Limunada

- Kad mogu svi, zašto ne bih i ja? Samo da razmislim šta znam da radim: da pevam ne umam, da glumim ne ide, za silikone sam stara, da mesim torte, fil mi uvek trči po torti, pa posle trčim i ja da svima objasnim, da nije tolko loša koliko izgleda. A i dok je završim, 5 puta se preznojim. Što se tiče kuvanja, nisam loša u tome, ali mi dosadilo, poslednjih 35 godina kuvam kao da sam u restoranu. Cveće volim, to bi mogla, ali sve mi lepo, pa ne mogu da se odlučim koje da izaberem.

Mogla bi da pišem, tu nisam loša, samo ne znam o čemu.

Pre nekoliko godina, sestra iz Francuske, ona je znate vrlo moderna, sa evropskim shvatanjima kaže mi:

- Lepo ti pišeš, samo to o čemu pišeš nikog ne zanima. Ajde molim te ko će da čita, kako ti voliš drveće, kako pričaš sa kučićima, sadiš cveće, pečeš ajvar.

- Pa zašto? Ko lepo piše, može i o telefonskom imeniku da napiše roman.

- E da bi to mogla, treba da imaš ime. Daleko si još ti od tog nivoa. Danas ljudi vole da čitaju o seksu, starletama, prevarama, kriminalcima... – stade ona da nabraja.

- Stani, stani. To odmah otpada, makar nikad ne bila poznata. Ja sam bre ozbiljna žena u najboljim godinama. Ju da mi deca i unuci čitaju kako pišem o tome.

- Dobro, nemoj posle da mi se žališ. Ja sam ti rekla šta je najbolje, a ti kako hoćeš. Ma džabe, vi u Srbiji ste mnogo zaostali, ne pratite svet.

Možda je i u pravu, uvek sam volela mene da prate, ne ja druge. I krenem ja da pišem.

- Kako ti se sviđa ovo?- pitam koleginicu.

- Super, baš je dobro. Slatko si me nasmejala – odgovori jedna.

- Iskreno, nemoj da se ljutiš, ali meni se ovo ne sviđa. Nije mi zanimljivo, nema temu. Znaš ti bolje. – kaže mi druga.

Kad bolje pomislim, u pravu je, čim je rekla da je iskrena.

Tako rešim da se usmerim na ozbiljne teme. Svako ko pročita mora da se zaplače.

- Majko, kako si? – stiže mi poruka od ćerke.

- Što? Dobro sam.

- Da nisi opet bolesna?

- Nisam. Mislim, jesam, uvek me nešto boli, ali ništa ozbiljno.

- Ne lažeš me?

- Ne, zašto bi?

- Vidim da si udarila u te mračne teme, pa ekoh, da nisi u depresiji. Da ne kriješ nešto?

- Ma ne krijem, super mi. Pišem ozbiljno, hoću da budem ozbiljan pisac.

- Ma beži bre. Piši bre, nešto lagano. Malo si se rano setila da budeš ozbiljan pisac.

Mislim se ja, u pravu je. I muž mi reko:

- Mani se ti tih gluposti. Danas više pišu nego što čitaju knjige. Bolje radi nešto pametno i korisno, pare da zaradiš.

Odem do frizerke, pa malo i s njom popričam o tome. Pričamo mi o svemu, o velikoj životnoj filozofiji,; a ona mi kaže:

- Bukovski je rekao da se piscem najbolje postaje, kad otkriješ svoju mračnu stranu.

- Idi bre Biki, zar sad da je otkrivam? Pa ceo život mi prošao, nisam je otkrila, nego ću u ovim godinama. Možda, da počnem i da pijem? Da nađem švalera, da počnem da se kockam i zaglibim u nekom kriminalu?

- Ima jedna žena napisala knjigu o prostitutkama tako što išla da živi s njima, da vidi kako je to, pa je uhapsili i bila u zatvoru.

- Pa, da li joj se isplatilo? Prodaje li joj se knjiga?

- Uh, ko alva. Dobro, ne moraš ti baš to da radiš, možeš samo o tome da pišeš.

- Kako da pišem o nečemu što nisam doživela? Ne umem ja da izmišljam. Neka, nemam ja tolike ambicije da me ceo svet čita kao Bukovskog. Ja bi bila zadovoljna da me čita njih 200-500 ljudi, onih finig, skromnih, dobrih, koji nemaju mračnu stranu. Znaš li ti zašto ja od svih bolesti imam samo šećer?

- Zašto?

- Pa zato što sam slatka i spolja, a i iznutra. Nisam mračna. Nego, hajd pozdravljam te. Javiću ti, kad smislim o čemu da pišem.

Razmišljam ja dalje: mogla bi porodicne dogodovštine da pišem. Ljudi vole da upoznaju pisca.

Tako krenem ja, napišem tekst o nama, pa ga izbacim na fb. Ma nisam ga još ni objavila, stiže mi poruka od ćerke:

- Briši to pod hitno. Zar da me koleginice prepoznaju, pa da mi se smeju. Nisam ja takva.

- Dobro, normalno da sam malo izmenila.

- A ko će da zna da si izmenila? Svi će da misle da sam stvarno takva i još gore, da imam takvu majku. Briši to.

I kud ću, šta ću izbrišem.

Muž i sin nikad ništa nisu pročitali šta pišem, ali se i oni ljute na mene. Niko me ne čita, a od ono malo što pročita, pročitaju baš oni što poznaju mog muža i sina, pa im prenesu.

I eto. Nije mi suđeno. Čudim se samo, kako porodice onih što pišu i što su slavni. Mora da ih muževi napustili, deca ih se odrekla... .nemoguće da je drugačije.

Ispričam ja to koleginici Jeleni, onoj što me terala da pređem na instagram. Kaže videćeš koliko ćeš tek tamo da imaš pratilaca. Ja je poslušam, pređem i sad me tamo čita 10 ljudi. Ona me razume. I ona želi da bude poznata, samo ima 30 godina više vremena za to. Sve čita, usavršava se i prati. Tako, žalim se ja njoj, ne znam šta da radim, a ona će:

- Hoćeš iskreno?

- Naravno. Spremna sam da podnesem.

- Treba da otvoriš tik tok i da snimaš klipove. Sad su svi tamo.

- Idi bre Jelo, ti baš hoćeš da me upropastiš. Pa moji mi ne daju da pišem, ne mogu da čitaju moje tekstove, a sad još da se snimam.. Zamisli gledaju oni u telefon, kad im sa ekrana iskočim ja. A tek, kad unučiće pitaju drugovi: je li, a vaša baba, tiktokerka?

- Pa el ti hoćeš da budeš slavna?

- Hoću, al da me niko ne vidi i ne zna za mene.