Gušt i dert

MOJE ŽEDNO DRVO 2/3

pitija | 08 Februar, 2016 17:48

Баш волим кад ме пронађу овакве приче:

Кажу да се родио на планини, на Голији. При рођењу пао је на главу, па је добио велики крвни подлив. Отац није био ту, па је деда  рекао мајци да га остави „да мањка“ – да га не храни, јер неће „бити квалитетан“-

 Кад је ипак преживео три дана, мајка је схватила да је ипак квалитетно дете и почела је да брине о њему.

Ту сурову истину мајка  му је рекла кад је завршио медицински факултет.

Говори енглески, француски и руски и путује по свету: држи предавања, учествује на светским конгресима.

Имао је француслу стипендију, могао је да остане у Француској; по годину дана је у Француској радио експерименталну онколошку хирургију, али је изабрао да ради и оперише овде.

Професор доктор, РАДАН ЏОДИЋ, данас је први човек Института за онкологију у Београду,  врхунски хирург, редовни професор Медицинског факултета у Београду и члан многобројних организација у земљи и свету.

 

„Ако доживим пензију, моја жеља је да живим са медведом на 1 600м, у оној колиби са почетка приче, уз саму шуму на Голији. Тако замишљам идилу: ја и медвед, загрљени, седимо, ћутимо и слушамо природу“. – каже доктор Радан, a ja остајем без речи.

*** 

 Ове зиме је био велики снег. Срећом кад се отопио није било пуно поплава. Тек понегде. Гледам ја како се топи, а пуне улице воде. Већ годинама у мојој улици само један сливник – шахта прима воду у спроводи је у  канализацију. Други је запушен. Тече тако вода у шахту, па кад се скоро сав снег отопи, онда престане, али остану баре уз ивице тротоара. Не ваља нагиб. Сутрадан ипак нема воде на улици. „Куд је нестала сва вода?“ - ,питам се.? А онда схватим да је воду упила земља кроз лош асфалт, кроз рупе у асфалту и ивице изнова и изнова копаних канала за телефом, гас, водовод итд итд.

„Хеј, па то што нам је асфалт лош и што имамо пуно рупа на путу је у ствари одлично. Стварно, зато што ће лети, кад падне киша ипак кроз те рупе вода доћи до мог „жедног“ дрвета.

То ме подсети на ситуацију у предузећу где сам пре 30 година радила: Било је то у индустрији меса и месних прерађевина и било је то пред један од 3 стечаја у којима смо били. Производња никад мања, сви седимо и нешто чекамо. Онда радници сазову Збор радних људи и оплету по директору. Ја се уплашим за здравље директора и његово радно место; кад он мртав хладан изађе и каже:

-       Јесте да мало производимо, али то је одлично, јер тако имамо мање отпада за кафилерију. А  ово што производимо је роба високог квалитета и цена, па смо ми тако ипак на добитку ..

Зачудих се ја, како нисам видела да је нама у ствари супер и много боље него што изгледа. Била сам ја на неколико зборова радних људи, али тај, кад нам је директор „отворио“ очи ми је остао у сећању.

Зато сад кад видим рупу на путу, ја се баш обрадујем J !

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb