Gušt i dert

Добра породица

pitija | 19 Novembar, 2013 13:21

Њих неколико је дошло у дом ученика из истог места и у почетку су били стално у групи. Волели су да се смеју, причају и коментаришу нешто. Одмах их је приметила што и није било нарочито тешко. Нико се није издвајао, били су добри другови и врло слични. Бар је тако деловало. А онда је сасвим случајно приметила да Ненад замуцкује. Можда јој се учинило. Можда је случајно и питала га је поново нешто друго. На ведром лицу појавило се црвенило док јој је опет замуцкујући одговарао на питање.

Дуго је прошло док се усудила да неког из друштва пита да ли Ненад има неки проблем, да ли одувек замуцкује.

-         Не, нема проблеме. Замуцкује само кад је са неким непознатим, кад има велику трему. Са нама му се то више не дешава.

Дани су полако пролазили, све је било као и увек, имали су су коректне односе и били све отворенији, природнији и опуштенији. Ипак, Ненад је и даље у току разговора замуцкивао. Она га је пажљиво слушала, трудећи се да изгледа што природније, једино јој је сметало то штојош увек и у њеном присуству замуцкује, јер је то указивало да је још увек сматра странцем. Хтела је да је доживљава као пријатеља.

-         Стој – једног дана му је рекла док јој је ишао у сусрет: „Јесам ли те уплашила?“

-         Ннннисте – мирно уз осмех је одговорио.

-         А зашто се онда мене бојиш?- и после кратког размишљања решила да настави, да директно гађа у циљ – Зашто у мом присуству замуцкујеш, кад знам да то не радиш са друговима.

-         Па...- није знао шта да одговори.

-         Замуцкујеш, па шта. Врло важно. То за мене и није неки проблем. Ти си ОК дечко и то је важно. Ако мораш да замуцкујеш, мени ни мало не смета да и даље с тобом причам, али ако то радиш зато што ти је непријатно, онда ћу да се наљутим на тебе, јер за то немаш разлога. Зар ниси до сада приметио да смо пријатељи?

-         Па јесам.

-         Онда смо се договорили? Нема разлога да се мене плашиш.

Разговор је изгледа добро деловао на Ненада и он је био све опуштенији и све ређе му се дешавало да замуцкује.

Тужно је кад се помисли колико се људи једни од других плаше и колико често за то немају уопште разлога, а још при том себи загорчавају живот. Решења су некад толико једноставна, а неки до њих тако ретко долазе: Кажеш шта те мучи, чега се плашиш и кад страх изађе из свог склоништа постаје тако мали да скоро и нестане.

Ненад је волео да игра стони тенис.

-         Можемо ли да играмо још мало?-  питао је једне вечери, док је дежурала.

-         Може, ако...

-         Нормално, склонићемо после све на своје место – знао је шта је његова дужност.

-         Онда нема проблема. – одговорила је и отишла даље.

После сат времена, Вера је прошла поново том просторијом и ... врло се изненадила. Сто за стони тенис није био на своме месту. Љута, рекла је првом ученику који се ту нашао да среди то што је требало. Пуна беса и разочарење, дошла је до собе у којој је био Ненад.

-         Изволте, хоћете и Ви мало – Ненад јој се безбрижно уз осмех обратио, док је са друговима јео печење које је неко од њих донео. То ју је потпуно дотукло и уместо било каквог коментара само је залупила вратима.

После неколико дана опет око 22:00 у ТВ сали Ненад је са неколико ученика старијег разреда гледао неку емисију.

-         Можемо ли да одгледамо ову емисију до краја – питали су је.

-         Ви можете, а ти не можеш – обратила се Ненаду.

-         Зашто ја не могу?

-         Зато што не поштујеш договор и не држиш реч – одговорила му је љута.

-         Није тачно. – почео је Ненад да се буни  -       Нећу да изађем. Ако не дате мени, неће ни они да гледају - очекивао је подршку, али су га дечаци, старије године који су седели око њега, прекинули

-         Ништа не чујемо од тебе. Изађи ако хоћеш да причаш.

Вера је осетила да је можда није требало овако да реагује, јер је и себе и њега довела у ситуацију у коју није желела. Али повратка није било:

-         Ако не изађеш, угасићу вам телевизор.- трудила се да делује одлучно али је осетила да је негде погрешила; није заслужио толику казну, нарочито кад су му остали ученици уместо подршке потпуно окренули леђа и готово сурово остали хладни на ситуацију у којој се он налазио, говорећи да њима не пада на памет да због њега било шта пропуштају. Само су се још удобније завалили у фотеље.

     Потпуно поражен Ненад је изашао из ТВ сале. Вери га је било жао, али сад није могла ни смела ништа да уради. Ма колико се трудила да буде добар педагог, живот увек нађе да нас стави у ситуацију за коју још нисмо дорасли. Увек и увек морамо да учимо и ослушкујемо живот и опет не можемо бити сигурни да нећемо да погрешимо.

Сутрадан Ненад јој је пришао:

-         Можемо ли да разговарамо? – деловао је озбиљно, ни љуто ни слабо, већ некако зрело.

-         Знаш да увек може. -Одговорила је и она озбиљно. – Дођи у канцеларију, да нам нико не смета.

-         Професорка, хоћу нешто да Вам кажем..........- направио је кратку паузу, а онда додао наглашавајући сваку реч:  Ја сам из дооообре породице и не желим да о мени мислите лоше.

Које зреле речи, колико топлине и љубави је било потребно да би их један 17-огодишњак изговорио. Вера је била затечена и у исто време задивљена.

-         Никад нисам помислила да си лош, али знаш због чега сам се наљутила на тебе.

-         Ја сам дошао из собе да средим салу, али неко је већ то урадио.

-         Требало је одмах то да урадиш, како си обећао, овако сам помислила да си неодговоран и то ме је погодило и разочарало.

-         Да, тако је деловало. Али ја нисам неодговоран, моји родитељи ме нису тако учили и тешко ми је да о мени помислите супротно од оног какав сам...... зато Вам се извињавам.

-         А ја се теби извињавам што сам те довела у ситуацију да научиш ону непријатну лекцију, да врло често не можеш да се ослониш на друге, већ само на себе и своју породицу. Видим, твоја породица је урадила добар посао: лепо те је васпитала. Петнаест година радим овај посао и још нисам чула да неко о својима прича са толико поноса. И знаш ... драго ми је што је дошло до овог малог конфликта, јер ми је он помогао да те још боље упознам – овакве ствари увек би је разнежиле, осетила је да су јој очи засузиле – Пријатељи и даље? – питала га је.

-         Наравно, пријатељи.- одговорио је и Ненад расположено.

*

Сутрадан је Вера потражила телефон Ненадових родитеља. Само за тренутак је застала када је поред имена мајке, прочитала занимање: логопед, a онда је позвала: 

-         Хало, стан Петровића?

-         Даааааа, коооо ВВВВам треба?- Вера је чула глас неке девојчице. Вера се за тренутак збунила, била је затечена, а онда се брзо сабрала, јер се сетила да то уопште није важно и да ником ни најмање не би требало да смета. Она је позвала због важније ствари:

-         Ти си сигурно Ненадова сестра?

-         Даа.

-         Јесу ли ти ту родитељи?

-         Не.

-         Нема везе. Хтела сам само да им кажем да имају дивног сина и да се и даље поносе њиме. ...... сигурна сам да су и тебе лепо васпитали. И пуно их поздрави...

-         Хххххвала, хоћу.

 

***

 

После неколико година Вера га је срела. Срдачно су се поздравили, представио јој је девојку са којом ускоро треба да се ожени. Завршио је факултет, запослио се......

Да ли је замуцкивао? Не сећа се. Сећа се само њихових насмејаних, срећних лица.

Страх

pitija | 13 Oktobar, 2013 21:20

А - Киша данима.

Б  - Да, баш је досадно.

А – Квари ми расположење.

Б  – Проћи ће.

А – Знам, све пролази.

Б  – Свее?

А – Прошле зиме је падао снег. Плашила сам се да нас не завеје.

Б – Плашила!?!? Шта си урадила поводом тога?

А – Изашла сам напоље и почела да га чистим.

Б  – И?

А – Одмах ми је било лакше.

Б  – Престала си да се плашиш?

А – Не. Плашила сам се опет да нас не поплави кад почне да се топи.

Б  - Па је ли било поплава?

А – Не. Полако се отопио.

Б  – Ето, разлога за бригу нема.

А – Да, али онда је дошло врело лето, велике врућине, претила је велика суша.

Б – Опет те је то плашило?

А – Да, пуно.

Б – И шта си радила?

А – Изабрала сам „срећно дрво“, бринула о њему и расхлађивала се, па је све било мање страшно.

Б  – Ето, за све постоји решење..... а опет  све пролази.

А – Да зато сам тужна.

Б – Зашто?

А – Пролазим и ја.

Б  – А ти би волела вечно да трајеш?

А – Не, то не би било у реду.

Б  – Сад те не разумем.

А – Тужна сам. Не бих да ми живот прође, бар не још.

Б  – Можда имаш још доста времена, можда још мало ?

А -  Да, не знам, а опет.....не бих ни волела да знам.

Б – Збуњена си?

А – Да.

Б – Зашто, кад све пролази?

А – Као да сам заволела страх, јер ме тера да га савладам, да се покренем, да изађем напоље, да бринем, да мислим, да волим......

Б – Зар страх не делује управо супротно? Зар он не кочи, не да да се покренеш, да мислиш, волиш, живиш?

А – Да,  раније је било тако: кочио ме је толико да скоро нисам дисала, да сам потонула на само дно, а онда више нисам имала куд него да опет кренем ка горе, ка површини, како бих опет могла да дишем. И...... отад ми је лепо.

Б – Јеси ли некад живела без страха?

А – Да. Било је то давно, била сам мала.

Б – Како си почела да се плашиш?

А – Сви су се нечег плашили, па сам научила и ја.

Б – Значи други су криви?

А – Не, нико није крив. Научила сам да сам само ја одговорна.

Б – И шта си још научила?

А – О, има још много тога што волим и што бих да научим, а не знам колико ћу стићи.

Б – Стићи ћеш више ако одмах кренеш.

А – У праву си. Крени са мном.

Б – Наравно. Увек сам с тобом. Одувек.

А – Идемо, Са страхом или без?

Б - Свеједно. Идемо. 

Зец и корњача или цврчак и мрав – или о другарству

pitija | 12 Oktobar, 2013 13:54

Не тако давно у Дому су била три друга. Мислили су да су најбољи, да је то њихово дружење важније од многих ствари и да ће трајати заувек.

Дивно су се проводили, а дружења ноћу су била најзанимљивија, као уосталом све што у тим годинама није препоручљиво и дозвољено. Време у играоницама, кладионицама, понеко пиво иза МАXI-ја, непроспаване ноћи, учиниле су да за школу  није остало баш много времена и снаге. Све чешће се дешавало да преспавају часове, па нису знали ни шта би ни како учили. Градиво им се све више нагомилавало, изостанци множили, али било им је исувише лепо да би о томе мислили. Прва изговорена лаж била је најтежа, али су зато све касније биле много лакше:“Уосталом ко не лаже?“ а пошто им је то тако добро ишло, све више су се одушевљавали својом интелигенцијом и веровали да ће све бити ОК. Млад човек је као чврсто дрво, али чврсто дрво ветар најлакше сломи.

И грижа савести због родитеља била је све мања:“Зар није нормално да у овим годинама уживају, а пошто су интелигентни они ће све лако да надокнаде“. Толико су добро лагали да су и сами почели у то да верују.

Прво су почели да траже пречице до циља: преписивање, лажна оправдања, свађе с професорима, помишљали су и на потплаћивање, али за то нису имали пара, родитељима нису ништа рекли, а било је и сувише ризично – нису баш сви подмитљиви. Поверавали су се – боље речено исмевали су свој проблем, тражећи у друштву снагу која им је понестајала. Били су „фаце“, а фаце ни од кога не траже помоћ. Родитељи би им сигурно помогли, јер родитељи после мало галаме увек помажу ( бар би им нашли професора за додатне часове). И док су тако у Дому били главни за неважне ствари ( од зезања се не живи ), на пољима од велике важности све су више губили – изневерили су и лагали оне који су им веровали и искрено их волели.

Кад је месец дана пред крај школске године „ђаво однео шалу“, притерани уз зид почели су да уче. Али авај. То баш и није ишло тако лако како су наши интелигентни дечаци мислили. Интелигенција је можда важна за преживљавање у пустињи или прашуми, али за учење је потребан рад, концентрација, упорност.....

Како смо сви ми различити, разликовали су се и они, иако су на први поглед мислили да су као један. Разликовали су се по навикама из основне школе, по концентрацији, по томе да ли су изабрали прави смер, да ли им леже стручни предмети, по томе какви су им професори ( а можда је ипак неко са или без њиховог знања умешао прсте), тек један од њих је за три дана „поправио“ шест јединица.

Срећник је из „лиге јединичара“, прешао у „лигу успешних“. Друга двојица су се извукла са по две јединице. „Добро је. Полажемо и сигурно ћемо положити. Ко још данас понавља?! Полагање и није тако лоша ствар. Зар није боље што смо се проводили целе године, него да смо се мучили, а треба само месец дана преко распуста да учимо!?“

Шта се даље десило са нашим друговима?

Срећник је отишао на море и тамо упознао друге другове. Кад се вратио није имао пуно заједничких тема за разговор са доскорашњим друговима: он је био срећан, они су бринули; он је излазио, они су учили. Заједничке успомене пред садашњим проблемима, нису више биле ни лепе, ни драге. Да седи сам, није могао, а ни морао. Они више нису били његова „лига“ – не зато што је он постао лош, или тако хтео, већ зато што тако иде у животу – спајају нас заједничке теме, радости, разочарања.... он је сада имао нове другове и са њима срећан у септембру уселио у Дом.

Други ученик је положио, али због малог броја бодова, за њега није било места и он је сам остао испред врата Дома.

Трећем се десило оно што се „ником“ не дешава. Понављао је. Отац га је вратио у родно место. Променио је и школу. Рекао је само:“Жао ми је мајке, болесна је а пуно се секира“,( као да му се мајка јуче родила па се зато није сетио раније).

Другарство им се распало као мехур од сапунице, само зато што су побркали лончиће, приоритете, време...

 

Ово је истинита прича, а причам је због нових зечева и цврчака, тужних и разочараних родитеља и пропуштених шанси. 

 

Дођу тако дани

pitija | 06 Septembar, 2013 16:10

 Дођу тако дани кад ти се чини да је живот отишао без тебе,

 

Кад ти се чини да те нико не разуме и да је све што кажеш погрешно.

Кад ти се чини да су сви на другој страни, а ти сам.

Кад ти се чини да немаш снаге да започнеш дан.

Кад ти се чини да други све знају, а ти не знаш ништа.

Да је све оно у чему си раније био добар – обмана.

Да се све променило, а да си ти неприлагођен..

Кад ти се чини да све стоји, а само ти падаш......

Кад те тело боли јаче и страшније, да су ти боре дубље и ружније, а све жеље и напори узалудни и заблудни.

 

Можда зато што је напољу хладно и сиво, што киша данима ромиња.

Можда зато што су све сродне душе далеко..... а они који су те волели и храбрили немају више снаге, или их нема више..

.

Зато што је оно што си говорио често без уласка у значај, сада коначно.

Зато што је око тебе све ситно и неважно,. па зато постаје крупно и важно.

 

Дођу тако дани за свођење рачуна....

Кад се питаш шта је од тебе остало - да ли је могло више, другачије

 

Дођу тако дани кад ништа не можеш, осим да чекаш..... да чекаш да то прође.....

и знаш да ће проћи......јер све пролази..

 

 

 

 

 

 

 

Из дневника једне брижне мајке

pitija | 28 Avgust, 2013 12:01

( један обичан дан особе која ми улепша дан и до суза ме насмеје, верујем да ће и вас)

Спарно летње вече око 21:30. Отац игра игрице ( или гледа фудбал), мајка пере судове ( или пегла веш), син Миша, 8 година распростро играчке по поду и игра се. Ћерка Тина,18 год ускоро треба да стигне с посла. Већ месец дана распуста ради како би зарадила паре за матурантску екскурзију.  Вечерас са другарицом излази у град, па је зато још јутрос, чим је устала у 12:30 пеглала косу таман до 14:00 кад је отишла на посао.

Звук са компјутера ( или галаму фудбалских навијача) одједном надјачава неко шуштање. Мајка прилази отвореном прозору : пљусак.

У тренутку кад помисли како ће.... зазвони јој телефон:

-          Сачекај мало, сад ће да престане. Склони се негде, пљусак никад не траје дуго.

-          Не могу да чекам, закаснићемо у град.

-          Уууу! Закаснићете а тек је пола 10.

-          Знаш ли ти колико нам треба да се спремимо?

-          Шта има да се спремате, само обучеш другу мајицу и ...

-          Морам да се истуширам, па скинем дневну и ставим ноћну шминку, па онда,,, ма шта теби причам кад ти не разумеш.

-          Све то можеш да стигнеш за пола сата, ионако сад нико не излази пре 11 сати.

-          Добро, слободно ми кажи да те мрзи и да нећеш да долазиш. А за твог сина би одмах дошла – љутито ће ћерка која са другарицом чека у граду, а мајка шта ће куд ће да, оставља посао, узима кључеве од кола и креће .

-          Куда ћеш? – пита је муж.

-          Идем да довезем твоју принцезу да не покисне. Чека са другарицом на пола пута од куће.

-          Свашта, нек сачека мало.

-          Ма пусти ме молим те. Лакше ми да је довезем, него да је слушам да ми звонца.

-          Мама, куда ћеш? – пита син .

-          Идем по Тину

-          Супер, Идем и ја с тобом.- Устаје са пода и прилази вратима.

-          Покиснућеш.

-          Ако ћу.- неумољив је син

-          Добро, хајде само брзо.

-          Где ћеш сад и њега? – опет пита муж.

-          Па нек иде.

-          Мама, чекај да понесем и мач – син се изненада сети па се трчећи врати по мач.

Мајка стрпљиво чека, а отац се чуди:

-          И мач ћеш да му носиш?

-          Шта фали? Знаш да га свуда носи.

-          Зато и кажем. Није толико мали.

-          Али није ни велики. Кад буде имао 18 година сигурно неће да носи мач са собом.

-          Ти жено ниси нормална – промумла за себе отац и настави да игра игрице

Мајка покушава да обује нешто прикладно, јер је боли малић – пре неколико дана се повредила кад је прескакала играчке на поду - напрсо јој на 2 места (?)..  коначно се одлучује за јапанке и  они крећу.

На изласку из зграде док је држала сина за једну руку и мач у другој руци тако се оклизнула да се замало није цела сломила. На срећу успела је да се задржи. Кад су изашли напоље, сетила се да су кола паркирана далеко од улаза зграде и тако док су по пљуску трчали до кола, док их је откључала, сместила сина на задње седиште обоје су већ били мокри до голе коже. 

Кад је дошла близу зграде где јој је ћерка рекла да са другарицом чека, схватила је да је улица затворена за саобраћај. Недалеко одатле једва разазнајући од кише угледала је паркирана милицијска кола, па је морала је да се паркира у суседној улици. Кад је хтела да позове ћерку да дотрчи до кола схвати да није понела мобилни..... зато крену сама :

-          Мишо, напољу је мрак и олуја, али ти седи ту и ништа се не бој. Брзо ћу ја.  – дечак се ништа не узнемири него само настави да маше мачем по колима, а брижна мајка дотрча до ћерке и њене другарице са ткђ испегланом косом..

-          Где си до сада? Где су ти кола? – упита је ћерка.

-          Ту у другој улици.

-          Штаааа? Како ћемо до тамо?

-          Па видиш да је овде забрањен саобраћај.

-          Ух, ко да је теби први пут да кршиш правила.

-          Еј видиш ли ти милицију? Полази ако хоћеш.

-          Немаш ни кишобран?????

-          Па шта ће ми, док га отворим, па склопим за ово кратко време исто ћу да покиснем.

-          Жено, како ћемо по киши пеглале смо косу?

-          Па то кратко, дигните мајице преко главе док претрчите.

-          Ијуууу, па да нас неко види. Немамо ништа испод.

-          Ма ко ће по овом пљуску да вас гледа кад се од кише ништа не види?

-          Уффф – хукће ћерка, али ипак трчи до кола. Стигне до ближе стране кола и таман да отвори врата:

-          Е не можеш с те стране. Ту седи Миша. Пређи на другу страну.

-          Штаааааа и њега си повела? Знала сам. Свуда идеш са њим. – и тако док је трчала око кола пљусак као да се појачао...... тако да су све биле ПОТПУНО ПОКИСЛЕ.. Оно мало што није било мокро сквасило се кад су излазиле из кола , јер испред улаза зграде опет није било места.

Онда су ушле у супер осветљен лифт и са великим огледалом. У тренутку кад је у огледалу видела себе рашћупану и покислу дугарица је вриснула:

 

-          Лелеееее.....Тина, па ми морамо опет да се пегламо. Требаће нам бар 1,5 сат.

-           Ма шта 1,5 сат! Избришите косу мало пешкиром и терајте даље. – смирено и практично мајка покушава да их умири.

-           Штаааа?  Нееее, тата је дефинитивно у праву кад каже да ти ниси нормална Да идемо ооооваквееее ко ГРООООООБОВИИИИИИ???.– ћерка ће у шоку.

-          Таман ће да мало да вам се уфрћка, а тако вам баш лепо стоји.

-          Ја да волим локне не бих је пеглала – бесна, рашчупана ћерка са другарицом улази у стан док им вода капље са косе; за њима иде Миша, маше мачем не примечујући ништа од свега што се дешавало око њега.

Последња, дупло покисла ( од кише и критика) улази мајка, мумлајући и критикујући оног ко први рече да треба да се удаје и да има децу..и кишу која 2 месеца није падала, а нашла да пада баш вечерас.

-          Ви покисле, а киша ево стала – расположено ће отац.

muško-ženski odnosi - DRUGI POGLED

pitija | 23 Avgust, 2013 17:09

Пут је био најблаже речено лош, али је зато природа била дивна. Сушно лето јој овде није много нашкодило: зимзелене саднице у расадницима поред пута деловале су освежавајуће.

-         Овако лош пут према једној од најлековитијих бања, срамота – рекао је Петар. – Никад ми не можемо да будемо Европа.

-         Стварно, чудно.- сложила се Весна – а како је само лепа природа – као увек бежећи од ружних ствари окретала се лепим. А ружно и лепо увек су били једно поред другог и мамили људе да их изаберу. Петар се концентрисао на пут, а Весна је уживала у природи.

У бању су стигли у раним вечерњим сатима. Термин за дневно купање управо је истекао, а до ноћног купање остало је таман толико времена да нађу смештај и распакују се.

-         Ја нећу да се купам – рекао је Петар – ноћу долази дечурлија из околине. 

-    Ја не могу да чекам до сутра, никад се нисам купала ноћу. Једва чекам да видим какав је осећај. – одговорила је одушевљено и отрчала да се спреми. Раније то ни случајно не би радила, али са 50 година било је крајње време за мале лудости.

Петар је сео поред базена и пио своје пиће, а Весни је донео сладолед. Брзо га је узела и вратила се у топлу воду па су обоје уживали док су око њих купачи скакали и вриштали необуздани у својој младости.

*****

Сутрадан су могли боље да разгледају бању:

-         Штааааа? Овде су само стари и болесни. Ја нисам још за овде, ово ми делује баш депресивно. Не долазим ја више овде, ово ми је први и последњи пут. – нерасположено је рекао Петар.

-         Зато се ја овде осећам као најмлађа, најздравија и најлепша. – враголасто је изазивала Весна док је његово нерасположење полако нестајало.

-         Па за своје године и ниси тако лоша – одмерио ју је уз осмех.

-         Мене ово окружење баш охрабрује да човек док год живи има наду. Видиш оног младића – показала је на младића кога је препознала као некадашњег спортисту – сећаш се да су му после удеса рекли  да ће остати непокретан. Неколико година долази овде и сад може да корача 2-3 корака.

-         Е живот ..... само тренутак може све да преокрене.

Код базена је био ред. Стали су да чекају, али ред као да није одмицао:

-         Шта? Ако овако треба сваког дана да чекам, ја се сутра враћам кући.-  Пре 20 година Весна би ову реченицу схватила као недовољну жељу да јој угоди, одсуство жртве за њу и још што шта, и то би је растужило. Понекад и расплакало. Али Весна 20 година није само трошила . Учила је и мењала се. Сад га је погледала и самоуверено и опуштено рeкла:

-         Замисли да те неко види како са пензионерима чекаш 2 сата у реду.- задиркивала га је па је и Петар почео да се смеје. Тек када су схватили да су стали у погрешан ред, у ред за болесне и да су беспотребно изгубили сат времена. Почели су гласно обоје да се смеју.

Увече су ишли да шетају:

-         Како је пусто, нема људи на улици. Сви спавају, а тек је десет.  Ништа се не чује.

-         Да, баш је дивно. Чуј, тишина. Осети мир и мирис шума, као да је време стало. Право место за одмор, да човек заборави на проблеме, на журбу, на гужву, да човек напуни батерије и свеж се врати са одмора.

Следећег дана док је још спавала, изашао је да купи дневне новине и њен омиљени часопис.

-         Ево трачаро, знам да те интересују трачеви.

-         Коооо? Јааааа трачара? Моје новине нису жута штампа. Добро, добро. - као љутила се док се Петар забављао.

Поподне су ишли у обилазак околине.

-         Овде има само једна продавница. – рекао је Петар. Некада би Весни то звучало као жаљење, сад је знала да је то само констатација, па је мирно рекла :

-         Да, у праву си. Архитектура је прекрасна. Погледај виле из времена Краља Петра, како се тад добро градило. Види свака носи име републике, и не зна се која је лепша. Виле су тако добро укомпоноване и не нарушавају склад природе већ се стапају са њом..А тек цвеће које виси са тераса, као да сам у некој другој земљи и у неко друго време. Ах да, продавница. Сигурно имају воћа. Хајде нам купи да се освежимо.

Села је на клупу да га сачека.

-         Хајде сликај ме на клупи поред краља – потрчала је према слободној клупи на којој је била бронзана фигура Краља Петра - Хајде сликај ме овде поред потока,.... хајде овде испред виле "Србија". – трчала је одушевљено од места до места да упије сваки тренутак и забележи свако место. Петар ју је сликао осмехујући се.

-         Хајде сад стани ти, да тебе сликам.

-         Ма доста је.

-         Није доста..... А сад и да те снимим.

*********

-         Како је било на одмору? – питали су их при повратку пријатељи.

-         На први поглед све је изгледало као лош провод..... пут је био лош, место досадно, окружење депресивно....рекао је Петар.

-         Па шта сте урадили? Променили сте место?

-         Не. Нисам био у лепшем месту. Нисам ни знао да и ми имамо овако лепа места. Потпуно је другачије од свега осталог што сам до сада видео.

-         Како то?- пријатељи су били у чуду.

-         Само сам променио поглед.– загонетно је одговорио и погледао  је своју жену која се мудро осмехивала.

LOGIČAN ZAKLJUČAK

pitija | 23 Jun, 2013 13:34

Čitam sve češće komentare i tekstove kako su ljudi postali zli i koristoljubivi i tako, razumete.....Žao mi je što zaboravih izvornu misao jednog velikog filozofa, ali ide otprilike ovako "kako lako pamtimo uvrede nanete nama, a zaboravljamo i ne primećujemo one koje mi drugima nanosimo."  

Kako sve više ljudi kuka na druge kako su drugi loši - to po logici stvari znači da su oni koji se žale jer su povređeni, izigrani, iskorišćeni itt. u stvari : DOBRI LJUDI.

To dalje opet dovodi do paradoksa da u stvari IMA SVE VIŠE DOBRIH LJUDI?????

Ovo me podseti na do danas  nerešivo pitanje "Da li Atinjani lažu ili govore istinu" 

Oni koji znaju za ovaj poznati primer ne mora da čitaju dalje, a oni koji ne znaju mogu da pročitaju da bi razumeli na koju vekovnu dilemu mislim ( tema je "super" za ove vrele dane ha, ha): 

 "Primer:

Jedan Atinjanin tvrdi da svi Atinjani uvek lažu.

Da li Atinjanin laže ili govori istinu, pitanje je na koje logičari do

danas nisu uspeli da odgovore (ako, naime, Atinjanin govori istinu, onda

svi Atinjani uvek lažu; no to uklučuje i njega, što će reći da i on uvek

laže, pa i kada tvrdi da svi Atinjani uvek lažu, iz čega pak sledi da svi

Atinjani govore istinu, a to protivreči njegovoj tvrdnji da svi Atinjani uvek lažu... Ako, međutim, Atinjanin laže da svi Atinjani uvek lažu, to

znači da svi Atinjani, uključujući njega, uvek govore istinu, što će reći da

on govori istinu kada kada kaže da svi Atinjani uvek lažu; ali kako može

on, Atinjanin da govori istinu ako svi Atinjani, uključujući njega, uvek

lažu itd.)."

 

 

 

Невољена земља

pitija | 07 Jun, 2013 19:26

Пре четири године био је без посла, без девојке, без снова и наде. Имао је 30 година и био је стварно добар младић..

Онда стицајем околности, партијске и рођачке коцкице су се сложиле како треба и добио је посао. Прво без решења за стално, али посао добар, у једној од малобројних оаза привилегованог друштвеног сектора, где можеш да радиш, а и не мораш. Плата? Па плата око 500 евра што је ако меримо ( е често меримо) европским мерилима више него скромно....  Млад, спортски тип, лепо се облачи, само квалитетно и маркирано. Кад му треба оде до Београда да обнови гардеробу. Тамо је већи избор, „ми смо селендра, код нас нема ништа што ваља“.

Онда је нашао и девојку, добру, фину, лепу, баш уз њега. Ускоро су се венчали, а добио је и решење за стално.

Пре него је стигла u беба, добро, здраво дете, опремио је управо купљен нови стан. Додали су му родитељи, фала богу још су живи и здрави, имају плате, а узео је и он кредит. Ех, био би кудикамо срећнији да није те рате. Могао би да купи људска кола, а не ова што сад вози. Близу су његових родитеља па могу да ускоче и да причувају дете кад они оду мало на тенис да се рекреирају.

Таман кад је беба порасла за вртић 2 године, жена му је добила посао.

За неколико дана иду на море,..... ма само до Грчке. Волео би кад би могао као сав културан свет из иностранства да оде у Шпанију или у нека још егзотичнија места..

Тако чекајући дан поласка на одмор, да се људски одмори, седи у канцеларији и гледа  „Роланд Гарос“ тениски турнир у Паризу. Види пуне трибине па ће:

„Е, како ови људи уживају. Како се проводе! Кад ћемо ми тако? Они знају шта је живот. А ми из ове усране земље, нигде не можемо да мрднемо.“

Добар младић стварно.

А добра нам и земља. И лепа,..... али тужна.

 Ћути, трпи и пати овако невољена.

Dobra učiteljica

pitija | 05 Jun, 2013 12:41

мој допринос Светском дану екологије

       Пре више од 40 година бацила сам последњи пут папир ван канте. Била је то аутобуска карта: била сам мала, а хтела сам да изгледам велика и важна: истрчала бих на предња врата аутобуса и у вис бацила карту да возач види да сам је купила... да сад имам довољно година за карту.

     Онда ме је учитељица научла да се ни тако мали папир не баца ван корпе и да природа мора да се чува. Престала сам тако да бацам карту;природа ми је постала важна, а ја се више нисам правила важна.

Прву тројку добила сам у четвртом разреду. Било је то на писменој вежби из српскохрватског језика. Знате, то су оне слике без речи о којима је требало да се напише прича. На сликама је био дечак који је удицом из реке извадио стари лонац, а ја сам написала да су људи лоши, јер загађују природу. Учитељица ми је рекла да не смем тако да мислим, има много добрих људи због којих свет напредује, а само понеки чине понеку лошу ствар.

        Од тада  ја волим људе. Стварно, мада, можда и из страха да поново не добијем 3. Ето, коју моћ има добар учитељ.

Касније сам наставила да пазим на природу и волим људе.

       Није тад било пуно корпи, тек понека, јер није било ни пластичних кеса и флаша, ни шушкавих кеса, ни лименки.... а оно мало папира чувала сам у џепу и повремено га празнила. Чак сам и неке другове томе научила ... сами су ми говорили: „ знаш кад год видим неку корпу ја се сетим тебе.“ 

       О саставима на тему екологије добијала сам и награде; за професоре биологије писала сам план рада еколошке секције....... године су пролазиле.... али наизглед ништа се није мењало. Никако ми није било јасно како један паметан народ не може да схвати да лепо лепше од ружног, па му је окружење такво какво је.

      Онда сам пре 5 година решила да у продавницама и на пијаци не узимам пластичне кесе. „Како нећеш, па џаба је.“ – чудили би се продавци. „Имам платнену торбу. Чувам природу“- одговарала би им „3 кесе дневно мање, годишње око 1000 кеса мање,,,,, то је брдо ђубрета мање.... и то само од мене“ – објашњавала сам им занесено. а њихов поглед је говорио „још једна лујка више“. Можда бих зарадила неки динар да сам своје идеје уновчила, тек нешто касније и Министарство екологије је почело бојажљиво да пропагира идеју о повратку платнених торби и укидању пластичних... али све је то тако споро и неприметно........

     Недавно улицом угледах жену са дететом у колицима како баца папир ван канте, па реших да се понашам европски: „Молим Вас баците папир у канту за отпадке, да нам град буде чист.“

           Жена ме кратко погледа па гласно рече: „Ма, једи г......“

П.С.

Пре неколико дана видим иде испред мене један дечачић из комшилука,. Једе нешто нездраво из оних великих шушкавих кеса, па кесу фрћ ...на сред пута. Мучим се ја да ли да прећутим, јер може да ме гађа каменом, али ми ђаво не да мира, можда ће се ипак некад сетити мојих речи, па му се што мирољубивијим гласом обратим: „Немој да бацаш  ту. Баци у канту да нам улица буде лепа“. И док сам сва претрнула очекујући псовку, дечак се окрете узе кесу и рече : „Извините“, па је поднесе и баци у канту. 

Ето и то се дешава: Једна шушкава кеса ми улепша дан, а ја се у том тренутку сетих своје учитељице .  

Непријатељи својој деци

pitija | 31 Maj, 2013 10:05

Сваке године почетком јуна почињу да цветају везе и везице a по потреби пуни процват доживе у августу;  понеке се одрже и у септембру.

Наши драги наследници здрави, прави, ко од брега одваљени, који волу реп могу да ишчупају, који све знају и од сваког су паметнији, зато ваљда целе године ништа и не раде или наше слатке наследнице којима је главна преокупација наћи фрајера за забаву или удају, своје време проводе у неуморном шминкању и куцкању порукицапа – једино у чему су успешни је ређање јединица.. А кад враг однесе шалу, на сцену ступају брижни родитељи да им то поправе – на овај или онај начин, са овим или оним изговором.

И уместо да по оној народној „узму мотку и науче га памети“ без стида и срамоте, траже фаце да ураде оно што њихови наследници ницу радили целе године.

Кад боље размислимо нису криви они који окрену телефон, већ они који то од њих траже. Јер , где је тај родитељ био целе године?                         

 Где су били на почетку године, или током године па да попричају са својим дететом, или га мало дисциплинују, да обиђу школу, питају професоре, можда потраже савет стручних лица, па ако треба потраже професора да одрже неки додатни час ако је градиво пропуштено. Целе године родитељи као да забораве на своју децу, сете се тек кад је касно и кад свако треба да сноси одговорност за свој (не)рад – Није то љубав драги родитељи. И на грешкама се учи - и тако се постаје човек .

Веза везу стиже, па после веза за оцене иду везе за упис у жељену школу или дом! И тако они опет заузму место које им не припада и буду онде где нису заслужили. Е то није добро.  А онда без стида и срама  гледају друговима и професорима у очи и корачају као да су постигли нешто велико у животу. Неки чак почињу да их гледају са уважавањем и да им завиде, а стид и савест полако нестаје и све се тумба - наизглед. Али за све постоји време.

Живот је довољно дуг да све дође на своје место и ....дође време да се наплати дуг. Све што се добије мора да се заради, то су природни закони – у природи влада равнотежа. Пази се свега незаслуженог.

 Нећете размазити дете ако му пружите неограничену љубав, већ ако од њега очекујете мање од оног што он може да пружи.

     Један частан човек је говорио: такви родитељи су највећи непријатељи својој деци“. Живи били па видели.

Да ли случајност или.....

pitija | 12 Maj, 2013 19:51

Данас сам са мајком ишла на гробље. Понеле смо цвеће, свеће, упаљач, воду, крпу да обришемо споменик оцу. Мислила сам да је то све што треба. Кад смо стигле видела сам да је ветар на гроб нанео прашину, латице сувог цвећа, суве гранчице. Било је ту чак и пикаваца.

-         Их, требало је да понесемо и метлицу – рекла је мајка.

-         Увек нешто заборавим – сложила сам се. Док се мајка одмарала покушала сам руком да скупим смеће око гроба, али безуспешно.

-         Ма пусти то – рекла ми је мајка – Умало да заборавим, иди запали свећу оној жени тамо – показала ми је на други гроб до очевог - Упознала сам је овде, на гробљу......... кад год би ме видела помагала ми је да уредим гроб....., а кад ја дуже нисам долазила сама је чупала траву са нашег гроба. Није могла да гледа kоров, а није јој било тешко да га почупа, говорила ми је кад бих јој се захваљивала. Од кад је умрла, сваки пут јој запалим свећу.

Послушала сам мајку и пошла да запали свећу. Кад сам отворила вратанца кућице за свеће, угледала сам метлицу.

Узела сам je и док је свећа горела за покој душе љубазној комшиници, очистила сам оба гроба. Таман кад је свећа догорела вратила сам метлицу на исто место. Онда смо полако кренуле кући.

 -         Види, комшиница нам је и данас помогла да очистимо гроб. – рекла сам мајци задовољно.

"Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

pitija | 11 Maj, 2013 15:31

Није ме било јер сам слала текстове на конкурсе, али пошто сам тамо прошла незапажено, ево враћам се овде неколицини својим пријатељима који ме читају као и ја њих:

********За Даницу је бања са топлом водом била рај на земљи. Дуго је прижељкивала одмор на таквом месту и жеља јој се коначно испунила.

Већ неколико дана с мужем се купала у бањи незагађенј објектима савремене архитектуре, у базену окруженом недирнутом природом. Око ње је било пуно старих људи који су овде дошли после разних операција, а оно мало млађих гостију опорављало се од разних повреда, најчешће проузрокованих саобраћајним несрећама, па су неки седели у инвалидским колицима.

Окружење старим, болесним чак и неспособним уопште је није депримирало, чак напротив,  све ју је то подсећало на релативност свега, на неумитну пролазност, опомињало, а опет охрабривало да док год је човек жив, увек ма како било тешко и лоше постоји нада. Осећала се итекако живом и хтела је због свесности себе и пролазности, максимално да ужива у благодетима тренутка.

Базен је био увек пун, али Даница је примећивала само пријатност топле воде, зеленило око базена и плаветнило високо изнад. Ипак поглед су јој привукле штаке ослоњене на столицу поред базена, па је наставила да гледа у том правцу не би ли открила чије су. Ускоро је угледала како их лагано, држећи се за ограду док излази из базена тачно утврђеним покретима узима једна жена. Иако је имала преко 60 година била је још увек витална; а по држању чак и кад је држала штаке видело се да је госпођа; дамске манире јој ни болест ни старост нису одузели. Сваког дана у исто време, сама, ослоњена на штаке долазила је до базена, полако их остављала поред и лагано држећи се за ограду улазила у воду и после тачно одређеног времена излазила напоље. Ти покрети били су рутина; тај ритам постао је смисао њеног живота.

Бања је била пуна, али сви су лагано као река текли не угрожавајући једни друге, по неписаним правилима, која произилазе из неопходности живота. Млади, здрави из краја имали су базен само за себе у вечерњем термину. Све је тако организовано текло годинама својим уобичајним ритмом.

Једног дана уз галаму и смех како то само зна безбрижна младост, на базен је дошло неколико младића и девојака. Надјачали су пријатну музику са разгласа не само својим гласовима, већ и праском својих тела у воду. Прскање воде их је још више радовало па су почели да се прскају, а један младић је изашао и поново скочио. Остали купачи понизно, без речи почели су да се склањају, само су им лица постала озбиљна и намрштена. Младића то као да је забављало, као да је хтео све да казни и истера из базена. Попео се на рамена свога друга и опет скочио. „Јеси ли нормалан? Шта то радиш?“ – вриснула је госпођа и надјачала све. „Пре месец дана оперисала сам кичму. Скочио си баш поред мене, могао си да ме повредиш.“ „Ти си луда. Што се купаш овде, за вас болесне су базени унутра.“ – љуто је одговорио младић. „ Овде је забрањено скакање.“ „Ма ко ће нама да забрани. Ми смо одавде и можемо да радимо шта хоћемо, а од вас старих и болесних немамо где да се купамо. Заузели сте нам целу бању. „Ти си страшно некултуран“. „Ако ти се не свиђа што си дошла овде, теби  је место у  старачком дому, пусти нас младе да живимо“ – друштво око младића сад се увелико забављало, па је младић опет скочио. „Престани да скачеш, зваћу обезбеђење“ – из њених уста вриштао је страх, увећан до панике. Остали купачи су ћутали, збуњени, затечени, неспремни. Младић је био у друштву које га није спречавало да чини то што чини, чак су га и подстицали својим смехом одобравања;  жена  је била сама, немоћна. Бежећи дошла је до излаза, узела штаке и брже него обично отишла до места за обезбеђење. „Ха,ха  види бабу како скаче. Пази да ме не уплашиш. Чувар је мој рођак“ – смејао се младић моћно, а за њим смејали су се и остали из друштва.

Лепота дана распрсла се у безброј капљица воде коју су млади пљускали око себе. Девојке су се смејале и кружиле око младић који је очито постао њихов јунак дана.

Даница је била на безбедној даљини, али се осетила  пониженом више него она жена. Базен је био пун, а НИКО ништа није урадио, ништа рекао. Да ли сви мисле да би то било узалуд, па је боље и не покушавати ништа, или је најбоље окренути главу и правити се да не чинимо ништа, јер ништа нисмо ни видели? Или је можда најбезбедније себе убедити да нас се то не тиче?   Даници су кроз главу мисли смењивале једна другу, а бес због немоћи, због разочарања, због издаје постајао је све већи.   

У једном тренутку испред себе је угледала младића: лице му се нагло уозбиљило, нервозно се окретао око себе, а онда заронио. Даница је погледала у правцу одакле је дошао и на ивици базена угледала жену са чуваром. „Сад је био ту.“- гледала  је у воду, а њен поглед одавао је страх: понижена испашће још и луда. Чувар је разговарао са осталима из друштва. Сви су били озбиљни, помало уплашени а малопређашња надмоћ  и одушевљење истопили  су се на сунцу.  И опет нико ништа није предузео, као да се све то десило давно пре и да су на то сви заборавили. Затечена у тренутку, бесна на равнодушност Даница је високо подигла руку изнад воде, махнула чувару да је види, а онда прстом показала на младића који се крио испред ње.

Док је младић покуњено излазио из базена пришао јој је муж и рекао:“Зашто си то урадила?“- био је забринут. „Зато што мислим да тако треба. Зато што кад је био такав јунак нека сад прихвати одговорност за своје поступке. Зато што ако се тако нешто мени деси, хоћу да верујем, да ће неко ипак да ми помогне.“ – рекла је одлучно,  бес ју је још држао, али плашила се. Итекако се плашила. Оно што се десило још више ју је забринуло:

Младић је на ивици базена, мокар у купаћим гаћицама, понизно савијен испред чувара  деловао жалосно, а речи су биле још срамније: „Нисам само ја скакао и они су“ – показао је на своје другове. „Нисмо. Ми смо се само прскали, а он је скакао. И он је вређао госпођу“ – одбрусили су и они њему. Домалопређашње „другарство“ распрсло се као мехур од сапунице..

„Види нас“. – говорила је Даница мужу.- „ Бринем се...... („о да ли смо рођени зли, или смо у путу то постали“ – стих омиљене песме јој се однекуд сам јавио)........ међу старијима  нема ни одважности, ни саосећања, ни самопоштовања......међу младима нема ни пријатељства, ни чојства ни јунаштва. Ако младима не поручимо оно што нам је дужност, све ће нас убити нечињење. Све било у реду да му је неко још  на почетку рекао да то што ради не само да није лепо, него није ни дозвољено. Младић је још голобрад,  треба и његову душу заштитити од лоших речи и погрешних дела.“

 Нико не жели да остари, али неће остарити само онај ко млад умре; а пошто се ни смрти нико не радује, преостаје нам да чувамо себе у младости за добру и поштовану старост .

„Село гори а баба се чешља“

pitija | 15 Mart, 2013 17:53

ovo objavljujem tek da me ne zaborave prijatelji sa bloga

(ово сам писала 13.01.2010.)

Крај 2009. је лепо почео: укинуте визе. „Нема визе, нема кризе“.Одушевљени коментатори питају младиће и девојке, шта за њих то значи а они одушевљено  одговарају : „То нам много значи. Моћи ћемо да путујемо.“: пандемија рецесија или да употребим лепше речи – свуда криза, а наши млади се радују што ће да путују......

Ми фабрике скоро да и немамо више, оно мало људи што је остало запошљено у јавном сектору свакодневно очекују да ли ће добити отказ или ће имати јачу везу од осталих па да ту и остану. Цене велике - европске - господске а плате сељачке - мале - српске.. Избор производа у продавницама око нас велики, а у нашим новчаницима јад и беда. Није ни чудо да се највише купују производи у продавницама са кинеском робом.

Више би ме обрадовала вест да је фабрика за производњу здраве хране отворена у неком нашем питомом, напуштеном селу; више би ме обрадовала вест да нас у извозу ткз.“нашег бренда“- ајвара нису претекли Словенци. Можда су то урадили док је наш народ жељан путовања чекао боље дане па да се спакује торбе и отпутује . Више би ме обрадовала вест да се поправио просек оцена у ЕГШ“Никола Тесла“ . Знате ли да у тој школи која носи име једног од најзначајнијих Срба, има одељења са свим негативним ученицима – да има одељења где поједини ученици имају двојку само из владања?!?!. Или ако просек, тј. знање наших ученика ипак не може да се поправи а онда да се бар та школа не зове више Никола Тесла, ( грех је према том великану ) већ нпр. Стјепан Месић или Бил Клинтон. И друге вести би ме обрадовале али доста о томе; да се вратим путовањима. Желим да подсетим да за путовања треба пун новчаник. За пун новчаник треба добра плата, за добру плату треба добра струка или занат, па онда није лоше да се зна и неки страни језик, а ми смо у завади и са нашим матерњим језиком.

Сећам се да је неко рекао да је грешка у нашем васпитању младих што их учимо да смо ми најпаметнији народ, да је наша земља врло богата природним богатствима, а младе Јапанце  уче да је њихова земља сиромашна и да они морају много да раде. Наше васпитање је отишло у своју противуречност, па смо стигли довде где смо сада: нисмо се много трудили ни бринули о ономе што имамо већ смо га расипали, поткрадали, уништавали, а Јапанци су постали највреднији народ на свету. Хајде да сада учимо од бољих или да се присетимо својих најбољих – Доситеј Обрадовић, наш први министар просвете је давно рекао:„Књиге браћо, књиге, а не звона и прапорци“.

И да се још једном вратим на путовања. Па ко је против путовања?!?!, али како би Шојић рекао:“Полако бре с та путовања.“ Потрошићемо и оно мало девиза што имамо. По статистици у свету само 5 – 15% људи путује и то зна се ко: онај богатији, успешнији слој, приватници, предузетници, научници, спортисти, уметници..... њима ова вест много значи а осталима...... чак и одлазак на „привремени рад до пензије“ није више могућ - рецесија је у целом свету..

Зато млади пре него што почнете да пакујете торбе и „уживате путујући по свету“, обратите пажњу, да ли сте заслужили то путовање, да ли сте добри ђаци, спортисти, успешни уметници, млади проналазачи, да ли ће због ваших 5 дана путовања родитељи бити у дуговима целу наредну годину. У супротном може да буде по оној народној „село гори а баба се чешља“ .

********

П.С. 15. март 2013.

У међувремену студенти из нашег града и они који студирају овде ишли су у Беч. То је требало да буду они бољи по успеху, али и међу њима се поткрали они који су одмах у хотелу поломили огледало – 100 евра, аларм за пожар 300 евра итд итд. много ми болно све да пишем,  зато нисам хтела пуно ни да слушам о тој екскурзији   ( Наравно вредне Бечлије су то одмах наплатиле, а наши студенти су се тад академски расплакали, јер немају пара да плате штету коју су направили???? – изгледа навикли само код куће да руше и ломе без одговорности).

Болно ми било и да слушам како је Беч леп и уређен град, јер кад погледам само какави су наши градови искрено, много ми тешко?

Пре месед дана хтела ја да се понашам европски па се жени која je гурала колица са бебом и бацилa папир ван канте , културно обратим да не прља улицу у којој ће њено дете да расте, а она ме кратко погледа па гласно рече –

Ма не једи г.... .

Mи смо леп народ, а живимо у ружном окружењу.

Паметан смо народ, а глупо се понашамо и радимо.

И тако, ма колико се трудила, ја ништа ново не могу смислити, све је већ одавно речено........:

Можда би ову тему могла да назовем и „ у сваком кукољу има жита“ или „седи ди си , јер ни за ди си ниси.“  

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Не волим да идем лекару

pitija | 12 Februar, 2013 13:22

Не желим да критикујем, али морам да похвалим

Не идем често лекару. Стварно. Лечим се по рецептима наших бака. Не, немам ја ништа против доктора, само знам да је данас све теже доћи до њих(  ја као лисица из басне: кад није могла да дохвати грожђе, онда јој и не треба). Што је нас мање ( бар тако кажу статистике – прети нам бела куга ) а лекара све више ( идите на Завод за запошљавање ако ми не верујете), све су веће гужве у Домовима здравља. А наши у министарству стално мозгају и стално предлажу нове мере, али нешто не иде па не иде. Ето наш Дом здравља је пун осмеха, оно јес да је то само реч на обавештењу „осмех ништа не кошта а пуно вреди“, али не знам коме је то упућено: да ли то треба да се болесни осмехују медицинским сестрама (ма ком болесном је уопште до осмехивања), не би ли их умилостивили да нас пусте до доктора. Или се то односи на осмехе среће кад болесни после силних препрека коначно угледају свог изабраног доктора. Тако сад имамо поред „изабраника срца свог“ и „изабраника здравља мог“.

А можда се то односи на сестре?.....Али,не, на њих се сигурно не односи – ем су им мале плате, ем да се осмехују за џабе, то стварно не иде.

        Можда је боље уместо оних крупних црних слова да се одштампају смајлићи, још ако може у боји....то би био пун погодак.

Но да вам испричам мој случај:

После 10 дана главобоље, због које сам удавила све у својој околини причајући о свом случају и тражећи спасоносни лек и због које сам потрошила силне паре на све могуће лекове које су ми препоручивали, није ми преостало друго него да потражим помоћ лекара. Хтела сам да одем и код приватних лекара, али код кога : које анализе да тражим у лабораторији, да ли да одем до реуматолога, неуролога, очног, или можда код гинеколога. Сви они су долазили у обзир с обзиром на моју болест. Пошто толико пара ипак нисам имала, удахнула сам дубоко,скупила стрпљење да издржим све што ће ме на путу ка оздрављењу задесити. Прво је требало пронаћи изабраног. Изабрала сам жену, не због савремених трендова, већ зато што су у Медицини рада где ја припадам оба доктора биле жене. Срећа моја да ту припадам, јер нема гужве. Изабрала сам ону докторку која ми се уклапала са сменама на послу. Спремна да чекам 2 сата, завршила сам за 30 мин, односно добила сам све потребне упуте. Било је већ 18 00 сати, али ми је љубазна докторка ( и име јој је Весела ) рекла да одем до неуролога који ће сигурно одмах да ме прими. Потрчала сам до неуролога, али кад год журим иде споро. Строга сестра ми је рекла да може да ми закаже - тек за месец дана?!?! Сва моја објашњења остала су неусвојена, одлучна сестра остала је при своме. Да не заборавим да кажем да је чекаоница била празна. Онда је изашла докторка( деловала је прилично уморно) и у пролазу ме ипак саслушала :“Сад не могу да те примим, али дођи сутра у 16 сати“, а сестри додала да ме убаци у термин једне пацијенткиње која је отказала. Није било више од 18 и 30 а радно време је до 20 00, али докторка је заиста деловала уморно. Издржаћу до сутра. Успут сам отишла до физијатра. Никог у чекаоници, пише: радно време до 20: 30 – била је среда; сестра ми је заказала за понедељак – кроз шалтер сам видела да је за сваку смену већ било уписано по 5-6 имена. Али ја спадам у дисциплиноване пацијенте ..... Љубазно сам се захвалила- понедељак и није тако далеко, могла сам и горе да прођем.

Вратила сам се до опште праксе па ми је докторка на упут дописала „cito“ – што ваљда како ми је једна колегиница објаснила значи хитно.

Сутрадан је на моје изненађење све ишло као по лоју. Неуролог ми је дао ињекције против болова и упуте за очног и за ренген врата. Већ ми је било лакше. Лагано сам отишла до очног – нормално да закажем. Опет је било око 18 00. Никог у чекаоници. Чуло се само како сестра и докторка причају. После 10мин изашла је сестра погледала упут и довикнула докторки:“Имамо једну жену. Можете ли сад да је примите, или да јој закажем?“

Преглед је био готов за 10 мин.

Супер, још само да одем да видим где треба да снимим врат и да закажем и за неколико дана ја сам завршила.

У чекаоници никог, у ходнику чистачица. „Извините, кад раде, треба да закажем?“ „Позвоните, ето имате ту звонце“. „Видим, али ми је мало незгодно, да се не љуте што их узнемиравам“.“Ма звоните Ви слободно, зато звоно и служи“. Изашао је насмејани млађи човек. „Само да питам, кад могу да закажем?“-понизно као и сваки болесник, питала сам.

Погледао је упут и на моје изненађење рекао:“А зашто да заказујем нешто, што могу одмах да у радим?“ „Штаааа!“ – зинула сам у чуду. Ово да доживим у земљи Србији данас, е то не бих веровала ни у сну!?! Јесте да је наша изрека „што можеш данас, не остављај за сутра“, али друга су то била времена. Тад још нисмо измислили заказивање.

Док сам ја сва срећна понављала :“Данас је мој срећан дан“, љубазни техничар је завршио снимање. С осмехом на лицу да ли због моје радости или зато што је просто такав испратио ме је до врата. У истом расположењу сачекала сам да платим снимање. Али авај, осмех ми је замрзла истог тренутка кад се однекуд појавила, строга, дотерана сестра; мене није ни погледала већ се окренула младом техничару и као учитељица прописно га преда мном искритиковала:“Зашто си примио жену кад није хитан случај? Шта ће сутра да каже начелник кад види шта си урадио?“

Занемела сам. Покушала сам у глави да нађем разлоге за такво понашање и ма како се трудила ништа ми није било јасно:  у првом тренутку сам се постидела што имам  „само“ главобољу, много би ми било пријатније да сам сва поломљена ( схватила сам да су то хитни случајеви); схватила сам  и да је узалуд да кажем да је на упуту који је остао код физијатра писало хитно, а да је на овом то случајно изостављено; питала сам се да ли можда немају довољно снимака, па сам се осетила кривом због тога – да ли да одем негде и купим да имају за хитне случајеве; жао ми је било човека који је због мене добио критику – а у најмању руку би требало да буде похваљен – а није уопште деловао као неко ко је неодговоран па ради непромишљене ствари, чак супротно. На крају сам се запитала и какав је то начелник кад има овакву заштитницу. Имам довољно година током којих сам срела много секретарица које брину о својим директорима више него о мужевима и рођеној деци, иако већина не тражи то од њих. Сигурна сам и да је и овај начелник способан да сам искритикује сваког ко то заслужи и нема потребе да то чини неко уместо њега – иако не знам човека сигуран сам да је својим способностима заслужио то место и да му није потребна оволика и оваква „заштита“.

И док су мисли муњевитом брзином пролазиле кроз моју главу, трудећи се да нађем чаробну реч, поново сам постала јадна и понизна; скупљена у свима добро познат положај пацијента и тихо трудећи се да сачувам бар мало достојанства само упитала:“Зар се овде кажњава љубазност?“  

Строга особа у белој униформи и даље није обраћала пажњу на мене, само ми је треснула књижицу, а ја сам се што је могуће тише и што је могуће брже удаљила.

Вече је било пријатно па сам осетила потребу да  прошетам онолико колико је било довољно да сакријем и смирим свој шок.

“Да ли ће да га казне?“-питала сам се „Али зашто?...Ја морам о овоме да испричам још некоме.......Унутрашњи глас ми је говорио: Морам да га похвалим......... Написаћу причу о овоме што ми се десило....Мислиће да сам чудна, блесава....Нека, ипак хоћу.....ако то не учиним нестаће и ови појединачни трагови љубазности и нормалности.“

Сутрадан сам отишла по резултат. Одахнула сам, јер је као што сам и очекивала на шалтеру била друга сестра:“Молим Вас, само да Вас питам: како се зове техничар који је синоћ радио? Морам да га похвалим, био је дивно љубазан.“-питала сам је.

„А то је Саша, доктора Делимира син“.-љубазно ми је одговорила.

Сад ми је јасно.

 Ово је мали град и сви су чули за доктора Делимира – кажу био је природан, непосредан, народски човек - иако доктор. И непогрешив дијагностичар. Нисам га упознала, али чим су сви чули за њега, значи да је био добар - јер добри се памте.

Ето , доктор је добро васпитао свога сина. Свака част - “Са оца је остануло сину“, по оној народној.  

Не желим да критикујем; већ сам заборавила све који то заслужују ( па и строгу и „важну“ особу у белом), али морам да похвалим оне који се издвајају и не пристају на малодушност и малограђанштину и све остало „мало“, јер заслужују да се памте – а ово је мој начин и моја захвалност.

П.С. Данас( а то подразумева последњих неколико година) моја мајка устаје у 04:00, да би око 05:00 предала књижицу, па се врати кући, па иде опет око 10:00 ( изгубила је ред пошто је докторка била на одмору,.. на усавршавању,... на боловању итт). Колико пута ми је рекла да је тог јутра била 16. а примају само 15, па је опет сутрадан морала све испочетка. Моја мајка је била дивна, велика жена и добра мајка, а и сад је, колико јој то Паркинсонова болест дозвољава, још се бори док онако погрбљена ситним кораком, мрачним улицама жури, заобилазећи псе луталице, а ја се тешим да је то кретање добро за њу, тешим се да је лакше њој да устане( па ионако пати од несанице) него ја да чекам, јер радим.

А моја ћерка завршава медицину и љути је моје „народско“ лечење и неодлазак лекару: „Зашто ти не волиш да идеш лекару? Да ли се ти бојиш?“ – питала ме је. „Да, - можда је то и страх од оног осећања који имам у чекаоници“– страх да ћу сваки пут да се осетим јадно и да нећу моћи да поднесем толику безобзирност и несаосећање блиских ми бића, који прихватају лош систем, а због тог система који ни њима са оне стране шалтера, ни нама „малим“ са ове стране не одговара, па зато постајемо лоши и једни другима туђи.

Само нешто ми је тужно око срца „мора ли баш тако“ и није ваљда да никог није брига? Могла сам да сам хтела да нађем везу, али то није мој стил, то ми је „остало од оца“.

ГЕНИ

pitija | 03 Februar, 2013 23:29

Није смела да мисли на оца иако је он стално био у њеним мислима. Свако даље удубљивање болно ју је гушило. На гроб му је одлазила ретко, само кад је морало, због обичаја. За њу, њему тамо није било место. Он за њу ни после 4 године није био тамо где су мртви, већ тамо где је живео и где је све  подсећало на њега; једино се није видео. Оставио је много драгих успомена, ствари за сећање и понос, све оно што је сам, трудом, радозналошћу и жељом за учењем створио. Корачао је усправно и поносно, са осмехом, скоро детињом благошћу и лавовском спремношћу да ако затреба својима пружи заштиту, онако како је он желео, а није добио од свог рано умрлог оца. Штитио је и све недужне, због чега је често испаштао, али је тако својима оставио успомене за понос. Ничег у његовом животу није било ни за стид ни заборав. Поред безграничне благости на њега је подсећала и посвећеност прво деци, па онда унуцима, а уз све то посвећеност раду и хуманом друштву какво је желео и за своју и туђу децу. Потпуна, искрена и скоро наивна посвећеност. Такав је остао и кад су дошла нека друга времена, неке друге вредности, нека друга мода. Можда су му се због тога неки чудили, можда и подсмевали, али су га ипак поштовали. А можда је том својом искреном наивнишћу и вером у добро неке успео и да поколеба и увери да је то могуће- само да је било више таквих.  Један наш песник је рекао: „ако чујеш да сам умро, не веруј, јер ја то не умем“. У његовом животу није постојала та ружна реч - смрт, ни страх од ње. Зато она није веровала да је њен отац умро.

Њени ученици су јој често говорили:“Извините, али Ви сте много наивни. Сад су друга времена и цене се друге ствари“. Рођени касније, у времену отимања и суноврата свих благости, честитости и саосећања, другачије су размишљали. Друге су књиге сад биле у моди, други филмови, друге песме. „Свако сад мисли само о себи, не види друге ни кад би се сударио са њима и никог више није брига ни за кога“ – говорили су јој, а она им је причала лепе свевремене приче о доброти и љубави међу људима, о хуманизму и раду. Слушали су је и као да се колебају питали: Такви сте само Ви, друге је баш брига. Нема више доброте“.  А она им је одговарала:

“Али ја мислим да си и ти добар и знам још пуно добрих људи, а доброте вреди много више - то је само ствар избора. И знаш шта: ја више нисам тако млада; имам велико искуство, а наивност није моја мана већ мој избор.“

Њена мајка, необразована, али бистра жена, често је била центар приче у друштву. Умела је тако лепо да забави окружење, да се нашали на свачији, па и на свој рачун, па су је многи волели и радо долазили код ње на разговор и разбибригу. А и савет и подршку. Како се само поноси својом оштроумном мајком која због пара у то давно време није завршила неку високу школу, али и овако је без дипломе умела да помогне сваком коме су савет и утеха били потребни и још увек то може. Деси се понекад да се посвађају, ваљда као свака мајка и ћерка, око безначајних ствари, али кад наиђе нешто озбиљно, нешто што боли нико не уме тако лако да утеши као мајка, да подигне и посаветује. Иако иза сваке стоји много година искуства и мудрости, њој њена мајка остаје увек најбоља подршка

„Ти си добра жена“ – рекао јој је једног дана поштар - „увек си насмејана“, образложио је свој закључак баш у тренутку кад је хтела да га пита на основу чега је то рекао. Хвалила је и дивила се људима из окружења, колегама који су добри организатори, рационални, прецизни, систематични и често се питала шта је њена јача страна. А ученици су најчешће на разговор долазили баш код ње, и најчешће после разговора одлазили са осмехом и захвалношћу. Осећала је и била често задовољна собом, јер је у себи препознавала искрену моћ саосећања.

Њена баба по мајци била је тиха, нежна, повучена и блага жена. Рано је умрла од рака; а рак се кажу добија од бриге. Не сећа се много своје бабе, али по причању своје мајке, зна да је баба била изузетно брижна и добра особа.

 Деда је био крупан човек усправног држања, весељак, бистар, кога су деца највише памтила по причама. Славио је славу, али је волео да прича о свецима и њиховим манама. Тако је засмејавао децу, ослобађао их од страха, а свеце и традицију приближавао унуцима..

Било јој је жао што те приче неко није записао, па је зато она своје писала за оне кога буду занимале, за будуће унучиће. Мада.... њене су приче више биле сетне, као и она кад је обузме туга. А била је често тужна, јер тако ваљда следује свима чији је избор благост и наивност. Пригрлила би тугу, пустила је да исцури кроз сузе, приче или слова, а онда наставила даље. Да је неко питао какав јој је живот, без размишљања би рекла: леп, иако је много пута пала. А сваки је пад после неког времена откривао поуке и дарове.

Деде по очевој линији се није сећала. Убили су га младог. Кажу да је погинуо недужан, због наивности, јер је веровао људима.

Њена баба по оцу, била је жена вучица. Толико трагедија је прошло кроз њен живот, али осмех јој са лица ништа није надјачало. И веру у добро и пожртвованост која ју је и у најтежим тренуцима чинила срећном. По кршу и камену, ишла је боса километрима до манастира, да за најмлађег, болесног сина донесе свету водицу, како би у мозгу шизофреног настао мир. А када је тај мир нашао једне зоре кад га је покосио камион, баба је опет утеху налазила у уређењу гроба па је често говорила: “Што је мом Топлици лепо цвеће. Нико такво нема“.

Она се чудила како гроб може да буде леп, али живот нас најбоље учи свему што знамо и на чудне начине нам открива разна сазнања, па и сазнање да оно што не може да победи, прихвати и да у животу буде у миру са свим што он доноси. И њена баба је била јача од свега; осим смрти. Али смрт се ваљда не рачуна, рачуна се само начин како то  урадиш кад дође по тебе.

Њени најближи и најмилији, свеједно да ли још корачају њеним улицама, да ли их исто сунце греје, или не, станују у њеном срцу и њеним мислима.

Једног дана, те мисли јој изненада указаше вековну истину о сличностима,  које је натераше да се осмехне задовољно:

То она и гени њених предака живе и даље. Сложно.

         Живот је чудо и треба га живети. До краја. И даље све док иза предака остају потомци..

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb