Gušt i dert

ЖАО МИ ВРАТА

pitija | 15 Januar, 2013 10:12

    Некада је Дон Кихот  водио борбу против ветрењача. Данас неки ученици у интернату воде борбу против врата. Разлика је ипак огромна , јер је она борба била симболична и часна, ова данас је срамно буквална : наиђе набилдани младић пун себе на врата и подругљиво им каже: »Глупа врата, ја сам најјачи. Јачи сам и од тебе », и снажно боксером распали по њима. А јадна врата ћуте и трпе, шта ће кад су слабија. Као последица те „величанствене“ борбе остају рупе - срамни трагови. И тако редом, бум, трес, бокс, још мало па ће сва врата у дому да буду побеђена. Није ми само јасно зашто снажни младић није одустао после првих врата, кад је видео да је јачи, него је настављао да одмерава снагу са следећим и следећим и тако ће ваљда да тера до последњих, све у нади да ће нека можда чак и да му се супротставе? А можда ће да окрене и други круг?

          Сад се сетих сцене из филма «Лајање на звезде» када је ученик боксовао против козлића, а «филозоф» рекао :» Јадан козлић. Ја ћу да навијам за козлић :  коо-злић, коо-злић», па и мени дође да тако навијам за врата « Враа-та,  враа-та,  враа-та...».

           Жао ми јадних врата.

      Жао ми очију што морају да гледају те ружне рупе, желела бих очима  само  лепоту .

      Жао ми и уплашених ученика који то виде а морају да ћуте, јер не дај боже да се ти набилдани младићи окрену против њих .....( можда су  ове јуначине некад и њима показивали своју снагу , али пошто о том неизмерном јунаштву ови мањи нису смели да причају, а ни трагови нису остајали као ове трајне рупе на вратима, оставили су их на миру јер, без доказа победе  није им било занимљиво ).

      Кад мало боље размислим жао ми и тих јуначина што не могу да схвате да осим мишића треба да вежбају и своје најјаче и најмоћније - сиве ћелије, па нисам сигурна да ће у животу осим против врата извојевати још коју победу.

         Жао ми и свих који мисле да интернат није њихов, па није важно ако га неко ружи и рањава.

         Проћи ће године и једног дана ће их пут нанети поред ове плаво беле зграде, и тад ће схватити да је Дом ипак био и њихов, јер је био део њихове најлепше ране младости, и тад ће осетити стид, а можда и грижу савести.      

П.С. овај текст је написан пре 6 година. Данас је због камера ситуација мало боља .

1033 за Косово

pitija | 07 Januar, 2013 19:29

Размишљајући о тексту који бих могла да објавим, паде ми на памет да је можда сасвим довољно да уместо речи свако од нас пошаље ове недеље по 1 поруку на 1033, а онда и сваке следеће недеље по једну док буде требало.

Лепо је што стално помињемо Косово, па кад га толико волимо хајде да овако из топле собе, из удобне фотеље уместо порука које преписујемо са интернета и шаљемо једни другима, пошаљемо поруку онима због којих још имамо могућност да се подсећамо предака, да се поносимо њиховом крвљу у венама и препричавамо славну историју. 

Кад и последњи  напусти ту нашу Свету Земљу, бојим се да нећемо имати право на то, јер ћемо се тек тада сви стидети што нисмо урадили бар само оно што смо могли. 

А сада и овде ја могу да пошаљем једну поруку за један оброк за  "гладне на Косову". Без нас гладни неће моћи још дуго тамо да трају, без њих,стидећемо се себе.

 

Прича о чоколади

pitija | 06 Januar, 2013 21:18

(Можда је ово Бадње вече прави тренутак за ову причу за коју ми је инспирација била једна дивна девојчица)

С осмехом је стављао последње ствари у путну торбу спремајући се у завичај по ко зна који пут у ових десетак година. Повратак му је био много дражи и лакши него одлазак; зато је волео да своје најмилије обрадује поклонима. Уз уобичајене поклоне обавезна је била и чоколада. Знао је да његова девојчица пуно воли чоколаду. Знао је и коју највише воли.

На врх, преко свих ствари, пажљиво као неку непроцењиву ствар стави чоколаду а онда зашнира торбу. Целим путем мислио је на њен осмех, па није ни осетио дужину пута.

И заиста, све би како је замишљао: девојчица се одушеви што види оца, снажно га загрли и пољуби, а онда још једном и још једном за свако парченце чоколаде. То је била само њихова игра при сваком сусрету. Онда нежно стави чоколаду у своју торбу, чекајући прави тренутак да је отвори.

У тренутку кад помисли да одломи једно парче, сети се драге комшинице која јој је била као права другарица; и да се нашали и да је утеши и да је мудро посаветује. Комшиница је живела сама, јер су јој деца била далеко, па девојчица отрча до ње и рече јој:

„Увек сте добри према мени и ја желим да Вам се захвалим, а немам ништа друго него ову чоколаду. Али знајте да је највише волим, а од срца Вам је дајем.“

 „О, драго дете, како си добра. Ето, баш си ми поправила дан, јер ми данас нешто није добро и управо сам кренула лекару.“

 „Радо бих пошла с Вама, али морам у школу.“ – одговори девојчица забринуто.

 „Ништа не брини. Већ си доста учинила за мене. Ето видиш да ми се осмех вратио. Бићу ја добро, а ти иди и учи. Школа је важна за живот.“

Због врућине која је тог дана била заиста велика, комшиница стигавши до лекара опет осети малаксалост. Док се презнојавала, гледала је по препуној чекаоници. Сви су били задубљени у своје мисли и преокупирани својим проблемима, па схвати да је сувишно да било шта кога замоли. Зној се сливао са њеног лица док је наслоњена на зид чекаонице чекала свој ред.

 „Дођите овамо.“- зачула је иза себе – једна млада жена придржавала ју је док је водила до места које јој је направила. Кад је села, извадила је флашицу са водом из своје ташне, нежно је прешла поквашеном руком преко њеног лица а онда јој дала и да попије мало воде не би ли се освежила.

„Пуно ти хвала драга.“- обратила јој се комшиница.

      „Ништа не брините. Питала сам да Вас приме преко реда.“

„О како си ти... „ – тражила је речи захвалности комшиница.

 „Али то је само мало воде. Знате и моја мајка живи далеко, можда је и она сад жедна.“- одговорила је млада жена, а сенка сете прешла је преко њеног лепог лица. Комшиница лагано устаде и крену у ординацију, а онда се сети и из ташне извади чоколаду:

 „Узми ово, желим да ти се захвалим“.

 „Али не треба. Ја сам то онако....“ – сад је била и жена збуњена.

„Знам, али и ово је САМО чоколада.“ – рече а у себи се сети радости коју јој је донела та чоколада. То није била само чоколада, као што, знала је ни оно није било „само мало воде“.

Стигавши кући жени у загрљај утрча син. Чврсто се загрлише, највише и најјаче на свету:

„Јеси ли био добар данас?“

„ Да, као и сваког дана“. – одговори дечак.

 „Е зато ћу ти дати чоколаду; али само да знаш,то није обична чоколада“ – шалила се мајка, не слутећи колико је била у праву. То је била чоколада која преноси љубав.

Те вечери шетали су поред дома за незбринуту децу, држећи се за руке,и причали о многим лепом стварима. Дечак је био много срећан:

„Мама, ја сам баш срећан што имам тебе,имам тату, породицу, а ова деца немају никог. То мора да је јако страшно. Тако бих волео да могу некако да им бар мало, ма само мало помогнем, “.

То може, али не мора да буде страшно. Нечија срећа може бити бескрајно захвална нечијој несрећи ... а тад више нема несреће - помислила је сетивши се дана кад га је изабрала. Истовремено су кренули према торби у којој се налазила чоколада. О како су се добро разумели; њиховим мислима нису биле потребне речи: дечак је отрчао до ограде и дао чоколаду најближем дечаку.

           Мрак је сакрио њене очи у који су се мешала осећања среће, поноса, бескрајне љубави, судбинске повезаности. Кроз сузе бескрајне љубави гледала је како се око њеног сина окупљају и други дечаци и отварају чоколаду – то је био прави тренутак.    

Срећно Соња

pitija | 05 Januar, 2013 22:20

Соња је дошла из великог града у варошицу да живи и ради. У почетку је само радила. Завршила је средњу фармацеутску и недуго потом почела је да ради у приватној апотеци у оближњој варошици. Знала је колико је било тешко наћи посао и зато није много бринула што није наставила школовање. А била је одличан ђак.

Пресекла је пупчану врпцу и родитељима дала до знања да су своју дужност супер обавили и да је време да у свет полети сама. За својих двадесетак година била је врло зрела; то сам схватила радећи са њом, из дана у дан, тако да је у потпуности заслужила моје поштовање.

А како је изгледала? Ако ми верујете, али као страшило за птице. Колико нас је само пута нечији изглед преварио; за колико дивних познанстава смо остали ускраћени, само због наше ускогрудости!?

Соња је на својих 50 – ак кг качила широке кошуље и дуге сукње, обавезно је носила сандале мокасине, огромне ташне са по бар пола килограма ситнине, а тек фризура, то је посебна прича. Не, Соња ни случајно није била неуредна. Она је на најбољи начин носила оно што јој је природа рођењем дала. Сваког дана је бар сат раније устајала, да увије и уреди својих „сто“ длака. Не смем ни да помислим на шта би личила без тог узалудног труда. Тамним наочарима крила је урођене подочњаке. Била је бледа и болешљива. Али, увек је долазила на посао. На време и на болест гледала је као на незаобилазни део живота и то никад није коментарисала. Ону чувену реченицу:“Мрзим кишу“, и сличне фразе од ње никад нисам чула.

-                          - Зар те не мрзи да се тако болесна шминкаш? – питала бих је понекад.

-                          -  Зар то није довољан разлог?! А и терапеутски делује – уз осмех би одговарала.

Била је 12 година млађа од мене, а много тога сам од ње научила. Никад је ни један пацијент није изнервирао. „Да, да у праву сте“ – увек би им одговарала, климала главом и гледала кроз њих. Крајње савесна и максимално професионална, знала је да је са неким људима узалудно полемисати. Због тривијалности није хтела да просипа енергију.

Временом је пронашла и другарице и више није само радила, почела је и да живи. Препричавала је догађаје, али никад није оговарала. Туђе судбине никад није злурадо оцењивала:“Ја нисам судија, да изричем пресуде људима који као и ја имају право на грешке и приватност“.

Једног дана у апотеку је дошао младић дивне црне коврџаве косе и нежно белих зуба.

-                          -  Ел имаш ови лекови? – питао је давајући књижицу са рецептима – А треба ми и пудер за ране? Он ми је за прсти. Посеко сам ги кад сам поправљао мотор.

-                         -   Има и лекова а и пудера.

-                       -    Мож ми даш ?

-                          -  Ма мож, како не мож – љубазно је одговорила, једва суздржавајући осмех.

-                       -    Јесли ли видела како слатко гу-ги маче!? – обратила ми се кад је отишао. – Овај крај је немогућ. До сада нисам срела ни једног младића који је у добрим односима са граматиком.

-                           - Ма, знаш шта? Ако му је све остало исправно, то и није нека велика мана. Добар учитељ може чудо да направи.- покушала сам да се нашалим са њом, јер је чињеница да и после његовог одласка размишља о њему довољно говорила.

-                           - Чисто сумњам. Ако за 23 године није то научио, не верујем да је то сад могуће.

-                        -     Охохо! Па ми смо то завиривали у књижицу? – задиркивала сам је – Јеси ли и адресу запамтила?

-                           - За сада ме то не интересује.

Следећих неколико дана ништа занимљиво се није дешавало, а онда је једног јутра дошла сва хепи.

-                          -  Знаш ли с ким сам синоћ била у кафићу?

-                         -   Са гу – ги мачетом! – одговорила сам као из топа.

-                        -    Како си погодила?! Поподне долази да ме сачека с посла.

Тако је почела њихова романса. Његов шарм је ублажавао његове мане, а њена јака личност је допуњавала њен „шта сам то изгубила“ изглед.

А онда.... једног дана, први пут откад ради, дошла је ненашминкана.

 

-                           - Соња, шта ти се догодило? Да ти ниси можда..... трудна?

Чутала је кратко, а онда као да се предаје, проговорила:“Ја нисам,..... али трудна је његова жена.

-                          -  Штаааа? ОН ожењен? – с неверицом сам поставила сувишно питање.

-                        -    Да, мушка бараба, има и ћерку од 3 године. Замисли, а има само 23 године! Кад се овде момци уопште жене!? Још је балав, а прави децу као саобраћајне прекршаје. И шта та јадница ради? Па он је сваку другу ноћ у кафићу или код мене. Одакле му само толика дрскост да ме довози и одвози с посла у сред дана у овако малом месту? Зар је могуће да она ништа не зна, а ја сам сазнала? – истресла је Соња сву горчину из себе, постављајући питања на која није очекивала одговор.

Била је бесна и повређена, али се ипак некако примирила. Давно је престала да буде балавица, зато јој се он и учинио интересантним. Али није му поклонила целу себе. Добар део личности био је само њен. Није пристајала на компромисе, али било јој је потребно време да се среди. Зато је наставила да се виђају. Иако је нисам ништа питала, сама ми је рекла:

-                          -  Не осећам грижу савести. Ја никога не варам. Нисам крива што његова незрела женица не уме да га укроти и избори се за свој положај. Да нисам ја била би нека друга. Па он је вара од како су се узели. Осим тога и ја имам неке потребе, а он уопште није лош. Од сада играм мушки.

Следећих дан нисам приметила никакве промене на њој. Није била ни весела, ни тужна. Није гушила осећања, није их потискивала. Једноставно их је пустила да исцуре из ње.

А онда једног дана, ваљда кад се испразнила и ослободила бола, са осмехом човека пуног наде у нови почетак, рекла ми је:

- Дошла сам да се поздравимо. Враћам се у свој родни крај. Овај град је исувише тесан за мене. Боље да одем пре него почнем саму себе да мрзим. Уписаћу факултет, ваљда тамо нису сви ожењени. – скупила је снаге и да се мало нашали за крај.

Људи су исти по томе што праве грешке, али се разликују по ономе како их исправљају. Она је знала где је граница достојног живота.

Срећно Соња!

Живот учи најбоље

pitija | 09 Decembar, 2012 20:53

Саша је у град дошао на занат..... са слабим предзнањем није могао да оствари ни неки бољи успех, а није се ни трудио: учио је за двојке – тек да прође. А кад се учи за двојку, онда се не учи ништа – па се ни у школу не иде често – глувари се тако из дана у дан са жељом да се једног дана мало ради а много ужива.

Узалуд смо му причали „Учи Саша...узми књигу па прочитај бар нешто“, Саша се само супериорно смешкао, са рукама у џеповима и изразом пророка који зна све тајне живота и који је једини у праву.“Немам шта да учим“ .

“Добар ти је занат, али где ћеш с тим двојкама да радиш?“

„Ништа Ви не брините.“

Сећам се добро, те године смо имали малу елементарну непогоду: од јаког пљусла са градом, преко олука запушених отпатцима које су наши ученици кроз прозор бацали на кров, вода се сливала у атријум и одатле пунила хол, ТВ салу и трпезарију.

Пожурили смо по кофе и почели да скупљамо воду из атријума и да је износимо и  просипамо испред Дома. Сетила сам се радних акција па смо направили ланац и додавали кофе од руке до руке. Први у ланцу био је тадашњи привремени управник (човек са инвалидитетом), клекао је на здраву ногу, а другу болесну испружио је поред и грабио кофом воду из атријума додајући је теткицама, мени и понеком ученику који се ту затекао. Очекивала сам да ће нас та непогода „зближити“ и активирати, да ће сви ученици којих је било ту у близини дотрчати и помоћи да се заштити наш Дом и спречи већа штета. Требало је још руку за наш ланац.

Али осим оних неколико ученика који су се сами одмах без приговора и нервирања прихватили кофа, остали нису ни прстом макнули; нису се чак ни стидели да ту стоје, гледају друге како раде па чак и гласно коментаришу: како је уопште до овога дошло и на који начин је могло да се избегне. Било је ту „дивних“ и „интелигентних решења“:

„Не треба правити равне кровове, ни уске олуке. Треба наћи кривца ( без обзира ко је и где је, они ће га стрпљиво чекати, док им вода кваси ноге) па да сад он лепо покупи ову воду? Те да ли је неко и нешто предузео у међувремену?...... Мислим да су у свом размишљању отишли и до средњег века где се „кривац“ линчовао или спаљивао на ломачи.

Неколико њих смо ипак успели да приволимо да помогну- али они нису престајали да се жале како им је тешко, шта ће да добију пошто дају велики допринос друштву и слично.....Кад ме је прошло прво разочарење, схватила сам поражавајућу чињеницу која се крила иза њихових речи: они се стиде да раде.

Где смо погрешили?

Била је 2000.год.и већина тих ученика су били ватрени заговорници промена.

Млади жељни бољег живота а не воле да уче, стиде се да раде!?!?

Кад смо и како их покварили?

Саша је за све то време стајао на свом прозору и посматрао нас одозго. Кад сам га питала да ли би могао да сиђе и помогне, одговорио је :“Не могу имам да учим.! Осим тога нисам ја плаћен за то!“ - Био је прорачунат и у овим -  ванредним околностима.

*

Прошло је неколико година. Сашу нисам видела.

            Једне зиме док сам увијена у капут журила кући, пролазећи поред ауто-пераоне, неко ме поздрави:“Добар дан, професорка“. Погледах у том правцу. Поглед ми привукоше црвени прсти, промрзли од хладоће који су држали шмрк за воду и гумене чизме преко којих се сливала ледена вода.“Саша, ти си?!“ – препознала сам га. „Ту радиш!.... обрадовах се што га видех, али ми га у исти мах би и жао:“ Па је ли ти хладно?“

„Па, шта ћу, мора се!“, а онда као да се застиде, сави главу и тихо дода:“Извините морам да радим“.

Оне некадашње младалачке супериорности нигде не би.

*

Живот га је научио оно што нико од нас није умео – и као што скоро неко рече једну народну мудрост :“човек учи и саветује, а живот награђује или бије“.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Одустајање

pitija | 02 Decembar, 2012 17:20

Родиш се. Добијеш све што ти треба и почнеш да живиш како треба : смејеш се свима и волиш све људе, проводиш доста времена напољу, играш се са сваким и свачим што ти дође до руке, правиш колаче од блата, замак у песку, по цео дан скачеш, трчиш, радујеш се свему што те окружује у свим његовим одлицима, волиш маму и тату онакве какви су, једеш  кашице од воћа и поврћа, одушевљаваш се сваким делом свога тела, не плашиш се ни жабе, ни змије, ни мрака...одушевљавају те бубе и лептири, сунце и цвеће. Ујутру скачеш из кревета  са жељом да рашириш руке свима и све додирунеш; а увече лако и слатко заспиш...

Онда мало порастеш, па видиш да су ти уши клемпаве, ноге криве, лице бубуљичаво .....и почињеш да не волиш себе и почињеш да гледаш какви су други и почињеш да се мање смејеш и да се мање радујеш ономе што те окружује. И почињеш да се љутиш и свађаш са родитељима. И мислиш да све знаш и зато почињеш да бринеш, или ништа не мислиш па ништа и не бринеш..

Па прође још мало година, па заволиш неке друге ствари и волиш их толико да их никад доста, па почињеш да јуриш бољи посао, већу кућу, успешне пријатеље, модерну технику, новија кола..... док јуриш  летовање тамо негде, овде ти живот узме маму или тату, или неку драгу особу.

Па добијеш децу и јуриш више, не схватајући да свака трка значи полако одустајање.

Бринеш све више и скоро престајеш да се смејеш, па постајеш нервозан па те други све више љуте; они не воле тебе, ти не волиш њих, ; мржња те све више једе и док њену горчину претрпаваш са што више слатке и слане хране,  живот почиње да те крњи:  узме ти здраво срце, здраву крв, здрав желудац, здраве бубреге .... живот те опомиње и гризе, а ти рупе на души пуниш са још више беса и љутње и све си безобзирнији и непажљивији... Не видиш да ти је послао опомену, неки знак као бол, умор, свађу, бригу, нерасположење, тугу,  да будеш опрезан, да се промениш, да ниси на добром путу, да то није живот... ти не схваташ знак да би опет било све ок....   Неповратно ти   узима део по део..... Ти се опет због тога прво љутиш и кунеш и хоћеш да гризеш, ал залуд, гризеш само себе, па се предаш и шта друго, него – одустанеш. Одустајеш од доброг око, добрих зуба, доброг срца, добре крвне слике, добрих мисли, колена, кука, од утробе . .... А живот наставља да кида,  узима ти од ноћи мир, од дана радост, од сутра наде и жеље и на крају дође и по оно што је од тебе остало.

Да ли би било другачије да смо могли и знали другачије?

Да ли би било другачије да смо се више играли на сунцу, да смо више трчали, да смо бирали бриге, да смо у другима видела врлине уместо мане, да смо родитељима рекли хвала због свега што су учинили, да смо деци рекли да нам много значе да имамо пуно поверење у њих, да смо више јели воће и поврће, да смо волели себе са свим недостацима, да смо себи рекли да имамо храбрости ма шта лоше да се деси, да смо зауставили мисли на садашњост, да смо више осећали дашак ветра, мирис цвећа, да смо се више дивили природи и имали поверење у њу, да нисмо чезнули за стварима које не могу да нас насмеју, растопе од милине и задиве?

 

Да ли би и тада тако рано од свега одустали?

Олуја

pitija | 01 Decembar, 2012 13:28

Журила је на посао; последњи поглед на огледало, новчаник, мобилни, флашица с водом, ташна и  кључ да закључа врата. Али само што је изашла приметила је да се нагло замрачило. Ваљда ће стићи до посла пре олује, помислила је. Није имала времена да чека да непогода прође, јер није ни почела, а да узме кишобран, неће јој много помоћи..... Преостало јој је само да крене што је брже могла .

Ветар јој је дувао у сусрет и успоравао њено кретање, а како је она журила чинило се да је и ветар све бржи и јачи; од прашине коју јој је бацао у очи није могла нормално да гледа. Ветар је сад испољавао своју силу на разноразним лакшим предметима које је сакупио од којекуда и правећи вртлог дизао их високо изнад кућа. Небо је претећи постајало све црње. Иако је до посла имала још неких 10-ак минута, сада је наилазила на део без кућа, само неуређени део око моста преко градске речице; неће имати где да се склони ако буде непогода ....Да ли јој се чини, или чује како грми?

У младости се није бојала олуја, али године су утискивале један по један страх. Временом се највише мењало време; ништа није било исто; сад јој се све чинило страшније и опасније, почела је да осећа страх :

"шта ако ветар постане јачи......  шта ако почне град ? „Шта ако буде“ и „шта може да буде“ су се вртели све више и брже у њеној глави доводећи је скоро до панике.

Нигде није било људи, а онда је испред себе угледала двоје младих. Окренути једно према другом, загрљени, причали су, осмехивали се и... стајали. У трену је схватила да они нигде не журе, ничег се не боје и да потпуно уживају у истом тренутку и истој ситуацији која је њу доводила до панике. Шта се дешава око њих, нису примећивали, све око њих им је одговарало, нико им није сметао и нико им ништа није могао.

Схватила је и осмехнула се. Могла би и она да на околности гледа очима заљубљених.

Успорила је, исправила се и наставила нормалним кораком. Без страха и са дивљењем гледала на све што природа ради, као на нешто чудесно, сад више не размишљајући о ономе што би могло да буде. Нек свако ради свој посао.

И тако је избегла непогоде: временску; а и ону другу, много опаснију -  у души.



Моја ћерка + туђ син= наши унуци

pitija | 23 Novembar, 2012 09:31

Последњи поздрав

pitija | 03 Novembar, 2012 00:19

(мојој пријатељици коју је однела МС )        

Шта је човек? Шта остаје од човека када му живот одузме ноге, па руке па цело тело?

Опет остаје човек, јер човек није оно што се види већ оно што се осећа –Човек је оно што из њега зрачи – успомене што те вежу за њега и како се у његовом друштву осећаш.

Ниједног тренутка у њеном присуству се нисам осећала лоше, непријатно, јер је она зрачила неограничену количину доброте, мирноће, ведрине. Увек. А дуго је лежала непокретна, разапета између апарата, лишена сваке могућности избора.

Нисам је много обилазила.

Сећам се – требало ми је храбрости јер нисам знала какву ћу да је затекнем. Али она је мене охрабрила : кад ме видела осмехнула  се као и увек . И ја сам је видела целу – као раније. Њен осмех, поглед и речи с муком изговорене учиниле су да видим ону исту мени драгу особу која се никад ни на шта није жалила.

         Напољу је био леп сунчан дан а у соби мрачно и тихо. Пожелела сам да могу да је приближим прозору да је бар још мало огреје сунце..

         Следећи пут јој је већ било хладно. О Боже, који апсурд, тело које је престало да постоји осећало је хладноћу! Имала је мараму на глави : питала сам зашто? «Хладно ми је. Скини ми је ако ти смета»-одговорила ми је. «Не, зашто? Лепо ти стоји.» рекла сам и нисам слагала. Волела сам је и тада кад јој је живот оставио само очи и осмех, јер и тада се осмехивала,  видела сам све оне успомене које су нас везала- и све то је било лепо и драго па ми је и она била лепа и драга. Питала сам је да ли јој је много тешко, а знала сам да ни ја ни било ко други не може да јој помогне. Само је одмахнула главом и рекла :»десет месеци».  

Подигла сам покривач и почела да јој масирам у ранама од лежања измучене ноге, отечене и од игала модре руке, али сам знала да то не осећа. Зато сам је помазила по образу да покажем колико ми је жао што се мучи. Једино је још ту могла да осети нежност.

         Питала ме је за све моје и мени је и тамо у болници било пријатно, јер је  имала ту невероватну моћ да ми поред ње увек буде пријатно. Причала сам а она ме је слушала. Све ју је занимало било јој је до сваког стало.

       И рекла ми је да их све поздравим. Ко је онда смео да плаче поред толике храбрости и снаге?   

 Биле смо вршњакиње -49 година тек – «моја другарица» како смо се шалиле.

Нисам знала шта да причам : како да је тешим кад утехе нема, да је храбрим – чему кад смо знале шта следи. Да  питам, није било одговора, да кунем -  не знам кога, да молим ?

И молила сам анђеле да је ослободе и поведу тамо где ће бити слободна и лака и где није хладно.

Драга моја, научила сам да кад бол јако стегне срце.... научила сам да се од бола браним и тешим лепим стварима, сећањима, да победим пораз да не признам губитак. Јер, ако се покоримо чему онда живот?

Кад неко оде иза њега треба да остане траг : часно име и лепе успомене. У њеном друштву сам се увек пријатно осећала, волела сам је и поштовала због снаге коју сје имала. За колико људи исто може да се каже?   

Њен траг је ћерка , која ју је све време пазила и као и она достојанствено подносила сву суровост њене болести ; унук и унука – и сви некако личе на њу.

      Иза ње је остао и син, одрастао младић, нежна срца. Кад помислим на било кога из њене породице прво што видим су осмеси и ведрина . Боже како су успели да поред свега што им је живот нанео сачувају срца од злобе? Како су успели са не клону!

      Упознала сам јој и мајку; ту дивну жену са чистом душом, душом детета и лицем девојчице – и тада сам схватила откуда ти та неизмерна благост и снага.

         Њен одлазак за који смо сви свесни да значи олакшање ипак ми тешко пада.

        Сада када су све њене муке престале, сада када о њој брину анђели, плачем иако знам да је тамо где је више ништа не мучи, не боли; плачем по први пут, ,,,плачем, јер ми недостаје и јер нисам храбра као она.

                                                    ***

Којом реченицом да се опростим од ње? Дуго је лежала и око ње је било тамно и суморно. Желим јој да тамо где иде има пуно сунца, цвећа и свега што је волела а није у њему могла да ужива. Желим јој да има пуно планина и једно море, оно исто као и у  родном крају који дуго није могла да посети. Желим јој да опет корача и ради све оно што због болести није могла  ( не умем да схватам због чега морају да постоје такве болести) .

***

                Почивај у миру другарице и нека ти је лака земља.

Шта је заиста важно?

pitija | 01 Novembar, 2012 22:34

Била је толико обична да је одмах падала у очи: облачила се неупадљиво,; одело се испод розе радног мантила није ни примећивало, ни шминка, ни фризура, косу је везивала у реп. Деловало је да јој то уопште није важно. А на округлом лицу истицале су се крупне очи и топао, искрен осмех. По изгледу је сигурно никад не би приметили, али по унутрашњости која јој се оцртавала на том осмеху морали сте да будете свесни њеног присуства. Радила је на каси продавнице у мојој близини. Било је неколико таквих продавница, али волела сам да одем баш у ту продавницу, јер би се одатле увек враћала расположена и кад би поскупео шећер и зејтин и кад не би нашла све што ми треба. Неки би се жалили, а она би само ћутке, симпатично слегла раменима уз обавезан осмех , као да каже „ма није то толико важно“. Њено „добар дан“ је било намењено само вама ни налик оном роботизованом „добар дан“ у Мек Доналдсу, кад се избезумљени продавци обраћају деци од 5 година са : „изволите, шта желите?“, или оном у новониклим маркетима кад продавци понављају као покварена плоча „добар дан.....ваш рачун је .....“, а не погледају вас честито ни у очи, а о осмеху ни не сањајте. Потпуно се разликовао и од оних ситуација кад уморне продавачице у приватним пекарама само ћутке тресну на пулт ваш доручак, бесне због мале плате и ко зна чега још. Она се обраћала тако да сте потпуно сигурни да је осмех намењен само вама; и свака реченица била је само за вас: Како сте данас?...  Дуго Вас није било.... О, данас сте баш добре воље..... Добили смо прашак који Ви користите.... Надам се да је Ваша мајка боље..... Чула сам нови рецепт, сигурно ће Вам се свидети... ..А када би била гужва ( а увек је била), опет би била расположена : О, то сте Ви, нисам Вас одмах видела, ево, ево, сад ће гужва да се смањи.....и тако из дана у дан, као у стара добра времена. Тако бар причају да су се људи односили једни према другима.

Љутили су ме људи којима је тешко да кажу то кратко „добар дан“, тај најминималнији степен људскости; (јер како би неком дали крв кад им је то тешко); и зато ми је пријало да будем у њеној близини. Због таквих као она „греје сунце“, волела сам да кажем.

Само нешто ми није било јасно: одакле црпи толику искрену и топлу енергију. Одакле јој толика љубав?

Онда сам је једног дана видела на улици. Из далека ме је привукао добро познатом магичном енергијом, њен осмех. Спустила сам поглед мало ниже и схватила да гура инвалидска колица у којима је седео младић увијен у ћебе. Причали су нешто, јер је младић често окретао главу према њој. Онда се и он насмејао. По осмеху сам препознала да јој је брат.

            Тада ми је постало јасно шта је уистину важно. Тада сам све схватила.

П.С. неко време је нисам виђала... Сада је често виђам у оближњем парку како се игра са маленим дечаком. Није потребно да чујем како га зове, по осмеху, знам да јој је син.

101 - ja ostajem ovde

pitija | 30 Oktobar, 2012 11:46

101 разлог зашто „остајем овде“

 

1. Нешто ме тера да овде постојим – вероватно гени предака.

2.Зато што су овде све моје успомене.

3. Зато што овде и кад сам сама никад нисам усамљена.

 

4. Овде сам своја на своме.

5. Зато што су овде живели сви моји.

6. Зато што овде живе сви мени драги људи.

7. Не желим да будем „странац овде, странац тамо“.

8. Не желим да у родном крају будем 10 дана једном годишње.

 

9. Зато што ми срце заигра само уз нашу музику.

10. Зато што плачем само кад чујем нашу химну.

11.Зато што свим срцем и душом могу да навијам само за наше спортисте.

 

12. Зато што волим укус наших јела.

13. Зато што ми највише прија укус нашег воћа и поврћа.

 

14. Зато што могу до пијаце да одем пешака.

15. Зато што тим путем увек сретнем познаникe с којима могу слатко да се испричам.

 

16. Зато што до посла могу да стигнем пешака за 15 минута.

17. Или бициклом за 10 минута.

18. Зато што с посла кући долазим у 15 и15, па имам времена да поподне проведем како хоћу.

19.Зато што код пријатеља могу да одем кад хоћу.

20. Овде имам кога да оговарам.

21. И има ко да ме оговара.

22. Имам с ким да пијем кафу.

23. Зато што мајку могу да видим кад год пожелим и да је питам како је.

24. Зато што с мајком смем да се посвађам кад год ми није нешто по вољи, јер ми је близу па могу брзо и да се помирим.

25. Зато што ми овде живи сестра.

26. Зато што код сестре могу да одем кад немам шта да радим.

27. Кад ми треба помоћ или утеха.

28. Кад јој треба помоћ или утеха.

29. Кад ми треба друштво, савет.

 

30. Зато што овде могу да обиђем очев гроб кад год ми је тешко.

31. Зато што док год сам ја овде на гробовима мојих драгих неће да расте коров.

32. Овде су ми корени.

 

33. Овде сам јака и кад ме ломе снажни, хладни ветрови.

34. Зато што код нас има места где расте коров – за мене је то лековито биље.

35. Зато што могу кад год ме нешто боли да одем и уберем тај“коров“ .

36. Зато што код нас још печурке расту у шуми, па мештани могу да их беру.

37. Зато што поред наших река још крекећу жабе ( ко разуме схватиће).

38. Зато што се овде још кувају џемови.

39. Још комшинице заједно пеку паприку за ајвар.

40. Причају преко ограде, на капији, у дворишту.

41. Мењају рецепте.

42. Има ко да ми дође на славу.

43. Имам коме да одем на славу.

44. Зато што се овде на свадбама игра коло, рок и плеше.

45. Зато што овде људи још помажу једни другима за славља или сахране.

 

 

46. Зато што овде имам с ким да се смејем.

47. Зато што овде сви разумеју моје шале.

48. Зато што се овде још смејемо без команде.

 

49. Зато што још само овде комшиница комшиници доноси плодове из баште.

50. Или бере цвеће.

51. Зато што се овде још носе поклони кад се иде у посету.

 

52. Зато што мојим ушима и души највише прија српски језик.

53. Зато што се овде још причају јуначке народне песме.

54. Зато што се још причају бајке и приче о вампирима.

 

55. Зато што само овде деца могу да ми говоре српски.

56. Зато што само овде унуци могу да ми говоре српски језик.

57. Зато што само овде деца и унуци могу да имају српска имена.

58. Зато што волим да пишем ћирилицом.

59. Зато што волим да се поносим ћирилицом.

 

60. Зато што могу да живим у садашњости, а да се не стидим прошлости.

61  Зато што имам чиме да се поносим.

62. Имам с ким да се поносим.

63. Истина, има мало људи чији значај је прешао границе моје земље, али тај значај је оставио трајан отисак у светској науци, култури, уметности, књижевности, спорту.....

64. Зато што овде још увек нису нестала осећања поноса, пркоса, достојанства.

65. Зато што само овде могу до миле воље да се инатим и да ме сви разумеју.

 

66. Зато што су овде куће још увек ниске и имају двориште.

67. Зато што се у мојој улици игра и смеје пуно деце.

68. Зато што ми зграде не заклањају небо.

69. Па могу да видим сунце кад излази.

70. Или кад залази.

71. И месец.

72. И кад се спрема олуја

73. Зато што овде могу да седим у дворишту и имам времена да гледам како трава расте.

74. Зато што овде не проводим возећи се колима 2 сата до посла и 2 сата назад.

75. И зато што то време могу да поклоним себи.

76. Или породици.

77. Или пријатељима.

78. Зато што овде још имам слободу да радим шта и кад хоћу.

79. Зато што овде имам још право на избор.

 

80. Зато што волим нашу климу.

81. Волим сунчана лета.

82. Волим кад нас окује мраз и завеје снег.

83. Волим кад у пролеће замирише багрем, па процвета липа.

 

84. Поштујем туђе, али највише волим наше обичаје.

85. У нашим селима у двориштима, још се пече ракија.

86. Још се топе чварци и суши месо.

 

87. Зато што се овде још увек више воле деца од мерцедеса.

88. А деде и бабе не живе у домовима већ чувају унучиће.

 

89. Зато што тврдоглаво волим ову земљу и љубоморно је чувам.

90. Зато што је мојој земљи тешко и она нема никог другог осим мене.

91. Зато што су ми сви проблеми овде изазов.

92. Зато што и овде могу да докажем колико могу и колико вредим.

93. Зато што ми је дужност да учиним све што ми је у моћи да овде буде боље.

94. Зато што ми је дужност да сачувам оно што је овде боље.

95. Знам ја да смо ми далеко од савршеног, али исто знам да ни „тамо далеко“ није савршено.Па онда кад дођу лоши дани нек ми дођу овде, боље ћу их поднети него тамо.

96. Овде вера и љубав према људима понекад прелазе у наивност. Наивност и није нека особина, али је боља од покварености.

 

97. Тамо је понешто, понекад много боље, али овде је трајно моје.

98. Овде сам ја- ја и не могу себе да оставим.

 

99. Зато што мислим да се нисам овде случајно родила.

100.Овде сам посађена, овде сам се примила.

101. А кад је тако, онда овде намерно и свесно живим.

Да није трагично било би комично

pitija | 29 Oktobar, 2012 07:54

Прочитах један коментар на фејсу:... ха,ха,ха, -па се обрадовах значи има и оних који пишу ћирилицом. Кад не лежи враже он пише латиницу ( хтео је да напише: ha, ha, ha, па убацио ћирилицу у латиницу помешао – ето и то се може) 
     Каквог то  ФРАНКЕНШТАЈНА од језика правимо, или бар дозвољавамо да се прави?

О томе да је ћирилица најлепше и најједноставније писмо говоре многи лингвисти и калиграфи: један очни лекар из Лондона је тврдио да ћирилица не само да одмара очи него их и лечи; Бернард Шо је оставио извесну суму новца ономе ко би његово писмо поједноставио, као што је то урадио Вук Караџић са српском ћирилицом.
           Једна од значајних функција школе 19.века било је развијање моралних вредности као што су вештине, осећај за лепо, прецизност, уредност, креативност.
          Да ли вам то можда недостаје?
          или вам је ово сасвим у реду

xotju da wozym do qtje                       Josha Tomašević                      Pawlowic

 

$lazhem $e $ wama i potpyno wa$  podrzhawam  u borby za chyrilycy   Anchii

 

  woly              prashta             shwrcka           Jellena              Кomsy

Е мој Вуче  „џабе си кречио" Чији је ово сад језик? Каква је ово папазјанија?

·         Избацимо наказе из свог правописа!!!

Млади кажу: „ брже и лакше нам је, а ја се питам: КУДА то журе?
Имамо ми и латиницу, па изаберите, јер кад оживи овај Франкенштајн, бојим се ко ће да га укроти!!!???!!!

Није вредно док не oткријеш

pitija | 27 Oktobar, 2012 19:59


 

Тетка Миру су сви волели, зато што је она све волела Била је увек расположена за причу и шалу. Њен специфичан глас многи су могли да чују. Једино кад јој није било добро, а често јој није било добро. Силне болести су се окомиле на њу, имунитет јој је био врло слаб па је и зато била позната многим лекарима. Многи су хтели да јој помогну саветима или лековима за које су знали или чули. Тако јој је једном један пријатељ који је живео у иностранству за годишњи одмор, донео стручак неке биљке да посади и рецепт како се користи. Али тог дана тетка Мири је било много лоше, па пошто је посадила биљчицу, отишла је да легне; а папирић на који је потпуно заборавила, ветар је однео.

Време је пролазило, биљчица је порасла, процветала, али њени плодови су били тако ситни и неугледни, а кад их је пробала, од непријатног укуса сва се стресла. Пријатељ више није долазио у родни крај  и тај сусрет тетка Мира је заборавила.

Биљчица је брзо размножавала и ускоро је зазела знатан део тетка Мирине баште. Имала је лепе цветове, али и тека Мира је довољно имала домаћег цвећа, дивље јој није требало, а и требао јој је простор да засади кромпир

Док је секла и чупала жилаву биљку,псовала је и себе што је ово посадила и оног ко јој је ову напаст дао. Села је да одмори баш у тренутку када је туда пролазио познати природњак Драго. Пожалила му се а он је пришао да види ту напаст.

-         Није ми позната, - рекао јој је – та не расте код нас.

-         Па да, донео ми је из иностранства комшија, одавно – сетила се тетка Мира.- али да ме убијеш не сећам се шта ми је рекао зашта је. Кисела је и није низашта.

-         Сачекај мало, немој све да искрчиш, да видим у књигама шта је то. Баш ме занима, сачекај бар до сутра.

Драго је проучио све књиге и открио нешто врло важно: то је врло корисна и лековита биљка, да потиче још из Северне Америке, па да су је касније пренели до Сибира а због изузетних лековитих својстава, ретки су почели да је доносе у Европу.

Тетка Мира је ипак сачувала довољно садница ароније да их подели пријатељима. Ускоро су сви све знали о тој магичној бољци и почели да осећају благодети њене лековитости.

 

Поука: Колико пута смо тако пропустили вредне ствари у животу, само зато што нисмо пажљиво слушали друге или због свог незнања..

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb