Gušt i dert

DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

pitija | 20 April, 2016 21:07

Ручак је већ скоро био готов. Милица је урадила све што је требало да се млади гост сачека како треба. Остало јој је још мало времена до његовог доласка. Могла је да се опусти. Задовољно је села и наставила са читањем свог омиљеног часописа:

Светски познати глумац умро је сам у хотелској соби, болестан и без пребијене паре. Винуо се у висине, дотакао звезде, а онда се суновратио и завршио на дну.   Милица је размишљала; волела је да из свачијег искуства извуче поуку. Коју поуку, је нудио живот овог глумца, питала се? - Постао је познат у младости у својој земљи, заљубио се и оженио. Али „светла позорнице“ Холивуда одвела су га заувек далеко. Напустио је једину љубав свог живота, сина и своју земљу. Достигао је славу, новац, али и много порока. Један од њих, коцка, одузео му је све. Становао је по хотелима, чешће био без, него са новцем, због чега више није бирао улоге, већ почео да снима трећеразредне филмове. Тек кад је видео да се унуци смеју његовим улогама, схватио је колико је ниско пао. Пред смрт је рекао: „Холивуд ми је дао славу, али и усамљеност такође. И много носталгије за мојом земљом, мојим народом. Да сам остао у својој земљи, можда не бих био овако познат, али бих сигурно имао кућу, једину жену коју сам волео целог живота и бар четворо деце.“

Милица је одложила новине осетивши горчину у души. Уздахнула је при помисли на многе промашене животе.  Да ли уопште постоји прави пут и како га изабрати?

Весели гласови на улазу прекинули су њено размишљање. Одмах је препознала лепог младића. Видела га је још пре двадесетак година кад је имао 4-5 година и кад су први пут посетили његове родитеље у лепом малом војвођанском месту. После тога су се сретали на неким заједничким окупљањима још пар пута, а онда су им се путеви разишли; отуђили се као и многи.

Овога лета Мики је пожелео да их посети и дође на викенд у њихов град, да поново приближи родбину, упозна браћу, сестру. Пронашао их преко ФБ. „Бар нешто корисно од ФБ“ – насмејала се Милица. Она се посети искрено обрадовала, јер су сва сећања на његове родитеље била лепа.

Сећала се младог, лепог и очито заљубљеног пара. Становали су малој, али тако топло и модерно уређеној кући, да би се свако ко уђе осетио пријатно и помало љубоморним. Весна,  Микијева мајка, била је уредна и дотерана. Једна од ретких фризерки са уредном фризуром. Њено примерено дамско држање, код сваке муштерије је изазивало поштовање. Била је позната у малом месту и сви и из околних места су долазили код ње на фризуру и леп разовор. Прва је уводила новине у пословању, а послужење за муштерије, кафу, сок, неки колачић уз разговор били су обавезни. Многе муштерије су више долазиле због разговора и дружења, него због фризуре. Весна никад никог није оговарала, јер је била задовољна. Није морала другог да унизи да би себе уздигла. Била је преокупирана својим животом: мужем, децом, послом, кућом и здрављем.

У почетку су јој замерали да Горан због ње није отишао у иностранство, да се одрекао каријере успешног спортисте . Била је то средњошколска љубав, можда прва, али сигурно права, па зато нису хтели да се раздвајају. Кад је требало да бира, Горан је између каријере и ње, изабрао ЊУ. Можда због тога, а можда и што је била таква, трудила се да покаже да није погрешио и да је добро изабрао. Нежна, крхког здравља, са осмехом је носила све своје болести и болове. И можда су тај осмех и здрава воља временом учинили да буде све јача и јача, а увек лепа, ведра и пријатна свима и за све.

Горан никад није зажалио што је уместо пут великог града, успешне каријере и великих пара остао у родном месту. Кајање би значило да је желео другачији живот, а он је био задовољан оним што је имао.

Да ли је имао довољно, мало или много, зависи коме колико треба. Већином је имао недовољно пара, а довољно времена за живот са пријатном, вредном женом, два здрава лепо васпитана дечака, родитеље у породичној кући. Некадашња страст за фудбалом, временом му је постала хоби. Свакодневно је прво са једним сином, а онда и са другим играо фудбал. Поносио се кад су му говорили, да су наследили његов таленат, кад су их из једног клуба позивали у други већи и успешнији клуб.

-                           - Твој тата због маме није отишао у иностранство да игра фудбал? – питала је Милица Микија, да провери да ли су јој тачна сећања. – сећам се да су и после неколико година брака још били заљубљени.

-                             . - Да. Мама је још ишла у школу и зато није могла с татом, а он није хтео да иде без ње. Били су много заљубљени – Мики није скидао осмех с лица док је причао -  И сада су  исти. Никада их нисам чуо да су се посвађали. Волео бих једног дана и ја да имам брак као моји родитељи.

Горан је у животу имао падове, али  је сваки пут устајао неповређен. Весна му није дала да се сломи. Чувала га је као мало воде на длану, као важног саиграча. Зато је и он њу чувао. Њихов тим у коме су сви четворо били важни играчи, пребродио је све изазове и кризе времена у коме су живели. Понеки налет разочарења због просечног живота у паланци, брзо би заменила срећа због смеха његових синова на травнатом терену док јуре лопту.

-                    -  И ти играш фудбал? Сећам се да су причали да си бољи фудбалер од тате?

-       -             - Да, али мој брат је бољи од обојице – поносно је одговорио..

О таленту Горановог млађег сина брзо су чули они које то интересује. Није их он тражио, дошли су они до њих.

-                   - Ооо, занимљиво. И... ниси љубоморан? – дирала је насмејаног младића.

-         -   Не, ја мог брата волим највише на свету. Све бих учинио за њега. Нарочито сад кад се ретко виђамо. Мој брат живи у Београду, јер тамо игра фудбал.  

Мики је наставио да прича с поносом о свом срећном детињству, о својој породици коју много воли, а укућани су га пажљиво слушали. Причао је како је тата месецима возио брата на тренинг у Београд, јер је био мали да га самог пусте. Због тога често нису имали довољно пара, али су се сви трудили да дају свој допринос. Мама је спремала храну и слала им. Понекад је и он ишао с њима; најсрећнији је био кад је с татом седео на трибинама и бодрио млађег брата. У средњој школи брат је ипак морао да пређе да живи у Београду. Тако га је све ређе виђао, а све више га волео. Отац и он користили су ретке тренутке сусрета да се с братом надмећу у спорту који их је везивао. Играли су утакмице на оној истој ливади на којој је тата први пут пре много година почео да игра. А кад би се сва тројица вратила са утакмице, знојави, гласни и срећни, мајка их је служила омиљеним колачима. Мудро је ћутала, гледајући их са стране, док препричавају шансе и добре ударце у тој магичној игри, њиховој заједничкој љубави.

Мики је за тренутак застао па наглашавајући сваку реч додао:

-                             - Много сам поносан на свог брата. Знате, он је члан младе репрезентације Србије.

-                - Шта? Део је екипе ПРВАКА СВЕТА!?!? – прекинула га је Милица. – О како сам се ја тада радовала!  

Њене речи изгубиле су се у галами осталих мушких чланова, који су сад живо и у глас почели да препричавају тај догађај..

Устаде и остави их да се сећају тог великог успеха наших младих спортиста. Поглед јој паде на новине које је читала и чланак о смрти некада славног глумца.

„Који је пут је најбољи и који треба изабрати? Одговоре на та питања сазнамо обично на крају пута“ - помисли и настави да пере судове...

MOJE ŽEDNO DRVO 2/8

pitija | 14 April, 2016 11:22

Април

Ове године је топлије него обично.;  природа кренула раније: процветало цвеће, олистало све дрвеће у граду, никла нова трава тамо где је остало бар мало неизбетониране земље, па се зелени и прија очима. 

Никло још неколико квадрата асфалта; за паркинг за „љубимце“ – на месту где је била ливада. Посечена бресква у цвету.

 Чух како један човек рече: „Како су смели да посеку воћку у цвету? Десиће им се нешто лоше.“

То што се обичаји не поштују, не значи да њихова снага не делује. Мада, мислим да се лоше неће десити  само том раднику који је морао да посече воћку у цвету, него и нама. Није ни половина априла, а већ се жалимо на врућину.

Олистало све дрвеће у граду, осим ....... мог „жедног дрвета“.

Моје дрво није дочекало пролеће. Умрло је у зиму.

Да ли је све било узалуд?

MOJE ŽEDNO DRVO 2/7

pitija | 14 April, 2016 10:00

Четвртак 11. Фебруар 2016.

Код нас на жалост постоје „Парови“, „Фарма“, „Велики брат“, али на срећу постоје и емисије попут „Моја лепа Србија“.  Е ту емисију волим да гледам. Гледам емисију о Младеновцу, смештеном подно Космаја, планине чудне и лепе енергије; а слушам шта прича Др Неле Карајлић, њен искрени обожавалац. Прича како је овде нашао своју оазу мира;

Деведесет и неке дошао је из Сарајева у Београд, и поред много других ствари које је морао у Сарајеву да остави, недостајале су му планине којима је Сарајево окружено. Потражио их је око Београда и оно што је тражио нашао је на Космају. Сад ту има и кућу и мир. Прича даље, како путује по свету, али сваки пут на тим путовањима увек му је пред очима повратна авионска карта којом ће се вратити кући, јер зна да ће дан по повратку доћи на Космај да се одмори и ужива у миру, ваздуху, лековитим травама, енергији ове дивне планине.

16-фебруар

Јутрос чух дивну песму. Певају „Легенде“. Волим да их слушам; и њих и „Гарави сокак“; ваљда они иду уз моје године. Обично само певушим уз музику, речи не слушам. Ипак привуче ме једна реч - „липа“, а онда и стих: „Миришу ноћи на липу ,из нашег дворишта“ . Одмах портажих на интернету текст:


СТАРА ЛИПА

Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Свуда по белом свету

живот ме водио

али сам комад тог неба

у срцу носио

 

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

 

 Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Пола сам видео света

и свега имам ја

ал душа оста ми жељна

старога огњишта

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

19.март 2016.

 

Управо ме на ТВ подсетише на акцију „Сат за планету“ . Прошле године сам угасила светло у кући: кад је дошла моја ћерка из града и видела мрак, већ навикли на моје идеје, само питала шта ми је сад опет и уопште се није  зачудила кад сам рекла да „чувам планету“; једино је питала „да ли сме да пали светло кад иде у купатило“,а ни муж се није бунио, па смо тако сви седели у мраку – срећни.

Одмах навих аларм да ме подсети вечерас на послу да угасим светло у канцеларији, а обавештење избацих на ФБ – (бар нека корист од ФБ).

Стиже ми ненадана порука и баш ме обрадова; од Сузане, бивше ученице која живи у Шведској:

„Ви сте као рођени за Шведску. Скоро свака акција на коју позивате постоји и овде :)))) ја искрено не би ни знала да постоје.“

Одговорих одмах : „Хвала на комплименту, значи ми - мој муж кад је ишао у Швајцарску, рекао ми да је то земља по мојој мери, поштују се прописи, рад и ред свуда .“ Ето никад нисам пожелела да живим негде ван, нису те стране земље за мене, али изгледа ја за њих  јесам – помислих.

Ни мрднула нисам из своје земље, (да се Југа није распала не бих могла да кажем да сам била у иностранству),  а опет ја ушла у Европу.

Те вечери седели смо у мраку тај један сат, само уз светло телевизора, три ученика и ја. Чак сам и компјутер искључила. Један ученик је разговарао са мајком телефоном. Каже да и његова мајка угасила сијалицу у соби – и она „чува планету“. Има нас, помислих – можда је и сачувамо. 

МОЋ ПРИВЛАЧЕЊА

pitija | 20 Mart, 2016 22:00

На факултету сам имала једну другарицу која је много волела да путује. Тад се још путовало возовима, нису нам били спори и  „стопом“ , нису сви имали аутомобиле; па је она тако пропутовала целу нашу  бившу Југу.

Нисам била толико ни храбра ни авантуриста да путујем с њом, али ништа нисам пропустила: она  ми је препричавала сваки детаљ.

С одушевљењем  је причала о људима које је упознала на тим путовањима. Увек је наилазила на посебне, занимљиве људе.  Увек је имала лепе успомене.  Пажљиво сам је слушала док је описивала те незнанце. Како је само лепо причала о њима!  Волела сам да је слушам ; у почетку сам исчекивала да ми исприча нешто о  неком лошем сапутнику, али моје исчекивање било је узалудно. Она на такве није наилазила. Проналазила је само добре, дивне људе.   Изгледа да је наилазила само на оно што је тражила, односно  имала..

Колико пута сам пожелела да чујем шта другима прича о мени!  Била сам сигурна да и о мени прича као о тим незнанцима, па ме је занимало какве дивне речи користи да  мене опише.  

 Живот нас је раздвојио; неке људе пустите да оду како би направили  места да у ваш живот уђу други.

Сада све чешће застајем  да предахнем, јер дуг је пут иза мене....много је дана, лета и зима уткано у  моју душу.....  застанем да видим где сам; нисам ли живот узалуд потрошила. 

И  свиђа ми се оно што видим, зато и пишем; видим да сам у живот пустила многи дивних, добрих људи: обичних и скромних на први поглед,  а занимљивих, посебних и драгоцених кад их мало боље упознате.

Многи су прошли, с много добрих људи сада живим и радим, а неке нове добре, још  увек срећем  сваког дана. проналазим их на сваком кораку изнова и изнова, све више..

Проналазим их као некад моја другарица на својим путовањима..

Изгледа ми је та моћ остала од ње. Хвала јој, ма где сада била.

U MOM GRADU ŽIVE DOBRI LJUDI

pitija | 06 Mart, 2016 14:41

Дешава се често да неко изгуби личну карту, или му је украду.  Тад се јавља онај страшни осећај беса и беспомоћности.

Она је своју личну карту изгубила.  Није могла да куне лопове, већ само замери себи. Али у годинама у којима је била није више имала снаге ни за то. Забринута  и нарушеног здравља од година и тешког живота, док је водила болесног мужа код лекара и идући од једног до другог шалтера, очито је личну карту негде  успут заборавила.  Као неко ко је одавно навикао да се мири и прихвата малере и злу судбину, само је слегла раменима, не знајући шта да ради. Већ дуго, живе тешко, мала пензија, а сад ни ту такву пензију не може да подигне, без личне карте. Да извади нову, нема пара.

После два- три дана стигао је поштар пред њену кућу: донео је писмо. Нико јој одавно није писао. Ко се ње сетио ? – запитала се и  бојажљиво почела да отвара писмо, пазећи да нешто не поцепа.. Кад је отворила писмо, у њему није било ничега, осим њене изгубљене личне карте. Окретала је писамо тражећи адресу пошиљаоца. Узалуд. Поштени налазач, није написао ни своје име, ни адресу, али му није било тешко да оде до поште  и пошаље личну карту.

Ваљда је претпоставио како би њему било да је на њеном месту. 

Гледала је у писмо и личну карту, нема од неверице и среће и захваљивала се том незнанцу. Могла je само да гледа у небо и благосиља га, надајући се да ће га звезде наћи .

***

Она је власница козметичког салона.  Већ дуго. Дуго је успешна и многи је знају. Долазе код ње многе богате девојке и жене, на разне козметичке третмане, подмлађивање, улепшавање. Причају о моди, проводима, уживању.....

 Али долазе код ње и из здравствених разлога.... и  сваког исто дочека; љубазно с осмехом који јој сија из очију. Власница козметичког салона већ дуго сређује болесне прсте једној баки. Без пара. Бака јој понекад донесе букет цвећа, струк лаванде или везицу першуна.  То јој  је сасвим довољно,  јер зна да је бакина пензија мала, а ово што она ради, тек ситница ........ иако већ дуго послује успешно.

***

Код нас бандере не служе само да осветле улицу, већ и као огласна табла. Каче су ту разни огласи: продајем, купујем, тражи се......

Тако на бандери у центу града стоји један необичан на оглас: нађен пас са сликом и адресом налазача.  А слика пса у боји!!!!  Налазачу није било тешко да слика пса и слику направи у боји, како би га власник  лакше и брже препознао .

Можда је налазач  помислио да је то пас неког дечака или девојчице ... који су пса добили зато што су били добри...... и како су они сада много тужни. А он не жели да нeко буде тужан, нарочито не добри дечаци и девојчице. 

MOJE ŽEDNO DRVO 2/6

pitija | 29 Februar, 2016 10:56

Понедељак 8 фебруар

Данас пијем ја кафу с мајком и причамо. Прича ми о некој жени и њеном брату;

Отац им је умро, мајка оболела, она оболела, нема мужа, нема деце, па је брат као најближи и једини род, узео наслеђе да брине о њему.  Уместо обећања да брине о њему, убрзо га је продао. Криза је, мала плата, деца му порасла.“

 Не слушам баш пажљиво,  свако има своју страну приче, ....... ко зна ко је ту у праву .....  али кад помену посечену шуму, нешто ме прену па почех пажљивије да слушам:

Узео брат сестрино наслеђе; али је због кризе морао да га прода. А кад га прода, обећао је, да ће да јој купи стан, да нико не може онако болесну да је избаци на улицу. Продао имање, још и шуму посекао..... а деси се некако баш у то време да му се  удаје ћерка ...... и он  уместо да купи сестри стан, све паре потроши на ћеркину свадбу.

А после годину дана ћерка се разведе.....

 Жао ми што је брат преварио сестру, жао ми што је сестра остала без стана, жао ми што се ћерка развела, али ми најжалије улудо посечене шуме.

НЕКО БОЉЕ СУТРА

pitija | 21 Februar, 2016 17:34

Стајала је пред препуним ормаром и вечитом дилемом: Шта обући?

Гледала је у комаде одеће и опет није могла да се одлучи;  ово мало боље, мало квалитетније и скупље чувала је за неку другу прилику. Колико је само новца улудо бацила купујући ствари за „посебне“ прилике", за неко "боље сутра" само зато што је цена била повољна.  А дешавало се да их никад не обуче, јер би до те „свечане прилике“ имала неки килограм више, или се мода променила, или није била сезона, а некад би је и „прилика“ прескочила..

Често је гледала  у те комаде који су само заузимали простор и гушили, схватајући да ни тада, а највероватније ни никадa више неће да их обуче.  Најчешће би затворила ормар, свесна да исувише дуго стоји неодлучна, не узевши ништа из њега.

И овога пута је учинила исто: затворила је ормар закључивши да шетња  с псом није посебна прилика и  да јој ништа ново из ормара  не треба. Ионако ће преко обући јакну. Ићи ће у оном  у чему је већ била:  у избледелом дуксу, старој тренерци и изношеним чизмама.

Од  Нове године ипак је увела новину. 

Свака промена је тешка, ма колико мала била.  А њена највећа жеља била је да се покрене, да коначно устане са фотеље, да угаси телевизор и компутер, да уместо између судопере, шпорета, компјутера и телевизора, прошета негде даље, да изађе напоље и буде на сунцу, ветру, ваздуху..  И успела је....... уз помоћ свог пса.

Често јој се није ишло, али није могла да га изневери, јер он се тако дивно радовао, и скако око ње, а онда чекао да му стави поводац. Кад је једном видела ту срећу, никако више није смела да му је ускрати   Пас ју је изводио у шетњу, а она је журила за њим ......и смејала се и увек би се вратила расположенија него што би кренула.

Прво су шетали после ручка оближњим улицама до периферије града.  То су биле оне малобројне улице са породичним кућама и двориштима.

 Шетали су сваког дана, па је  навикла поглед  на исте слике: куће мале, средње или мало веће, са старом или новом фасадом, са уређеним и неуређеним двориштима.

Крајње одредиште  им је била велика, усамљена кућа на периферији града.  Кућа је имала 12 тераса и лавове на огради. Газда је радио у Швајцарској. Ретко је долазио, али му је зато радник задужен за одржавање куће редовно слао снимке.  Кућа је имала све: и травњак и гаражу и 12 тераса и тобоган и љуљашке и камере. Комшије  нису много знале о њему,  а од рођака се удаљио. Сваке године, све до ове,  радници су по нешто ново радили на кући. Изгледа да је газда коначно све завршио.  

Уживаће, кад се једног дана врати.

Мора да је много радио за овакву кућу“ – помислила би сваки пут када би долазили до ове велике куће, а онда би се полако враћали  назад.

Временом је почела с псом да шета после вечере. Био је мрак и било је мање људи па је то било погодније за шетњу с псом.

Mрак и улично светло је давало другу слику и на улице кроз које су пролазили; и куће су другачије изгледале.  Било је много мање осветљених делова. Тек понека осветљена соба, или две,  биле су уоквирене мраком околних просторија.  Тако је приметила да скоро свака кућа има надограђено поткровље,  спрат, а неке чак и два. Још нешто  је кућама  било заједничко. Нико у тим дозиданим деловима није живео. 

А због тих делова, знала је, људи су се одрицали много чега:  нових ципела, зарад вреће цемента и приколице песка, куповали су цигле,  а ишли у поцепаним гаћама и чарапама. Зарад још једне собе, поткровља, спрата, ускраћивали су  себи одлазак на море, код зубара......И ништа није било тешко док је трајало то одрицање и маштање за неко боље сутра.  Све је било лако док је ту била нада о неком  бољем сутра, нада о животу пуном конфора, слободе, уживања.  И није било тешко ни уморно тело, јер је у очима био сјај, нису болели ни празни џепови, јер је срце било пуно нечег бољег, нечег посебног......, кад деца порасту, кад дођу унуци.

Гледала је у те куће пуне мрака ; већина тих надограђених, увећаних соба и спратова, стајала је пуста  и пропадала као газде.  Сада је тај мраком окружен простор, за неке будуће, посебне прилике тужно  сведочио о људским надањима, узалудностима и промашајима.

Све веће куће, са све мање људи.  Кроз осветљен прозор видела би само домаћина како седи и гледа у телевизор.

На углу једне раскрснице испод светиљке, стајала је група деце.  Стајали су без речи загледани  у своје мобилне телефоне и таблете и само  понекад  проговорили, тек да  покажу нешто на телефону.

Тужно је погледала у свог пса......., али он ју је  вукао даље па је морала је да пожури  за њим.  Још мало и доћи ће до усамљене куће на крају града, а онда ће се полако вратити.

 Кућа је била осветљена више него обично.

Било је хладно, а  врата су била отворена.  Десетак људи стајало је у дворишту; из куће се видело светло, а на средини собе стајао је - сандук.

Поред њега, горела је свећа.

Газда се вратио.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/5

pitija | 16 Februar, 2016 16:33

Недеља 7. фебруар

Пишем ја ово, а понеко и прочита. Разумем ја то, не могу они да прочитају, колико ја могу да напишем.

Волела бих да је више читалаца, али битан је квалитет: чита ме  понека колегинице, понеки ученик прочита бар наслов, што је ипак битно, понекад неко моје дете „да се не наљутим“, две сестре и још понеки незнани интернет пријатељ. Тако данас опет добих коментар од Јанакиса:

„Да се разумијемо :) да заливам дрвеће зимус са флашицом не пада ми на памет, али... могу ти рећи да си ми пала на памет кад сам за Бадње јутро отишао у шуму по бадњак и угледао пустош и крш који остављамо... Ваљда се данашња мегаломанија огледа и у томе да и бадњак мора да буде што већи?!“

Садржај поруке ме растужи, али ме обрадова што ме Јанакис и даље чита: Ха . Добар ми наслов; улази у уши и привлачи пажњу.  А што се тиче бадњака, тога сам се и бојала: и Аца ми исто рече кад донесе бадњак: "Све  поломили и оголели шуму".   "Зар и ти не радиш исто?" - упитах га.  "А не. Ја знам шта смем. Ја волим шуму; идем у моју шуму и не продајем бадњаке".

"Добро, сад кад им бадњак доноси паре, ваљда ће схватити да нам шуме требају, па ће почети боље да се опходе према природи. Можда ће подсадити тамо где је поломљено и посечено.“- понадах се наивно.

Понекад сам толико наивна, да и саму себе нервирам.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/4

pitija | 13 Februar, 2016 21:58

Субота 6.фебруар 2016.

Обрадова ме вест да је покренута иницијатива да се кућа у којој је 30 годна живео наш први доктор техничких наука Милутин Миланковић, претвори у његов (ЈЕДИНИ) музеј. Тако би се богата архива расута по целом свету коначно објединила и нашла на једном месту.

Иначе Милутин је своју документацију завештао САНУ.

-       Да подсетим да га је НАСА сврстала међу 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи;

-       Да је светску славу стекао радећи у Србији и собици у ул.Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

Између осталог, проучавао је КЛИМУ далеке прошлости: 30 год се бавио изучавањем МИСТЕРИЈЕ ЛЕДЕНОГ ДОБА и како сунчеви  зраци одређују температуру на површини Земље након проласка кроз атмосферу

Шта ће бити од ове иницијативе још се не зна, јер садашњи власници ове куће не желе да је продају: кажу да у њој нису ништа затекли од његових ствари.

ЈЕДИНИ ТРАГ КОЈИ ЈЕ ЗА СОБОМ ОСТАВИО ЈЕ БОР ЗА КОЈИ СЕ ВЕРУЈЕ ДА ГА ЈЕ ЗАСАДИО ПРЕ ВИШЕ ОД  100 год.

***

Ко би рекао да је  глумац Вук Костић једна нежна и добра душа? Све време у емисији „Као сав нормалан свет“, пио је чај и воду, узимао свог пса и стављао га на клупу поред себе „да му не буде хладно на бетону“, причао с љубављу о својој земљи : „Ја је најбоље знам. Прошао сам сва села и знам какав је народ и која су презимена племененима у најзабитијим местима. Знам колико је наша земља лепа и како су добри људи. И ја сам исти као они, „ја сам са њима“ и ја сам део ове земље.“

С поштовањем и очигледном бескрајном љубављу причао је о својим родитељима,  мајци, брату, свом учитељу глуме, редитељу и педагогу  Мики Алексићу, нарочито оцу  који му је пренео љубав према природи том највећем чуду и најсавршенијем Божијем производу. Често борави  на Мокрој Гори, бави се ловом и риболовом; а  додир с природом, на једрилици коју је наследио од оца га испуњава.,

Добро је: број љубитеља природе се повећава. Ваљда ћемо нешто и сачувати :).  

DOBRONAMERNA BAKICA

pitija | 09 Februar, 2016 21:05

Даница зими највише воли да купује поморанџе.

Ето баш јуче у Максију купи 2 врећице поморанџи: Акција 50 дин.

-            - Да ли треба да их мерим, пошто не видим цену? – упита продавачицу. -  Често купујем  по маркетима и у сваком је све различито; некад се мере, некад не.

-          - Не,  већ су измерене. Само однесите на касу. – одговори љубазна продавачица.

Баш су биле слатке, а нису ни скупе.

Данас  скокну на брзака у „Роду“ да купи месо. УХа, и овде  врећице поморанџи:  још јефтиније: 45 дин по килограму. Опет не виде налепницу са ценом на врећици, па за сваки случај упита једног од  продаваца:

-          - Да ли треба да их мерим?

-          - Не.

У „Роди“ је увек гужва, али Даница се тога сети тек испред касе; кад  угледа  ред и кад схвати да због две намирнице мора да чека све оне испред са колицима пуним робе.  Није имала куд, стаде  у ред нервозно цупкајући  и тестирајући своје стрпљење.

-            - Морате поморанџе да измерите – рече јој нова касирка.

Збуњено погледа око себе, тражећи помоћ, али схвати да нема избора па невољно изађе из реда.

Младић који је сад био на воћу, узе врећицу поморанџи  и стави је на вагу уз коментар, више за себе:

-          - Не мора да  се мере.

-          И овде су сложни“: код једног овако, код другог онако, а само нас „слога спасава“.  – промрмља и Даница за себе  и потрча према каси.

Тамо је сад био још  дужи ред. Ха, да ли да кука, или се смеје? А баш стварно јој се жури.  Погледа опет око себе и угледа бакицу. Како би олакшала себи, реши да се пожали  симпатичној бакици :

-          - Један ми каже једно, други друго.   Сад морам поново да чекам, а баш ми се жури.  Не зна човек кога да слуша.

Бакица је погледа па љубазним гласом одговори:

-          - Морали сте да мерите поморанџе, то се свуда тако ради.

-          - Али јуче сам у МАКСИ-ју купила, а нисам мерила –  Даница поче да се правда.

-          - А не. У МАКСИ-ју мере на каси.

Даница је сад била већ тотално збуњена; ипак се сети:

-          - То је други МАКСИ. Тај је у центру, овај где сам ја била нема вагу на каси.

-          - Мора да се мери.- бакица није одступала.

-          - Али ја стално купујем поморанџе и некад је овако, некад онако.  Мерила би ја, али рекли су ми да не треба.-  – поче да се правда, али одмах  схвати да је направила грешку.

-          - Не, не. Свуда се прво мери. Замислите да Вам дају мање; да нема тачно килограм? Имали би право да их тужите инспекцији. Зато увек морате прво да мерите. – смирено је настављала  да јој објашњава бакица, док се у Даници пењао бес, све више: „куд баш данас да купујем, кад сам купила јуче?  Куд баш налетех на овакву свезнајућу бакицу? Јао, журим, а морам опет да чекам ред и још и предавање да слушам.

-          - Нико не воли да га поткрадају. Морате да будете опрезни и зато морате да  мерите.-

„Где се гаси?“ – помисли у себи и покуша да се смири, јер није желела да дозволи да јој бакица поквари дан.

  Осокољена одобравањем касирке, бакица  настави да прича, а Даница не рече више ни реч. Кад коначно дође на ред, брзо плати рачун  и пожури да што пре изађе напоље. Само још да врати претходно добро расположење........  

Дан је тако леп,  па поче себе да теши: „зашто се љутиш, кад је бакица била добронамерна и причала је о сасвим логичним стварима........ али није ме слушала и није ми веровала.......... Можда зато што је била сигурна да је у праву.....“ – унутрашњи дијалог јој није поравио расположење онако брзо и лако  како је желела. Бакица ју је баш изнервирала:

  „Боже, може ли неко да буде тако напоран из најбоље намере?“ – запита  се.

„Наравно. Па она је иста ЈА!!!!“ – у трену јој  сину.

Ха, бакица ју  је ипак нечему научила:

Никоме не требају савети, објашњења, паметовање!

 Сетиће се тога кад она пожели следећи пут некоме да буде „добронамерна бакица“.   Највећа помоћ и најбољи савет је:

- Да, у праву си!

 

MOJE ŽEDNO DRVO 2/3

pitija | 08 Februar, 2016 17:48

Баш волим кад ме пронађу овакве приче:

Кажу да се родио на планини, на Голији. При рођењу пао је на главу, па је добио велики крвни подлив. Отац није био ту, па је деда  рекао мајци да га остави „да мањка“ – да га не храни, јер неће „бити квалитетан“-

 Кад је ипак преживео три дана, мајка је схватила да је ипак квалитетно дете и почела је да брине о њему.

Ту сурову истину мајка  му је рекла кад је завршио медицински факултет.

Говори енглески, француски и руски и путује по свету: држи предавања, учествује на светским конгресима.

Имао је француслу стипендију, могао је да остане у Француској; по годину дана је у Француској радио експерименталну онколошку хирургију, али је изабрао да ради и оперише овде.

Професор доктор, РАДАН ЏОДИЋ, данас је први човек Института за онкологију у Београду,  врхунски хирург, редовни професор Медицинског факултета у Београду и члан многобројних организација у земљи и свету.

 

„Ако доживим пензију, моја жеља је да живим са медведом на 1 600м, у оној колиби са почетка приче, уз саму шуму на Голији. Тако замишљам идилу: ја и медвед, загрљени, седимо, ћутимо и слушамо природу“. – каже доктор Радан, a ja остајем без речи.

*** 

 Ове зиме је био велики снег. Срећом кад се отопио није било пуно поплава. Тек понегде. Гледам ја како се топи, а пуне улице воде. Већ годинама у мојој улици само један сливник – шахта прима воду у спроводи је у  канализацију. Други је запушен. Тече тако вода у шахту, па кад се скоро сав снег отопи, онда престане, али остану баре уз ивице тротоара. Не ваља нагиб. Сутрадан ипак нема воде на улици. „Куд је нестала сва вода?“ - ,питам се.? А онда схватим да је воду упила земља кроз лош асфалт, кроз рупе у асфалту и ивице изнова и изнова копаних канала за телефом, гас, водовод итд итд.

„Хеј, па то што нам је асфалт лош и што имамо пуно рупа на путу је у ствари одлично. Стварно, зато што ће лети, кад падне киша ипак кроз те рупе вода доћи до мог „жедног“ дрвета.

То ме подсети на ситуацију у предузећу где сам пре 30 година радила: Било је то у индустрији меса и месних прерађевина и било је то пред један од 3 стечаја у којима смо били. Производња никад мања, сви седимо и нешто чекамо. Онда радници сазову Збор радних људи и оплету по директору. Ја се уплашим за здравље директора и његово радно место; кад он мртав хладан изађе и каже:

-       Јесте да мало производимо, али то је одлично, јер тако имамо мање отпада за кафилерију. А  ово што производимо је роба високог квалитета и цена, па смо ми тако ипак на добитку ..

Зачудих се ја, како нисам видела да је нама у ствари супер и много боље него што изгледа. Била сам ја на неколико зборова радних људи, али тај, кад нам је директор „отворио“ очи ми је остао у сећању.

Зато сад кад видим рупу на путу, ја се баш обрадујем J !

MOJE ŽEDNO DRVO 2/2

pitija | 06 Februar, 2016 10:17

За Светог Јована, били смо у Републици Српској.  Било је хладно, али сунчано, па смо дан после славе искористили за шетњу по природи. Направила сам тачно 115 слика. Mогла сам и више, али сам пазила да не претерам. хаха, Ма само сам искористила добру вољу, тј.телефон мужа. Чак је  пристао да ме слика поред дрвета, односно како грлим дрво. Нисам могла да одолим том искушењу. Тај нови осећај који сам тад имала, гледајући природу био је непоновљив и непроцењив: давао ми је снагу, опуштао ме и чинио срећном; на неки нов, посебан начин.

Кад сам при повратку кући укључила ФБ и хтела да избацим моју слику са дрветом, мојој срећи није било краја: угледала сам слику Новака Ђоковића, замислите где? Стајао је испред једног дрвета у Аустралији. После победе у полуфиналу "Аустралије опен" над Федерером, Ноле је снагу скупљао и ту, поред тог дрвета:

 „ Ово дрво је становник наше планете много дуже него било ко од нас. Можете замислити ту количину енергије и снаге коју поседује? Кратак предах баш по мојој мери.“ – писало је испод слике.„

Мени је требало 50 година да приметим природу и одушевим се њеном лепотом и снагом. Ноле је на своју срећу урадио то много пре. Није ни чудо што је по 6-ти пут освојио титулу у Аустралији. У његов успех, сигурно је бар мало уткана и снага тог дрвета.

***

Пре неколико дана одгледах емисију „Еко патрола“. Пре 4 године покушали су да зауставе сечу златиборске шуме. Погађате: нису успели.

Сада су ту прелепи хотели, велелепне виле, диван парк са ПАТУЉАСТИМ ДРВЕЋЕМ.

Кажу нарушена природна равнотежа; Златибор као да више нема своју вредност лековите, ваздушне бање.

Они који сад пожеле да се такмиче у псовању државе, владе итд итд, нека се „ману јалова посла“. Ништа се тако неће променити.  А можда они први који су дозволили да  они други посеку шуму  и нису тако лоши ......  само су незналице.

Зато, драги млади будући политичари и богаташи, "знање у главе и љубав у срце", како не би  били примитивне незналице.

И ја сам до скоро била незналица и заборавила неке ствари које сам учила код учитељице. Због мноштва технолошких изуме поверовала сам да кисеоник и свеж ваздух дају разноразни клима уређаји у кући, аутомобилима, тржним центрима итд., а не дрвеће. Како сам се тога подсетила ни сама не знам.

Кажу да дрвеће плаће; можда сам чула плач мог жедног дрвета кад сам сваког дана пролазила поред њега и ишла у „Роду“ да купујем.  

Онда сам прогледала и видела да дрвеће више и не видим; открила сам да га има много мало, а међу оно мало што га има, већ је много осушено, поломљено .....

Онда сам га заволела; не само зато што су дрвеће и природа много значајни за нас , већ зато што су чаробни и чудновати у својој снази и лепоти.

 И осетила сам љубопоштовање.

Можда грешим, али за мене свет не мењају владе и закони, већ васпитачице у вртићу и учитељице у школи.

Недавно се обрадовах: једна учитељица ми рече како је водила децу и природу, да јој се захвале и да деца загрле дрво. Хвала ти Боже на овој учитељици. Још рече да сваки ученик добије као награду знак јабуке, ако у школу донесе за ужину воћку уместо чипса и кока коле.

И тако смењује се дан и ноћ, лепе и ружне вести, све је борба добра и зла. Добри и лоши људи једни поред других остављају траг.  

Чувајмо себе од незнања, јер је незнање највећи грех. Новопечени матори богаташи  се не могу  променити ни за длаку, ни сламку, али сламка постоји:  кад научимо децу да је природа значајна, кад научимо децу да воле природу, онда ћемо је заштитити и спасити и њу и себе.

 

Није још ништа изгубљено, има места за визионаре, за хумане и добре људе. Неки из незнања, ускогрудости и бахатости посекоше шуму на Златибору..... али на Златибору има још доста голих висоравни са пуно места за пошумљавање, који чекају неког од нас, да тамо остави траг.

МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО - наставак 2/1

pitija | 03 Februar, 2016 23:16

Моја прича о „жедном дрвету“ се наставља. Мислила сам да је крај, али ова тема, изгледа нема краја:

Већ је почетак фебруара.  Прошло је доста од лета. И много ствари се издешавало:„Моје жедно дрво“ више није жедно, али са другим годишњим добом дошле су и друге муке и проблеми. Лети се суши од врућине и болести, неки га ломе из обести, а зими пуца од мраза; сечемо га из оправданих и неоправданих разлога. Има га све мање – ваздух је све загађенији.....

Од кад ми је Жана направила на ФБ групу „Моје жедно дрво“, многи чланови су се одјавили, али многи су и остали. Један учитељ, диван човек, кога познајем од скоро, рече ми:

-          Свиђа ми се оно твоје „жедно дрво“.

-          Шта Ви знате за њега?- с неверицом га упитах.

-          Да. Читао сам. Занимљиво је.

Једном ми је једна познаница лајковала текст, а видела сам да га није прочитала, али ово ме сад охрабри: има и оних који читају, иако не лајкују. Изгледа се исплати да наставим моју причу о дрвету.

У хинду религији, краве су свете животиње и божанства, а за мене је свето постало свако дрво..

Јесенас ми бивша ученица Милица поклони диван поклон:

-          "Ево једне дивне слике од данас док сам путовала... Знам да волите природу"  - написа ми поруку. На слици је било дрвеће са лишћем у бојама јесени у свој својој разноликости и богатству.

Ова ненадана порука ме бескрајно усрећи: како је дивно осећање да вас се сете драги људи у тренутку кад угледају нешто лепо.
И други ми послаше слике, не само да ме обрадују, већ и због нечег много важнијег: да се  похвале и поносе природом свог завичаја.

Дејан  ми посла слике Левачког краја, Драгова, па Александар, Стефан, онда Весна из Француске, па Снежа, Невена, Јованка и још пуно драгих људи. 

Иначе, ја не спадам баш у активне људе, иако не престајем то да покушавам.  На срећу моје двориште има пуно дрвећа и то листопадног.  Кад ујесен опадне и прекрије траву онда „моје дрво“ опет учини добро дело за мене: Натера ме да изађем напоље и по дивном сунчаном дану, на чистом ваздуху у друштву мог лабрадор- ретривера, моје драге Коке„искористим дан“  и сакупим то лишће.

Још једна порука ми улепша дан:  драги, добри Марко, сада студент, који воли са мном да подели неки леп цитат,  неки позитивни пример, догађај...овога пута ми посла слику са странице Вање Грбића, нашег славног одбојкаша. Већ сам за Вању чула да је велики љубитељ природе и њен заштитник, а у пријатној успомени ми је остао кад је дивно представљао нашу земљу. Играо је најбоље што може, а и сад ради оно најбоље што може.   Објавио је фотографију природе са Таре, Златибора, Златара, Ивањице, Жагубице и ту природу поредио са најлепшим местима на свету. Испод слике коментар:

„Тражећи срећу или лепоту сви помисле да је негде тамо, а она је ту...близу....само често од једног дрвета не видимо шуму“.

Леп је осећај бити близак са великим људима, бар по нечему тако лепом као што је љубави према природи. Тако се и ми осећамо мало већи.

-          Хвала Марко, за ову поруку.- захвалих се за ову слику и позајмих још неке фотографије са профила Вање Грбића; са Златибора.

Негде око Нове 2016 год. чух на јутарњем програму колико је ВАЗДУХ ЗАГАЂЕН и да НЕ треба да ОТВАРАМО ПРОЗОРЕ, не треба да излазимо напоље и НЕ ИЗВОДИМО ДЕЦУ У ПАРK.

-           Ала смо се лепо заробили!- тужно помислих.

Нисам стручњак, али ја бих додала да не палимо петарде, ватромете, да не идемо колима ако можемо пешице или аутобусом.........

Други прилог одмах иза овог ме ипак обрадова: у прихватилиште за децу ометену у развоју донете су јелке са бусеном. Окитили си јелке а онда децу учили како да о њима брину да се не осуше и како би их после Нове године засадили широм Београда,

И ја за Нову 2016 од ћерке добих на поклон природну јелку. О како сам се одушевила: прво ћу да је окитим, а после ћу да је посадим, „заливам“ и удишем негативне јоне! Сва срећна свима пожелех срећну Нову годину:

Драги пријатељи, срећна нам Нова година!
Желим вам све што желим и себи, јер не може човек да буде срећан ако други око њега нису срећни.
И желим у Новој години да нађемо место и ПОСАДИМО БАР ЈЕДНО ДРВО, јер ћемо ако ни због чега другог сигурно бити срећни због тога - урадили смо нешто добро за свет,односно за себе, а брига о дрвету ће нам живот учинити квалитетнијим и сврсисходнијим.
Живели!

Средином јануара, кад мало отопли изнесох јелку у двориште и помогох мужу да је посади. Мој допринос је био да је сликам за „моје жедно дрво“. И он зна за „моје жедно дрво“ ( уосталом има ли још неког да не знам за „моје жедно дрво“ хахаха). Зачудо, престао је да се чуди мојим идејама, а пошто и он воли природу, дозволи ми да његовим телефоном сликам јелку.:

-          Ово је мој допринос природи. Садим „Златибор” у дворишту! – додах срећна кад посадисмо јелку.

Вести се брзо шире, па ми тог поподнева рече Аца, мој будући зет:

-          Тета Драгана, чуо сам да правите Златибор па сам хтео да дам свој допринос.  Донећу и моју јелку да је засадите..

-          Зар нећеш да је носиш у село?

-          Нећу.  Они немају Златибор. Сад кад сам чуо дa Ви имате Златибор, хоћу овде да посадим јелку.

Тако и Аца даде допринос природи: у мом дворишту су још 2 јелке. Сад их имам четири и баш сам срећна због тога....

TRAŽIŠ I NAĐEŠ

pitija | 02 Januar, 2016 21:15

Још два дана до новогодишњег маскенбала. Вера је сушила косу и гледала у слике са прошлогодишњег.  Доста је било.   Било је занимљиво тражити идеје и чепркати по складишту  креативности које  је у себи носила. Овога пута је решила да умири своју креативност и не учествује.

*** 

У једном тренутку поглед на фен облепљен изолационом  траком, је прену и уплаши: „ Овај фен је неисправан.  Може струја да ме убиј......“ Одмах заустави мисао другом: „ то мени не може да се деси“, а... опет : „ сваког дана то се управо дешава тамо неком .... али мени не,.....  бар не још....“

Сутрадан кад је једна ученица упита: „Учествујете ли и ове године на маскенбалу?“, спремно одговори: „Наравно. У животу се треба што више играти и учествовати што више у животу“.

 

До сада се неколико пута маскирала; ове године реши да се маскира у ученицу Жану. Идеја није била њена, већ једна ученица која је прошле године у последњем моменту одустала од ње

Права је штета да добра идеја пропадне, ма чија била: зато ће Вера да је оствари:  Жана много воли зелену боју и сва њена гардероба је зелена, чак и наочаре.

Наћи зелено одело није проблем, а ни наочаре, - размишљала је -  своје фото греј наочаре ће облепити зеленим папиром, али....  шта ће за косу? Главна Жанина одлика је дуга тршава, тамно смеђа коса.

Мора да нађе перику.

Али где?

        Наравно: код Кинеза!? Тамо свега има..... Само да није скупа....

Сутрадан пре посла пожури до кинеске продавнице:

Уђе у прву продавницу: имају дугу црну, али није тршава, више је чупава. Али бар није скупа.

Уђе у другу: немају перике?! Немогуће. Зар има да код  Кинеза нешто нема?

У трећој имају тршаву али белу, за кловнове. У четвртој имају црну, тршаву, али кратку. Сад већ почиње да брине. Није могуће да не може да нађе перику?

Мора да постоји решење. Колико још има кинеских продавница?

И време брзо пролази; ускоро ће морати да крене на посао.  Излази из последње кинеске продавнице за који зна: можда имају фризерске радње? Погледа око себе – у даљини угледа фризерску радњу са периком у излогу баш какву тражи; кад приђе виде да је то само рекламна налепница. И све друге радње у близини нису имале то што јој треба, неке немају ни излог ни муштерије; још им само „але“ тј. перике фале?!.. 

Стоји на улици и размишља: можда идеја да се и ове године маскира није баш добра? У реду, учиниће све што је до ње, па ако не нађе перику неће се нервирати. 

Без журбе гледа око себе; а онда на метар и по од ње угледа дивну дугу тамну црвену тршаву перику. Бинго – лутка у излогу..... како се тога раније није сетила!? Само роба у овој продавници је баш скупа: овде раније није улазила ни да купује, како ће сад да пита за перику.

Ипак то јој даде идеју да оде до прве радње „из друге руке“ , и пита тамо?!

У излогу лутка са чупавом дугом периком..  Ући, или не ући?- размишља.  Улази, али шта даље: питати или не питати? Док размишља, прекида је глас љубазне продавачице: „Изволите. Шта Вама треба?“

„Мени треба,..... мени треба,..... али видим да немате!“.

„А шта је то што ми немамо“ – љубазној продавачици је досадно, па би да се забави.

„Перика“ – коначно одговори  Вера.

„Хм, занимљиво“.

„Ми вечерас имамо маскенбал, па ми за то треба дуга тршава, црна перика“ – хтеде да каже да маскирање у Жану без дуге тршаве косе не би имало смисла, али одустаде, јер ко зна шта би продавачица помислила.

„Јао дивно. Да ова перика на нашој лутки није чупава дали би Вам је .“

„Стварно?“ – зачуди се Вера.

„Наравно! То је лако: скинем перику и лутки ставим мараму или капу. Питајте у некој радњи где имају лепе перике.“

„Мислите да би ми дали? Видела сам у једној продавници, али не смем да питам.“

„Зашто да не?“

„Не знам да ли су и они добри као Ви?“

„Само Ви питајте, ништа не губите.“

Љубазно се поздрави са продавачицом, захвали јој на охрабрењу и реши да ипак уђе у ону продавницу. Нека је одбију, али више ће се кајати ако не покуша.

Дотерана, строго пословна, чак на први поглед арогантна, продавачица је разговарала телефоном; кад виде Веру, прекиде разговор. (Ау, шта ће да помисли тек кад чује шта ми треба.– избациће ме напоље погледом), али шта је ту је – помисли Вера па замуцкујући рече:

„Извините..... мени не треба оно што продајете“ - (после ове глупе реченице шта ли ће продавачица помислити )

 „Знате ми имамо маскенбал“-  ( прекинула сам је у разговору, биће одушевљена да слуша о нашем маскенбалу - подсмевао се Верин унутрашњи глас), "а код Кинеза нема перика коју ја тражим" ( зар мораш да помињеш Кинезе? Они који купују овде, не купују код Кинеза).- Ма све што је Вера помислила или рекла, њој самој је деловало глупо; зато убрза:

„Мени треба перика као на Вашој лутки“.

„Не смем да скидам перику с лутке“ –  рече продавачица не мењајући израз лица - (ето баш сам се наивно надала да ћу овде да је нађем - опет помисли Вера) –

„Али имам још једну у магацину“ (!?!?!?) – „она је исто дуга и тршава, али је црна“ – (ЦРНА !!!!!!!!!! да ли ја то добро чујем).

„Мени црна и треба. Супер. А можете ли њу да ми позајмите?“

„Могу“ – продавачица отвори једна врата и одмах се врати са новом црном периком, лепшом него у свим кинеским продавницама:

„Изволите“ – на исти миран, послован начин рече пружајући перику.

„Ево оставићу личну карту, сутра Вам враћам.... или Вам више одговара да платим?“.

„Не, не  треба ништа“ .

Вера сва срећна и изненађена  изађе из продавнице, а продавачица мирно поново узе мобилни телефон и настави да прича.

***

Те вечери на маскенбалу, сви су били расположени:

„ Хеј, супер си се маскирала. А тек та перика! Како си је само нашла?“

 „Лако. Можеш да нађеш, само ако тражиш. Звучи просто, али делује!

ZABLUDA

pitija | 17 Decembar, 2015 19:12

Сва скупљена чекала је испред ординације на  позив. Ходник одељења гинекологије био је беспрекорно чист и пуст. Нечујне и невидљиве, размештене по собама, тихо су се бориле са животним пресудама жене скривених нада и стрепњи. А преко пута, у породилишту све је било другачије.

Хоће ли се остварити њен сан, да једном оде тамо?

Не тако давно, плашила се болнице, а сада јој  је она била као друга кућа. Kолико ли је само пута чекала у чекаоницама болница  широм земље? Све више се  осећала као  заморче за експериментисање, за обуку студената, за проверу теорија искусних доктора. После пет, шест година  обилажења свих болница, почела је да страхује од осећања која су се пробијала из дубине њене душе – осећања узалудности  и  неуспеха.

Још нешто ју је плашило; с њеним браком као да није било све у реду. Њено шесто чуло, непогрешиво јој је наговештавало неки проблем, али она је то затрпавала у дубину своје душе. Шта је узрок? Да ли деца чине бракове срећним, док су они други осуђени на пропаст?  Или .... хиљаду „или“ и безброј  „али“....

-          Госпођо Матић, уђите , -  прекинуо је њена размишљања доктор. Полако  се исправила, мало достојанства није на одмет.

-          Госпођо Матић, -  застао је мало доктор па опрезно наставио - врло ми је пријатно што могу ово да Вам кажем. Овога пута смо имали среће. Ваши резултати су позитивни. . Уз благе лекове, лагане шетње  и одмор за неколико месеци видећемо се на одељењу преко пута.

Није могла да верује, а онда је уместо да се уштине и провери да ли је јава или сан, пожурила да се спреми и што пре изађе из болнице:

-          Срећно  и не заборавите на контролу. – осмехивао се доктор иза ње. Због ових сцена је волео своје занимање.

-          Хвала, хвала. -  сетила се да викне на излазу, а онда је наставила журно колико је мислила да сме; како би стигла кући и обрадовала мужа.  Неће му се јављати, не мора да долази по њу; само 3 станице градским аутобусом и већ ће бити код куће. Изненадиће га.

Да ли се ова промена у њој већ види? Да ли  мужу одмах с врата да каже новост или да га мало мучи тајанственошћу?

Врата су била закључана. „Чудно“ – помислила је „ до сад је требало да се врати с посла. Ни кључ није могао у браву.

А онда је зачула шкљоцање с унутрашње стране. Вељко јој је отворио  и уместо очекиване радости стајо је некако збуњен, неуредан  и  затечен.

Преплавио ју је  ужасно предосећање. Kочила се, срце јој се следило, али хладан туш ју је тек чекао. У кухињи је био прави неред: препуне пиксле, разбацане ствари, згужван прекривач,  а на сред собе изазивачки ју је гледала жена нападно нашминкана, прекратке сукње за њене године, испијених очију и коже увеле од пића и цигара. То што је видела за секунд, било је довољно.

-          Ово је Радица – рекао је Вељко, а њеним изненађењима није било краја. „Да ли она све сања: он још покушава да буде културан и да их упозна као да су најбоље другарице. Kоје понижење?

 Горадана се окренула и отишла у купатило са жељом да тамо побегне од ове ужасне море. Срце је куцало јако претећи да је угуши. У њеној кући у оази мира и чистоће та намигуша се скоро одомаћила. Kолико дуго ово траје, колико дуго она ништа не зна? Да ли је можда она крива? Да ли су одласци у болницу узрок овоме? Да ли је то било себично с њене стране? Али она то није радила само ради себе, па они су у овоме ваљда били заједно. Више није била сигурна. Док се вода сливала низ њено уздрхтало тело отицала је и сва радост дивне вести коју је хтела да му саопшти. Ипак због тога је морала да се смири. Диши, диши, опусти се, смири се, ништа друго  није важно“, говорила је у себи. Више није била једини власних своји осећања и луксуз нервирања није смела себи да допусти. Од сад ће све бриге и проблем да одложи или избрише као прашину с прозора.

Довољно дуго се задржала тако да је соба повратила свој уобичајни изглед, а од намигуше више није било трага. Вељко је био још збуњенији и јаднији. Знала је да је слабић, а сад се на овако увредљив начин и уверила у то. Увек му је требао неко да га води и подржава. Ни тренутка  није могао да буде сам....  зар је њен муж незрело дете? Да је дошла касније то још не би знала. Kако је само могао да је доведе у њихову кућу

-          Гордана, ја…..

-          Немој, молим те још и да ми објашњаваш. Нисам глупа. Човече, схваташ ли шта си нам урадио? Не помишљај да ми се извињаваш, никад ти то нећу заборавити.

***

Наредних месеци изгледало је као да је све у реду. Вељко је радио све само да се искупи. Претеривао је у пажњи и доброти. Њој је то сметало, али није показивала.Строго је програмирала своја осећања, задржавала их на граници обмане. То што је постала савршенија и од најсавршенијег робота, крила је од себе. Циљ оправдава оно у шта су се претворили, умиривала је унутрашњи глас. Радим оно што морам. Маску задовољства и умереног блаженства носила је преко целог дана, 3 x по 1 осмех, без љутње, повишеног гласа и нервозе и дани су текли лагано и мирно.

Временом је горчине било све мање, а радости због  предстојаћег догађаја све више.

Kад се Игор родио све пукотине су зацелиле. Због спокоја који је сада био неопходан овој малој породици убедила је себе да њена среће нема мрље. Хранила је Вељкову сујету ситним похвалама како је добар отац, како лепо чува Игора, како вредно ради, како је пажљив муж.

Тако је прошло неко време, а онда кад се најмање надала, опет се однекуд јавио онај неподношљиво болан осећај страха од сутрашњице. Нешто у ваздуху је говорило да су лепи дани прошлост.

Узалуд је био сав њен труд око ручкова, вечера, узалуд је облачила заводљиву одећу, била расположена, узалуд је кућа блистала. Што је више давала осећала је све већу празнину. Вељко је био све нерасположенији, викао без потребе, одлазио без најаве, одговарао кратко, а разговарао никако, све ређе је са Игором излазио у парк. Малиша је сад већ имао 4 године и осећао је да међу његовим ротитељима не иде све баш како би он волео. Зато је често узимао мамину и татину руку и онако мали се смешио  и показивао им да и они то раде. Често му то није успевало. Тата би извукао своју руку не погледавши га и одлазио некуд. Онда би он прилазио телефону окретао замишљене бројеве изговарао: „Тата дођи, Игор буде добар.“ Онда би прилазио и грлио маму која је плакала.

Небо над њиховом породицом било је већ толико црно да је ишчекивање олује постојало неиздрживо.Све је било лакше и мање страшно од свих слутњи. Истина би била прави мелем.

Тог  дана Вељко је био напет као струна и шетао је као лав у кавезу.

-          Реци већ једном! - није могла више да издржи.

-          Радица је трудна.

Тишина огромна као пучина. Гордана је у себи кључала, али је ипак ћутала. За све ове године научила је да добро размисли пре него што нешто каже - ради мира у кући. Kако је сад њен досадашњи труд изгледао јадан. Ево резултата тог труда. Пожелела је да га задави, да га ошамари, да га извређа..., али чему? Вређала би себе, себе би више повредила, а ништа није могло да се поправи.

Да му каже да га презире још од пре 5 година кад је тако јефтино убио све њихове наде и снове? Да му каже да ју је овако ослободио свих стега којима ју је свакодневно гушио мало по мало? Она је све учинила да спаси брак, зарад детета и на уштрб сопственог достојанства. Али јадни су сви плодови које платимо достијанством. Тек сада је то сазнала; и није била љута на њега. Била је љута на себе. А опет...... не може човек све да зна. Он је био њена једина грешка; једини погрешан избор: али назад се није могло. Дуго је грешку исправљала другом грешком: пристала је да буде  талац тог погрешног избора.  Талац сопствене болне заблуде.

 Какво болно олакшање ослобађања.

Бес је полако попуштао као окови који су је дуго стезали.  Вељко је на овај начин ослободио. Ослободио је кривице, заточеништа, свих обмана, ослободио  себе. Осетила је да у њој опет има снаге за прави, квалитетан живот, живот слободног и достојанственог човека.  Снаге за нови почетак, где грешку неће исправљати другом грешком, где неће себи замерати због нечије незрелости и нестабилности. Није имала себи шта да замери. Довољно је себе кажњавала због тог јединог погрешног избора.

Знала је да ће Вељко једног дана побећи и од Радице, али то је више није ни тешило ни интересовало.   Доста је била несрећна: остатак живота жели да проведе слободна и задовољна. И срећна. Има још довољно за срећу: има искуство зрелих година, лепа је, здрава, има дивног сина. Због њега је она ово све подносила, а сад је видела какву је ужасну грешку направила. Деца су мала да би од нас тражила толику жртву. Знала је она да ће Игору недостајати отац,  да неке ствари неће схватити зато што је мали,  а неке зато што она неће умети да му објасни..... Можда ће схавтити кад  одрасте, можда неће?.

 Можда ће ово, можда ће оно, сад је могла само да нагађа. Једино зна да ће дати све од себе, као и увек што је. Осетила је снагу за живот без обмане.

На како окрутан начин је схватила да деца не чине бракове срећни и да греше сви они који мисле да су несрећни само они бракови који немају деце.

Одједном је имала снаге, али није имала потребе ништа да му каже. Прича њиховог живота је завршена.

 Чему речи?

Растали су се без речи – само је Гордана у углу усана крила неприметан осмех...

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb