Limunada

TELEVIZOR U BOJI - moja majka - 19.deo

pitija | 05 Avgust, 2022 19:51

U vreme dok sam bila dete, tek poneko je imao televizor. Crno beli, naravno. Program je počinjao u 18 sati i završavao se u 22. Dnevnik je počinjao u 20 sati, posle crtanog filma. Kad odgledaju crtani, deca bi bez pogovora išla na spavanje.

U našem komšiluku, u zgradi, živela je jedna porodica sa kojom su se moji roditelji družili. Komšinica je bila službenica u istom preduzeću gde je otac radio prvo kao VK radnik, a kasnije kao poslovođa. Komšija je radio u policiji, na poslovima za koje niko ne sme da pita: državna bezbednost. Moj otac ih je jako poštovao, a videlo se da i oni poštuju mog oca zbog vrednoće, poštenja i čestitosti. Majka iako domaćica, bila je vrlo razborita i vesela žena, pa su je rado prihvatili u društvo. Oni su materijalno bili mnogo iznad nas, ali po međusobnom uvažavanju bili smo jednaki.

Majka je često hvalila komšinicu kako je vredna. Od nje je naučila mnoge stvari:

- Sana, nikad ništa ne radi kad ima goste. Ona sve ostavi i sedne sa gostom da priča; tako ga ispoštuje. A ja sam mislila da pred drugima treba da pokažemo koliko radimo, tako nikad nisam stigla da se opustim. Kako su nas pogrešno vaspitavali, ali Sana je kulturna, obrazovana žena, zna da se ponaša. Kod nje se uvek osetim prijatno, kao da mi se baš obradovala. Ona se ne trudi da ostavi utisak, njena dela govore koliko je vredna. Kuća joj je uvek sređena, evo jutros vidim na terasi veš. Sigurno ga prostrla rano pre nego što je otišla na posao, a oprala kasno sinoć (tad nisu postojale mašine za veš).

Te reči sam i ja zapamtila za ceo život. Bilo mi je logično da se obradujem svakom gostu i ispoštujem ga, nego da pokazujem svoju vrednoću. Majka je od svakog volela nešto da nauči i otkrije po čemu je taj drugi bolji kako bi sebe nadogradila. Naravno, majka je znala da Sani zbog posla treba i odmor i slobodno vreme,pa se kod nje nije dugo zadržavala. Zaposlene žene bile su prava retkost. Ostajala je taman koliko je i Sana sedela kod nas. Po nepisanom pravilu broj poseta i vreme, bilo je ravnomerno raspoređeno, kako ne bi niko nikom dosađivao.

Kad se nekoliko godina kasnije, pojavio televizor u boji, majka je volela da kod njih ide i gleda televiziju. Sa njom smo išle i sestra i ja, jer oca to nije mnogo zanimalo. Ponekad bi sa komšijom pogledao samo dnevnik, pa se vratio kući da pre spavanja, u podrumu, gde mu je radionica, još nešto pripremi za sutra.

Televizor u boji je bio nedostižan za nas sa jednom radničkom platom. To je bilo nešto što nam je bilo logično da obrazovani, vredni ljudi imaju, a da oni sa manjim obrazovanjem, manjom platom malo sačekaju kako bi uživali u toj pogodnosti i blagostanju.

Bilo je to jedna od onih stvari zbog kojih su stariji mogli da nam kažu: Učite deco školu, da bi sutra i vi mogli tako da živite.

Čekajući to bolje sutra, učila sam školu i bila strpljiva. Zasluži pa ćeš imati – bila je glavna vodilja u našim glavama tada. Nikad nismo bili ljubomorni ni ljuti što oni imaju, a mi nemamo. Zaslužili su sve više što su imali, a bili su ljubazni i fini ljudi pa su to delili s nama.

Majka je najviše volela da gleda klizanje na ledu. Oduševljavala se raznobojnim haljinicama klizačica, kostimima, šljokicama koje su sijale, a najlepše je bilo kad na kraju klizačice dobiju cveće, pa se od buketa nisu videle. Kod takvih slika, majka nije mogla da sakrije radost.

Svako veče kad je bilo klizanje, majka bi umesila neki kolač kako ne bi praznih ruku išla u komšiluk, ili bi ponela cveće iz bašte na brdu. I Sana je uvek mesila nešto kako bi nas dočekala i poslužila. Baš smo se prijatno osećali kod njih.

I kada su se oni odselili u veći stan, na drugom kraju grada, majka i Sana su ostale dobre. Majka ih je posećivala i kad se komšija razboleo i uveseljavala ga svojim šalama, tešila Sanu kad je umro, pa se onda tešile zajedno, kad je i moj otac umro. Čule su se telefonom, i u ime prošlih vremena koja su im bila trajna veza, družile su se do poslednjih dana .

Jednog dana otac je došao kući nasmejaniji nego obično. Drugačiji. Otac je bio veliko dete, umeo je da se raduje, a nije umeo ništa da sakrije, sve mu se oslikavalo na licu. Pozvao je majku, sestru i mene da sednemo za sto.

Onda je i on seo. Ja tek na polovini osnovne škole, sestra koja nije ni pošla u školu, majka i otac, imali smo prvi porodični sastanak. Sedeli smo oko stola svi važni, značajni, ozbiljni. Očekivali smo šta će otac da kaže

- Rešio sam da kupimo televizor u boji, ako se slažete.

- Ali kako, on je skup. Nemamo para. – rekla je majka.

- Zato sam vas i pozvao , da se dogovorimo. Treba mi vaša podrška, kako to da ostvarimo. Moraćemo da štedimo.

Taj sastanak mi je ostao urezan u pamćenje za ceo život. Prvi put sam imala pravo glasa, prvi put odlučivala o nečemu. Uvek smo se za sve dogovarali, ali taj prvi dogovor se pamti. Otac je i sestru i mene od rođenja voleo i poštovao. Odrasle smo kao ravnopravni članovi, misleći da je u svim porodicama tako, da se ljudi međusobno poštuju, uvažavaju i vole. Kasnije, kad sam izašla iz zone sigurnosti, shvatila sam da to nije svuda tako. Posle prvog šoka kad bi naišla na nepravdu, snagu da se izborim za svoja, često i tuđa prava, nalazila sam u samopouzdanju koje sam izgradila u ranom detinjstvu.

- Ove godine bi mogli da se odreknemo mora. - predložio je otac. – Mogao bih i nešto privatno da zaradim. Nabavio sam dobre daske, da napravim bure,uskoro će vašar, pa mogu tamo da prodam - Otac je završio pinterski zanat i bio je dobar u tome.

- Ja bi mogla da idem u rasadnik da radim. Sad traže radnike. – i majka je predložila.

Ja sam bila nezahtevno dete, a stvari sam dobijala baš zato što nikad nisam ništa tražila. Znam da je majka štedela da mi kupi novi kaput.

- Ja se odričem novog kaputa – radosno sam povikala.

I sestra se čak nečeg odrekla, tako da smo se svi vrlo brzo složili i doneli odluku da kupimo televizor u boji.

Otac je tako želeo da obraduje majku, danima je smišljao kako to da ostvari, jer je znao koliko bi to njoj značilo. Majka je skočila sa stolice, zagrlila ga i poljubila u obraz. Znala je da je njemu i crno beli televizor bio dobar. Radio je to zbog nje, da nju usreći. Dobro su se poznavali.

Posle porodičnog sastanka, dogovora i poljupca, otac kao da je porastao. Da li je to bilo zato što se nekako uspravio, tek u našim očima je bio još veći. Nije mogao da sakrije radost. Zato se danima osmehivao.

„Srećan je koji daje“.