Gušt i dert

UDES

pitija | 30 Avgust, 2019 11:43

-          Nemoj me podsećati na to. Rasplakaću se.  – reče jedna starija žena, drugoj, malo mlađoj.

Sedele su u maloj kuhinji pored šivaće mašine koja je celog života bila drug starijoj ženi. Nikad je nije napustila, nikad izdala.

-          Nemoj da me zagovaraš, ako želiš da ti haljinu završim na vreme.- pribra se i nastavi da šije.

-          Pusti haljinu. Važnije mi je to što si počela da pričaš.

-          Ne mogu da se vraćam, nemam snage. Neke stvari tek sada shvatam i prave mi nove rane. Zamisli još uvek ima mesta za rane, a za radosti više nema mesta. Sedamdeset mi je skoro.

-          Pročitaj mi bar još neku pesmu. – uporna je bila mlađa žena.

Žena uze staru svesku, ispisanu lepim rukopisom i ponovo poče da je lista, tražeći pesmu koju može da pročita. Pesmu koja je neće mnogo zaboleti... posle pola veka.

-          Ne volim pesme, ali tvoje su tako životne, originalne, sveže, drugačije.- ohrabri je  opet, mada je sve što je rekla, mislila iskreno.

-          Pisala sam ih umesto suza koje su presušile. – starija žena se potrudi da bude ravnodušna.

-          Koliko ti talenata imaš, to je za divljenjeImaš stila, ukusa, znaš jezike, čitaš knjige, pravila si kostime za izložbe, družila si se sa umetnicima, poštovali te... Toliko je lepote izašlo iz tebe, iz tvojih ruku...

-          Misliš, a završila sam ovako: kao čistačica, krojačica.

-          To su čestita zanimanja, ali ti si mogla da budeš..

-          Da, mogla sam da budem profesor, pisac, kostimograf, dramaturg.

-          Ne samo to. Mogla si da budeš ispunjena i .. – druga žena, napravi malu pauzu.

-          Srećna? Na tu reč sam zaboravila. Postoji li još, ili je odavno izbrisana?

-          Zašto ne napišeš knjigu o sebi. Da objasniš deci. – mlađa žena oseti ogromno divljenje prema ovoj jedinstvenoj ženi, sa sudbinom sličnom mnogima. Zašto postoji tolika patnja? Bi je žao, ali to ne pokaza, da je ne bi uvredila. Starija  žena nikad sebe nije sažaljevala, uvek se borila.

-          Pomišljala sam na to, ali baš zbog dece ne mogu. Povredila bi ih. Opet. A zašto? Čemu  bi koristilo? Ništa ne bi popravila. A nije ni fer. On više nije živ, ne bi mogli da čuju i njegovu stranu.

-          Olakšala bi sebi.

-          Navikla sam. 

-          Nije ti svejedno, kad još imaš suza.

-          Ima. Još se sećam nekih reči, čije značenje tek sad razumem. Varao me, a i njegova majka je znala.

-          I nije ga zaustavila?

-          Ne. Ona je bila srećna što sin još može da uživa, a ja sam kod kuće sedela i čuvala decu.

-          Mladi ste se uzeli?

-          Hm: ja 17, on 23.

-          Kad ste se razveli?

-          Kad nisam mogla više da trpim. Kad  ljubav prema deci više nije bila dovoljna da trpim strah, mržnju, bes, razočarenje, laž, nasilje i sve ostalo ružno što postoji.

-          Otišla si?

-          Pobegla.

-          Sama?

-          Teško je bežati sa decom. Uostalom, ostavila sam ih sa babom, dedom i ocem, tako sam mislila. Završila sam školu, Imala sam na sreću majku, zaposlila se.

-          Šta je bilo sa decom? Kako ti je bilo? Jesi ih posećivala?

Starija žena, odloži haljinu u krilo, zastade, pogleda negde u stranu i posle malo oklevanja poče tiho da priča. Mlađa je slušala bez daha, da je slučajno nečim ne uznemiri i ne prekine. Osećala je da će joj koristiti da se suoči sa utvarama prošlosti, da će joj oristiti kao ispovest i oprost:

- Danima sam smišljala šta da im donesem na poklon; da nadoknadim što nisam s njima, da ih podseća na mene kad odem. Deca su najlepša kad se raduju. Otrčala su oduševljeno kod oca da mu pokažu igračku koju sam im kupila, a on, a on, on je zgazio. Mrvio je nogom dugo, dugo dok su deca vrištala i molila ga da prestane.

- Onda je tako smrvljenu bacio prema meni. Nije to više bila igračka, bio je to moj život. – žena je posle svake rečenice pravila pauzu.

- Svaki put je bilo isto.  Ne, ne isto. Bilo je još gore. Cepao im je, mrvio, bacao poklone, a onda još i vređao, psovao i njih i mene. 

- Pomislila sam da ih mrzi, kao da su tuđa, zbog tog dela mene u njima. Dva dečaka stajali su pred sopstvenim ocem i majkom, kao siročići.

- Sve manje su bili srećni kad bi se sreli. Sve vreme smo mislili na ono što će biti posle.  Počela sam da dolazim krišom.Učila sam  sopstvenu decu da lažu, da varaju, da rade sve od čega sam ja pobegla. Prestala sam da im donosim poklone.

-  Šta bi radili s loptom s kojom ne smeju da se igraju? Šta s patikama koje ne smeju da obuju? Krišom sam dolazila, krišom sam gledala kako odlaze kući. Jednom prilikom dok sam čekala da uđu u kuću, sreli su se s ocem.  – žena je zastala.

-  A deca ne umeju da lažu.

- Lako je  otkrio da su bili sa mnom.  Imali su još malo osmeha i radosti u očima. Počeo je da viče i da ih tuče.

- Manji je pao: onda je  stariji skočio da brani brata; njega je to još više razbesnelo...Gurnuo ga je tako jako da je pao. Pritrčala sam i videla krv.

-  „Ti si kriva. Veštice.“ – vikao je i na mene. 

- Nije mi dao da idem s njima u bolnicu.

- Čekala sam ispred.

-  Za tih nekoliko trenutaka, moji dečaci su odrasli. Nisu se ni smejali, ni plakali. Danima nisu mogli da izlaze iz kuće.  Rana je uskoro zarasla, ali brinula sam zbog onih koje se ne vide.

- Prestala sam da dolazim da ih viđam. Mislila sam da ih tako čuvam.

 - Da bi to podnela, radila sam po ceo dan, da ne mislim, da zaspim bez misli, od umora.

-          A deca?

-          Tek posle nekoliko godina saznala sam ono što me brinulo. Saznala sam koliko su opasne bile rane koje se ne vide.Jedan je uspeo sa njima da se izbori, drugi nikad nije. Jedan  je radio sve što rade uspešna deca, drugi je radio je sve što rade nesrećna deca. Ni sada kao odrastao čovek nije našao sebe,  mir. A ja ne mogu sebi da oprostim što...

-          Što si ga rodila mlada?

-          Ne. Nije greška roditi, nije greška ni roditi mlad, nego ne upoznati onog s kim rađaš decu. Možeš sebe da kažnjavaš, zbog te jedne, jedine greške celog života, možeš da pokušavaš ovo i ono, da moliš, plačeš, ustaješ, prkosiš, prsiš se, možeš da probaš da počneš život ispočetka, ali ako dete nema snage da nastavi, da premosti tu tvoju grešku, sve je uzalud. Patnja je doživotna. – žena se savila i nastavila da šije.

-          Kako ste se ponovo sreli? – druga žena je opet upita.

-          Pomogao nam je jedan njegov rođak. Pričao im je lepo o meni. Zamisli! Podstakao ih je da se vide sa mnom. Pošli su u srednju školu, na fakultet, pa sam pomagala da se plate troškovi. Radila sam kao luda, srećna, da bar nekako pomognem.

-          I više nikad se nisi udala?

-          Hmmm. Eh da nisam. Jesam.Ponovo sam se udala... za njega.

-          Za njega?

-          Da. Hm. Mislila sam, ako nismo očuvali decu, hajde da bar zajedno čuvano unučiće. Ja sam odrasla, promenila se. Nadala se da je i on. Da se smirio. Ali, on je ostao isti kao kad sam ga napustila. A deca su više bila odsutna, nego s nama. A i bolje. Ništa lepo od nas ne bi naučila. Srećom brzo sam shvatila, da je moja žrtva besmislena i da jedno vreme koje izgubiš, ne možeš da nadoknadiš drugim. Moj ponovni odlazak, bio je veći dobitak za sve, nego gubitak. Moj muž se oženio, dobio drugu decu, naša deca su već navikli da žive bez majke, a ja navikla sama. Ne nisam uvek bila sama. Imala sam ponekog i ja. Duša nekad lakše podnosi samoću, nego telo. Telo još mlado, ne sluša uvek; zaželi se uskraćenih nežnosti... ali sve traje kratko. Posle je još teže. Svaku nadu i veru da možda može ipak da bude dobro, gasio je strah. Kad se jednom strah zavuče u svaku ćeliju, u svaku kap krvi, ostaje tu sa tobom do poslednjeg dana. Strah nam postane najverniji partner, pa onda nemaš ni želje ni snage da ga oteraš.  Ceniš bar tu vernost. Jedinu.

Starija žena je završila priču u istom trenutku kad i  haljinu. Pružila je haljinu mlađoj ženi, koja je ćutala. Nije znala više šta bi pitala, šta bi joj rekla. Nastala je tišina, koja se utopila u noć koju nisu ni primetile kad se spustila.

Napolju je bilo prijatno, vrelina je izgubila svoju snagu i žena iskoristi veče da zaobilaznim, dužim  putem krene ka kući, kako bi imala više vremena da smiri misli..

Na jednom ćošku, na semaforu, grupa srednjoškolaca se bezbrižno smejala. Čekali su da se upali zeleno svetlo  da krenu dalje.

Koliko srećnih mladih ljudi, a koliko nesrećnih odraslih ljudi – pomisli žena. – Kad i zašto ljudi prave greške?Šta je to što nas odvede na pogrešnu stranu ? Kako prepoznati da je mesto, odluka, postupak, čovek pogrešan?

Kako izbeći udes? Na putu za sreću još niko nije napravio semafor.

Komentari

Re: UDES

Nevena 67 | 03/09/2019, 22:51

šta reći - tužno

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb