Limunada

„NIKO“ im nije pomogao

pitija | 20 Avgust, 2022 12:25

Nada je prosto obožavala drveće. Nije ta ljubav došla iznenanda. Ljubav prema prirodi usadila joj je učiteljica, kasnije nastavnica srpskog jezika, a onda s godinama i život.

Jednog vrelog dana, pre desetak godina, dok se vozila ulicom sa drvoredom, otkrila je nešto vrlo važno. Taj deo vožnje u ulici sa drvoredom, bio je mnogo prijatniji nego ostali gde nije bilo drveća. Razlika u temperaturi, svežini, hladu, prašini, svetlosti, učinio je da progleda. Do tada je i ona bila slepa kao i mnogi. Nije videla da nemamo dovoljno drveća, da ga je sve manje i da ne brinemo o njemu. Drveće je mnogo važno.

Od tog dana, razmišljala je i radila sve ono što može. Brinula je o drveću. Letnjim danima, nosila je flašu vode i zalivala poneko mlado drvo, dok ne ojača. Sadnjom drveća, oni koji su ga posdili završili su sav posao. Tu je prestajala sva briga o njemu. Ono je prepuštano samo sebi i vremenu. A mlado drvo je kao dete, treba mu nega i briga dok ne poraste; koliko ga čuvamo, toliko nam ono kasnije vrati.Bolno je bilo videti mlado drvo pored koga prolaze svakog dana mnogi, kako se osušilo.

Početkom brige o drveću, Nada je osetila još jednu promenu: osećala se mnogo bolje, nije joj smetala vrućina. „Izašla je“ sebi iz glave, prestala je da vrti iste samouništavajuće, loše misli; imala je lepše misli. Zaista deluje „kakve su ti misli, takav ti je život“. Zaista je istina u misli, da je srećan onaj ko brine o drugome.

Jednog dana, Nada se vraćala iz bašte sa unukom. Unuk je jeo sladoled pa se umazao:

- Baba, hajdemo do parka da se umijem – rekao je.

- Važi.

Upravo su prolazili pored gradskog parka, pa je unuk znao gde je česma. Bio je to park sa borovom šumom koja je polako starila i sušila se. Nadi je bilo teško da gleda te osušene borove, kojima je predviđala još samo nekoliko godina života.“Šta će biti kad se osuše“ – pitala se. „Zašto ne podsade nove? Traba mnogo godina da porastu.“ A park je bio pun, šetale su majke sa decom, rekreativci, penzioneri, sportisti. U hladu borova, udisali su zdrav vazduh i odmarali, ili vežbali.

Konačno prošle godine, podsađeno je nekoliko novih borića. Posađeno i ograđeno i to je to. Do ove godine, polovina se osušila. Vrela su leta, a niko se od posetilaca nije setio da izabere svoj borić i da brine o njemu.

- Uh, nismo poneli flašu da zalijemo bar jedan borić – rekla je Nada unuku. – leti treba obavezno da se nosi voda sa sobom. – Nada je mnogo volela da razgovara sa unukom. O kako su deca pametna, kad im posvetimo pažnju i slušamo. Unuk se umio, popio malo vode pa su krenuli dalje, ali Nada nije mogla da prođe a da ništa, baš ništa ne uradi za one boriće što su odolevali vrućini. Kiša nije bila u najavi baš još nekoliko dana, a do tad će se još neki borić osušiti. Dok je tako razmišljala, ispred sebe je ugledala bačenu flašu.

- E, evo nam flaše – rekla je unuku.

- Ali, ona je bačena.

- Nema veze, nećemo iz nje da pijemo vodu, samo ćemo da natočimo vodu.- vratili su se do česme i ugledali na vrhu kante još 1 flašu. Nekoliko puta su napunili te dve flaše i dobro zalili nekoliko borića.

- Tako. Spasili smo bar njih.- zadovoljno je rekla unuku.

- Onaj deda se začudio što si uzela flašu iz kante. – rekao je unuk.

- Ma nije zato. Čudi se kako se i on nije setio da uradi isto što i mi. Mi smo učinili dobro delo.

Oko njih je bilo nekoliko šetača, igrači nekog kluba, radili su vežbe, nekoliko majki i očeva šetalo je svoje bebe, ali niko im nije pomogao.

Te noći pala je kiša. Nenajavljeno.