Gušt i dert

"ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

pitija | 25 April, 2016 13:05

Не тако давно у једном селу живели су обични људи. Дању су радили на својим њивама, ливадама, бринули о својим животињама, а увече, кад се све смири окупљали у свом задружном дому. Ту су се мешали гласови деце, стараца и жена, са смехом младића и мушкараца у пуној снази и песмом раздраганих девојака.  Баба Мара је доносила најбољу питу и ситне колаче, Веселко их је засмејавао до суза својим шалама, Мира се играла с децом и бринула о њима. Часлав је био најмудрији па је својим саветима помагао свима који су имали неки проблем; Стојан је умео најлепше да прича, али и да слуша приче других - како им је прошао дан, које новости су чули итд итд. Од приче би се одмарали кроз песму.

Сви су певали, за своју душу и један за другога.. Временом су песму почели да прате свирком својих инструмената, ко је шта имао и како је ко знао да свира. Неки су свирали боље, неки лошије, али то није било важно; они су били важни, осећали су да су потребни једни другима, да су део те велике породице, да увек могу да добију подршку и да нису сами.

Уживали су у сваком трену, сваког дана свог живота. Видело им се то у очима, сваки пут кад би се погледали, а једино у очи су се гледали.

Опуштени и срећни одлазили би на спавање спремни за нови дан и нове напоре.

Уживао је и стари кмет села, који је сваке вечери био ту са својим мештанима. Осмехивао се осмехом мудраца док их је гледао тако на окупу, сложне као породица.  Мислећи да ће тако увек бити, спокојан је и умро.

Наследио га је млади кмет. Кажу пропутовао свет, много видео и  много научио. Одмах се дао у акцију, хтео је да промени све. „Ово не ваља“ – рекао им је. „Морамо да радимо како раде сви у свету, више и боље.“

Мештанима испочетка није било јасно шта су то они радили погрешно и шта би то било више кад им није ништа недостајало. И шта би са тим вишком радили, али ... кмет је кмет - мора да се поштује. Прошао је свет, а они нису мрднули из свог села.

Прво им је донео неко семе за нове и веће плодове. Плодови су истина били већи, али нису били тако укусни. Кад то ваља свима у свету, мора да ваља и њима, помислили су и прихватили новину. Уосталом жив се човек на све навикне.

Ускоро је престао да се дружи с њима. Имао је много планова и није имао времена за губљење..

Онда је једне вечери случајно пролазећи поред задружног дома чуо смех, песму и свирку. Одмах је ушао и озбиљног гласа рекао: „Ово не ваља. Овако никад нећете бити славни и познати.“

У чуду су га погледали: зашто је потребно да буду славни?

„Хоћу да се за ово село далеко чује, да будете најбољи, да побеђујемо, да освајамо награде.“

Шта је важније и веће од оваквог дружења? Ово није њихов посао, они нису музичари. Они су за рад и земљу рођени, а ово им је прилика да одморе, забаве се и прикупе снагу за сутрашње напоре – помислио је Стојан али није ништа рекао.

Млади кмет је већ издавао нова наређења: „Од сад ћете више да вежбате. Довешћу вам Великог стручњака који ће да вам покаже како да будете најбољи.“

Одмах је забранио да ту долазе деца – деца само сметају, па је забранио баба Мари да доноси своју питу,  јер им јело одузима време за вежбање

Мештани су се мало растужили, али су ипак послушали. На све се жив човек навикне.

А када је дошао Велики стручњак нису више имали времена да размишљају, морали су да вежбају. Велики стручњак је забранио Веселку да долази: „Ти лоше свираш и ниси више потребан овде.“, онда и Мири: „С таквим гласом само нам квариш песму, немој више да долазиш на пробе.“ Па Чаславу: „много си спор и не можеш да пратиш наш ритам.“ Тако је избацио из оркестра и старог хармоникаша који је био заслужан за почетак њиховог дружења, па бубњара који је био највреднији радник, па певача који је сваком помогао у невољи, па још једног који их је лечио боље од сваког лекара и редом, оркестар се свео на десетак мештана. Остали су стварно најбољи певачи и свирачи, јер је то сад постало страшно важно. Они са најлепшим гласом помислили да су најбољи, они који су најбоље свирали поверовали су да су главни, па су се сви уозбиљили. Велики стручњак им није забранио да разговарају. Сами су престали.  Занемели су пред оним што им се дешава..

Док је млади кмет пролазио поред задружног дома могао је да чује само савршене тонове перфектно изведених композиција. Био је задовољан: тако треба, тако се то ради у свету.

Онда је дошао дан да их представи свету, да оду на прво такмичење.

Ноћ уочи наступа Стојан није спавао мирно. „Шта ако погреше, ако не буду на висини задатка, шта ако се појави неко бољи? Ако победе кмет ће их наградити, али шта ако не победе; сигурно ће их казнити. Доста је уложио у њих, много очекује.  Само, да ли су они стварно најбољи?“

Мисли о победи, успеху, награди, смењивали су се у његовој глави, до дубоко у ноћ. Ујутру је уморан и са стрепњом дошао до велике сале за наступ. Било је пуно света, али  су сви су били задубљени у своје мисли и очекивања. Нису се ни упознали, ни спријатељили.

Док је први оркестар свирао, нико од љубитеља музике, који су то слушали,  није уживао. Само су се; чули шапати оних који су тражили грешке у наступу, осећале жеље да ови погреше како би њима пут до победе буде сигурнији.

У углу собе за припрему, наслоњена на зид, стајала је једна виолина. Стојан је пришао са погледом пуним дивљења. Овакву је одувек желео, она производи најлепше тонове. Али она припада неком другом, неком ко ће можда баш због ње да победи. У том тренутку пришао му је друг из оркестра и погледао га неким новим погледом. као никад до сада. Погледом у коме се у тренутку спајају радост и злоба. Ратзумео је.

Док га је друг заклањао, из џепа је извадио свој перорез и ....  пререзао жицу. Касно је схватио шта је урадио.

Одакле то зло у њему? Целог живота је о себи мислио као о добром  човеку.То није био он, откуд сад то? Шта све чучи у нама чекајући прилику да изађе на површину? Тај нови Стојан му се није свиђао.

Друг га је радосно тапшао по рамену: „Свака ти част. Браво“ , а када га је погледао и видео у Стојановим очима стид, брзо је додао: „Не брини! То сви раде. Сад је ново време. Навићи ћеш се.“

Чувши то Стојан је само јаче  стегао своју виолину. И пожелео је да су то њему урадили.... од туђе злобе човек може да се заштити, али како ће од своје?

Свирао је као у трансу, ништа није чуо, па ни када су прогласили победника. Кмет им је радосно пришао, почео да их грли, да скаче, обећава, виче:

„Успели смо! Успели! Најбољи смо! Победили смо!“ – викали су и други око њега. Вест о његовом гесту оркестром се брзо проширила. Постао је јунак преко ноћи. Ником није сметало начин на који су победили. Осмехивао се збуњено и први пут оборио поглед.

Бежећи од туђег погледа, зачудило га је сазнање да и остали не гледају једни друге у очи. Неки су гледали доле, неки су очи крили иза црних наочара. Сви су имали исти осмех и деловали срећно...

Наместио је и он уста у осмех. .....Боље је да се не разликује од других.

Крио је поглед и кад је пролазио крај унесрећеног такмичара коме је пререзао жицу:

„Победио бих у сваком случају“ – понављао је у себи.. Можда, само што то никада неће сазнати. Немоћ да то икада сазна, изједаће га целог живота – уплашио се будућности.

„Натерали су ме други. Они су криви?“, - правдао се, а себи изгледао још кривљи. Себе човек не може да превари.

 

„Навићи ћу се. – понављао је себи.

„Украо си радост другом, себе си слагао да си најбољи.“ – вриштала је савест на њега.

„Није то ништа! Да нисам ја, урадио би неко други! Зашто виолину није носио са собом? Да је није оставио ја не бих ништа урадио. Сам је крив!“  трудио се да умири савест и бол коју је она изазивала.

У том тренутку кмет му је пришао с леђа, моћно га загрлио и шапнуо :

„Сутра дођи код мене, имам награду за тебе!“ - Стојан се прену и покуша да се умири мислима о новој одећи за децу, новом шпорету за кућу, новим алатом за себе ...   ипак те вечери, први пут не исприча деци причу за лаку ноћ.

Ноћу опет није спавао. Мучили су га снови: Падао је..... све дубље и дубље, а поред њега стајали су неки непознати људи. Махао је и тражио помоћ, али иза црних наочара нико га није видео. Викао је, али га они занесени сопственим смехом, нису чули.. Кад се пробудио није одахнуо; чекала га је јава.

Пут ка кметовој кући водио је поред воћњака. Те године воће је родило, као никад пре, само што га овога пута поглед на плодне воћњаке није обрадовао. Није их ни видео.

Више није био толико чист да би могао да одбије награду коју му је кмет дао. Наравно према заслузи његова награда је била већа од награде осталих чланова оркестра. Ипак, није им ништа рекао. Осећао је да је тако боље..

Није поздравио ни комшију, није имао воље да саслуша продавца са којим је обично причао. Никоме није ништа рекао. Није се похвалио.

Кад је дошао кући, схватио је да је паметније да о награди не прича ни жени. Све је сакрио.

Али, поглед није могао више да крије.

Купио је црне наочаре и више их није скидао.

Не каже се узалуд:  „жив се човек на све навикне“.

 

 

 

 

Komentari

Re: "ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

Лаки | 25/04/2016, 14:13

Немам шта рећи, већ, да читам и изнова читам, јер, жив се човек на све навикне а камо ли на овако лепо и за поуку писање. Млади кмет ми је нешто много познат као и његова парола „Морамо да радимо како раде сви у свету, више и боље.“ Само да се присетим одакле....Браво!

Re: "ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

Јанакис | 25/04/2016, 15:36

Капа доле! Право у центар. Примјенљиво од појединца, породице, државе, до глобалног нивоа - универзално.
Рекох ти једном, волим кад тихо, смирено, ненаметљиво, одмјерено погодиш право у дамар.

Re: "ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

pitija | 25/04/2016, 16:10

Јанакис како ме добро читаш - Хвала Лаки - "Усрећи ме лепа реч." Таман сам се питала да ли уопште вреди ово што пишем. Позззззз :) :) :) :)

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb