Gušt i dert

DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

pitija | 20 April, 2016 21:07

Ручак је већ скоро био готов. Милица је урадила све што је требало да се млади гост сачека како треба. Остало јој је још мало времена до његовог доласка. Могла је да се опусти. Задовољно је села и наставила са читањем свог омиљеног часописа:

Светски познати глумац умро је сам у хотелској соби, болестан и без пребијене паре. Винуо се у висине, дотакао звезде, а онда се суновратио и завршио на дну.   Милица је размишљала; волела је да из свачијег искуства извуче поуку. Коју поуку, је нудио живот овог глумца, питала се? - Постао је познат у младости у својој земљи, заљубио се и оженио. Али „светла позорнице“ Холивуда одвела су га заувек далеко. Напустио је једину љубав свог живота, сина и своју земљу. Достигао је славу, новац, али и много порока. Један од њих, коцка, одузео му је све. Становао је по хотелима, чешће био без, него са новцем, због чега више није бирао улоге, већ почео да снима трећеразредне филмове. Тек кад је видео да се унуци смеју његовим улогама, схватио је колико је ниско пао. Пред смрт је рекао: „Холивуд ми је дао славу, али и усамљеност такође. И много носталгије за мојом земљом, мојим народом. Да сам остао у својој земљи, можда не бих био овако познат, али бих сигурно имао кућу, једину жену коју сам волео целог живота и бар четворо деце.“

Милица је одложила новине осетивши горчину у души. Уздахнула је при помисли на многе промашене животе.  Да ли уопште постоји прави пут и како га изабрати?

Весели гласови на улазу прекинули су њено размишљање. Одмах је препознала лепог младића. Видела га је још пре двадесетак година кад је имао 4-5 година и кад су први пут посетили његове родитеље у лепом малом војвођанском месту. После тога су се сретали на неким заједничким окупљањима још пар пута, а онда су им се путеви разишли; отуђили се као и многи.

Овога лета Мики је пожелео да их посети и дође на викенд у њихов град, да поново приближи родбину, упозна браћу, сестру. Пронашао их преко ФБ. „Бар нешто корисно од ФБ“ – насмејала се Милица. Она се посети искрено обрадовала, јер су сва сећања на његове родитеље била лепа.

Сећала се младог, лепог и очито заљубљеног пара. Становали су малој, али тако топло и модерно уређеној кући, да би се свако ко уђе осетио пријатно и помало љубоморним. Весна,  Микијева мајка, била је уредна и дотерана. Једна од ретких фризерки са уредном фризуром. Њено примерено дамско држање, код сваке муштерије је изазивало поштовање. Била је позната у малом месту и сви и из околних места су долазили код ње на фризуру и леп разовор. Прва је уводила новине у пословању, а послужење за муштерије, кафу, сок, неки колачић уз разговор били су обавезни. Многе муштерије су више долазиле због разговора и дружења, него због фризуре. Весна никад никог није оговарала, јер је била задовољна. Није морала другог да унизи да би себе уздигла. Била је преокупирана својим животом: мужем, децом, послом, кућом и здрављем.

У почетку су јој замерали да Горан због ње није отишао у иностранство, да се одрекао каријере успешног спортисте . Била је то средњошколска љубав, можда прва, али сигурно права, па зато нису хтели да се раздвајају. Кад је требало да бира, Горан је између каријере и ње, изабрао ЊУ. Можда због тога, а можда и што је била таква, трудила се да покаже да није погрешио и да је добро изабрао. Нежна, крхког здравља, са осмехом је носила све своје болести и болове. И можда су тај осмех и здрава воља временом учинили да буде све јача и јача, а увек лепа, ведра и пријатна свима и за све.

Горан никад није зажалио што је уместо пут великог града, успешне каријере и великих пара остао у родном месту. Кајање би значило да је желео другачији живот, а он је био задовољан оним што је имао.

Да ли је имао довољно, мало или много, зависи коме колико треба. Већином је имао недовољно пара, а довољно времена за живот са пријатном, вредном женом, два здрава лепо васпитана дечака, родитеље у породичној кући. Некадашња страст за фудбалом, временом му је постала хоби. Свакодневно је прво са једним сином, а онда и са другим играо фудбал. Поносио се кад су му говорили, да су наследили његов таленат, кад су их из једног клуба позивали у други већи и успешнији клуб.

-                           - Твој тата због маме није отишао у иностранство да игра фудбал? – питала је Милица Микија, да провери да ли су јој тачна сећања. – сећам се да су и после неколико година брака још били заљубљени.

-                             . - Да. Мама је још ишла у школу и зато није могла с татом, а он није хтео да иде без ње. Били су много заљубљени – Мики није скидао осмех с лица док је причао -  И сада су  исти. Никада их нисам чуо да су се посвађали. Волео бих једног дана и ја да имам брак као моји родитељи.

Горан је у животу имао падове, али  је сваки пут устајао неповређен. Весна му није дала да се сломи. Чувала га је као мало воде на длану, као важног саиграча. Зато је и он њу чувао. Њихов тим у коме су сви четворо били важни играчи, пребродио је све изазове и кризе времена у коме су живели. Понеки налет разочарења због просечног живота у паланци, брзо би заменила срећа због смеха његових синова на травнатом терену док јуре лопту.

-                    -  И ти играш фудбал? Сећам се да су причали да си бољи фудбалер од тате?

-       -             - Да, али мој брат је бољи од обојице – поносно је одговорио..

О таленту Горановог млађег сина брзо су чули они које то интересује. Није их он тражио, дошли су они до њих.

-                   - Ооо, занимљиво. И... ниси љубоморан? – дирала је насмејаног младића.

-         -   Не, ја мог брата волим највише на свету. Све бих учинио за њега. Нарочито сад кад се ретко виђамо. Мој брат живи у Београду, јер тамо игра фудбал.  

Мики је наставио да прича с поносом о свом срећном детињству, о својој породици коју много воли, а укућани су га пажљиво слушали. Причао је како је тата месецима возио брата на тренинг у Београд, јер је био мали да га самог пусте. Због тога често нису имали довољно пара, али су се сви трудили да дају свој допринос. Мама је спремала храну и слала им. Понекад је и он ишао с њима; најсрећнији је био кад је с татом седео на трибинама и бодрио млађег брата. У средњој школи брат је ипак морао да пређе да живи у Београду. Тако га је све ређе виђао, а све више га волео. Отац и он користили су ретке тренутке сусрета да се с братом надмећу у спорту који их је везивао. Играли су утакмице на оној истој ливади на којој је тата први пут пре много година почео да игра. А кад би се сва тројица вратила са утакмице, знојави, гласни и срећни, мајка их је служила омиљеним колачима. Мудро је ћутала, гледајући их са стране, док препричавају шансе и добре ударце у тој магичној игри, њиховој заједничкој љубави.

Мики је за тренутак застао па наглашавајући сваку реч додао:

-                             - Много сам поносан на свог брата. Знате, он је члан младе репрезентације Србије.

-                - Шта? Део је екипе ПРВАКА СВЕТА!?!? – прекинула га је Милица. – О како сам се ја тада радовала!  

Њене речи изгубиле су се у галами осталих мушких чланова, који су сад живо и у глас почели да препричавају тај догађај..

Устаде и остави их да се сећају тог великог успеха наших младих спортиста. Поглед јој паде на новине које је читала и чланак о смрти некада славног глумца.

„Који је пут је најбољи и који треба изабрати? Одговоре на та питања сазнамо обично на крају пута“ - помисли и настави да пере судове...

Komentari

Re: DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

Јанакис | 20/04/2016, 21:42

Много је дивних и срећних прича, искрених и трајних љубави само што се о њима рјеђе говори, а и оне као такве не захтјевају фанфаре.

Са друге стране није мало ни себичних, неискрених и дволичних а препуних савјета и оправдања јер ето прекасно умеју и знају све, и то красно, прекрасно.

Re: DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

pitija | 22/04/2016, 20:18

Dragi Janakis, ponekad sebi ličim na Sokrata, ponekad na Diogena. Svega ima samo je pitanje našeg izbora. Hvala na komentarima, uvek mi dođu kad pomislim da me niko ne čita i da su mi priče nezanimljive!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb