Gušt i dert

MOJE ŽEDNO DRVO 12 nastavak - KRAJ

pitija | 21 Avgust, 2015 15:19

9 дан

Пада киша лагано, као да зна да је земља око мог дрвета тврда, па натапа полако. Неко рече : „Ова киша лечи“.

Данас нисам заливала дрво, али ми је зато стигло пуно порука:

Мариана ми јавља: направила рекламу за нашу групу. Хоће да ми је пошаље, али не може преко ФБ. Шаље ми на мејл, али не може одједном. Шаље из два дела. Сад не може да избаци на групу, али ићи ће преко ју тјуба  Како волим људе који кад нешто желе да ураде, нађу начин, уместо  оних који не желе па траже изговор“. Мариана је једна од оних која увек нађу начин и пут.. .

 Стигла порука и од Сање. Још увек је расположена:

-           Хахаха, пала киша, али свеједно, залила сам цвеће, не дрво, јер није имао ко да ме слика, тако да се ја и не виидим – хахаха. –

 Погледах слике што послала. Шта ли је ово ситно? Личи на нану. И ја имам нану у дворишту. Ма добро је, нана је врло корисна лековита биљка а лимунада с наном је баш освежавајућа. Видела моја Милчица у турској серији. Бар нешто корисно из серије. Сад често правимо лимунаду са наном .

-          Нисам могла данас, код нас пада киша и велико је невреме – пише Марија.

-          Хоћу кад се опоравим – јавља ми Александар – а као доказ шаље фотографију ноге у гипсу. Ау.Ух јао..

-          Здраво, нисам вас заборавила.Није имао ко да ме слика, али ево сама сам се потрудила.. – јавља и Бојана. Вратила се с мора и сликала своју кајсију.

Обрадова ме коментар моје драге колегинице  Гаге:

-          Морам да похвалим станаре зграде у којој живим. Удружили смо се и купили младо дрвеће које је засађено ове године испред наше зграде. Заливамо га и лепо напредује. – ха знала сам да ће нам се придружити, само...... није ми јасно зашто нам се Јела не јавља? И она је део тима за све активности. Она често чува сестричину, мали Лену, па може с њом да пошаље неку слику, помислих.

 

10 дан

 

Данас се и  моја Милчица вратила с мора......ишла је да ради. Њен први посао.

-          Kако је било на послу? Је ли било тешко? Бринула сам.- питам је.

-          Јесте. Знала сам да ћеш да бринеш, Зато ти нисам све ни јављала.

-          Кад сам почела да бринем о мом дрвету, било ми је много лакше. Увек је лакше кад се нешто ради, кад нечим преокупирамо мисли.

       Хоће да јој покажем моје дрво. Сад има ко да ме слика, али не журим. Прво да га види. Важније је да оно више није жедно. За данас поподне најавили опет кишу, па не морам да га заливам. Пажљиво га гледамо са свих страна; пребројавамо преостале зелене листове. Навијамо да преживи.

Милчица ме пита:

-          Што си изабрала баш то дрво?

-          Не знам. Изабрало оно мене. Волим изазове.

-          Шта ако се осуши?

-          Неће, наћи ћу му неки лек. Мора да постоји.

Укључујем компјутер а са екрана ми се осмехује колегиница Јела и њена сестричина Лена: заливају једну патуљасту крушку. Ха, како сам срећна. Како је дивно имати овакве колегинице, које ти „виде“ мисли. Још написала:

-          Није да се правдам, слика са Леном је од пре 6 дана. Прво ми се покварила косилица, замисли у сред лета; не иде да се сликам у корову.... онда 2 сахране у комшилуку, а данас ми се породила снајка. Живот је много чудан и интересантан... и тако.

Баш је све лепо рекла. Тако је: живот је чудан и интересантан, ... и леп, ако га испунимо  добрим људима.

 

11. дан

 

Јутро је пријатно и сунчано. Данас ће моја Милчица да слика моје дрво и мене. Морам лепо да се обучем.

 Око дрвета неке рупе, а и земља некако црна. Шта ли је то и од чега?- забринух се мало. Неће ваљда неко да ми отрује дрво? Ма, сигурно се неко играо и кишбраном боцкао сад већ меку земљу..   

Јуче на улици купих честитку за децу оболелу од  рака. Ја често купујем такве честитке… и моја деца купују.  Затражих  честитку од стидљиве продавачице и пре него ми понуди. Само, људи све више сумњају у такве продавце. И критикују ме што сам наивна. Кад стигох кући, однекуд се појави  сумња.  Време делује и на мене. Да није превара? – помислих, и та мисао ми не даде мира. Натера ме да укључим компјутер, нађем Институт за онкологију и радиологију и пошаљем мејл. Волим овај интернет. Одговорише ми одмах – није превара.

Значи могу и даље да верујем људима.

Кажу да ће поподне и надаље падати киша, па нећу морати неко време да заливам моје дрво.  Наравно, обилазићу га и даље. Само,  шта бих могла  да радим за тих 5мин које сад имам вишка? Онако успут!

Ускоро почиње школска година, нешто ћу се већ сетити:  ту је моја Марианa; и моји одговорни људи и моје сродне душе. „Дрво се на дрво ослања, а човек на човек“ – како је то лепо кад имате на кога да се ослоните. А ја на срећу имам и више од 5 људи. Ја сам баш срећан човек.  

Ха, можда  следећу акцију назовемо: „ Моје срећно  .......?!“

MOJE ŽEDNO DRVO 11. nastavak - pretposlednji

pitija | 20 Avgust, 2015 13:28

7 дан

 Цело пре подне, размишљала сам о тврдој земљи око „мог дрвета“. Много би боље било кад би се мало окопало. Бар мало, да вода лакше прође до корена.  А како сама да окопавам? Да  бар имам неког да ми прави друштво. Моја Милчица би ме подржала, али није ту.  Значи, мораћу то сама неупадљиво да урадим, онако успут.  Само чиме?

Коначно се сетих. Узех моје 2 флаше воде и сврдло; мало, згодно, таман у шаку да стане и да се не види. Док вода лагано кваси земљу ја чепркала око стабла:  Тврда  земља, не да се. Разгрћем песак, каменчиће, затвараче од пива Нађох и нешто металног новца.. Срећом на 10 цм испод осетих  праву земљу. За први дан, није лоше, сутра настављам даље. Задовољна пођох кући. Срете ме професорка  која ради у средњој  школи. Љубазно ми се јави па ме још љубазније упита шта радим:

-          Ево заливам дрво – показах празне флаше, очекујући да се заинтересује. Љубазност се истопи истог трена. Погледа ме као ванземаљца па журно скрену према козметичком салону.

-          Журим, имам заказано.

Добро, није  она професорка биологије – помислих. Дођох кући  и сетих  се Слађана. Морам да га подсетим  за слику. Не прође много , не могох да поверујем: стиже слика и то баш онаква како сам ја хтела.  Са још једним маленим дечаком Слађан  залива дрво. Слика  личи на оне из раних уџбеника познавања природе и друштва кад су још одрасли и деца садила дрвеће и бринула о њему. Слађан се још сетио оног важног,  а скоро заборављеног стиха  чика Јове Змаја: „Где год згодно место нађеш, ту дрво посади“ Браво!

Послала слику  и моја сестра ..... и Ивана ....... и Иванина сестра – уметничке. Како је природа  лепа, тамо где је има; тамо где је више природе, а мање људи.

       Мариана направила још 1 плакат, Лазар избацује дивне мисли уз слике  дрвећа ......

Да ли је ово нама кренуло?

 8 дан

 Данас ми се чини да оно мало зелених листова  на „мом дрвету“некако веселији или ја то видим оно што желим. Ма не, стварно су веселији и као да су мало порасли. Мало, али иде на боље.  Хе, опет ме моје дрво улепша дан..

Улепша ми  дан и оно што моја драга колегиница Виолета написала:

Драга Драгана, ја испред зграде имам огромну липу захваљујуци чијем хладу немам климу у стану. Не могу да је заливам, јер комшије кажу да јој корење доспева ко зна докле под земљом, Kад су врућине, опада лишће као у јесен. Зато мој син и ја повремено грабуљамо лишће, да под крошњом буде чисто и да ако падне киша, оде нешто и под земљу, а не да увело лишће све заджи. Kомшије кажу да сам очигледно залудна и да немам друга посла на одмору, него да грабуљам лишће - није ми то двориште. Мој муж је одрастао под том липом. И моја деца.И деца и унуци мојих комшија одрастају под њом. Можда сам залудна, али мени је задовољство да макар несто урадим за моје, за наше дрво, па ме баш брига шта ко каже и како ко на то гледа. Ја се осећам испуњено кад је погледам са терасе, онако огромну , а под крошњом - милина. Заливам једну врбу преко пута, нешто споро напредује, а што се сликања тиче – тежи случај.

Дирну ме овај коментар. То је то. То сам желела.  Лепо је кад имам овакву колегиницу са којом се разумем и која „види“ моје мисли. Лепо и нама и добро послу који радимо. Знам да има стари телефон којим не може да слика,а и да може да слика, знам да  не уме она то. Као ни ја, ни Гага. Али зато уме Јела . И све што нам треба онa слика.. Мораће Јела ускоро да нас научи. Него, што ли нема Јеле и Гаге?  Мора да их нешто омело па се не јављају.

Погледах ко нам лајковао, па  реших да и њих активирам:

-          Пошаљи нам неку слику за „Моје жедно дрво“ – послах Комсију.

-          Где да Вам нађем дрво „у овај Београд“? Све саме зграде и бетон. Усијало се све, не могу да дишем. Катастрофа. Могу само цвеће што гајим да сликам па Вам пошаљем. То ме хоће. Само,  моје цвеће није жедно. Бринем о њему.

  Миленица окупила своје сестре и брата и дечаке из комшилука и послала дивне слике како заливају воћњак.  Разнежи ме слика радосне деце у воћњаку. И пас је с њима. Као у она носталгична времена: дечаци трче око плодних воћака, играју фудбал,  девојчице распрострле ћебе па се играју „лутке“. И сви се смеју. У последње време, много слушам, како се мој народ све мање смеје. Свуда у свету се више осмехују од нас.  Прођу један поред другога, осмехну се и кажу „Добар дан“. А кажу, тога код нас све мање. Мој ведри, гостопримљиви народ  постао намрштен и тужан.  Не могу да верујем.   

На тренутак се уозбиљих, али ми поглед на ове лепе слике, одмах вратише осмех. Баш задовољна кренух на мој свакодневни задатак. За данас ми не треба хлеб, али морам да обиђем мајку и моје дрво.

Опет понесох сврдло.

Још мало окопах око дрвета да направим малу рупу  где ће вода да се  задржава  док је  полако упија, а не да иде на асфалт. Када то заврших, свратих до мајке.Она види флашу на корпи мог бицикла па ме пита.

-          Још заливаш?

-          Да...... само..

-          Шта смеју ти се?

-          Ма, не. Врућина. Нема никог на улици. Ни кад би пала у несвест не би нико приметио, него нешто размишљам .....  направила сам  рупу око дрвета да се задржи вода и не прелива на асфалт.  Стоји вода ту, тешко пролази кроз тврду земљу,направила се барица, ..... ја не сачеках да је земља сву упије .....Кренем ,  пређем улицу па се још једном окренем и замисли шта видим:  долетео један голуб до те барице......... и  пије воду..

-          Да......Страшна суша. Чух јутрос на радију, да на некој планини стока почела да цркава без воде.

-          И ја сам то чула..... а чула сам и да киша стигла до Хрватске, вечерас или сутра долази освежење и код нас..

 

Кад стигох кући на ФБ ме сачека ме слика Лазарове колегинице:  уз Лазаров коментар:„прво залијмо цвеће у стану па онда на улици. Може, може! Супер! Лепа девојка, ваљда ће још неког да мотивише. Мариана ми пре неки дан рече да се њени другови стиде да пошаљу слику; смејаће им се. Ха, није данас лако радити исправни ствар. Зато сам се ја обратила најхрабријима:

Ево и поруке од Милана. Не могу да верујем: послао неколико слика и још написао:

-          Изаберите слику !

-          Јееее. Ма стави све.

-          Ја бих то избацио за 10 дана .

-          Штааа? 10 дана сам чекала да сликаш, а сад још 10 да избациш.!?

-          Мислио сам да сликам и тад па да избацим заједно. Да се види напредак..

-          Добра идеја, али не могу да чекам, објављуј одмах. Него где си ово сликао? ( тујице у жардињерама).

-          Дошао сам у Крагујевац. Ово су тује испред  моје  зграде. Замислите, ишао сам да уплатим за испите, па сам прошетао кроз главну улицу и .......уопште нема дрвећа L !

Ево  још једне слике: Љиљана је сликала мајку како залова дрвеће у њиховом дворишту.

Седим поред прозора и гледам у екран  компјутера, у пристигле слике: сестра сликала сестру, брата, цимер цимера, ћерка мајку,оца, дрво за које смо заборавили да постоји, деца у воћњаку, сви са осмехом, јер раде нешто добро, јер су корисни.. Није много, али боље и једна слика  него ниједна. Бар смо на тренутак погледали око себе и приметили  да осим нас постоји још неко, неко ко нама треба и коме ми требамо..... можда ће неко ово памтити целог живота и тако ...  Како Вељко написа: једно дрво је један живот.

Прекиде ме неки чудан шум. Неко шуштање. Шта је то? Није на компјутеру, то је напољу.  Устајем и гледам. Коначно:

Пада киша

MOJE ŽEDNO DRVO 10. nastavak

pitija | 19 Avgust, 2015 17:30

Не срећу  стигао ми  коментар од моје Миленице:. 
„Да Вам јавим шта сам јуче видела, тражећи своје дрво: испред пекаре и градске библиотеке, тамо у центру, где се чека бус, два човека су између бетонских шипки око дрвета, чистили пикавце и плевили траву.......

Браво за два човека и Милену што је то видела! Програмирани смо да видимо лоше око себе. Треба да се репрограмирамо и да скупљамо те ситуације и нижемо их једну по једну, дан по дан, као бисере! Размишљање ми прекиде Марианина порука:

-          760  чланова у груопи. ДИВНО! –  пише ми одушевљено.

-          Да ли је боље да их је више или да буду одабрани?

-          Више! Они које то не замима, сами ће напустити групу.

-          Али они НИШТА НЕ РАДЕ! – кажем ја ни мало одушевљенo .

-          Полако, није лако анимирати људе.

-          Мени причаш L.

-          Имам идеју.

-          Што волим идеје. - разочарење се смањује и као да се опет јавља нада.Тако све у круг. 

Стиже и порука од Енице  са саветом о аутоматском наводњавању флашама. Супер ствар, добродошле су све идеје и савети  везани за природу и нашу бригу о њој.

 Мариана је у праву, почели су да нас читају и размишљају.  

Ево и Слађан ми нешто јавља:

-          Професорка нисам стигао данас да направим слику. Искрено, заборавио сам.

Ајој, врућина, а он заборавио да залије бар нешто. Али добро;добра ствар у овом случају је што ја баш ценим искреност.

На блогу мој верни читалац Јанакис ми оставио коментаре:

-          Немој некога да сам видио да залива пивом! -  и још један: „Важно је да је одзив добар :-) ево код мене у крају се окупљају и стари и млади па заливају бандере :-))

-          Ма нек се залива, могу и бандере. – написах тек да спасим самопоштовање.

MOJE ŽEDNO DRVO 9. nastavak

pitija | 18 Avgust, 2015 21:34

6  дан

  Ујутру  одмах укључих ФБ.

Оооооо  и Снешка лајковала!!!!! Активна нон стоп на ФБ. Има пуно двориште зеленила и стално избацује слике.  По 10 слика и објава о свему сваког дана.

-          Снешка, пошаљи нам слику, ти бар волиш природу. Може и из твог дворишта - Пошаљем јој поруку  и одем по хлеб.

Данас ме први пут ухвати сумња: а шта ако је стварно болесно ? .... жена из Дирекције која је то рекла, је сигурно стручњак....... а ја поштујем стручна мишљења. Стварно.

Шта да радим?

Не одустајем.Нема везе, бар неће бити жедно.

Још са почетка улице видех два бицикла наслоњена на њега. Пикавце и не бројим. Кад исипах прву флашу и пређох улицу, упита ме жена што продаје воће и поврће:

-          Шта заливаш? – ха, коначно ме приметила.

-          ?????? Па дрво! Суши се!

-          Аааа!

Кад се вратих да исипам и другу флашу изгледа да само једна бакица наслоњена на степениште „Роде“ препозна шта радим:

-          Заливаш дрво! Него, да ли ти то чиста вода?

-          Јесте. Хоћете да пијете?

-          Дај ми мало. Носим са собом флашицу, али сам све попила. Велика врућина.

-          Хоћете да Вам напуним флашицу? – рекох, мислећи да се моје дрво неће наљутити ако бакици  дам мало његове воде.

-          Не, хвала. Ускоро ћу кући. – рече, а мени се све чини да  је хтела да више остане за дрво. Наставих полако да сипам воду. Дође и човек  који је паркирао бицикл, само ме погледа и не рече ништа. Ја  наставих да петљам око дрвета.: земља није ништа мекша. Сваког дана још је тврђа.  Џабе ми сав труд.. мора да се окопа.

Дођох кући, урадих и више него обично, само да могу мирно да скокнем на ФБ.

Стигао одговор од Снешке:

-          Какву слику и где?

-       Јао, па да ли ти читаш оно што лајкујеш? Пошаљи слику како заливаш цвеће.

-          Не заливам, уједам од врућине. – одговори.

       Дигох руке од Снешке,а онда питах Мариану за комшиницу:

-          Шта је било?

-          И ја се питам. Јуче је имала пуно посла, па била уморна, а данас не знам где је.Изгубила се негде.

MOJE ŽEDNO DRVO 8. nastavak

pitija | 17 Avgust, 2015 21:44

5 дан

Данас је баш врућина: 38 степени.

Али ја је некако не приметих. Све време сам мислила да ли се моје „жедно дрво“ још држи? Има ли још зелених листова?  И тако док сам се возила према њему   преокупирана тим мислима,  схватих, да у ствари оно мени помаже чак и више него ја њему.

Сипам  воду, а око корена мог дрвета још 3  пикавца.  Јуче је био само један,...... а канта бетонска, за отпад,  поред њега. „Добро је, није много“ - помислим и бацим их у канту.

-          Госпођо, Ви радите у некој хуманитарној организацији, - чух глас  комшинице.

-          Да,  ово је моје дрво. Ако се не осуши имаћу шта да причам унуцима.

-          Жено ти си баш залудна кад заливаш дрвеће по граду. – рече ми сад полуозбиљно, погледом који не бих да дешифрујем. .

-          Јесам.  Заливам само ово једно.  „Моје“– добро, оваква питања сам очекивала.

-          Не радиш још?

-          Не. Још сам на годишњем. – одговорих, мада не разумем каве то везе има.

 Моја драга комшиница, наслони бицикл уз дрво и пожури у климатизоване „Родине“ просторије, а ја одох кући. Сигурно је помислила да сам ....... Уосталом, само се будале памте.

Данас имам госта па немам времена за ФБ, а и шта ћу, кад знам да неће бити ничега.

 Увече, ипак не издржах, па скокнух на ФБ.   

Ооооо 2 слике – Милена и Лазар:  Милена дошла у град код оца на посао, па искористила прилику да у центру залије  бетоном  заробљено „ничије“ дрво.  Лазар послао слику, неке дивне мисли и још написа: "У мом селу на срећу нема много бетона, па је свако дрво НЕЧИЈЕ".

Била у праву што се њих тиче.  И Мариана одушевљена.:

-          Стижу слике. Све нас  је више. До магичног броја 5 фали нам још само један.

Хајде да видим шта раде остали моји одговорни људи.  Послах им опет поруку:

         "Кренуле нам слике, чекамо тебе  - слика као симбол да бринемо о природи - не мораш да се видиш,  може само део. Ма може како желиш !."

Стигоше одмах одговори:

-          Још сам на мору - Бојана  ми одговори.

-          Па код мене пала киша – одговори Милан. – али то било пре 2 дана.  – понових му да је слика симбол наше бриге о природи. Обећа поново.

-          Хоћу, никако да нађем неког да ме слика -  Сања пише.

-          Умеш ваљда да направиш селфи са дрветом- да се види да си га залила - мокра земља, флаша с водом итт.

-          Аа не, ја хоћу да ме усликају лепо.

-          Ма ниси битна ТИ него ДРВО - да се не осуши. Јадно оно - написах јој .

-          Како нисам битна, па не може дрво само да се залива. –  пише ми Сања  и шаље неке шаљиве стикере. Да ли да плачем или се смејем и ја?

Ипак  један диван коментар са блога ми улепша вече:
Драга "pitija", ових недеља и "мој" парк вапи за кишом. Због претеране врућине жедан је придобио изглед каснојесењег. Путићи и стазе којима свакоднево пролазим покривене су осушеним лишћем. Стање незапамћено. Док трчим све шушти и пуцкета под ногама. Као да је октобар месец, а не средина августа. Већина младог дрвећа је изгубило лишће. И велика стабла боре се задњом снагом да дочекају кишу. И једна старија госпођа бори се против суше са пластичном кофом и канапом у руци. Њоме захвата воду из оближњег канала и залева повећи грм јасмина. Оног, који нас сваки пут с пролећа, на улазу у парк, поздрави својим опојним цветним мирисом. Да, и мени је жао дрвећа на овој суши...

„Има нас још“ – помислих.

 

Како неколико лепих речи могу да учине чудо.Задовољна одох на спавање.

MOJE ŽEDNO DRVO 7 nastavak

pitija | 16 Avgust, 2015 15:44

4 дан

 

Три дана нико ништа не примети;  а надала сам се да ће неко видети од мене – бар фризерка што пуши испред радње са колегиницом из продавнице до ње. Или жена што продаје бостан у хладу једног дрвета  а кантар веша о летву закуцану у дрво, или људи  што препродају воће и поврће; дрво испред њих је посечено,  али  ту су  у жардињерама  тује,  скоро суве,  или људи што седе  у пивници испод сунцобрана. Нико ме не виде, чак ни дечаци што у том прођоше улицом. Загледали се у своје мобилне..  

Одох  данас до мог дрвета и полако исипах воду из флаше, прво једну па кад се вратим из продавнице и другу. Земља као бетон, не може одмах да прими воду. Ако сипам превише прелиће се на асфалт:

-          Што просу то ту? Ел ти вишак?  -  први пут ми се обрати жена што чека аутобус

-          ??? Ма не” зар не видите да се дрво суши?

-          Хммм, то ништа не значи.. То треба све да се залива –  огласи се озбиљни  намрштени човек поред ње. И не гледајући ме, са презиром одмахну главу у страну  „у стилу све пропало“, а његова жена се задовољно осмехну. Е нек ми је рекао.

-          Па има нас више од дрвећа, кад би свако помогао по једном  младом које се суши  - почех да причам, али видех да ме нико не слуша.  Но нема везе, навикла сам. Прошла сам кроз ово кад сам престала да узимем кесе у продавници  ( јер носим торбу) .  Узми, „џаба су”  рече ми једна жена на пијаци и баш се зачуди кад је не послушах. Било је то  пре више од  5 година, а искрено ни сад ме све продавачице не гледају боље.

Kад стигох кући  укључих ФБ. Ништа. Значи морам да подсећам.  Навикла сам и досадна да будем:

-       Хеј, Милане,  још јуче је било „сутра“, а од тебе ништа не стиже?

-       Професорка код мене јуче пала киша. Мислим да нема потребе да заливам.

-       Па стварно, нема потребе. Бар смо је призвали код тебе.

Док тако размишљам, пажњу ми привуче вест са телевизије на „Србији данас“ :

-        у Нишу волонтери уређују зарасли  некадашњи парк.  Једну добру вест смени још боља: некадашњи акцијаши са новим младим члановима пошумљавају 15ха на планини Столови . Акција се зове„Ора није фора“  и треба да засаде 35 000 борова , а придружиће им се и акцијаши из Словеније и РСрпске.

-       Видех и како у Вршцу  нема несташице воде па могу да заливају своје дрвеће на улици и цвеће. Имају цвеће и у парку и на бандерама и  то по 3 реда, весело, бујно.  Њихове улице широке, па брезе што приказаше, окружене травом и слободне, а човек што их залива очито воли свој посао; осмехује се док их поји..

Те вести ми опет  подигоше морал.

Али сад се и Мариана мало разочарала, због малог ( никаквог) одзива.  Али то и није тако лоше, јер је добила инспирацију да  напише песму; тек  да јој буде лакше. 

-        Јесам ли ти рекла да нам треба бар 5 људи за било какву акцију. Наћи ћемо. – пробах да је утешим.

-        Јој, сад ми то делује тако далеко и тешко.

Али ми нисмо од оних што одустају после 4 дана..   У Марианином комшилуку нема деце , али јој зато  комшиница, озбиљна жена од 40 год обећала да  да ће да се прикључи акцији, а ја рачунам још на моје сигурне људе. Јавиће се, знам.

MOJE ŽEDNO DRVO 6 nastavak

pitija | 15 Avgust, 2015 23:16

 3 дан

 

Кога би могли још да ангажујемо? Познејем ли неког ко ради у главној улици? – размишљам, па се сетих једне младе женице.  Питаћу је да ли би и она хтела да се придружи акцији?  Има малу децу, био би то леп пример деци кад је сачекају с посла да ураде то заједно.

Одмах ми стиже одговор:

-       Нема испред радње, има ниже доле, али ми је глупо да идем испред туђе радње, а и не могу да закључавам врата радње.

-       Таман посла да закључаваш. .

Сунчица ми јави да је и данас залила, али не може више, тек кад се врати. Иде вечерас на одмор..

            За утеху стиже ми ПРВА и ЈЕДИНА СЛИКА. Наравно од Мариане. Само да није последња – пу,пу да не баксузирам..

Не знам зашто, сетих се и објаве на ФБ: једна жена баш љута, псује власт што не среди парк испред њене зграде. Лепо све сликала шта све она фина сваког дана мора да гледа са свог балкона. А сетих се и „људи са другог улаза“: тако зовемо људе у једној згради близу моје мајке. Зграда иначе има 3 улаза, али ове са првог и трећег улаза никако не зовемо. Њих као да нема ту. А „људи са другог улаза“ се често окупљају и смеју док праве неке акције: зими заједнички чисте снег, а и први су увели интерфон. Испред њиховог улаза некако је увек чисто, мада им понекад  лети ђубре испред трећег улаза где и ноге могу да се сломе зими. Они сваке године испред зграде посаде по једну јелку. Ону што им остане од Нове године, Сад су велике, а било би их више да им неке нису посекли они што уводе гас. Остало им још пет и увек је лепа хладовина и лепо мирише, па им се ту играју деца и унуци.

Само, морам  ипак признати да  ми није баш лако ићи и заливати дрво..

 Хеј ко још данас  залива дрво!?

Или сам луда или залудна?!  Преиспитујем себе, за ово прво не знам,  а за друго можда: скувала сам ручак, средила кућу, обишла мајку, помазила пса, прочитала неколико страница нове књиге, написала причу, поподне идем у башту. Није ми тешко да понесем флаше воде кад пођем по хлеб. Рекреирам се, а ни 5мин ми не треба за то. Шта бих корисније могла за то време да урадим? 

Мада, можда би ипак нормалније било да мењам владу ?! (за сваки случај да напишем да се шалим хаха наравно)

MOJE ŽEDNO DRVO 5. nastavak

pitija | 15 Avgust, 2015 12:03

Сада је време савремене технологије и  треба је користити.  Имам ја већ ученицу за то. Моју Мариану.  Она и ја како каже „имамо сличне мисли у глави“.

-       Како ћемо да назовемо групу? – упита ме.

-       Свеједно, само мора да садрћи реч „МОЈЕ“ – људи пазе само оно што је њихово. – одговорих.

-       Онда нека буде „МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО“.

-       Одлично.

За тили час Мариана направи плакат и оформи групу.

-       Треба да нађемо бар 5 људи да би нам акција кренула – рекох јој – то знам из искуства, а и чула сам да кажу да је број 5 магичан.

-       Самоооо ПЕТ? – зачуди се Мариана.  - То је бар лако. Видећете како ће сад аутоматски да се прикључују чланови. – самоуверено ће, а ја не хтедох да је разочарам. Не знам технику, али људе помало познајем.

 

Видех ја да дрвеће не може баш да рачуна на нас, па реших да послушам Мирков савет.  Обратих се за помоћ бившем колеги педагогу,  сада директору „Стандарда“ . Послах му плакат. Он  се одушеви идејом: баш нам завиди. Рече да је Дирекција одговорна за дрвеће у граду. И да се суши јер је болесно. Можда, мада мени ово моје дрво изгледа  здраво, само жедно. Kажу, свако треће вече се перу улице, па га тако и заливају.

То ме мало охрабри. Значи брину о њему.  Само.....  не знам колико дође воде до корена,  кад перу улице, па ћу ја ипак мало да му помогнем. Нећу баш одмах да одустанем, нисам ја таква.

Написа ми  и да ће следеће године да подсаде то суво дрвеће. Супер, само то ми некако заличи као да  идемо увек из почетка. Можда није морало све дрвеће да се осуши. Много је и поломљеног. Тако каснимо бар три године, а за то време нема хлада; па онда још три ако неко у међувремену не забетонира то место за дрво.

Подсети ме то на разговор са чистачицом улица,пре неколико година;  поменух како ми жао што асвалтирали место где је било дрво, а она ми одговори:

-          Ма супер! Шта ће нам дрвеће!  Не могу у јесен само да очистим лишће са улице.

 

MOJE ŽEDNO DRVO 4. nastavak

pitija | 14 Avgust, 2015 21:39

2 дан

  Тек сутрадан  смогох храброст да погледам на ФБ:

      Од 20 порука које сам послала добих 4 одговора :  СВИ  хоће да учествују у акцији.  Ауууу, уплаши ме оволики одзив.

Да ли су ме разумели?  Да  ли сам била јасна? Да ли сам рекла „ЛАЈКУЈУ“ или „ЗАЛИВАЈУ“?

Има и питање : До кад  треба да пошаљу слике? Значи разумели.

Па, знала сам ја коме да шаљем поруке.: драгим сигурним  људима који воле природу.

Двоје ми одговорише да ће се придружити акцији кад дођу кући, сад су на мору. Наравно, неће ваљда да заливају грчко дрвеће?

Одговори ми и Милан, драг младић који често подржава моје идеје: Одушевљен акцијом, послаће слику  касније данас или сутра најкасније.  Кад буде имао времена. Сад струже дрва за зиму.

Наравно, нигде није хитно, одговорих му.

Добих поруку и од  моје Милене.  На њу сам рачунала сигурно. И она ме пита:

-       Може ли слика из дворишта? 

-      Не може.  Заливање дворишта се подразумева, треба да спасимо неко НИЧИЈЕ младо дрво у асфалту. – одговорих, а она се изгуби негде са ФБ. Покајах се што не одговорих потврдно. Место у коме живи је мало и можда нема дрвећа у асфалту. Сигурно га тражи.

Опет размишљам: Јесте да  је то  успутни посао од 5мин, али ко ће да мисли о дрвећу и то по овој врућини .... људи су пуни проблема, материјалних, здравствених, љубавних?

Насмејана Сања, будућа учитељица,  изгледа нема љубавних проблема, чак напротив, по сликама на ФБ изгледа срећно заљубљена; она написа:

-       Хоћу  сигурно, само да нађем неког да ме слика. А  нађите и Ви неког да Вас слика, обавезно..

Понових јој да ја стварно не умем, и да стварно немам кога за то да замолим: али да је важно да ја то радим.  Кад иде у „Роду“, нек погледа  око мог дрвета – видеће влажну земљу.

Ех што не затражи „пућ трћ“ слике?! Сад би ме затрпали. Или слике са пивом! Имала би и коментаре уз слике. Тако ми и треба!.

 И тако, нико ми не јави да је залио неко дрво.  Ма ни мушкатлу. Опет ме нису разумели, или код њих нема суше или...... нема дрвећа..

Али поруке још стижу: Коначно Сунчица ми јави да је залила два дрвета испред  стана где сада живи. Нешто ми чудно, много је брзо то урадила, па упитах.

-       Јеси добро залила? Не чашом, флашом.

-       Идем да нађем флашу.

Мало касни стиже опет порука:

-       Нашла сам флашу ....  и залила 4 дрвета и цвеће у жардињери. И сутра ћу.

Е што ти је дете са села.

Стиже и порука oд Лазара – одговоран, озбиљан младић. Пише ми:

 – Хоћете страницу да направимо? И хоће и моја колегиница да се прикључи, али пита,  може ли цвеће?

Ха, што ти је младост, слике у цвећу су најлепше.  Хоће лепо да изгледа! Ако ако, може и цвеће. Више не правим питање, може цвеће, може двориште, може чаша.

А та страница кад је направимо, мислим се, да ли она може да залива ?

MOJE ŽEDNO DRVO 3. nastavak

pitija | 14 Avgust, 2015 09:45

Дођох до мог дрвета и лагано испразних флашу  од 2 лит око стабла. Ма, ово је мало, није наквасило ни 1цм земље, ко зна где је корен?- помислих. Бар још једну флашу, да исипам.  Али где ми је најближе да је напуним? Знам, у ВЦ „Роде“.

Одем до дргог спрата, али тамо лавабои плитки а флаша висока, не може да стане.  Е нећу да одустанем. Таман кад помислих да потражим неку чашу од трговаца, видех да је у ВЦу за инвалиде, лавабо дубљи.  Некако напуним флашу, а за следећи пут морам да понесем и чашу због флаше ...... а  опет..... бићу сумњива обезбеђењу, ако то радим сваког дана.

-          Е драго моје дрво, видиш шта ја све радим због тебе. Сад разумем оне неодлучне -  помислих док сипах и другу флашу. Овога пута тврда земља око корена не могаше да прими „толико“ воде. Треба мало да се окопа.

Сетих се да сам у Бања Луци видела неке цевке поред младог дрвећа. Сад схватих зашто су постављене: тако га заливају дубоко до корена, а кад порасте и ојача, нек се само сналази испод асфалта.

Да окопавам одустадох, али нађох решење, вратићу се касније са другом флашом, таман док прву упије.  Временом ће ваљда земља омекшати.

При повратку кући сестра ми рече:

-           Кад би још могла да се сликаш то би било супер за ФБ, да виде и други.

    -   Одлична идеја, само ја не умем  ни да сликам мојим телефоном ни да убацим то на компјутер. Али нема везе, знају други.  Знам на кога могу да рачунам.

Одмах им пошаљем поруке да нађу неко дрво које се суши и да се сликају како га заливају.

Због гриже савести што сам дуго била на компјутеру  искључим га и одем нешто да радим. Изненадих се како прија кад се ради. Уопште не приметих врућину. 

MOJE ŽEDNO DRVO 2. nastavak

pitija | 13 Avgust, 2015 20:38

Подсети ме то на оно време кад су сви псовали на сав ФБ што нам отеше Косово; ја напишем: „пошаљимо поруку на 1033 за гладне на Косову, јер они чувају оно што је остало. И нек лајкује свако ко то уради да виде и други“. Не добих ни лајк ни коментар. (Да неко не помисли да једно причам а друго радим, ја шаљем 3 поруке сваког месеца на разне бројеве, а има их много).

Да то што нико није лајковао није толико лоше и да може бити и горе, сазнам тек кад добих коментар:

-         Све то треба посећи. Сасећи у корену. – написа ми ДТО.

Да ли је љут на некога или је хтео да буде духовит? Можда сам му заличила на залудне и обесне  као што су се мени некад чинили „ борци за заштиту животиња“, док нисам добила мог пса. Сад би им се и придружила.  А опет,  помислих, ја никога не дирам, а на ФБ су обично сви залудни 

Не одговори ми, а ја обрисах коментар. Тако може и он мене. ФБ је чудо.

У том ми стиже порука. Ха, ипак читају Пише ми Мирко:

-       Професорка.што се тиче дрвећа,ако је бивши педагог, још увек директор у стандарду  можете њега да питате да  ли може да обезбеди једну цистерну,исто као оно кад перу улице,па би могли и дрвеће да заливају.

Изгледа је текст био прекратак, па ме није разумео.

Понесох  своју флашу с водом и кренух у град. Прво да скокнем до продавнице да купим фарбу за косу. Да ли да питам продавачицу да ли  би и она залила дрво испред своје продавнице? Мучи ме то питање док улазим:

-       О па Ви сте баш посветлили косу! – дочека ме љубазна девојка коју 3ћи пут видим у животу.

-       Да, зато и хоћу да се вратим на тамнију  боју – кажем а размишљам како да убацим дрво у разговор. Ма питаћу је:

-       Да ли и Ви заливате ово дрво испред радње? Баш лепо, суша је. Видех да је мокро док сам пролазила. Ево и ја сам понела воду – показах на бицикл.

-       Не – збуњено ће девојка.  - Ја дрво нисам ни видела. Можда су ови из локала до нас?

„А моју светлу косу  јеси“ – мислим у себи. Добро то јој посао, а дрво није. Добро је почели смо да мислимо само на свој посао и да се у туђе ствари не мешамо.

-       Ја се тога никад не би сетила – настави даље љубазна девојка па се окрете и пође у помоћну просторију иза ( надам се да наточи воду), а друга девојка ме испрати и пође са мном да види то мокро око дрвета.

  -     Није ово од воде. Ово је талог од кафе и истрешена пиксла.  Хајд довиђења – одох ја.

"MOJE ŽEDNO DRVO" (1 nastavak)

pitija | 13 Avgust, 2015 10:36

Прођох градом и РАСТУЖИ ме велики број осушеног дрвећа у главној улици  Не могу рећи у дрвореду, јер многа недостају; нека стоје сасушена као споменици о нама, а нека млада се суше.

Kажу, кад се човек роди треба засадити дрво....... кажу  - паркови су плућа града, кажу било би мање клизишта, поплава да је више шума итд..... Ја се не сећам, да сам чула да је неко засадио дрво, а много смо га посекли.

Видех осушено дрвеће у главној улици и помислих,   ма ваљда ће пасти киша ускоро", а онда погледах ка корену – десетине метара око њега је асфалт и бетон. Наградно питање: како до овог јасног дрвећа уопште долази вода? Још смо ставили неке плоче преко, ваљда да не расте трава...

Жао ми дрвета.,

Вруће је а оно је жедно  Осушиће нам се све дрвеће. Младо нема велики корен, требало би га чешће заливати, а старо попунило стаблом отвор у бетону којим смо га заробили, па и кад би га заловали нема где да прими воду. Ко зна где сад његов корен тражи воду?

Зашто баш морам све да видим кад не могу ништа да урадим? А ја хоћу нешто да урадим. Мора да могу, БАР МАЛО!

Сваког дана залићу „ моје дрво", Понесем флашу с водом, ставим је на бајс И сваког дана кад идем да купим хлеб залијем исто дрво. Просто:.једно спасено дрво, мало ли је? Kад би свако од нас то урадио , ех шта би било!.

И онда ми на ум паде спасоносна идеја: овај фб могао би бар нечему да користи. Могла би, да покренем и друге: у граду нас има више него младог дрвећа које се суши.  Избацићу текст, Али лако је мени да пишем, ко ће то да чита. Текст мора да буде кратак а опет да каже много и да одговара свима.

Кад мени нешто падне на памет ту нема назад. Избацим текст и на ФБ и на блог :

“Испред Роде има 2 ДВА дрвета, Једно је одавно суво а друго се суши. Ја бих баш волела да спасимо ово што је остало.

Тог дана ни 1 лајк ни коментар. Нема везе.

3. наставак - крај

pitija | 09 Avgust, 2015 10:03

 Очито јој ни то гледање у екран није био баш неко решење, јер јој је створило још веће заблуде. Из збуњености ју је пренуо звук кућног телефона.  Знала је ко је. Само је још мајка Мара зове  на фиксни телефон.

-----------------------------------------------

овај део је прича "Телеф.именик" за коју неки моји читаоци знају, па могу да прескоче и наставе даље ----------------

-          Знаш ко ме је данас звао? – сва срећна мајка је одмах упита..

-          Шта опет те звао Милан? – равнодушно је одговорила -  Милан је рођак од кога сви беже. Професор физике у пензији. Рано пензионисан, јер је сви кажу „пролупао од учења“. Није се ни женио. Живи сам, и рођени брат бежи од њега, а он памти све рођаке и њихове бројеве телефона. Кад позове, пита за сваког а онда почне да се жали на стање у земљи, псује политичаре. На срећу брзо заврши и спусти слушалицу.

-          Ма какав Милан, не зове ме више он. Наљутио се нешто.

-          Онда је Мирјана  - још безвољније јој одговара. Мирјана је друга болесна рођака која више нема коме да оде, осим старој и самој Мари. Долази с мајком.  Обе болесне од депресије, умртвљене лековима. Мирјана никуда не сме сама, па мајка од како је постала удовица живи са њом. Деце нема, брат је у другом граду. Срећом има пензију, па јој обема стиже за храну и лекове. И Мирјани за цигаре.  Мајка Мара, још увек зна Мирјану да охрабри и подстакне да се бори и верује у излечење, па ова воли да дође код ње.

-          Није ни она. – радосним гласом крије нестрпљење мајка .

-          Е онда је Јелена Николина. – Никола је рођак који је највише напредовао од свих, стигао и до министра, али боље да није. Повукле паре, функција, полудели хормони па се под старе дане загрејао за младу и амбициозну сарадницу. Оставио и жену и два сина. Оно синови већ велики, имају своју породицу, али Јелену су сви волели. Живели су у великом граду и кад се Никола одселио , Јелена није имала никог да поприча о Николи, осим....  баба Мару. Позвала је и иако се годинама нису чуле, попричала са њом као са рођеном мајком. Плакала је преко телефона да, олакшала душу. Још је волела Николу. А и баба Мара је урођеном мудрошћу знала тачно шта да каже и како да залечи рану.

-          Она ме је звала прошлог месеца.

-          Па ја не знам ко би још могао да те зове – Душица је већ губила стрпљење.

-          Звала ме Надица из Београда! – коначно јој сва срећна рече мајка..

-          Надица? Комшиница Надица? – није могла да верује.

-          Да.

-          Зар она која вам није дала сагласност кад сте хтели да правите гаражу, која је тражила ненормално високу цену за кућу кад се селила у Београд?

-          Па добро, јесте. Али ми смо лепо живели са њеним оцем и мајком. А и ви сте се лепо играле кад сте биле мале.

-          Да, да, али то је било пре 40 година. Но добро. Виђале смо се неколико пута кад је долазила овде пошто се удала. Али откуд сад она тебе да се сети?

-          Тетка Маро, знаш колико сам ја тебе волела – рекла ми. - И дуго смо причале. Морала сам да је прекинем, има много да плати.  „Нема везе“, каже ми она, „ионако немам кога да зовем“.  Син јој је у Аустралији, ћерка се развела, нема посла. Срећом Надица се сад добро слаже с мужем... сад кад су оматорили..... овако болесну, чува је и пази. А тешко је болесна. Кад је воде лекару, немају лифт, па је носе у ћебету. Ходник је мали за носила –........ јер она не може да иде..... а тако би радо опет дошла у родни град. А овде нема никог, само мој број нашла у старом именику. Бар код мене да дође, да одмори кад оде родитељима на гробље. – мајка Мара је завршавала причу, а Душица је ћутала.

------------------------- 

Спустила је слушалицу, још једном збуњена. Све се окреће, све се враћа и креће изнова и изнова.

Мора се опет вратити свету.. људима.

Поново је погледала ФБ и тих неколико лајкова. Препознала је међу њима неколико сродних душа и по коју усамљену душу. Занемарила их је из страха, из себичности из алавости.. присетила се колика су јој они били подршка. Како су увек били ту невидљиви и стрпљиви.  А она је гледала у неке друге, неке небитне, желећи да им буде битна. Њихово лоше било јој је видљивије него све лепо око ње, њихово зло било јој је јаче него све добро. Док се тако тражила, схватила је колико је грешила и како је само срећна што ови драги, важни људи за то време нису изгубили стрпљење, што је нису напустили и заборавили.

-          Хвала им хвала, хвала. – искрено је понављала у себи.

Изговарајући те речи, напуштао ју је страх, смиривао се кошмар и све постајало јасније и лепше. Како је лепо бити захвалан, како то прија, како лечи.. како се раније тога није сетила. Не тражити много, само захвалити на ономе и онима што их има. Окрете се око себе. Али стварно око себе, да види све оне  невидљиве.

После шест година медицине ћерка јој се  вратила кући с факултета. Сад је на стажирању у болници. Није јој било лако свих тих година. Могла би уместо потраге за вечитим тајнама и великим мудростима да се посвети овоземаљским стварима и ћерку обрадује нечим.... – прекорила је себе. Одавно јој није направила неки колач, неку посластицу.

Кад је нешто касније угледа на вратима, искрено јој се обрадова:

-          Шта је данас било на послу? 

-          Ма опет исто. На сваком новом одељењу ме увек исто питају и исто причају: Учиш ли немачки? Кад ћеш да идеш одавде? Бежи што пре. Овде је све пропало.

-          Хм.Дођи.... знаш, нешто ми се чини да ће ово пролеће бити баш право. Види како су нам се лепо расцветале лале и јорговани. И баш је пријатно и топло. Хајдемо напоље док још има сунца. Ево и нашег пса. А спремила сам ти и кифлице. Замисли успеле су ми. – док је то говорила Душица се изула и додирнула ногама земљу. Лагано је дисала, свесна сваког удаха. Пунила је плућа свежим ваздухом и ......није мислила. После дуже времена била је задовољна и спокојна.

-          Зар нико не воли ову земљу?-  нерасположено је наставила ћерка.

-          Изгледа.

-          А тако је лепа .

-          Да..... Знаш на многа питања нећеш знати одговор. Ма колико се трудила и размишљала. Као што неће знати ни други. Видиш, завршила си школу, сад све знаш о ...

-          О не – прекиде је ћерка. – много знам, али далеко од тога да знам све.

-          Наравно. Исто као што нико не зна све о животу . Али увек имаш избор и сама бирај свој пут. Не дај да ти други говори шта ћеш да радиш. Неизвесност је добра. Свезнање би нас учинило непажљивим, и лењим. Све је баш онако како треба да буде. Не љути се на људе, не осуђуј их... прихвати оно што мораш, промени оно што можеш.

-          Делује тако једноставно.

-          О, далеко од тога да је једноставно.....Али много ћеш моћи. Много и нећеш моћи да урадиш, зато што...

-          Зашто?

-          Па зато што си само човек..... И пре него пожелиш нешто што немаш, кажи хвала за свако биће и ствар коју имаш.  – мирно је своју причу завршила Душица.

Радосно и лако су се загрлиле, а онда ушле у кућу: као драги гости. 

ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

pitija | 06 Avgust, 2015 21:00

***

Онда је почела да чита жељно као дављеник кад жели обалу. Трагала је за мудрошћу и удаљавала се од људи. Журила је пријатељима из књига, браћи по мислима и идејама.  

Говорили су јој да је наивна. Смејала се и одговарала, да јој је то од оца и да је то свесно изабрала  – наивност је мана због претеране љубави према људима. А човекољубље је врлина. Њој је само мера недостајала.

Људи су јој постали страни. Од  љубави коју је некад осећала, преко разочарења, стигла је до равнодушности. Равнодушно је прихватила новооткривену равнодушност..

Повлачила се све више. Све мање су јој недостајали, а од неких се и крила. Бојала се сваког новог сусрета са њима.

-          Зашто се ми не дружимо са другим људима? – питала ју је једном ћерка.

-          Дружимо се – одговарала је.

-          Имате само 2 пријатеља и 5-6 рођака. Сећам се кад је било пуно људи у кући, кад смо заједно славили Нове године, ишли на море. Зашто се то променило?

-          Зашто се променило?- поновила је: Ко би то знао? Бојим се оног што ће рећи. Бојим се беса и љутње коју су ширили око себе; слепила да не препознају шансу и уграбе прилику; одсуства снаге да саберу преостале способности и саставе своје покидане делове, да се помире са почињеним пропустима, опросте и крену напред. - мирно је говорила. - Уосталом прија ми овако. Кад дођем с посла имам жељу само да ћутим. – са жаљењем се осмехнула.

-          Значи, све се мења.

-          Да, једино су промене сталне. – рекла је, помисливши шта ли живот носи и на шта ће још морати да се навикава. Сталне промене и стално прилагођавање.

Бежећи од страха и разочарења обично би одлазила у двориште. Пријала јој је тишина ветра, погледу на траву, лишће и небо. Ма шта да јој се деси природа ће јој пружити довољно енергије. У природи је снага. И моћ – мислила је.

Колико је била близу истини, није ни слутила, све до оног пролећа кад је киша почела да пада. Да пада. Страшно и немилосрдно бесно и љуто. То је била киша која тече и прети потопом.

Волела је да је успава звук кише. Радосно је журила на спавање знајући да ће јој снови бити окрепљујући. Сада је киша плашила. Будила би се ноћу и гледала кроз прозор мокре улице. Већ неколико дана је без престанка падала, а улице нису могле више да је приме.

Тог јутра кад је крeнула на посао добар део улица је био под водом. Из шахти је претећи избијала вода. Мутна. На послу се панично вртела у круг. Није имала где да зарије главу, док све прође. Са свих страна је чула ударање млазева воде, кроз прозор је видела да се ниво воде пење, а на телевизији је чула опомињуће и застрашујуће вести. Никад се није молила Богу. Да ли би сада било лицемерно и неискрено да почне?

Захвалила се киши за све добро до сад и молила је да престане. Понављала је те речи све брже у себи, а киша је све јаче падала.

Чула је колеге како се шале:

-          Ја сам на спрату. До мене не може. Коначно ћемо имати море.

Била је уплашена и љута. Све око је било сиво, све се стапало у једну велику ружну сиву, у један вртлог који је претио све да их однесе Бог зна где.

 Колегиница ју је смиривала:

-          Нису безосећајни, само се на различит начин охрабрују.

-          Знам – одговорила јој је – али опет много се плашим. – рекла је гласно, не би ли се страх смањио.

-          Да ли твоја кућа може да буде поплављена? – брижно је питала даље колегиница.

-          Да, као и хиљаде других. Како не схватате да смо сви повезани? – и даље је била љуте.

-          Да, али ти ту ништа не можеш.

-          Знам. – беспомоћно је одобрила.

С посла је изашла раније. Ванредно стање се већ наслућивало. У последњем моменту је прешла преко реке пре него се излије, газила је улицама које се више нису виделе. Осетила је ледену воду на ногама. Није то ништа, није страшно, говорила је себи и тражила је где би могла да погледа да се охрабри. Људи су стајали по ћошковима, испред кућа. Деловало је да знају шта треба да се ради. То је мало охрабрило. Прва је стигла кући. Ушла је у сутерен куће. Мора нешто да ради. Мора. Мора, али шта? Почела је да износи ствари.

-          Шта то радиш – љуто је упитао муж који је исто изашао раније с посла..

-          Склањам,  ако будемо поплављени.

-          Остави то. Нећемо да будемо поплављени. – рекао је и Душица је изашла за њим у двориште. Схватила да се он негирањем брани од оног што предстоји. Није издржала и поново је ушла у сутерен, и кроз прозор гледала мужа како прилепљен за капију у кишном мантилу с великим поломљеним кишобраном гледа у реку на улици.  Под ногама је осетила воду. Спустила је поглед. Вода је из угла собе полако прекривала једну, па другу собу и целу основу куће. Опет је погледала кроз прозор: улицом је текла река и повремено поред постављених врећа с песком и дасака продирала у двориште, а из бетона на поду, зидова сутерена на површину избијала је подземна вода. Пењала се  и за само 30-50 цм претила да се споји с оном на улици. А онда?

У грудима је нешто претило да пукне. Сакрила се на спрат више и упалила ТВ. Чула је да је један цео град поплављен. Људе су возили чамцима. Са собом нису могли да понесу ништа. Тек неког кућног љубимца. Неки напуштени пси, мачке, пливали су, стока се давила. И Душица је имала пса. Била је сигурна да и она без њега не би нигде кренула. Сишла је опет до сутерена. Муж је псовао.

-          Није страшно. Није страшно.- говорила је.

-          Како није? Шта причаш? – бесно је викао.

-          Видела сам, људи су остали без кућа. Цео град је потопљен. Ми смо добро прошли. – узела је кофу и буре и почела да скупља.

-          Остави то. Влага је већ ушла у зидове.

-          Нека је. Боље 30цм, него 1,5м. – скупљала је воду свесна да је узалуд.

Дошли су рођаци и пријатељи да помогну.

Могла је мало да одмори.

 Набавили су пумпу.

Али сва вода коју су избацивали из сутерена у двориште, кроз земљу је опет налазила пут и враћала им се. У дворишту је било језеро. У себи је враћала слику летње идиле у дворишту. Сад је била бесна на природу. Није била тако добар пријатељ како је мислила.  Није била тако поуздана. Измакла јој је тло под ногама. Да ли ће ово поплављено двориште икад више да јој буде оаза спокоја и радости? Из размишљања је прену глас мужа:

-          Пусти, видиш да је узалуд.

-          Није узалуд. Бар ниво воде држимо на истој висини.

Радили су у тишини цео дан, и пола ноћи. Купили воду у буре, па пумпом избацивали у поплављено двориште. Воде је било све више, па су је сад црпли пумпом. Само да се не поквати пумпа, да не прегори. А онда траг наде: киша је почела да јењава. Можда ће престати? Смењивали су се. Изгледало је узалудно, али бар су имали заблуду. Чинило се да се ниво воде смањује. Или је то била само њена јака жеља? Киша је коначно престала. Била је ноћ и није се видело да ли се небо разведрава или поново прети.

 Опет су воду скупљали у бурад. Сваки мишић и болесне кости су је болели, али није смела да стане. Замарала је тело да не размишља.

Око 3  је опет проговорила, као да је она најјача: „Идите да се одморите, ја ћу да дежурам“.

Седела је на спрату, а немир се ширио њеном утробом. Није смела да заспи. Ко зна какво стање ће затећи кад се пробуди?  Опет је сишла у сутерен да погледа, и опет сама узела да скупља воду. Касније је дошао муж да је замени. Ни он нје могао да спава.  Пред зору ниво воде је почео видно да се спушта. До јутра се стабилизовао и подземна вода није више нигде продирала. Негде су пробили бедем и потопили нова поља.

Слике на ТВ-у су нон стоп приказивале поплављену земље, потопљене куће, уништена поља, покидана брда. Има ли нешто да је остало недирнуто?  Или ће враг однети ову малу земљу и оно што је од ње остало. Шта је још остало да је задеси?

Ипак нашла је и оно што јој је било потребно: слике са телевизије које храбре. Људи су били сложни, људи су радили, људи су помагали једни другима.

Недуго после тог одушевљења, није прошло ни 15 дана, брже него што је очекивала, стварност се опет вратила: кафићи су и даље били пуни, а млади су пијуцкали кока колу и држали мобилне, куцкајући бесмислене поруке. Чак ни на фб више нико није избацивао слике које подсећају на поплаву. Поплављени су остављени себи и држави. А држава чији грађани не маре једни за друге, не може много да уради. Дакле, сами.

Опет је била бесна, разочарана, љута: на послу колега је и даље играо игрице и кукао на малу плату

-          Ја сам послао 6 порука за поплављене. Од мене је доста. Треба да штедим да идем на море. Нек и други дају толико. – рекао је други, млади колега.

-          Ко зна куда ће да заврше све те паре које су нам стигле? Сад ће они поплављени да се обогате? – рекао је трговац у продавници књига и није откуцао рачун. Била је бесна на себе што се није снашла и није затражила рачун.  Тек месец дана касније кад је купила другу књигу, смогла је дрскост да заштити своју државу и затражила му рачун.

На људе странце је навикла. Сад јој је и природа била туђа и сурова. У трену све може да нестане.  А шта онда, како, куда?

Она није Диоген да пије воду из шаке.  Опет је гледала ствари око себе: Дивне шарене шоље, тањире, па јакне за лепо, кишовито, зимско време, или елегантни капут за свечане прилике; па исто толико ципела; прекриваче у боји намештаја и зидова собе. Ништа од тога не би могла да понесе.  Ништа од тога није било важно.

Последње вести које је чула биле су: „прете нове поплаве, 130 села одсечено од света због огромне количине снега која се не памти, због сметова, завејаних путева; немогуће је доставити им храну, воду и лекове; прорадила нова клизишта... Ноћас око 4: 20 осетио се земљотрес. 1 000 кућа оштећено.“..

Скупила се у се, да се сакрије, смањила се избезумљена од страха Може ли човек бити срећан? Шта је срећа?

„Ако си здрав, али увек има оних око тебе који то нису. Бити срећан на послу, али много је оних који немају посао. Имати кућу, али много је оних који су ове године остали без кућа било због поплава или клизишта. Уживати у ситницама, али много је оних у окружењу који стално жале за нечим великим, крупним“.....

Што је више размишљала, све мање је знала... Можда је грешка у превише размишљала. Обећала је себи да ће престати да слуша вести. Наставиће да шаље СМС поруке поплављенима, бар 3 сваког месеца. Бар то мало може, да сачува самопоштовање.

Требало је брзо нечим да умири ум, стиша страх и кошмар у глави.. требало је себе  га завара, да побегне.

Пришла је компјутеру и укључила фб. Гледала је у екран: сви су се утркивали у броју пријатеља. Сваког трена избацивали су слике из живота. Да се похвале другима, да их други виде, да с њима прокоментаришу своја осећања. Али толики пријатељ преокупирани бележењем својих тренутака нису имали времена да гледају туђе тренутке а камо ли буду пријатељи.. После 5-6 лајкова, после 3мин, одушевљење је прелазило у разочарење. Све је врло брзо застаревало, затрпавано и прелазило у заборав. 

наставак следиi ....... 

Шта би понела да је морала да бежи (1.део приче Странац и драги гост)

pitija | 05 Avgust, 2015 21:53

Душица је волела да сама шета по дворишту. Уредила га је баш по свом укусу. Гледала је око себе и није знала где јој је лепше. И кућу је уредила како је волела. Њена кућа је била њена душа. Било је ту пуно боја и ствари од меких и природних материјала, па породичне фотографије, омиљене књиге, јастучићи, собно цвеће и  успомене са путовања,.... Многобројне ситнице „које живот значе“.

Док је шетала спокојна и гледала све те ствари око себе, у себи је захваљивала на свему што има и што јој није одузето.

А није била захвална и спокојна одувек. Време и живот су је брусили, калили, кидали па састављали, сваки пут јој мењајући и лице и душу.

***

Још памти онај, нада се последњи рат. Није то било тако давно да би заборавила. Памти га да би умела да живи. Није био у њеној садашњој држави, али је убио њену бившу државу. Ништа није доживела, али је све осетила. Kaд је завршила факултет, завршила се и њена  држава на коју је била тако поносна..  Кад се срушило све шта је волела, кад  су републике почеле да се одвајају, напукло јој је  срце. На срећу осим срца, успомена и поноса, рат јој никог живог није одузео. Могла је да остане ни на чијој страни. А знала је да би и она морала да бира страну, да су је приморали. Страну да мрзи неког. Зато је имала разумевање за све које су приморали да бирају страну. А опет тешко је и бити између, тад не ваљаш никоме..

Шта би она понела да је морала да бежи? Која је то најдрагоценија или најважнија ствар коју човек треба да понесе? И где би бежала?

У њен град данима су долазиле војске паћеника.

Прво су стигле избеглице. Људи отупели од бола и неправде. Сећа се масовног збега када им је носила кафу: неки су узимали равнодушно, неки одбијали. На инсистирање да узму само би питали:

-          Колико кошта?

-          Шта? – питала би збуњено.

-          Кафа.

-          ????!!!! -  није јој било јасно.

-          Нама су и воду путем наплаћивали – и даље је равнодушно одговарао човек испред трактора на коме је испод најлона вирио улубљени шпорет, лавор и  мноштво разбацаних крпа и дроњака..

А неки суграђани су негодовали:

-          Шта ће нам оволике избеглице? Заузеће нам сва радна места. Где ћемо нашу децу да запослимо? Исцрпеће нас материјално. Ни за нас нема довољно.

Стидела се туђег греха и себичности. Била је љута.

Следећи пут су дошли нови паћеници, само са новом етикетом : расељена лица..

-          Шта им фали? Пуни су пара. За добре паре и ја бих све ово продао и отишао негде далеко. – говорили би људи из њене близине.

Колико је то „пуни пара“?Са колико су то пара дошли прогнани? За колико би продала своју кућу да мора? Колико коштају успомене? За колико би се исплатило да прода улицу са добрим комшијама,  брдо са најлепшим погледом на родни град?

-          Због вас су нас бомбардовали! – дочекали су их прекором..

-  Због вас су нас протерали – ни ови нису остајали дужни, тек да сачувају самопоштовање.

 Жртва је жртви солила ране. Џелата нису ни спомињали, да ли зато што је био далеко, или да га не наљуте..... Слушала их је пуна чемера. Нису ти људи одувек били такви. Нису постали вукови једни другима сами по себи. Велики је јад и невоља прешао преко њихових леђа и душе.  Страх их је гонио на пуко преживљавање.

Душица је волела свој мали град. И никад није пожелела да оде негде. Како би понела очев гроб и оне роде што годинама долазе на димњак школе преко пута њене куће? Како би понела мирис багрема и јасмина из улице и парк липа.....и да ли би тамо могла да поведе и свог пса, и симпатичну бакицу са пијаце и љубазну касирку супермаркета?

Било је исувише болно бити им близу. Гледала их је и слушати свакодневно и сваки пут попримала део њих. Приметила је да је и сама постала некако другачија. .... озбиљна, празна, нерасположена, депресивна. Био је то неко други, њој непознат. Била је сама себи странац.

наставиће се ....ако неког занима 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb