što treba. Moja majka voli ljude i uvek nailazi na dobre. Pošto mast nije našla u „Aloji“ krenula je u neku drugu, novu prodavnicu.
Krenula i izgubila se.
Nadam se da ne znate kako je to kad se izgubite, i da nikad nećete osetite kako je to kad ste stari, bolesni, nemoćni, a opet dovoljno svesni svega toga.
Stajala je tako izgubljena i plakala.
A onda se desilo ono zbog čega pišem. Naišla je devojka, kako kaže moja majka i pomogla joj da nađe kuću. Naišla je Jadranka Savić. Ne znam kako Jadranka izgleda, ni koliko ima godina, mojoj majci je izgledala lepo i mlado, kao što izgledaju svi koji imaju dobru dušu.
Jadranka ju je pitala da li zna ulicu u kojoj stanuje da dođu taksijem, da li zna broj nečijeg telefona, da pozovu. Moja majka nije mogla da se seti. Onda je Jadranka uzela moju majku pod ruku, i povela je. Majka je jedva išla i oslanjala se na Jadranku, ali njoj to nije smetalo. Ta divna žena nije žurila, nije bila nestrpljiva; šetale su sat vremena, dok se majka nije setila da stanuje kod „Aloje“ i dok tako nisu konačno našle kuću. Onda su našle broj mog telefona i Jadranka mi se kasnije javila. Glas koji sam čula bio je blag i ljubazan: Nemojte da je grdite – još mi je rekla i objasnila šta se desilo.
Zar bih mogla za to da grdim majku?! Grdila bih godine i bolest, ali ... Bilo je mnogo divnih godina.
Majka se ponovo rasplakala od dragosti i zahvalnosti toj nepoznatoj ženi.
A ta nepoznata žena, mogla je da žuri, moglo je da je nije briga, da okrene glavu, da kritikuje i nas što smo je pustili i nju što ide kad može da se izgubi, mogla je mnogo neispravnih stvari da uradi, ali ona je uradila jednu ISPRAVNU. Pomogla je.
Zato joj veliko HVALAAAAA.
Želim da u svakom teškom trenutku njenog života, sreća bude s njom kao što je ona bila s mojom majkom. Da hodaju ruku pod ruku do željenog mesta, do mesta sigurnosti.
Ako je poznajete prenesite joj pozdrave i ako nekad pomislite da nema više dobrih ljudi, setite se Jadranke.

OŽALOŠĆENI

pitija | 05 Oktobar, 2020 23:46

Bandere. Sastavni deo naših ulica kojima svakog dana prolazimo, a retko ih primećujemo. Primetimo ih tek kad je mrak, jer ne radi sijalica, ili kad na njoj osvane nova umrlica. Tužne su te umrlice i bandere sa njima. Tužne ne samo zbog večnog rastanka od neke drage osobe, već i zbog toga što tako bez reda zalepljene umrlice nikako ne odaju poslednju počast . Nikako to nije poslednji dostojanstveni pozdrav od naših najmilijih, što bi trebalo da bude..
Nekada davno, umrlice su imale svoje mesto, odnosno nekoliko mesta u gradu. Postojale su zastakljene table namenjenim samo za to. Vremenom kako su se živi manje poštovali, manje su se poštovali i mrtvi. Staklo je sve češće bivalo razbijeno, sve ređe su ga menjali pa su konačno i prestali. Vreme je nagrizlo drvo od kog su te table bile napravljene, pokrivile su se, polomljeni su i nogari i polako su nestale te table. Nestala su mesta namenjena za objave zadnjeg pozdrava od dragih nam ljudi.
I nikom to nije smetalo.
Umrlice su od tada počele da se lepe na bandere.
Stare umrlice su od kiše i sunca bledele, a nove se lepile preko njih.
U jednoj ulici, prolaznike privuče novo postavljena umrlica.
Umrla je žena u 91. godini.
- O dugo je živela. Uspeh je živeti toliko – pomislili su.
Prolaznike nešto još više iznenadi: Na mestu gde piše ožalošćen, stajala su samo dva imena, jedno muško, jedno žensko. Ko su ti ljudi bez prezimena? Nije pisalo da su joj deca, rođaci, prijatelji, komšije. Samo jedan čovek i jedna žena žale za njom.
Malobrojni prolaznici okupljeni ispred umrlice, setiše se da je nekad bila učiteljica, da je živela u istom dvorištu sa nekim rođacima, ali sama u kući. Nije imala dece.
Često je od komšija tražila da joj nađu nekog da brine o njoj. Nije mogla sama. Ali niko nije uspeo da joj nađe to što je tražila. Rođaci iz dvorišta činili su sve da niko ne ostane tu sa njom. Plašili su se za nasleđe. Ni učiteljica nije bila baš za saradnju. Živeli su u istom dvorištu, a nisu govorili. Ko je kriv, ko je u pravu, ko bi ga znao? Starost je teška, samoća još teža. Ne stari čoveku samo telo, stare i osećanja. Ostari dobrota, oslabi i poružni, smani se tolerancija, brižnost izgubi snagu. Ostare i mnoga druga lepa osećanja isto kao i srce, vene, kosti, pa se sve promeni, i čovek više ne liči na onog iz mladosti. Sigurno su učiteljicu voleli mnogi njeni učenici, sigurno su se njom ponosili mnogi rođaci, ali vremenom se sve menja. Neko uspe da živi život kakav želi, neko ne uspe. Mnogo snage, truda i mudrosti treba za život. Naročito za dug život. Učiteljica je živela dugo, možda i iz straha, jer je bila sama. Nije smela ranije da umre. Plašila se samoće, pa je strah grčevito držao u životu. A možda je do zadnjeg dana imala nadu da će doći neko s kim će provesti lepe poslednje dane.
Nekako u isto vreme, nekoliko ulica dalje umro je i jedan čovek. Tek je počeo da troši penziju. Doselio se iz Australije. Kupio je kuću za koju su mnogi mislili da nikad neće da se proda. Bila je to kuća u radničkom naselju napravljenom pre 60 godina bez mesta za garaže, bez širokih ulica da se dva automobila mimoiđu, jer su automobili tada bili retkost. Kuća nije ni bila u nekom stanju, trebalo je da se renovira. Naselje je bilo sastavljeno od istih kuća pravljenih za dve porodice. Nije mu smetalo ni što je njegov deo kuće većinom dana bio u hladu. Ništa mu nije smetalo i lako se odlučio da kupi kuću. Ljudi su se čudili, kako neko ko ceo život živi u velikoj i bogatoj zemlji, širokih ulica i bulevara, a dođe i kupi neuglednu malu kuću. Čovek nije imao auto, pa mu nije smetalo što nema garažu i što je ulica uska. Kao da mu je odgovaralo što je od komšija udaljen nepuna 3metra. Kao da mu je odgovaralo što bi sa svoje terase mogao da priča sa komšijom preko puta. Od drugog komšije ga je delio zid. Mogao je da čuje da li su kod kuće, mogli su i oni da čuju njegov televizor i glasnu muziku. Živeo je nekoliko godina, ali nije pokazao želju da renovira kuću. Lako se uklopio u novu, nepoznatu sredinu. Jedino je njegova kosa ofarbana u jarko crvenu boju odavala da nije sa ovih prostora. Komšije su se brzo navikle na to. Bio je korektan. Bilo je tu i tamo ponekog nesporazuma i čarke. Normalne su to stvari. Ipak pazio je da se ne posvađa sa svima, pazio je da ima nekog s kim će moći u prolazu da popriča o vremenu, da ga pozdravi. Najtolerantniji je bio sa komšijama preko puta. Sa onima koji su mogli da vide njegovo svetlo, da znaju kad je tu, da ga pitaju je li dobro, treba li mu što šta.
Oni su i pozvali miliciju. Neko vreme nije bilo svetla u njegovoj sobi , neko vreme ga nisu videli, a setili su se da se prethodnih dana žalio na pritisak i glavobolju.
I ispred njegove kuće bila je bandera, ali tu posle njegove smrti niko nije zalepio umrlicu. Nigde nije zapisano da li je bilo ožalošćenih.
Sahranila ga je opština o svom trošku

NIJE DO POSLA DO LJUDI JE

pitija | 26 Septembar, 2020 16:51

- Gde ćeš tamo? Stani. Gde si pošao ko muva bez glave? – još izdaleka čuo se ženski glas. Onda kratko tišina, pa još jače:
- Vidiš šta piše. Ne ulazi. Umeš li da čitaš? - Tek sad je bilo jasno o čemu se radi: niko nije terao ovce, samo je jedna medicinska sestra vikala na nestrpljive pacijente.
- Samo da pitam. – pokuša pacijent nešto da kaže, ali ga još brže prekide strogi glas:
- Čekaj. stavi knjižicu na šalter .
- Ali.
- Nema ali. Svi čekaju. Kad dođeš na red.
U malenoj laboratoriji u prizemlju jedna sestra pokušavala je da zavede red. Bila je vidno neraspoložena, a bilo je tek 7:30.
Istina, ona sama, prima knjižice, daje informacije, vadi krv, a pacijenata ... pa skoro desetak.
Iza vrata na kojima je pisalo "zabranjen ulaz" pojavi se druga sestra. Jedan uporni pacijent htede nju da pita, ova zausti da mu odgovori, ali kad se srete sa strogim pogledom koleginice, samo bespomoćno slegnu ramenima i pacijentu očima pokaza da ne sme ništa da priča. Onda se brzo udalji..
Tako stroga sestra, opet osta sama.
Viče ona na pacijente, poneko poviče i na nju. Vikalo bi više njih, ali ne smeju, a ona to zna, pa kao da uživa da ih uči redu.
- Čula sam Vas šta ste rekli. Kakav je to način da se tako ponašate? – jedna fina gospođa ljutito izađe, jer umesto informacije dobi psovku. Jedan pacijent baci knjižicu i potvrdu da je dobrovoljni davalac krvi i da ima prednost i izađe iz čekaonice i on.
Čovek koji upravo uđe u čekaonicu i vide sve to, odustade da bilo šta pita i samo stavi knjižicu na šalter.
Ipak, neka žena se ogluši o sve upute sestre i uđe u malenu prostoriju. Svi koji su čekali sa zanimanjem pogledaše kroz šalter i otvorena vrata šta će sad biti. Na opšte iznenađenje one se najsrdačnije izljubiše. Onda joj sestra izvadi krv, malo još popričaše i žena ode.
Za to vreme na šalteru se povećao broj knjižica. Sestra ih sad uze i poče da razvrstava:
- Ti nisi za ovde. To je za broj 6 na spratu. – reče čoveku koji je odustao da pita gde da čeka.
- Izvinite – poče da joj se izvinjava što je pogrešio – uvek sam ovde donosio mokraću za majku.
- Vidiš šta ti piše – mikrobiologija sa antibiogramom. – pokaza mu nešto, a on brže ode da ne pravi gužvu. Realno nije čekao ni 10min, samo mu se zbog sve one vike i nervoze, učinilo mnogo duže.
U laboratoriji na spratu, kao po običaju gužva. Već je dolazio ovde i zna da bez obzira na gužvu brzo ide (osim ako ne padne sistem). Klima radi, ali kao da ne, zbog mnogo ljudi. Nema ni dovoljno stolica. Bolesni kašlju, a trudnice se uplašeno sklanjaju. Imaju trudnice prednost, ali teško je probiti se među 50 ljudi. Još ako su "malo trudne" pa se stomak ne vidi, predstiji teška borba do šaltera. Možda bi im neki transparent u tome pomogao - pomisli čovek.
Sestra iza šaltera prima knjižice, razvrstava upute, naplaćuje participaciju, dok koleginica kuca nalepnice za analize. Onda preko mikrofona proziva i deli nalepnice, usmerava svakog gde treba da ide, pa opet prima knjižice i tako naizmenično.
Čovek brzo dođe na red.
- Ovo je za sobu 6. – reče mu sestra. Znači nije mu trebao broj, ni nalepnica. Uzalud je čekao, ali nije strašno: ni 5min. I sam se pitao, zašto je nestrpljiv, zašto se svi žale kad dođu u bolnicu?. Na kasi nekog supermarketa često duže čeka.
Rade ljudi i ovde, postoji i ovde neka organizacija, ali šta vredi kad sve deluje drugačije. Kad ljudi ovde dođu uvuče im se neki strah zbog sopstvene nemoćni. Uvuče im se nezadovoljstvo zbog iščekivanja da će neko ući preko reda, da će ih neko popsovati nezadovojan zbog 1001 razloga, da će promašiti šalter ili dan, ili da će biti nestašica baš onog što njima treba.
Seti se jučerašnjeg dana. Bio je u banci. Nije još savladao svu metodologiju savremenog plaćanja, još se plašio tih novih sistema, tehnologije i nove terminologije, ali na ulazu ga sačeka ljubazna mlada službenica:
- Treba li Vam pomoć? – obrati mu se.
Otkuca mu na automatu broj. Odvede ga do šaltera, gde mu službenik reče nešto, ali on nije razumeo. U trenu se opet pored njega stvorila mlada žena i poče da objašnjava: – Uneli ste pogrešan kod i sad ste sigurno blokirali karticu? Vama treba da se deblokira kartica – objašnjavala mu je, dok je on gledao zbunjeno:
- Znate ja se baš ne snalazim dobro u ovim novim stvarima – stidljivo joj reče.
- Ne brinite. Nije mnogo komplikovano. Samo morate ponovo da sačekate – ponovo mu je otkucala novi redni broj za čekanje. Oko njega je čekalo još nekoliko ljudi, ali svi su bili strpljivi. Temperatura je bila prijatna, imalo je gde da se sedi; ko je želeo mogao je i novine da pročita.
Kad je došao na red, ponovila mu je kao detetu koje uči da priča, sve što treba da kaže drugom službeniku. Zaista, sad se i njemu činilo da nije komplikovano. Brzo je završio i na izlazu je još jednom pozdravio i zahvalio se ljubaznoj službenici. Pitao se da li je ljubazna zato što mora, banka je ovo; dobiće otkaz ako se neko žali na nju. Da li službenici imaju dobru platu zbog ljubaznosti, ili su ljubazni zbog dobre plate? Ipak delovala mu je iskreno ljubazna. Oseti se to.
Razmišljao je o sestri i bankarskoj službenici i upoređivao ih dok je čekao ispred broja 6. Možda je sestra ljuta zbog male plate, zbog posla i 1000 drugih razloga?
U razmišljanju mu prođe još desetak minuta. Sam je kriv. Ne bi lutao da je znao odmah gde da dođe. Mikrobiologija sa antibiogramom, seti se. Gde to piše? Pogleda uput. Nema. Ma rekla je da ima. Onda pogleda na dno uputa: MB i AB. To je znači to. Zapisaće da ne luta sledeći put, pomisli dok je ulazio.
- Dobro jutro. Dajte knjižicu. Hvala. – jedna od dve sestre koje ugleda, mu se ljubazno obrati. Bile su raspoložene, što ga vrlo iznenadi i obradova.
- Da li plaćate participaciju?– upita ga ponovo.
- Ne. To mi je za majku.
- Izvinite. Doviđenja.
- Nema razloga za izvinjenje i hvala Vam što ste ljubazne. – reče im i izađe.
Bože, ovde su ljubazne kao u banci, pomisli.
Više od klime, stolica, automata za redni broj za čekanje, nedostajala mu je odlika lepog vaspitanja: "dobar dan", "izvolite", "Hvala", "izvinite" i "doviđenja".
Znači nije do posla – do ljudi je

PRAVILA

pitija | 20 Septembar, 2020 20:12

Kad se Dečak približio drugoj godini, približilo mu se i vreme da krene u vrtić.

Kad su ga mamai tata odveli u vrtić nije mogao da veruje: ostavili su ga kod nepoznate tete. Zašto, nije mu bilo jasno? Ništa loše nije uradio; mislio je da ga vole, a sad ga ostavljaju.

Zašto? - Pitao se. Bio je strašno tužan, ćutao je, samo su ga suze odale. Bez glasa je plakao. Tužno, najtužnije.

Nije hteo da se igra sa decom. Uzeo je jedna kolca i igrao se sam. Posle nekog vremena, na vratima su se pojavili mama i tata. Nasmejani. A Dečak je pomislio:

- Znači nisu me ostavili. Ipak me vole,- sada je zaplakao od sreće.

Nekoliko dana je plakao bez glasa, a onda se razboleo. Mama je bila zabrinuta, a Dečak presrećan. Nije morao u vrtić.

Ali brzo je ozdravio.

Na pitanja o vrtiću nije odgovarao.

Vremenom svidele su mu se teta „tačice“. Bile su baš dobre kao njegove tete.

Sve manje je plakao. Shvatio je da je odlazak u vrtić obavezan, kao spavanje.

Onda su mu se svidele igračke, pa deca.

Još nekoliko puta se razboleo dok nije potpuno shvatio da vrtić nije tako loš, kako je mislio.

Onda je mama rekla da neće više u vrtić, jer će da mu rodi bebu.

Ništa mu nije bilo jasno. Nikakvu bebu nije tražio. Zašto sad da ne ide u vrtić? Baš su odrasli čudni. I kako se to bolest donosi iz vrtića?

Nije dugo oko toga razmišljao, bilo mu je lepo da bude sa mamom.

Ali iznenađenjima nikad kraja. Mama mu je osim jedne rodila dve sestre. Nije tražio jednu, a sad je dobio dve bebe. Dobio je dve potpuno beskorisne bebe; sa kojima nije mogao da se igra a koje su ga noću budile, i stalno su htele da sisaju i da ih mama drži. I tata je morao da ih drži, a na njega su stalno vikali, ne ovo, ne ono. Život mu se potpuno promenio. On je hteo svoju mamu i svog tatu natrag.

Više nije voleo ni da se slika, jer bi tata uzeo jednu a mama drugu bebu, a on je stajao sam između.

Kad jeDečaki napunio četiri godine, opet je došlo vreme da se krene u vrtić. Upisali su ih sve troje u vrtić, ali drugi, bliži.

Bilo mu je malo lakše što će i sestre morati u vrtić. Radovao se pri pomisli da će ih gledati kako plaču sad one.

Tog dana, u vrtić su otišle samo sestre, Dečak se razboleo.

Posle dva dana, jedna sestra je dobila temperaturu, pa nije smela u vrtić, a onda se i druga razbolela pa ni ona nije išla. Prošle su još dve nedelje dok nisu opet krenuli sve troje.

Dečak nije hteo da obuče duks, a ni da ga ponese. Sestre su plakale. Mama je žurila da ih sve troje spremi, da spremi sebe, da ponese masku i potvrdu od doktora da su sada svi zdravi. I tata je brzo došao sa posla da pomogne mami. Kad su stigli do ulaza jedna teta ih je sačekala:

- Ne možete u vrtić. Zakasnili ste. – rekla je važno. Neke tete baš vole da se prave važne.

- Kako smo zakasnili? – pitala je mama – 5 do osam je.

- Decu primamo do 15 do 8. – strogo je rekla teta na ulazu.

- Ali mi nismo znali – mama je pokušala da objasni.

- Nemoguće da niste znali? – prišla je i teta sa drugog ulaza – svi znaju.

- Stvarno nismo znali – ponovila je mama.

Ali teta je izgleda tvrda srca bila, pomislio je Dečak; i tata je zamolio da im oproste ovog puta, ali sve zalud.

- Takva su pravila – dodala je i neka teta iz kancelarije – ne možemo mi da vas čekamo. Imamo i druga posla.

Dečak je načuljio uši:

Pravila?!?! Baba mu je nedavno objasnila da su i Noleta diskvalifikovali sa takmičenja jer je udario neku tetu loptom. Dečaku nije bilo jasno zašto je samo Nole kažnjen, a ne i teta koja nije umela da se pomeri od lopte, ali baba mu je rekla da pravila moraju da se poštuju.

I ovaj vrtić ima neka pravila, shvatio je Dečak.

Tako su ih sve troje vratili. Ovoga puta Dečak nije bio srećan što neće u vrtić. Bio je baš tužan.

Bilo mu je žao mame, jer joj tete nisu verovale. Mislile su da njegova mama laže; a mama ga nikad nije slagala. Mama nije bila kriva, ona je baš žurila i tata je žurio sa posla.

Znao je ko je bio kriv. On.

Sutradan, kad ga je mama probudila, odmah je skočio, obukao se, a onda je prišao sestrama:

- Budite seeee. Zove nas vrtić. Ako zakasnimo neće da nas prime.

NEVOLJENA ZEMLJA I NESREĆNI LJUDI

pitija | 20 Septembar, 2020 16:52

Živim na istom mestu gde sam se rodila. Samo se kuća promenila. Godinama smo se trudili, ulagali znanje, vreme, novac i trud, da nam bude bolja, udobnija i lepša za život.
Nažalost država u kojoj sam se rodila, i ova u kojoj sada živim nije više ista.
Ne mislim na veličinu, na ime, mislim na ono šta sada osećamo prema njoj.
Onu državu smo voleli, ponosili se njom, trudili se da doprinesemo, da bude još bolja i nama i svetu.. I u svetu su mnogi lepo govorili o nama i njoj. Zato nam je srce bilo ogromno. Zato smo bili srećni.
Ali nisu je svi sa strane isto voleli. Ko zna zbog kog razloga razorili su je, ponavljali nam da smo zli, da ne vredimo, da nas niko ne voli.
Srušilo se sve u šta smo verovali i voleli.
Trebalo je krenuti ispočetka, trebalo je ponovo se prilagoditi. Bio je to dug put, pa se usput negde izgubila i ljubav.
Neki su prestali da vole svoju zemlju.
Bilo je mnogo laži na tom putu, a kad se laž često ponavlja, počinjemo da verujemo da je istina.
Bolno je boriti se za nešto što je nekad bilo, teško je tražiti nešto što ti se čini da je izgubljeno. Zato su mnogi odustali.
Mnogo je lakše prikloniti se većini, jačem, moćnijem. Jer je u njihovom društvu sigurnije. Lakše je pljuvati po svome
Lakše, ali nije ni lepo ni kulturno, ni pametno.
Srušili su mi zemlju.
Kuću na sreću nisu.
I da su mi srušili kuću, znam, opet bih je pravila, krpila, prepravljala deo po deo, temelj, pa krov. Zato što drugu nemam, zato što mi tu žive deca. Bilo bi to teško, mnogo teško, ali nikad ne bih odustala, nikad je ne bi pljuvala. Nikad ne bi psovala mesto gde mi protiče život. Nikad ne bih govorila deci da je kuća u kojoj žive propala, da pobegnu u neku drugu lepšu, sigurniju kuću. Pokazala bi im kako se kuća gradi cigla, po cigla, greda po greda i učila da i oni to rade, malo po malo, a onda prema svojim mogućnosrima sve više i više, do maksimuma. Gradeći je, voleli bi je i vezali se za nju čvrsto i iskreno.
A na drugom kraju sveta postoje ljudi čije kuće često ruši uragan, a oni ih ponovo i ponovo na istom mestu grade. Prvo su me čudili, zašto ne pobegnu odatle, zašto ne odu gde nema uragana, a onda sam počela da im se divim.
Ne beže, jer vole zemlju u kojoj su se rodili, vole čak i taj uragan koji ih često neprijatno iznenadi. Ali čekaju ga spremni. Prilagodili su mu se, pa sad kuće prave od drveta, ne od betona i cigala, da ih ne povredi kad se sruši, da je lakše naprave ponovo.Trude se, ne odustaju.
I onda mu bude baš žao kad nas čujem kako grdimo po sebi, svome i svojima.
Sve više me strah da počnem da razgovaram sa nepoznatim ljudima. Plašim se pravca u kom će da ode razgovor. Postalo je moderno komentarisati kako ništa ne valja, niko nije dobar, niko ništa ne zna.
Pomislim, pa tako će reći i o meni kad se rastanemo.
Zato sam uvek birala ljude koji dobro i lepo pričaju o drugima. Znam, i u meni će videti nešto lepo. Onaj ko radi zna kako je teško napraviti nešto i naći će uvek razumevanje za druge i poštovaće tuđi rad.
Pitam se da li oni koji loše pričaju o drugima, mogu dobro da rade, da li su SAMO ONI TI koji su najbolji i najbolje znaju?
Ako misao prethodi delu, ako nam je život takav kakve su nam misli, onda je sve jasno.
Znam da oni ni sad neće ništa shvatiti, ali pišem zbog sebe. Da sebi olakšam.
Jer, mnogo mi je žao što smo toliko nesrećni.
A zemlja nam lepa i ovako nevoljena, dostojanstveno ćuti i trpi, čeka da je ponovo zavolimo i budemo srećni.

VAŽAN POSAO

pitija | 30 Avgust, 2020 11:44

Izgledala je kao dama. Odmerena, dostojanstvena, kulturna. Uredna, ukusno obučena, primereno godinama, sa lepom frizurom. Bila je lepa žena, ili se tako činilo zbog njenog držanja. Nije ogovarala, nije se žalila. Vredno je radila svoj posao, ne gledajući šta i kako rade drugi. A svi su primećivali kad je ona u smeni. Najviše deca. Nekako je tada sve bilo drugačije, lepše, prijatnije.
Važno je da hodnici kojim deca koračaju budu čisti, da učionica u kojoj uče bide prijatna, da toaleti budu oribani i mirisni ... da u dvorištu ima puno drveća i da škola bude puna cveća... a to nije lako. Odgovoran je i lep to posao; i važan, baš kao i svaki drugi, mislila je dok je radila svoj posao najbolje što je znala.
I deca su shvatila da je njen posao vrlo važan. Shvatila su da je od toga šta radiš, važnije kako to radiš;da ne čini posao čoveka, već čovek čini posao i još mnogo što šta su deca od te žene naučili. I baš zbog nje su manje prljali hodnike i manje bacali otpad.
Ona jeste bila dama, samo je radila kao čistačica
U toj školi je radio i majstor koji je znao sve da popravi. I nije trebalo da ga neko zove. Sam bi uradio sve što je video da treba. Prekidao bi sam svoj godišnji odmor i dolazio kad su bile velike kiše, da proveri da li krov u školie prokišnjava.
Deca su volela da pričaju s njim, da gledaju kako radi. U njegovoj radionici bilo je puno alata i knjiga. Bilo im je to čudno. Šta će običnom majstoru knjige?- pitali su se, a onda shvatili da on nije običan majstor, on je bio veliki Majstor. Od velikog svako želi nešto da nauči; zato su učili kako se popravlja nameštaj, kako se namešta prozor, kako se menja ventil za vodu itd…
- Ne moraš da voliš knjige samo ako si profesor, doktor, advokat. Knjige svako treba da voli. – govorio im je. A mnogo je voleo istoriju. Proučavanje istorije mu je bio hobi. Kad nije imao posla, čitao je i pričao s decom.
- Učite deco istoriju, da nam se ne ponove ratovi.
Deca su zbog tog Majstora manje lomila po školi, a i ako bi im se ponekad desilo da slučajno nešto polome, sami su prihvatali odgovornost i dolazili da se prijave. A majstor bi se potrudio da to lepo popravi i da im ne naplati.
Jednom su ga pitali, kako to da se on nikad ne žali na platu, a ima troje dece. Dvoje svoje, a treće je očuvao kao svoje. Bilo je to dete njegovog prijatelja koji je rano umro.
- „Nije važno koliko para uneseš u kuću. Važno je koliko para deca iznesu iz kuće“. Ja sam srećan čovek; moja deca su skromna i vredna .
I druge savete im je govorio:
- E deco moja, budite mudri i pošteno radite: „čovek savetuje i voli, a život bije i nagrađuje“. – i deca su dugo razmišljala, nisu baš dobro razumela. Vremenom, kako su postajali stariji sve im je postajalo jasnije.
Najviše ih je učio, kad im ništa nije pričao, kad su samo gledali šta radi.
Pred sam odlazak iz škole naučio ih je vrednu lekciju: bilo je vrelo leto. Da li zbog isčekivanja raspusta, ili zbog vrućina tek I učenici I zaposleni su se opustili. Sedeli su u hladovini I čekali da prođe vreme i krenu kući. Iako su se hladili vodom, sokovima, bili su umorni od vrućine. Nervozno su uzdisali I žalili se na leto. U jednom trenutku pored njih je prošao Majstor. Nosio je trimer za košenje, lice mu je bilo znojavo I prekriveno tragovima posečene trave. Shvatili su da je on po ovoj vrućini kosio. Ali šta? Školsko dvorište je bilo uredno pokošeno.
- Pitao sam direktora, mogu li da pokosim baštu našeg penzionera, ovde pored školskog dvorišta? Nemam sad puno posla, a on nema čime da je kosi. I direktor mi dozvolio.
- Da li te to penzioner pitao? – pitali su ga zaposleni pored kojih je prošao.
- Ne. Želeo sam da ga iznenadim I obradujem. – majstor je bio radostan kao malo dete. – jedva čekam da mu vidim lice kad ujutru dođe I zatekne pokošenu baštu.
***
Kad su učenici odlazili iz škole pamtili su učitelje, ponekog nastavnika i tu Čistačicu i tog Majstora.
U toj školi su radili i druge čistačice i drugi majstori, samo što su oni mislili I radili kao da je njihov posao beznačajan, pa su ih I drugi ponekad tako gledali.
***
NEKIM LJDIIMA SE KLANJAMO ZATO ŠTO MORAMO, NEKIMA SE DIVIMO ZATO ŠTO ŽELIMO.NEKI SU VISOKO, A MALI, NEKI SU NA ZEMLJI A VELIKI.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Novembar 2021					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30