Gušt i dert

samo za ljude koji ne vole granice -  

Колона возила испред њих била је застрашујуће дугачка. Сваког лета  кад се Нада с породицом враћала из Босне, из завичаја њеног мужа,  задржавања на границама била су све дужа и бесмисленија..ове године премашила су све неславне рекорде.  O како би помирила све те ружне и тужне границе, помислила је.

 Колико је година прошло, а њу  и даље стеже у грудима при приближавању свакој граничној табли у њеној некада лепој и великој земљи. „На све се жив човек навикне“; сада је мање боли , тек токолико да завара себе, да је прихватила оно што мора.

Али  жал за земљом које више нема још увек је ту и сваки пут је одведе у  то давно, прошло време. У време  када је због те љубави, изабрала војни факултет. Замишљала је да ради као професор и ученицима прича о лепоти и  доброти - јер то је патриотизам.

На крају факултета пут ју је одвео на стажирање у Сарајево.   О како је волела Сарајево!  И раније је неколико пута,  долазила ту. Баш чаршија, џамије,певање оџе са џамије, било јој је тако исконско, па у камен упакова Миљацка, па кафа из филџана, па мирис ћевапа..... сав тај фолклор, све тако другачији од оног што је познавала, све тако посебно, са својим печатом.  Лако је све то заволела.

Лако је заволела и њу: Аземину, коју су сви од мила звали Арчи.  Арчи је студирала уметност. Нада је била жељна знања о свему, а Арчи је то имала. И душе су им се препознале. То је оно кад си поред некога, а знаш шта мисли, макар не рекао реч, кад ти је лепо, иако он не уради ништа; само зато што је ту насмејан, а кад ти каже 2-3 обичне, а искрене речи  па осетиш да си важан и вољен. Нада је касније сретала много добрих људи, али за Арчи је први пут рекла: „она  због које сунце сија“.

Кад је за један викен отишла код ње кући,  сазнала је да је она муслиманка. Ништа јој то не би било чудно, да није открила да је Арчи било некако тешко . Њеног оца цела чаршија у Г. Вакуфу  је гледала попреко, зато што је дозволио да му се једна ћерка уда за Србина и оде у Беград.  Лакше је било изабрати страну и поштовати прописе.  Тражили су да се одрекне ње. Али он је волео  сву своју децу и волео је њихове изборе. Арчи је волела Мирка - Хрвата, али је крила ту своју везу. Нади је њихово скривање по околним воћњацима и пропланцима било романтично, а забавно што су се на уласку у град раздвајали и правили да се не познају. Свако је седео са својим друштвом на одређеном месту. Аска је то морала због чаршије. Оцу је била довољна једна срамота, не би поднео другу... Нада је била одушевљена  прелепом природом, малим улицама, ношњом коју су девојке и жене недељом носиле. И прва је села за туђи сто. И свима је то пуно значило, а она ништа није схватила.

Није схватила ни кад се срушило све шта је волела и земља  јој се распала. Завршила је факултет, а завршила се и бајка о њеној земљи.  На срећу на време је остала без посла и заувек прекинула све везе са војском.  Одахнула је када је пронашла нови посао: посао чистачице у апотеци. Само  јој је срце напукло. На срећу осим срца, успомена и поноса, рат јој никог  није одузео. Могла је да остане ни на чијој страни. Тако је могла да задржи све лепо из младости, тако је задржала и Арчи.

                Наставиле су да се дописују.

                Била су то тешка времена и најтеже лекције. Нада их је тешко учила.. За то што је научила, није пуно платила: тек  само сигурност и храброст да живи.

Арчи  је почела да ради као професор ликовног у свом родном  месту, а године у којима је крила своју љубав са Мирком, престала је да броји.  Он је отишао у Аустрију да ради, а она остала заљубљена и заробљена  између наде и чекања. Такву ју је и рат затекао. Рат у коме су се баш у њеном питомом, малом месту најтеже борбе водиле између Муслимана и Хрвата.

                „Преко хиљду и по мртвих – вјерујеш ли ми? Толико мојих мртвих ученика, сусједа, дјеце“ – писала је Арчи. И баш тад њена  забрањена љубав изгубила је стрпљење. Није могла више да чека и почела да расте и у њеном стомаку. Мирко је дошао из Аустрије, по њу. У униформи. Другачијој од оне у којој је био њен брат.

За време примирја брат ју је спровео на другу страну,  до Мирка и даље до Аустрије. До спаса за њену бебу, до нове шансе за нормалан живот.

„Мој брат је остао с друге стране улице силно забринут. Ушли смо у пошту, хрватски војници, моји ученици, драге особе – само друге ознаке на рамену....Боже мој, који апсурд.! Многи су ме дочекали срдачно с љубављу“.

Много година је прошло и многа писма су стигла, али то писмо је оставило посебан траг. Све наредне године Нада га је чувала и носила са собом,  као потврду да није све изгубљено. Можда је и оно помогло да нађе снагу и скупи своје напукле делове, јер Нада је  одговоран човек: морала је да устане због родитеља, деце, мужа.

Арчи  је понекад  звала  телефоном, тек да буде ближа пријатељици и временима која су прошла, а за којим је још патила. Све је било скупо.“Немој ти да се трошиш“. – рекла би  драгим, веселим гласом, који јевраћао време и приближавао  даљину. Тај глас увек исти, непосредан, пун нежности, дечје радости и љубави остао је све године њихова снажна спона.

Временом писмо је почело да бледи и слова да се бришу. Нада више није писала руком писма, већ куцала на компјутеру.

Прекуцаће и ово, да га сачува, досетила се..

Колико се само нису виделе? Много, а опет она је све време била ту, на Надиним рођенданима  које није пропуштала да честита, на свечаностима на којима је Нада носила свилени шал њеном руком осликан. Била је присутна и у собама у урамљеним честиткама, а када је 1999.за време бомбардовања позвала да им пружи подршку; да пита како су. Тако је Арчи постала позната и Надиној деци и мужу.

 Док је гледала у писмо зазвонио је телефон.

-          Тетка, где си? – с друге стране весело је звучала њена братаница  Милица из Београда.. Баш се изненадила, јер не памти кад су разговарале телефоном. Сигурно је имала важан разлог сад кад је звала..

-          Шта радиш тетка? – и даље је била весела Милица. – хајде седи негде, да не паднеш кад ти ово кажем. – направила је малу паузу - Тетка имаш ли ти неку пријатељицу из младости? Неку коју много волиш?

-          Имам – збуњено је одговорила Нада. Одакле Милица зна за њу, питала се. Како је успела да завири у њено срце?

-          Она је овде поред мене.

Недоумицу, да ли мисле на исту особу, решио је драги глас из слушалице:

-          Надо моја, драга. – Арчи је позвала свом носталгијом коју је носила све ове године. .

-          Арчиииииии!  - вриснула је Нада, а онда је само понављала: „ које чудо,  да ли је могуће, управо размишљам о теби, твоје писмо ми је поред компјутера, моје мисли су ми те призвале. Моја жеља те је довела близу мене“

Кад је спустила слушалицу ћерка ју је стого упитала, тек да је растрезни..

-          Јеси ли је позвала да дође код нас?.

-          Јао, нисам. Нисам се снашла. А шта ако не може?- и даље је била збуњена.

-          Ништа, онда идемо ми у Београд. Тако сте добре другарице, нисте се виделе тако дуго. Време је да се поново сретнете. – одлучно је рекла ћерка.

Арчи је дошла у посету сестри у Београд;  њен сестрић забавља се са Милицом, Надином братаницом.  После 34 године коцкице су се сложиле  баш како треба. Могле су опет да се виде.

Већ сутрадан су им заказали сусрет. Нису могле више да чекају. Није је видела 34 године, али није било места за стрепњу:  глас који је јуче чула био је исти свих тих година. Некоме је душа у очима, некоме у рукама, а Аземинина душа била је у њеном гласу. Није огрубео, није остарио, није поружнео, остао је драг, пун радости и љубави.

Држале су се заруке све време док су се гледале и журиле да што више једна другој испричају. Арчи је крила поглед стидећи се што још увек живи невенчано, што се  једина љубав њеног живота после свега не мири са њеним идентитетом, што су њени синови одрасли, а нису је упознали онакву праву, какву је Нада познаје, што нема храброст да поново узме четкицу и ослика свој свет,  што не може да се навикне на нове границе кад путује у родни крај, што не зна тако добро  језик земље у којој живи више него у родном крају, па зато не може да учи децу о лепоти, већ чисти неке туђе зграде, ћути и стиди се.

Много  их је живот бацио ван пута којим су пре 34 године пошле,  све им је окренуто наглавачке.

Нада поново личи на ону стару, опет има радости и жеља у њој. Жели да учини све да избрише стид из очију пријатељице.  Одузете су им неке године, сачуваће све преостале. Нада коначно ради оно што је одувек желела, ради са младима. Учи их о лепоти и прича  им о својој другарици Аземини. Сад је право време за такве приче, време да се помире сви завађени, на примеру оних који се никад нису свађали, на примеру оних који никог нису умели ни могли да мрзе.

Настављају даље, са много рана , уосталом као и многи. Али душе су сачувале, као ретки.. Нема рупа на њиховим душама.  Целе су и чисте као у време младости кад су исто веровале: Нада да се домовина брани лепотом, а Арчи да ће „лепота спасити свет“.

-          Имате ли шта да пријавите за царину? – Наду прекиде глас цариника.

После неколико сати чекања стигли у на границу на излазу из Хрватске. Још сат, два чекања и ући ће у Србију.

Осим чланова породице, наш живот оваквим какав је чине и људи око нас. Неки од њих нам временом, или чак на први поглед  постану врло драги. Постану нам толико драги да кад нам живот раздвоји путеве, нама буде страшно тешко. Мислим на оне свакодневне растанке, животне: кад неко одрасте па промени школу, одсели се, оде у други град, другу државу......

И онда се ми бојимо растанка и празнине у срцу која ће иза њих остати.

Много дивних Јелена, Јована, Милена, Милица, Мариана ........., Стефана, Александра, Ненада .......  је оплеменило мој живот ......., један за другим. 

Годину за годином.

Једни су одлазили, други долазили.

Управо ови садашњи драги људи  обогатили су  мој живот зато што су претходни отишли пут свог живота. Зато што су једни направили места другима.

Кад ови сада оду, направиће места за будуће дивне људе.

А сви су били другачији, посебни.....  Једино заједничко им је било што су ми бескрајно драги и што ми је у њиховом друштву било бескрајно пријатно.

Не треба се бојати растанка, јер драги људи  не одлазе стварно.  Сви они остају у срцу, само се из једног дела срца селе у други део – у онај дивни део који се зове сећање, успомене и захвалност што смо имали једни друге.

 Екран компјутера шаренио се од слика и текстова. Навикнута на то шаренило, равнодушно сам гледала у екран, све док ме из те равнодушности не продрма, дирну и изазва један лајк. Сасвим обичан лајк, али необично име: Sashа. Наше дете а Sasha.

Е мој Саша, подсети ме ти на 2012. кад сам написала текст  :"Да није трагично било би комично". Изгледа је време за још један на исту тему..

У реду је да млади људи воле ново, другачије; волим и ја, али нешто се не сме дирати, мењати и запоставити. Нисам баш религиозна, али верујем да неке ствари треба да буду свете, као например: језик, писмо, химна, застава, земља, знаменити појединци ............. итд. итд. 

То је нешто за шта можемо да се ухватимо да нас не одувају ветрови, да нас не сломе олује. А време је данас, баш некако олујно.

Једном ми један ученик рече: „Шта ће ми српски језик? Корисније за живот је да добро говорим енглески. Све је на енглеском!“

Паметан и вредан дечко. И логично размишља, али ипак, много ме растужи кад ово чух. Поћутах мало па му рекох:

„Знаш ли како су у другом светском рату, Немци откривали шпијуне?“

„Не знам.“

„Давали су им да раде сложене математичке операције и то ГЛАСНО. А знаш ли зашто?

„ Не знам“

„Зато што мозак само на матерњем језику може да ради сложене мисаоне радње. Решавајући гласно задатке, нису могли дуго да буду концентрисани па су почињали да причају на свом језику и тако се одавали.“

„Хм, занимљиво“ – ученик се уозбиљи а ја наставих:

„А знаш ли зашто постоје  међународни празници?“

„Наравно. Обележавање таквих празника има за циљ да привуче пажњу светске јавности на важне међународне интересе, да промовише важну идеју и покрене на акцију.“

„Браво. Знала сам да знаш. Али ово сигурно не знаш. Знаш ли да постоји Међународни дан матерњег језика?“

„Стварно?“

„Да, од 2000-те се слави а прокламован је од стране УН 1999. Шта ти то значи?

„Значи да је матерњи језик важан и да треба да се чува.“

„Браво. Да ли и сада мислиш да је боље да учиш само енглески језик?“

Ученик је био стварно паметан и схватио је. Зато сам му испричала још једну причу:

Један од најмудријих краљева Индије Доџ Раџа био је врло заинтересован за мудре људе. Његов трезор био је отворен само због једне ствари – да сакупи све мудре људе из своје земље, колико год то коштало. Његов двор је био најмоћнији двор у целој земљи – имао је 30 најпознатијих људи своје земље.. Ту се налазио и један од највећи песника на свету Калидас.

Једног дана, на двору се појавио човек који је рекао да говори 30 језика са истом прецизношћу и нагласком као и особа чији је тај језик матерњи и да је дошао да постави изазов:.Чуо сам да се на важем двору налазе најмудији људи и донео сам 1 000 златника. Ко препозна мој матерњи језик, добија 1 000 златника. Ако не погоди, он мени даје хиљаду златника.“

Учени људи са двора, знали су да ниједан језик не можеш да причаш као матерњи, јер се сваки други учи уз напор. Само је матерњи језик спонтан, он се чак и не учи.

Свих тридесет учених људи су прихватили изазов и ....... изгубили. Такмичење је трајало 30 дана, сваки дан је по једна особа погађала, а човек би само рекао: „Не, то није мој матерњи језик.“

Краљ Доџ  је стално говорио Калидасу да прихвати изазов, јер песник најбоље познаје суприлност језика и све његове недостатке. Калидас је тридесет дана посматрао, покушавајући да утврди који језик човек говори са највећом лакоћом, уз највећу спонтаност, с највећом радошћу. Али, није могао да утврди разлику: човек је све језике говорио на потпуно исти начин.

Тридесет првог дана  Калидас је замолио краља и све мудраце да стану испред дворане. Ту су се налазиле дуге степенице. Кад је човек дошао до последњег степеника Калидас га је гурнуо. Док је човек падао, бес је изашао на површину и он је повикао. Бес не дозвољава да се сетимо и Калидас је рекао: „То је твој матерњи језик.“

То заиста јесте био његов матерњи језик.

Најдубље у уму налази се снимак матерњег језика..

Један професор који је предавао свуда по свету је говорио: „Само две ситуације су ми биле тешке у другој земљи – кад сам био заљубљен и кад сам се свађао - у тим тренуцима човеку треба матерњи језик. Колико год лепо да изражавате љубав на другом језики, то није исто, изгледа извештачено. А и када сте љути не можете да уживате ако се свађате на другом језику.. Свађа и љубав су две врло значајне ситуације.

Нити можете да певате лепу песму, ни да користите псовке из другог језика  - све делује млако и извештачено..“

И ето сад неко може да каже да ја желим да мењам свет.

Можда, али не цео свет – ако успем да се и један човек замисли и почне да негује и чува матерњи језик, а уз наш матерњи језик иде и наше писмо- ћирилица, ја ћу бити презадовољна. Један човек није за потцењивање, није уопште мало, далеко од тога. Колико је то важно и колико је вредан један човек следећи пут.  

http://pitija.blog.rs/blog/pitija/generalna/2012/10/29/da-nije-tragicno-bilo-bi-komicno

Пре неколко дана у продавници, док размишљах шта да купим, односно да ли је боље да кафу пијемо уз ратлук са орасима, ружом или ванилом, случајно чух део разговора једне старије госпође и господина:

-         О здраво! Од када се нисмо видели? Дошли сте на одмор?

-         Има неколико година како смо се последњи пут видели. Да, ево од пре неколико дана овде у завичају проводимо годишњи одмор..

-         Ја сам се вратио за стално. Знате да сам био у Немачкој?

-         Да, сећам се. И вратили сте се?

-         Нисам могао више. Сад се бавим пчеларством и тако, није лоше.

-         Знате, ја сам у Холандији. Тамо је савршено. Све је супер, све је уређено, свуда ред....

-         Толико уређено да постаје стерилно – убаци се господин, баш у тренутку кад ја с неверицом  помислих: „е баш савршено? Има ли где савршено место?“ –

-         Да, све је тако беспрекорно, да почиње да смета, да гуши.

-         Досадно.

-         Да, а од 6 увече пусте улице. Сви су у кућама, сабласна тишина. Немате с ким да попричате..... и онда стално мислим на људе одавде.

Одлучих да узмем ратлук са орасима и удаљих се, остављајући госпођу и господина да се сити испричају. Није лепо слушати туђе разговоре, мада се истог трена покајах због своје културе. Недостају ми овакви разговори, ретко могу током године да се чују.

Бежимо од себе самих, бежимо из хаоса и нерада,  тражимо ред, а кад га нађемо нама недостаје баш оно од чега смо побегли.

И истог трена на памет ми паде стих:

„Путуј, свуда прођи и кући дођи. Види шта је боље, па тако уреди своје“

Можда би свима било лакше, лепше и боље кад би децу тако учили, уместо да им говоримо да беже што даље одавде.......

Што даље оду, пре ће се вратити – земља је округла.

Данас пронађох текст о Јелени Ђоковић.

http://www.dnevne.rs/tema-dana/usudila-da-kaze-ono-o-cemu-mnogi-cute-dirljiva-poruka-jelene-dokovic-promenice-nacin-na-koji-gledate-na-izbeglicku-krizu

Она је као већина жена богатих, успешних мушкараца покренула нову линију „парфема“ „Нешто опасно смрди“, као и нову „модну линију“: „Царево ново одело.“

Та нежна жена, одмереним речима узвикнула је „Цар је го“ ( из моје омиљене бајке) и подсетила ме на моју 20-огодишњу борбу са том реченицом и жељом да је викнем.

Јелена је својим сведеним укусом који је пренела на „нови парфем“,  указала је да ћемо се ускоро подавити у смраду сопственог нечињења, без обзира на окретање главе да нас се ништа не тиче и ништа не видимо.

Бојим се да ће ова наоко крхка жена постати велики трн оним моћницима који су мирођија сваке светске чорбе.

Да ли је паметно говорити о овоме,  питам се, јер се овако много ризикује.

Сигурно је много лакше било стварно правити парфеме и колекције вечерњих или летњих хаљина. Само..... да ли је оно што је лаше и боље?

И није да нас се не тиче, јер у овом, оваквом свету живеће са туђом децом и наша деца и унучићи.

А реч ове драге жене, не остаје само у границама речи, већ има моћ да прерасте у дело и васпитавање нових генерација. Генерација које стасају у вртићима, управо онде где се, васпитавају деца за нови светски поредак.

Увек је било освајача и мисионара.  Велики су у свом чињењу били и једни и други и памте се и једни и други. Једни по томе што су рушили свет, други по томе што су га спашавали.   

А нама малима остаје да направимо избор – окретање главе, је такође избор.

 Јелена на крају овог текста рече:

„Moramo uvek da biramo da promovišemo prave vrednosti. Ne osuđujte, ne zavidite, ne mrzite. Počnite od sebe: budite ona osoba koja je ovom svetu potrebna. Ljubav i mir svima.

И ове године пријављују се ученици за дом.. 
***
Они старији већином долазе сами. самоуверени и насмејани., због себе и успеха који су постигли. Поносно пружају сведочанство. 
Има и оних који дођу с родитељима. Лепа је то слика, кад је породица на окупу.
Једном ученику мајка попуњава пријаву, док он куцка поруке на мобилном.
- Зашто му Ви попуњавате пријаву?
- Он има ружан рукопис.
- А како ће да га поправи, ако не вежба?
Кад је мајка завршила попуњавање, он је невољно устао, ставио мобилни у џеп и предао пријаву и сведочанство:
- 2,69.

Та драга, чиста створења знала су понекад да буду врло сурова и да својим речима задају ране које годинама боле. Подсмевали су се свему: изгледу, облаћењу, ходу, гласу, стасу. А Ненад је имао од свега по мало за подсмех, ако се гледа очима петнаестогодишњака.

После неког времена, Вери  је требало доста времена да се подсети његовог изгледа на „први поглед“. Јер она је имала много више од 15 година и волела је све њене ученике. Она је трагала за оним мање видљивим, а важнијим особеностима. Изглед је за Веру био тек само полазна станица за упознавање. После само 2-3 дана и мало бољег упознавања, унутрашњост је је за њу постала доминантан знак распознавања, па би о ученицима причала: као о „оном ко се увек смеје, или оном који је културан, духовит, несташан, стидљив, тужан, ведар, радознао, причљив“.......а  Ненад је био од ретких ученика који је привлачио пажњу по смелости да пита о свему што га занима,  који је умео да размисли о добијеним одговорима, који је желео да трага за суштином и новим световима.

Дечаци су му се подсмевали због гласа који је у фази развоја јако треперио, због спољашњости на којој се истицалнала висина због несразмерно израслих костију са исувише мало мишића за ту висину, због одела које је указивало на период пре тог наглог раста и још понеког несклада насталог због ненаклоњене му ране адолесценције. Ипак Ненаду то као да није много сметало, или је јуначки подносио подсмехе вршњака; окренуо се друштву девојчица које су у том периоду зрелије од дечака и друштву старијих професора у школи и интернату.

Долазио би скоро свакодневно до канцеларије кад би у њој видео Веру и одмах би спонтано отпочињали разговори о било којој теми, тако да је Вера навикла на његово друштво и радо га је очекивала било да је он потражи, или она оде у обилазак соба и наравно, највише се задржи у његовој соби. Поштовао је време учења и тад је обавезно, или учио нешто за школу, или читао неку књигу из српске историје.

Ускоро је схватила зашто га подсмеси нису додиривали: „Можда нећу да доживим ни свој 18 – ти рођендан, ни крај школовања.“ – рекао је неколико пута. „Али зашто тако причаш“ – увек је покушавала да га охрабри говорећи упорно, али осећајући истовремено да њене речи не допиру до њега. „Таква ми је судбина“ – увек би одговарао. Мислила је да је то можда због његовог слабог здравља, због ожиљка од операције који се видео испод мајице.... Говорила би му о Виктору Френклину који је писао о концентрационом логору за време другог светског рата и онима који су преживели. А преживели су баш нелогично не они снажни, развијени, здрави, већ често болешљиви, слаби, али који су имали мотив да живе, који су имали недовршене задатке, због којих су морали све да издрже.

„Али ја немам задатак, немам сврху после школе“ – говорио би. „Ја једноставно знам да нећу дуго да живим.“

Вера је већ губила стрпљење па је покушала обрнутом психологијом:: „Зашто би уопште толико чекао? Ако ти се не живи, можеш већ сад то да урадиш....., има толико начина да себи скратиш живот и ослободиш се мука.“ „А, не“ – брзо би скочио и додао: „ То никад не бих урадио“.

Вера је одахнула после овог одговора, страхујући да ће можда све ово превазићи њено знање и да ће морати да потражи помоћ неког стручнијег.  Овако је ово приписала само адолесцентној кризи.

„Како онда нећеш да доживиш 18 – ти рођендан, ако не мислиш да се убијеш?“

На саму ту реч, Ненад се још више узнемирио и повисио глас: „Самоубиство је грех. Ја нећу да се убијем. То.......то није по нашој вери. То Бог не дозвољава. Можда ћу погинути на путу до школе, можда .....“

„Да, можда ово, можда оно, извини али ја не волим да причам о хипотезама. Више ме занима шта си данас учио у школи?“ – тако је прекинула ту тему и преусмерила га на конкретне ствари. Био је одличан ђак и ишао је у гимназију, а то је подразумевало школовање и после 18 година. Зато је ову тему брзо заборавила.

 А онда ју је једног дана питао:

„ Верујете ли Ви у Бога?“

„Знаш, искрено, ја сам из оног времена кад није било баш много религије. Те идеје да све зависи од мене, или бар много тога су се дубоко примиле у мени и ја не могу тако лако да их се одрекнем. Нисам баш много прилагодљива, те не могу лако да прихватим све супротно од оног у што сам више од пола живота веровала. Али у нешто ипак верујем. Мислим да сви верујемо, само то у шта верујемо другачије зовемо. Мислим да је за тебе то Бог, за мене енергија, за неког Васиона, Универзум, сила итд.

„Али Ви нисте онда Србин, мислим Српкиња“. – скоро се наљутио на Веру.

 „Ја сам се овде родила и мислим да је моја дужност да учиним све да волим своју земљу и да о њој научим што више; да јој дам јој све што могу. Видиш, ја никад нисам помислила да је напустим и одем да живим некуд другде, јер мислим да је много лепа и да јој требам и да она треба мени“.

„Да, наше Православље је најбоља вера.“

„Не знам много о другим верама, али волим од сваког, па био он друге националности,  и вере ....., волим да прихватим оно што мислим да је добро, или боље од нашег.“

„Али Ви тако издајете Српство“.

„Можда да, а можда и не. Ко има моћ да пресуђује шта је исправно и ко је у праву, ко шта сме и ко има право? Зар се ти сад не играш Бога?“

„Не, Бог не суди.“

„Да, он само кажњава!“

„Не он нас враћа на прави пут“.

Вера је због посла који је много волела, пуно читала, а са више знања долазило је сазнање да много не зна, да ником не суди, да не стаје ни на чију страну и још много других ствари корисних за живот. Корисних за живот разумевања и прихватања разлика и различитости. Зато није покушавала Ненада да убеди у своје мишљење, чак напротив, подстицала га је да има право на своје, на своје путеве и размишљања. Једино се сукобила с њим око мишљења која су могла да штете било ком човеку, а нарочито Ненаду. Волела је живот, људе, себе, па је део свог става хтела да пренесе и њему. Волела је с њим да прича, јер су то биле приче које терају на размишљање, које шире човека. Ненад је знао много више о историји од ње, био је паметан и много ствари могла је и она од њега да научи и није се устручавала да га пита било шта, а по бистрини погледа који је имао док су причали, знала да  и он њој све више верује и да му пријају разговори. Уосталом, зашто би већ 3 године сваког дана долазио до ње да се друже, причају, смеју. Једино је тему религије, свесно избегавала, схватајући то као лични избор и право на слободу мишљења. Искрено није наметала ученицима своје мишљење, више је волела да заједно с њима трага и открива границе ума; нарочито у овим својим зрелим годинама свесна да је у животу све променљиво, па и идеје и ставови. После свега што је преживела више ни она није могла тако олако да тврди ко је у праву, шта је исправно, примећујући код себе да више није противник оних ствари против којих је раније била; приметила је да је постала толерантнија. Схватила је да је често нешто мислила због сопственог незнања, или  колективне заблуде, али и да све не може да буде погрешно и неисправно, па тако и не треба да се одбаци, а ни прихвати одједном.

Ипак, Ненада је тај њен став, више привлачио и интересовао и често је сам наметао питања о стварима које су их „разликовале“. Најчуднија му је била чињеница да иако о неким стварима мисле тотално различито, може да се сложи са њом. Збуњивало га је то како може да му буде драга и блиска особа која мисли различито од оног што су њега учили од рођења. Кад би већ навео разговор на ту тему, Вера је покушавала да ублажи те разлике, да их споји, да каже да то није важно.

„Важно је“ – говорио је: „Бог је Бог, и не можете да верујете а опет да нисте сигурни и да га зовете другим именом. Ви имате само једно име.“

„Па добро, зови како хоћеш, важно је како радиша, важно је да си добар човек, да не повређујеш другога.“

„Ако верујете, не може да Вам то буде свеједно,“

„Није ми свеједно, само нисам баш много стручна за те ствари. Много не знам, нико ме није учио, многе ствари које проповеда Библија, научила сам из других књига, неке ми је и живот потврдио.“

„Зашто онда не верујете и у остале ствари које проповеда наша религија?“- био је видно узнемирен.

„Па рекох ти већ да много не знам, и не могу слепо да прихватим оно што ми неко каже, волим да размишљам.“ – покушала је да се нашали, али Ненад је био све нервознији.

„ Вера управо значи поверење, а не размишљање. За нас постоји само једна религија и она је најисправнија. То нам је остало од наших предака, ми смо дужни то да поштујемо.“

Осећала је да оваквој причи нема краја, јер и да му је рекла да је у праву, да прихвата све што он каже, осетио би да му попушта, а то није желео. Желео је да она искрено верује у све што и он. Узалуд му је понављала да ништа не одбија, не негира, само јој треба времена да размишља о томе, али сад нема баш пуно времена, а њега је баш то збуњивало; како постоје људи којима  су потпуно мирни и опуштени по тим животним питањима. Није схватао да постоји нешто важније од вере.

„Највише штете, нанели су нам комунисти“ – опет би другом приликом започео разговор. „Добро, и шта ћемо сад с тима? И ја сам комуниста.“ – говорила је и осмехивала му се. „Ето ја тебе волим и уопште ми не смета што ти више волиш четнике. И знаш шта? Досадило ми је више то ратовање. Доста је било рата, зар би ти могао мени да нанесеш штету, само зато што о неким стварима можда не мислимо исто?“

Ћутао би на то питање. Лако је мрзети неког имагинарног, али стварног, који ти је чак и већи пријатељ од оних који исто мисле о неким стварима, као ти, много је теже. После сваког разговора остајао би још више збуњен. Ипак долазио би и постављао друга питања важна за практичан живот, да лични напредак како се изборити са онима који су му се подсмевали, изазивали га.

„Знаш, кад већ толико волиш политику и ако желиш да се њоме бавиш , не смеш тако бурно да реагујеш. Ако то примете, намерно ће те изазивати, а тад си слаб и не можеш да реагујеш исправно, мораш да будеш спреман на провокације и ти њих изненадиш. Не смеш да реагујеш срцем, већ чињеницама.“ Вера је говорила, а Ненад је слушао и полако се мењао.

Прве две ноћи бомбардовања 1999. Вера је дежурала, сама, али јој је Ненадoво присуство много помогло, смиривао је млађе ученике, осветљавао ходник, палио свеће, тражио место да се склоне. Није то била само помоћ те врсте, већ много важнија је била помоћ да сакрије страх, да се осети сигурнијом. Била је уплашена, збуњена, бесна, немоћна, али је све некако издржала.

Трећег дана, сви ученици су отишли својим кућама, у Дом су се сместили  резервисти, а Вера је као и већина људи тражила начина да са што мање ожиљака на души, и рана на срцу преживи ту сулуду неправду  коју су им нанели.

Ученике није видела, све до почетка следеће школске године. Да је пита како је и како је преживела бомбардовање, међу првима је, наравно, дошао Ненад.

„О било ми је тешко, све док нисам решила да издржим“ – рекла му је.

„Како то мислите?“ – питао је озбиљно.

„Лепо, инат ми је дао снагу. Рекла сам себи да ћу да издржим све што треба до краја бомбардовања и још дан преко, а после макар истог трена умрла - кад сам то решила било ми је много лакше. Све човек може. Има у нама неке огромне и сакривене снаге. Хтели су од нас да направе пацове, да нас сатерају у рупе, али ја нисам пристала на то. И успела сам. После те одлуке, као да сам постала храбрија. Ха, од нас зависи.  Ето и сада ........., сада сам одлучила да ћу да живим бар 85 година квалитетног живота и оно после још мало неквалитетног“ – широко се осмехивала док је све ово причала искрено верујући у сваку реч.

„Како то Ви можете да одлучите?“ – питао је искрено зачуђен.

„Не знам како, али знам да хоћу.“

„Али то не зависи од нас?“

„Него од кога зависи колико ћу ја да живим“ – била је срећна што се онај ужасни кошмар завршио, што је жива, срећна што је опет на послу који воли, међу својим ученицима, и тај свој ентузијазам је хтела да пренесе свим ученицима, а нарочито Ненаду.

„Надам се само да ћу да доживим да видим како се све ово што је нама урадио враћа Клинтону.“ – одједном се уозбиљила..

„А Ви у то верујете, да се све враћа.“

„Наравно. Све што другоме радиш то се кад тад теби врати“

„Мислите да да неће због тога да испашта његова ћерка?“ – питао је даље Ненад видно заинтересован.

„Не, зашто његова ћерка? Какве везе она има с тим?“

„Како нема везе, па преко ње се кажњава он. То је тако. Знате колико легенди постоји о греху предака због чега су се села затрла у неколико наредних колена“.

Сад је Вера стала, да размисли..

„Ја искрено верујем да свако враћа своје дугове, а не деца.“

„Али то је једини исправан начин да се човек спречи да чини лоше. Деца су човеку најважнија и ако их воли, неће радити лоше."

„Да, има смисла у томе што причаш, али ипак ја не могу то да прихватим.  Кажњавати одрасле преко деце, зато што чине лоше, је исто врло лоше, па ма колико намера била добра.“

„То је тако, прихватали Ви то или не. Опомена преко деце највише боли. То је најделотворнија казна да се људи спрече.“

„Ја не волим да ме страх од казне, спречава да нешто не чиним. Радије би да из љубави према нечему, чиним добро.“

Обоје су заћутали, Вера никад о овој теми није размишљала, и знала је да тренутно не може да буде толико мудра да нађе одговор на ову тему. Учинило јој се да је Ненад много више размишљао па се коначно  запитала, шта он у ствари хоће да јој поручи свим овим питањима. Четири године су се познавали, а она није умела да га слуша. Није чула шта се крије иза питања, није разумела зашто пита, шта га интересује, о чему размишља ....  већ је само давала одговоре. Журила да искаже своје мишљење, а одједном је схватила да треба пажљивије да слуша.

„Шта ти о томе мислиш?“- питала је и пажљиво ишчекивала одговор.

„Мени су причали да млађи испаштају грехе својих предака“.

„Знаш, сад сам се сетила, да и ако има нечега у томе што причаш, онда мислим да ипак младима треба дати неку шансу. Деца ипак треба да имају право да искупе наслеђене грехе.  Ја мислим да мора да постоји нека могућност да се искупи  за нешто што није њихова одговорност, већ неког претка“

„Како то мислите?“

„Тако што ће у животу да буде дупло добар и честит човек.“

Ненад се осмехнуо:

„Свиђа ми се то што Ви кажете. Зашто би неко невин испаштао туђе грехе!?“

„Како је теби то уопште пало на памет? Постоји ли неки разлог да размишљаш о томе?“

„Знате,,,,, мој деда..... он је ....извршио самоубиство.....“

„Стани, коначно схватам. Немој ни да си помислио да то с тобом има неке везе“ – озбиљно је повикала..

„Сад све мање мислим о томе. Али раније....знате ја сам тако васпитаван од малих ногу“.

 „Знаш, лепо си васпитан и добар си дечко.  Буди и добар човек,пази да не правиш своје грешке и грехе, а туђе ...... туђе не прихватај“.

***

На крају школске године растали су се с осмехом. Ненад, сада већ младић, био јој је искрено драг и стало јој је да буде срећан у животу:

„Надам се да ћемо се још сретати у животу, да ће нам се путеви укрстити бар једном до моје 85.. Колико ћеш тада ти имати година? – пажљиво га је гледала у очи осмехујући се док је чекала одговор.

Разумео је њен поглед: „Наравно да ћемо се срести, макар тада ......, кад ја будем имао ....  60 година“.

Вера је била пресрећна. Због оваквих тренутака  највише воли свој посао.

„ Срећно Ненаде и храбро ....и Бог воли храбре!

Видовдан - право време да се подсетимо моје старе приче :

Та чудна , неразјашњена моћ гена не да ми да те пустим, чак и кад бих хтео, јер........ ти си вечна жива рана, отисак у мојој души...

***

Примих те кад не имаде ни кров над главом, ни хлеб ни воду. Широка срца дадох ти све што имадох: и сунце и небо и земљу и дом и хлеб. И слободу и спокој. Ал' засвиде ти се оно што поделих с тобом несебично, што ти поносно показивах наивно мислећи да га има довољно за обоје, за све домаће, за све путнике намернике и нове бескућнике.

А ти ми оте то исто срце што ти га на длану дадох. Оте ми и земљу и сунце и дом и хлеб и воду и протера ме онако изгубљеног, јадног и збуњеног.

Што ми оте земљу то ћу некако и преболети: „над земљом се још није родио господар“, пролазни смо путници на њој и ти и ја; сунце је високо, грејаће ме и овамо где ме прогна, дом ћу други направити.......Aл’ шта ћу са тугом на срцу?

Како ћу без гробова, како ћу без корена?

            Шта ћу кад пожелим да исплачем бол и прикупим снагу из мудрости мојих дичних предака?  

Могао сам да ратујем, то бар знам; и да добијам ратове.  У рату је бар лако. Ту се зна ко ти је непријатељ и одакле треба да се чуваш. У миру се све некако измеша, па непријатељ глуми пријатеља и прича неке лепе приче, а ради ружне ствари, па сам опет ја крив што то не разумем и што мислим да је то лоше и ружно и да не приличи часним људима.........и тако..... признајем : у миру се не сналазим .

У миру ваљда треба да се ради, воли жена и рађају деца, па мало одмори, запева, заигра и после чиста срца и мирне савести заспи ; треба да се гледају своја посла, а не вири у туђа дворишта. Не схватам зашто сам ЈА крив ? Ја који нисам умео да се пазим, а не ти који си ме преварио....Откад је то крив покрадени, а награђен лопов?

Што ми сруши цркве?

 Што ме не пусти да их камен по камен понесем са собом? Што не сачека да ископам кости мојих рођака? Да их ставим у ову моју торбу јада и чемера, па да је носим до срца и грлим овако сам и  изгубљен по свету.

 Ја сам, а остадоше ми сами и преци . Ко ће свеће да им пали и носи цвеће? Што не сачека да понесем грумен земље са бусеном црвених божура? Кажу да их тако црвених нигде више нема, па да их посадим испред нове куће и да их заливам као крв Хребељановића, Обилића, Југовића.... да никад не пресуши. Знам да теби они ништа не значе. Зато те само једно молим: немој и њих да ми газиш. Нек бар нешто подсећа да ми ту некад бејаше дом.

Мислио сам да си ми као брат или бар пријатељ; па исте смо њиве орали, бринули због кише и суше. Научио сам и твоје коло да играм. Ја сам мојој деци давао да воле твоју, да се заљубљују, жене и удају а нисам видео да ти твојој дајеш макар да се играју са мојом.

Све бих ти то опростио.... али то што ме научи да више ником не понудим чашу воде и комад хлеба, што ме научи да сумњам у људе, да кунем , што све моје врлине преокрену у мане, што ми доброту постиде и исмеја, што ми родољубље претвори у грех, е то ти вала никад нећу ни опростити ни заборавити. 

Морам признати да ме је комшиница ипак  добро  препала.  Нико није довољно храбар кад је у питању добробит деце.

 Брзо почех да мислим шта је најбоље да урадим. Свратих код сестре. Лепо је имати сестру, а у оваквим ситуацијама и врло добро. Некад ми је довољно и само њено присуство и ћутање. Овога пута ми рече:

-          Ха, па твоја деца више и нису са тобом.

-          Тачно. Недавно су се сви одселили. Како се тога нисам сетила? За себе и мужа се не бојим. И није нека штета  хаха.

-          Како увек постоје такви људи који ће „за наше добро“, да нам упропасте дан? – сестра је била љута, а мени је већ било лакше. Опет је по ко зна који пут нашла речи утехе.

-          Можда је мислила да ми помаже?  Знам и ја да дрвеће има енергију, мораћу све детаљно да проучим – сад кад ми бреме бриге спаде са срца, покушах  да је разумем и помислих колико је уопште паметно саветовати неког на овај начин; ако ћемо да га плашимо. Можда и ја тако некад радим..... зато сад треба да запамтим да убудуће  савете делим само ако ми их неко траже.  

-          Да, хтела је да ти помогне, после 10 година, колико пролази поред тих врба. – вртела је сестра главом и даље док сам полазила кући.

Чим  стигох кући укључих компјутер и пожурих на интернет.

„Још су Тао Мајстори примиетили да су дрвећа изузетно снажне биљке. Не само да могу апсорборати угљен диоксид и претворити га у кисеоник, већ исто тако могу апсорборати негативну енергију и претворити је у позитивну . Дрвећа су снажно укорењена у земљу и што је дрво више укорењено, више се може испружити према небу. Дрвећа стоје врло мирно апсорбујући енергију земље и универзалну силу из неба.

Дрвеће наводно може да излечи човека и нахрани га енергијом. Најбољи су храст, бреза и бор, готово исто тако су вредни кедар, багрем, јавор, јабука, шљива…

 Бреза је најпопуларнија јер има читав низ лековитих и исцељујућих својстава.

Храст такође има изванредна својства, пре свега као антистресна терапија. Активира циркулацију и скраћује време оздрављења.

Али има и оних који човеку могу да „украду“ енергију. То су разне врсте топола, кестен, врба…“

Кад дођох до овог места, претрнух, али наставих даље:

„Ако желите да се ослободите негативне енергије, на сцену ступа дрвеће које одузима енергију. Најјаче у том погледу су све врсте топола и врба. Слабији, али врло корисни су и кестен и јела. Kад сте тужни, напети или растројени, прибијте се уз такво дрво леђима  и длановима, као кад сте играли жмурке и крили се иза дрвећа. Ово је нарочито препоручљиво ако вас море љубавни јади, ако сте остављени или вам је срце сломљено.

По неким веровањима, врба спада у срећно дрво.“

Заврших читање много задовољнија, него што сам почела.

А како сам и очекивала, јави се коментаром и мој верни читалац Јанакис

„Сад фино кад си те гране рашчистила узми слатко па се почасти, а почасти и дјецу, и мужа....и комшинице ако имају кад .
Све остало се брзо провјетри на отвореном. А ти уживај у хладу!“

Ха, срећна схватих да моје врбе могу и даље мирно да расту на свом месту – у мом дворишту. Лепо је неко давно рекао: „Дрво се на дрво ослања, а човек на човека“, мада ....мислим  не баш на сваког човека и  не на сваку комшиницу, хаха, али док је мени сестре, Јанакиса и интернета, немам зашто да бринем.

Oво је обична прича о једном доктору.

Пре много година завршио је медицину -  због белог мантила. Лепо му је стајао и у њему је некако био сав важан. Одувек је волео да буде важан. Већи од других. Моћнији.

Оперисао је лако, брзо и добро. Многима је спасио живот, а то није мала ствар. То не може свако. Зна се ко одлучује о животу и смрти. .  Мало по мало, како то обично бива, прво неприметно, почео  је о себи да мисли као о равном Њему.  Мислима му је био све ближи а себи је изгледао све важнији и све поноснији. За неке  то није био понос, већ  охолост, али није се обазирао ни на кога. Најлакше преваримо себе; лаж најлакше попуни празнину на души.

А онда је помислио да би ваљало то и наплатити.  Подигао је себи цену – и буквално.  Најтеже је први пут, после је све лакше; оправдања је било безброј, а касније их није ни тражио. Постало му је потпуно нормално да наплаћује своје услуге. . Прво изокола, па све директније и отвореније.. Тако се све више удаљавао од обичних, малих људи.

Једино се није удаљио од ћерке. Једино њу је волео јако и топло, а опет некако посебно. Једино пред њом није желео да буде већи, важнији, моћнији. Једино га је она још везивала са некадашњом "малим", обичним човеком какав је био некада.

Операција сваког органа имала је своју цену.  Једноставно је размишљао: није његова одговорност што је  живот пун неправди.  Није његово да мисли о томе да ли ко и колико има.  "Колико ко да, толико ће и добити" - мислио је. То је универзалним закон.

Није он обичан месар, није он било ко, он је велики, он је најбољи, он је ..... па скоро Б....

Да ипак није раван Њему  схватио је оног дана кад му се ћерка разболела.

 Зар је могуће да се и њему десило исто што и обичним, малим, неуким људима? Зар је и он ипак само један од њих? Отрежњење  је било болно.

 Истог трена се сетио. Знао је шта је једини  спасоносни лек.

Новац.

Треба му.  

Треба много.

Треба му много због ћерке.

Узео је листу најтежих пацијената који су били код њега. Записао  је адресе и кренуо од куће до куће.

Само би покуцао, а онда без речи, са понизним погледом, истим оним којим су они њега не тако давно гледали,  сад он њима пружао коверту са новцем. Као једина разлика између њих некада и њега сада, стајао је грех. Зато је крио поглед.

Остављајући их затечене и у чуду, брзо би се удаљавао журећи до следеће куће и следећег  пацијента .

Знао је да не може да се нада излечењу ћерке, све док и последњи дуг не врати.

Почетак јуна

Више од 10 година, уз ограду према улици, имамо две врбе. Донео их мој муж са Власине; свидело му се како су тамо лепе и посадио . Добре су, каже и да из земље извлаче влагу, зато и расту поред река, а нама у сутерену куће била влага.  Због тога сам ја и поплаве кад биле, знала да неће много да нам нашкоде. Извући ће моје врбе, влагу из земље . Муж им је обликовао стабло, још док су биле младе, упредао га, па сад изгледа лепо и необично.  А ја их много  волим. Кад се гране спусте и почињу да нам додирују главу, тад их сече, а ја скупљам гране. Има ту посла, али ја им се увек захвалим за хлад што нам праве.  Једино оне од свог дрвећа праве хлад и нама у дворишту с једне стране и пролазницима на улици с друге стране.  Кад лети у подне нема нигде хлада, има испод мојих врба, па пролазници увек бирају ту да пролазе. И кола паркирају испод њих. А кад неко не зна где станијемо, ја увек весело објасним: „Лако ћете нас наћи. Испред  куће су две врбе- само их ми имамо.“

Стварно, само их ми имамо, а не знам зашто немају и други. Сећам се да их зову жалосне, али моје врбе су баш веселе.

Овог пролећа смо их већ два пута кратили. Купим ја тако  једног дана, посечене гране по улици, а прилази ми једна старија комшиница. Гуши се од врућине, па ме погледа и рече: „Ех, мора човек увек нешто да ради и да се мучи. И ово време, све ће да нас погуши. Ето и око тог дрвећа има пуно посла. Да је бар неко родно па да имаш користи. Овако се само мучиш безвезе.“

Погледах ј; одавно је завршила школу. Одустадох да јој причам о кисеонику и хладу.  Осим тога и нисам баш претерано вредна, па ми ово мало посла дође као добра рекреација. Само јој климнух главом у знак поздрава и наставих да скупљам исечене гране.

Пре неколико дана заустави ме на улици друга комшиница. Нисмо нешто блиске; само „добар дан“, „добар дан“. Она уз осмех стаде испред мене. Видим да жели да разговара, па стадох и ја.

„Немој да се љутиш, али морам нешто да ти кажем.“ „Слободно“ – одговорих ја. „Знаш оне врбе што имате у дворишту – полако настави -  ...... посеците их....... нису добре...... имаш децу .......немој због деце.“

Затечена, не знадох шта да кажем, али на срећу, наиђе нека друга жена и она остаде с њом да прича.

„Ау. Сад да те видим“ – рекох себи. Уздрма ме комшиница овим речима добро. Нико није имун кад су деца у питању  – „шта  сад да радим ........?“

крај маја 

Не волим више да идем у „Роду“. А идем скоро сваког дана да купим намирнице за кућу. И гледам у голе гране „мог жедног дрвета“. Стоји тако суво, поред још 3 у том делу града. Стоје као споменик – само не знам чему или коме.

Пре годину дана сам пробала нешто и ..... Није ми жао. Бар није „умрло“ жедно.  Једина добра ствар у свему томе је што су наши стручњаци ипак у праву. Сећам се, дa сам прошле године писала свом пријатељу, директору ЈП“Стандард“, да ураде нешто поводом тога што се много дрвећа у граду суши. Одговорио ми је да то није њихова надлежност, већ надлежност Дирекције  и да су му из Дирекције рекли да се дрвеће не суши због суше, већ зато што је болесно. Нисам поверовала, целог лета сам заливала „моје жедно дрво“ и ......  Tako ми и треба кад не верујем. Ето, ипак је било болесно. Та жена која је то рекла зна свој посао. Само, није да ја не верујем људима. Напротив, ето поверовала сам кад је рекла још нешто. Рекла је да они раде по плану и да је тај део главне  улице, испред „Роде“,  у плану за подсађивање идуће године.

Сад је та „идућа година“. Али није ништа подсађано. Да ли да их подсетим? Ма боље да мирујем. Киша пада данима. Пролеће је било кишно, а ево и лето ће.  Још ће мене да окриве за оволику кишу. Могу  да одговарам и Међународном суду, јер је и у целој Европи, киша. Ето, шта могу да урадим ја и „моје жедно дрво“.

Марину сви познају. Или бар сви. Она је од оних ученица које вам одмах прирасту за срце.  Осмех јој не силази са лица, препознатљива је по дугачким шишкама које стално руком помера са чела, а иза  наочара са великим оквиром  гледа вас несташним погледом.  Марина воли фудбал и игра га, што је добро, али у спорту се дешавају честе повреде, што и није тако добро.

Тако је једног дана Марина дошла са тренинга храмљући. Искочило јој је колено, стопало се укочило и искривило, истегла је лигамент и повредила нерв . Доктори су јој рекли да мирује, увили ногу и дали штаке да се ослања. Плакала је јер се плашила да ће морати да остави фудбал.

Од њеног мировања није било ништа, виђали су је на сваком кораку, прво њу како скакуће на једној нози, а онда и неког од ученика како јој носе штаке.

-          Зашто не идеш кући? – питали су је.

-          Не могу сад. Имам обавезе.

-          ????? – васпитачице нису имале много времена да причају с њом, јер је за два дана у Рековцу била домијада у кул-ум-стваралаштву. А какве су обавезе у питању, ускоро су сазнале.

-          Могу ли с Вама у Рековац, родитељи ми послали нешто по другарици, па да узмем.

-          Из Неготина у Рековац? Хммм. Но, свет је мали. А како ћеш да шеташ тамо тако повређена?

-          Нећу ја да шетам. Ви ме само поведите до тамо, да то узмем а ја ћу да све време да будем код те другарице.

-          Хм. Добро.

Другарицу нико није видео, али зато Марину јесте. Била је маскота дома, са накриво накренутим качкетом и штакама смешила се са сваке заједничке слике са домијаде. Носили су је другови на кркаче, смењивали  једни друге, али нико није хтео да је остави саму. Свуда је стизала. Тако,  у сали после наступа наше драмске секције, цела сала устала и аплаудира. Стоји и Марина ослоњена на штаке и гласно плаче:

-          Јао мене срамота! 

-           Зашто те Марина срамота? 

-           Ја никад у животу нисам плакала.

-           Сузе су ок, само плачи, ево и ми плачемо. Цела сала плаче. – кажу јој васпитачице Драгана, Јелена и ДК.
После 20мин испред сале за културу:

-          Марина ти још плачеш? 

-          Ја никад нисам плакала, не знам како да станем.

-           А зашто толико плачеш?

-           Много ми ТЕШКО. Професорка, ево овде ме боли - показује на груди – како је лепо, ЉУБАВ, РОМАНТИКА. Јооооој што ми ЛЕПО!

-           Па сад: да ли ти је лепо или тешко? Хаха

-          Не знам! Јооооој, Исидора  ме песмом убила, а драмска представом докусурила!

 Кажу да је чак и на журци ђускала, да ли са или без штака није важно. То што Марина воли дом, то је добро, али није добро што је ризиковала да још више повреди ногу.

Следеће недеље је отишла кући и ...... вратила се трчећи. Нико није могао да верује.

-          ????? зар те не били више нога?

-          Сад  ћу да Вам испричам шта је било: мој деда ми је наместио ногу, вратио ми колено и стављао ми неке чаше с вакуумом. Рекао да слободно могу да наставим да играм фудбал.

То исто су јој ускоро рекли и доктори, кад су јој поново снимили колено. С ногом је било све у реду, али после два дана дошла је са великом модрицом на руци:

-          Ух, па то је нормално.

Онда  са повезом преко главе. Васпитачица је гледа па ће у чуду:

-          Шта је САД то?

-          Играли смо да уђемо у репрезентацију и ја сам  скочила да одбраним наш го, пошто је голман изашао и ударила сам у стативу. Не би жалила и да сам разбила главу, ово је само мала чворуга.

-          Јаоооо.

-          Ма није ово ништа. Важно да смо победиле.

-          Јао шта ја све нећу да чујем од тебе.

-          Ма ниси све чула. Има још. Кажи Марина, шта си разбила синоћ – додаје други васпитач.

-          А то.!? Зуб. Кад сам трчала на Руском гробљу, криво сам нагазила и пала баш на камен. Ево видите окрњио ми се зуб.

-          Ау. Забрањујем ти више да се повређујеш. Ако опет дођеш с неком повредом, пишеш изјаву.

А кад Марина не игра фудбал онда јој је телефон стално у руци.

Једном су јој васпитачице Јелена и ДК узеле телефон, ставиле га на сто и рекле: 

-          Хајде издржи пола сата да га не узмеш. -  Марина је седела преко пута телефона и са чежњом га гледала; биле су то Танталове муке. Ипак,издржала је.. Сви су били срећни због тога, јер је то било баш добро, али кад су је поново после пола сата виделе, није било добро:

-          Разбила сам телефон!

-          Како? Да ли смо ти ми измалерисале?

-          Не.  – Марина се ретко љути, а и ако се наљути, то траје кратко. - Кад сам хтела да узмем нешто са полице, тегла џема ми је пала на сто, право на телефон.

 Е, то је било баш лоше и зато није био тренутак да јој кажу да треба да среди полицу и да се на полици држе књиге, а не тегле џема и ајвара.

Али ни васпитачи нису баш најисправнији : једном је Марина ушла у канцеларију( где су биле ДК и ученица Жана) и чим је видела васпитачицу ДК како једе чипс повикала је:

-          Аха, једете чипс, а нама причате да није здраво да једемо из шушкавих кесица.

-          Јао, Марина, ово сам узела од ових грицки за вечерашњу журку.  Била сам нервозна да завршим све за вечерас, па сам случајно узела....

-          Нема случајно, не  вреди да се сад правдате. Морам да Вас сликам, да сви виде. – неумољива је била Марина. 

-          Ево, ово ми је прво после три године. Ево питај Жану.

-          Нема никог да питам, ја видим шта видим. Морам да Вас сликам.

-          Марина, шта ти је? – Жана је озбиљно питала,  а ДК је почела да се смеје:

-          Жана, Марина је у праву. То је доказ да слуша шта причам.  Немам оправдања. Само немој слику да качиш на фб!

-          Ееее, па зашто Вас онда сликам?

-          Па да , „није се догодило, ако није било на фб“. Ето сад ме имаш у „шаци“, тј. телефону хаха. Добро, можеш да избациш, али само ако сам добро испала.

Разбијени телефон ускоро је замењен, још бољим, што је наравно супер ствар.

Пошто је тај нови телефон био скоро најбољи у Дому  и имао најбољу камеру,  васпитачице су је замолиле да им она снима филм о акцији прикупљања чепова („чеп за хендикеп“). Марина је рекла да она не може да снима, што за њих није било добро, али да може да им остави телефон да оне снимају, што је опет било добро. Онда је отишла  на Руско  гробље да трчи и да се кондиционо спреми за утакмицу.

-          Како ћеш без телефона? – питале су је.

-          Виделе сте да могу – рекла је поносно и довикнула: - Ако ме зове мајка, кажите јој да после идем у школу на хор. -  Васпитачице срећне, због телефона, нису ни чуле  шта је све Марина рекла;  уосталом сигурно ће брзо да се врати.

Снимање су завршиле  брзо, али Марина се није вратила брзо. Прошло је 6 сати! Мајка је већ неколико пута звала.  Нико није веровао да Марина може толико да издржи без телефона, па су се забринули да се није нешто десило. Забринули су се  и мајка и васпитачи и другови, што је било лоше. Али пошто Марину сви знају и воле, што је добро, одмах су кренули да је траже.  Наравно, било је све у реду; кад је завршила трчање с другарицама, Марина је отишла да пева.

Кад су је другог дана питали, како јој је било толико дуго без телефона, рекла је: Одлично. Забављале смо се, дружиле и причале. Било је то супер, али кад је требало да снимке из телефона пребаци на компјутер, она их је грешком селектовала и ....... избрисала.

 Оооо, било је то врло незгодно, морали су поново све да сниме.

Таман су завршавали снимање у холу дома, кад је Кукић, ученик који треба да склопи и измонтира филм, стигао из школе.

-          Не питај нас шта радимо. – рекле су му васпитачице.

-          Опет снимате?

-          Да, избрисало нам се.

-          Знао сам – рекао им је уз осмех.

-          Јао, не стај нам на муку. Ево дођи да видиш ове нове.

Али, кад  је видео те снимке, нису му се свидели.

-          Били су бољи они претходни.

-          Нееее! Ти то нама радиш намерно?!

-          Не  –  осмехивао се. – кад бирате непоуздане ученике. Него, добро..... могу  да покушам да „вратим“ оне прве из телефона?- питао је.

-          Зар може?

-          Може – самоуверено је рекао.

-          То је одлично, али Марина  сад није ту. Отишла је  у школу.

Морали су да чекају  до увече, кад се врати из школе, а и васпитачице су морале кући. ДК је преко фб питала, да ли може, кад дође из школе, нађе Кукића и да покушају да поврате снимке. Марина је потврдила.

Сутрадан, таман кад су Јелена и ДК хтеле да је потраже,  Марина је дошла у канцеларију по кључ од учионице:

-          Браво, браво, идеш да учиш! Него, јесте ли вратили снимке?

-          Нисмо.

-          Зашто? Не може?

-          Не, нисам нашла Кукића.

-          Како, па он је увек овде?

-          Да,  ја сам и долазила у канцеларију и није био овде.

-          Тражила си га у канцеларији? Па он није васпитач.

-          Није, али је увек овде.

-          Добро, шта да се ради? - васпитачица се помирила са ситуацијом, а и Марина је слегла раменима и отишла у учионицу. Нешто касније се вратила опет:

-          Имате ли креду?

-          Имамо. Зашто?

-          Да вежбам математику.

-          Ооо, неко ће да ти показује? Ако, ако . тако се најбоље учи.

-          Неће нико да ми показује..

-          Па зашто ће ти онда креда?

-          Лакше ми да вежбам на табли, него у свесци.

-          ??????? Уосталом, нек си ти нашла метод који теби одговара.

-          Јесам. Видите да сам све боља. Почела сам да мислим.  Сад размишљам својом главом.

-          Браво Марина. Одлично што си почела да мислиш........, само не ваља што је већ крај маја.

- Наставиће се -

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• KAKO POBEDITI STRAH
• UDES
• KOŽNA JAKNA
• I JA SAM BILA NA SAJMU KNJIGA
• KIVI - priča o povezanosti
• LIMUN
• LJUTA I TUŽNA
• TRI KUĆE
• NIJE MALI GEST
• SEZONSKI POSAO

• kratke priče [109]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom