Gušt i dert

MI MALI VELIKI

pitija | 23 Avgust, 2016 18:04

 ZAVRŠNICA OI me podseti na dan kada je naša mlada fudbalska reprezentacija prošle godine postala prvak sveta - samo za one koji nisu čitali moj prošlogodišnji tekst

Многе ствари волимо или не волимо због некога и нечега. Волим спорт, али већ дуго ми фудбал није важан; због свега што не знам и не желим да знам о њему.

И тако је било све до тренутка док нисам на месту где радим, у средњошколском дому,  приметила неке дечаке заљубљене у ту лепу игру. Сваке године долазе из разних крајева и има их све више. Виђам их како са ранчевима на леђима  по киши, снегу, сунцу иду заједно на тренинг ....  у сусрет својим сновима.  И све су ми дражи. Дражи због вере коју имају, због осмеха којим подносе болове од повреда, због модрица, посекотина,  подеротина, због спремности да „кроз трње дођу до своје звезде“.  Дражи зато што су сањари и радилице, у исто време.

И можда више него ја на њих, утичу они на мене. Прошле зиме звали су ме да им судим на турниру. Због поверења које су ми указали, умало се нисам смрзла. Али нисам смела да их разочарам.

За ово Светско првенство нисам ни знала.  Није било еуфорије, коментара, занесености.  А онда сам тог јутра случајно укључила ТВ- и чула да играмо  финале. Тренутак је био довољан да схватим:

-          Хеј па ми можемо бити ПРВАЦИ СВЕТА?

-          Ех, ми? У фудбалу? Против Бразила?

Бразил?  Кажеш БРАЗИЛ  а мислиш на најбољи фудбал.

-          Хеј, па ово је финале! Зашто да не!  Па имамо исти број играча, играмо по истим  правилима, нема „јачи тлачи“ – овде смо равноправни.

 Нисам баш „видовита Зорка“, и нисам ни сама веровала у то чудо о ком сам причала, зато нисам убеђивала  много друге, само ..... помислила сам, како би нам то пријало, како би било лепо, како би нам добродошло.. И одједном ...... фудбал ми је  постао јако важан.

 Како би нам победа био леп поклон , мислила сам, а плашила се и окретала главу да не гледам.  Ипак смогла сам храброст да гледам довољно да видим да умеју да шутирају на гол, јер како другачије победити , видела сам да имамо супер голмана, јер како другачије сачувати победу,  видела сам да играју тимски, јер фудбал и јесте тимска игра, видела сам играју изразито фер и спортски, што ја највише ценим. Не волим оне којима циљ оправдава средство, који  траже изговоре, који псују кад не успеју, који лажно падају... Видела сам све то и у једном тренутку опет се понадала  : „Хеј па ми имамо све што је потребно да победимо“.   То чудо, та победа не би била само лепа, већ и могућа. Баш тада, при тој помисли десио се  победнички  гол.

-          Тооооооо – скакала сам као кад гледам  Ђоковићеве победе.  – Ми смо прваци света – викала сам са кнедлом у грлу, а сузе сам пустила да слободно иду. Радовала сам се као неко ко због своје земље дуго то није могао.  И није то само фудбал, много је више. 

Има у њиховој победи пуно симболике и поруке, као у успеху Ђоковића, који је почео да тренира бели спорт, племићки, аристократски спорт у време кад је његова земља била најсиромашнија  и најнесрећнија.

 Сада није стоти, није десети, него први.

Има симболике у победама наших ватерполиста, јер потичу из земље чији су преци у првом светском рату највише страдали управо зато што нису знали да пливају, Потичу из земље која до пре неколико година није имала ни 2 затворена базена.

 Видим поруку док гледам нашу децу како играју и певају, занемела пред њиховим талентом, има у победама наших ученика на светским такмичењима у математици, физици, информатици....

Дужни смо да коначно прогледамо, да видимо ту симболику и поруку, дужни да откријемо тај погрешан корак и заувек га избришемо из свог кода..

Знам да своје послове морам сама да завршим, знам да ми због тога плата неће бити већа, ни струја јефтинија, али бар цео један дан ћу имати осмех на лицу и бар један дан нико неће смети да критикује моју Србију. Један дан бићу поносна због своје заставе, због своје Србије, због младића који су после ко зна колико времена ГЛАСНО певали „ја те волим Србијо“.  Један дан мислићу само о лепом!

Волим да будем поносна, недостаје ми тај титрај у срцу и искра у оку. Навикли ме на то још у младости.

Поносна, гледала сам те младиће, сада светске прваке, а мислила на њихове вршњаке . Мислила  сам како је  то  добро због дечака које познајем, због Панића, Симона, Лапића, Најдановића, Максе, Филипа, Глигоријевића, Софронијевића....... зато што и они верују, што својом наивном снагом пркосе свима који одавно ни у шта не верују и који су се одавно предали  па покушавају и њих да заразе својом малодушношћу...

 Пре пола године одушевили су ме и пожелела сам им да једног дана и њих чекамо на БАЛКОНУ.  Балкон, тај симбол снажне и невине љубави Ромеа и Јулије, постао је и нама најлепши симбол  љубави, вере у лепо, у успех и боље сутра. Од скоро ту сачекујемо наше најуспешније спортисте.  Реално,  због свега као да нико није веровао да ТУ може икад да види фудбалере.  А вечерас их баш ту чекамо.

Ето чуда се дешавају, кад се најмање надаш.  Само мораш да верујеш, да сањаш и радиш, радиш и кад мислиш да у теби нема више ни трунке снаге.

Због остварења овог сна, сада су и осталим дечацима снови ближи. Можда и мало другачији. Сада могу својим сновима да додају и  сан да играју у репрезентацији  своје земље, а не само да из ње оду. А ако оду да тамо учине највише што могу за њу, и да се једног дана врате.

Тамо могу бити богатији и опуштенији, али само овде могу оволико и овако да буду срећни, поносни и ...... вољени. 

PISMO - druga verzija GRANICE

pitija | 21 Avgust, 2016 12:51

Granicu i ovaj tekst slala sam na konkurs "Pomirenje" i ništa. Sigurno je bilo i gorih sudbina lepše opisanih.  Više ne šaljem priče na konkurse, ali pišem i dalje i više.  

 Знам, биће их опет.....

за годину, за десет, за сто. Бануће претећи на наша врата и ставиће нас у калупе, сврстати на стране..... на стројеве. Вриштаће о великим циљевима и обећавати велике заблуде. А за све то велико, даћемо тек нешто мало....нешто небитно.... Тек само .....нас, наше наде, снове, жеље и наше животе..  И ћутаћемо тако, немоћни, неупитани погнуте главе и ићи путем којим нас шаљу. Сви...

Скоро сви.

Трајаће то дуго, предуго, али ће једног дана ипак све морати да се заврши.....

            Тада ће једни пребројавати мртве, а други славити....... туђе срушене куће, туђе угашене наде, изневерене вере и изгубљене љубави ( можда и своје).... А разочарани, сломљени, изгубљени шетаће између њих, равнодушно. На који списак ће њих дописати? На списак мртвих или списак победника? Или постоји посебан, за све безначајне, безнадежне?

И то ће ваљда бити то:  онај велики обећани циљ и дотакнута заблуда.

Знам, ако не униште мој, уништиће живот моје деце, мојих унука, мојих пријатеља.

Због моје деце, мојих унука и мојих пријатеља чувала сам ово писмо од једне посебне, мени драге особе, као семе љубави .

То је моја клетва:

Драга моја вољена Гордана!

23.5.1995. Аустрија

Као што видиш по брзини мог одговора, знаш како смо с годинама све „успаваније“, спорије, а срце исто, иста љубав, карактер, ставови.

Знаш да те и сад волим, као и првог пута кад сам те упознала и ја се радујем теби, као човјеку. Немаш појма колико задовољства ми представља ово писање ћирилице, некако као да сам ближа свим твојим просторима, теби, твојој породици, својој старијој сестри у Београду.

Све оно што си ми написала, све је тако људски и твоје, знам да исто мислимо, осјећамо.

Како си ми сад? Шта радиш? Је ли завршена школска година за дјецу, (волела би их видјети). Муж, како ти је? Како су вам породице – родитељи? Свих ових година ја никако нисам престала мислити на тебе. Колико се нисмо видјеле?. Сјетим се кад си само једном долазила код мене, а мој сестић, је плакао за тобом.

И тако, године лете, растављају људе. Сада је тај мали вјероватно добио позив за војску ( Боже, какву?), ти имаш дјецу..... расули смо се, а ја не могу а да не жалим за оним дивним временом, чежњом за свим драгим људима. Чезнем за слободом као прије.

Знам да би вољела неке ствари о мени знати... као да ми је срце дрогирано, па одавно не куца старим добрим ритмом....

Вријеме прије рата је било некако успављујуће, нико ништа није радио, имало се пара ипак..... ја сам у то вријеме још била у вези са Круном, мада уморна, зрела, безнадежна. Он је годинама радио у иностранству, долазио, одлазио, али никада није имао снаге да повуче први потез, да се узмемо. Ја сам измишљала хиљаду других занимања, само да не мислим на године узалудног чекања.

Осјећала сам огроман страх и стид од провинције, људи који су ме гледали као другачију, с обе стране.

У Вакуфу су сукоби између Хрвата и Муслимана настали крајем 1992.год.. Град је био подијељен на два дијела, ћутке. Врло је мало било оних који су се мјешали, а оружја је било све више и више. Ваљда су сви мислили да је све шала и да се од тог не умире....

Ех луде, самовољне главе.!!!! Хвала драгом Богу, да то никада ниси заиста осјетила твоја дјеца..... било је у мом граду три сукоба (1.3.7. мјесеца). У овом задњем је било највише мртвих.... подјељен град, па је било лако одабрати мету. Преко хиљду и по мртвих – вјерујеш ли ми? Толико мојих мртвих ученика, сусједа, дјеце.

Прије тог задњег великог сукоба  Круно је дошао из Аустрије, донио поклона, хране и штикле. Био се наљутио што их чак нисам ни пробала; гдје ћу с њима, цесте пуне блата, рушевина... И тај привидни мир, био је тако лажан, чувале се страже с обе стране. У први сутон ни једног човјека на улици.....и замисли ја сам тад излазила ( била сам у првом, другом мјесецу трудноће). Купио ме и крили се с аутом код непознатих напуштених кућа, надајући се да нећемо налетјети на  мину. Вољела сам га, а и беба је била ту.... Он је мијењао фирму и требао је кад идући пут дође да ме води. До тад мени Муслимани нису хтјели издати пасош ( давали су само одређени број)...... и тада 30.05.1992.ја сам га видјела задњи пут... до децембра.

Како да ти опишем тих седам мјесеци без њега . Стомак је растао, иако смо имали врло мало јести, ни воћа, меса, шећера....скоро ничега. Желиш све, немаш ничега, али не умиреш. Крити се читав дан у кући, слушати пуцње, гранате, чути јауке. У претрчавању, увијек је било мртвих. Моја улица нема 200м а само у њој је било седам мртвих људи ( једна жена трудна, један дјечак). Кад је тај дјечак убијен  моја је снајка имала спонтани побачај ( нигде бабице).. То је све био велики ударац за мене. Плакала сам данима.

Пет мјесеци бити у кући, на улици само на кратко, надати се само горем, изложена погледима искусних жена, као и смрти. Била сам врло мршава, па се није видјело до 8-9 мјесеца.

У септембру, пред крај, сам први пут отишла у Бугојно (пјешице 26км).  Моја млађа сестра ми је нашла неку напуштену гарсоњеру, скупила деке, окречила. Била сам свјесна да се у Вакуфу, у ратним амбулантама не смијем породити. Још тад, мој брат као и већина мушкараца обузетих другим стварима, нису примећивали мој стомак.

Ми смо били без новца, гладни. Сено, сестрић би ишао у јавну мензу и чекао 1кг хљеба за нас троје, два сата. Дошао би, па поново ишао још два сата да би добили неку кашу  што личи на чорбу. То су нам донијели ови луди сукоби, протјерани народи било које нације, који нису ни најмање криви.

За све време ја нисам имала ни један гинеколошки преглед, а када бих била гладна, беба се тако мрдала, тако да сам имала осјећај да ће умријети у мени. Мој плач би личио на врисак, клела сам Крунослава, свој живот.

И тако 15.11. 1993. један школски колега ми је у Бугојну рекао, да ме код куће чека његово писмо.

Била сам очајна, љута. Четири дана ме сестра молила да идем. И пошла сам сама, са стомаком и документима. Био је петак 19.11.1993. хладан дан, а ја сам без престанка пјешачила преко брда. Ни једног човјека, животиње. Оборене главе долазим на задње брдо прије Вакуфа. Тад ми један војник рече да ми је ујак погинуо од гранате. Била сам пред његовим селом и морала сам ући.... Крила сам  стомак, а и кандила хвала Богу нису давала јаку свјетлост.. након сахране сачекала сам брата и пошли смо кући.

То ми је био задњи повратак из Бугојна, четврти. То је био пут очајника, дављеника, самртника.

Брат је тад већ сазнао, био је фин, није лошу ријеч рекао. Опрезно ме водио кроз разрушено село, мраз стегао, пазио да не паднем. Пред улазак у град морало се трчати између празних простора. Дошли смо добро, кућа у тами, шкиљаво кандило, али писмо нисам затекла. Отишло је  у Бугојно.

Тек мјесец дана касније  чула сам вијест од  Круна.

Син од мог ујака је био на стражи у хотелу, а само мало даље у пошти били су Хрвати. Тако су се између препуцавања, дозивали, па је Круно њега зовнуо и овај му обећао да неће пуцати . Ја сам дошла у пола шест (мрак).... Кад смо се срели био је у војничком одијелу, мирисао  на духан и пиво. Пољубила сам га, војници су гледали нијемо из таме (неки мрзили, неки вољели), а он ми је пипнуо стомак. Шапнуо да пређемо улицу, а ја сам му рекла да не смијем због свог рођака – да га не излажем неприликама, а и да они који у том моменту не знају за нас – не би пуцали.

Мој добри рођак није ни тад видио мој стомак. Благонаклоно је рекао да ако хоћемо да се видимо, можемо и исто вече у пола један ноћу. Пристала сам, морала сам. Рекла сам Круну да ми  за 15 дана излази термин за бебу, да сам рх (-). Он је шутио, отишао питати главног ..... мој брат је направио договор с наше стране, а Круно с друге и ми смо се  у пола један ноћу видели испред хотела. Мукли тајац.... наши кораци, хиљаде комада стакала.... наши кораци, пажња да не налетимо на мину с обе стране.... Мој брат је остао силно забринут.

Ушли смо у пошту, Хрватски војници, моји ученици, драге особе – само друге ознаке на рамену....Боже мој, који апсурд.!!!!! Многи су ме дочекали срдачно с љубављу.

Били смо мало код његове сестре (свега су имали јести – воћа, сокова, уместо кандила – батерије) и рано ујутру прешли границу БиХ и Хрватске. Крунов колега ми је набавио хрватски пасош неке жене с визом, (мој као  изгорјео) па сам тако прешла преко неког мањег прелаза у Словенију и Аустрију,.

Сад живимо овдје невјенчани, више с неслагањем него с миром. То што је био у рату и видио пуно мртвих га не оправдава да тако мрзи Муслимане; нити сам ја пуцала, нити сам крива за све глупости које су се десиле. Још се волимо, мада му тешко пада мој идентитет. Волела бих када би могао бити атеистата, па заборавити вјерске притиске других.

То је „укратко“ све. Сад отприлике све знаш. Овдје је љепа околина....али јебо ти све кад немаш свог брда и куће, своје родбине и пријатеља.

Немој НИКАД ЗАБОРАВИТИ ДА ТЕ ИСКРЕНО ВОЛИМ. Пољуби дјецу!

  Азра“

***

Знам, биће их опет.

            Али, знам....... биће и неког попут нас, да им све поквари.... да им мржњу понизи......... и учини смешном.

PRODAVAČICA

pitija | 19 Avgust, 2016 17:54

У близини једног тек започетог градилишта биле су две по величини осредње самопослуге.

Радници , њих петнаестак, неколико дана ту су куповали доручак, а често и намирнице за кућу. Неколико њих је куповало у једној, неколико у другој, па  повремено мењали. У природи је људи да буду радознали, да ли је нешто ново стигло, шта је у једној боље него у другој..

Кад је изливена прва плоча за темељ велике стамбене зграде, која је требало да има неколико спратова, на градилиште је дошао  и млади газда. Радови су одмицали брже него што је очекивао, јер су они пословали као породица. Газда их је увек после доброг посла добро чашћавао, а они су то ценили, јер им ни дневнице нису биле мале. Били су већ добро познати у граду по најбољем квалитету градње и  уживали су углед и поштовање.

А радници су највише  ценили то што и млади газда с њима ради и помаже где год треба, иако има факултет. И тог дана је помагао, а кад је дошло време паузе , онако прашњав  и уморан ушао је у једну од те две самопослуге. Хтео је да купи намирнице и пиће  и додатно  части своје раднике..

Стрпљиво је стајао на каси чекајући ред. У тренутку кад је стигао на ред, продавачица га је погледала онако умазаног од малтера и прашине и  нељубазно рекла да је њена каса затворена и да пређе на другу.

Без речи се упутио  ка излазу и ушао у другу самопослугу. Кад се продавачица вратила с паузе  видела је код касе остављене две корпе препуне намирница и пића..

Од сутрадан  сви радници су куповали само у једној самопослузи.. Нису више имали недоумице шта једна има боље од друге.

До краја изградње,  остало је још доста времена.

СРЦЕ СЛУША УВЕК САМО СЕБЕ!

pitija | 17 Avgust, 2016 13:20

Старија жена гледала је са сетом и пуно љубави младу девојку која је поред ње плакала..
Љубав, ах љубав. А лепо јој је говорила да то није ни права, ни узвраћена, ни добра љубав. Девојка није послушала њене савете ...... и сада је патила.
Старија жена је није осуђивала, а није могла ни да је утеши. Нема речи којима може да се утеши рањено срце. Само време може да зацели рану. 
Сетила се како су некада давно њој давали савете. Није их слушала. Срце је терало по свом. Тако је и она доживела непријатно искуство. 
Знала је да ће кад рана зацели, млада девојка из свог непријатног искуства извући поуку , а једног дана даваће новим младим девојкама савете.
Даваће савете које будуће заљубљене девојке неће слушати.
Срце слуша увек само себе. 

NIKAD NE SHVATAJ LJUBAV ZDRAVO ZA GOTOVO

pitija | 16 Avgust, 2016 18:11

Некад давно десила им се љубав.
Била им је тако важна, лепа и драгоцена.
Некад је волео да је слуша док прича. Увесељавала га је тим својим причама о разноразним сасвим обичним стварима и осмехивао се док ју је гледао. 
Она је волела тај поглед којим ју је гледао док је ћутао... 
Некад ју је волео због неспретности и штитио је.

Била је срећна што је баш он њен заштитник ..и сигурна, јер јој није дао да падне.

Некад је поред ње био најснажнији и највећи, а она посебна и другачија од свих.
Некад су све решавали заједно.
Некад су се разумели и без речи. 
А кад је говорио, биле су то најлепше нежне речи, које никад пре није говорио.
Некад га је миловала, ко што никог и ништа није и причала најлепше, нежне речи.
И мислили су да ће тако увек бити; да ће љубав трајати вечно.
Тако су постали непажљиви .........., а тад се највише греши.
Љубав им није више била тако драгоцена. Постала је обична, 
Дан по дан, смењивале су се године, живот је текао неприметно, па тако нису ни приметили да је почело да их раздваја баш оно у шта су се заљубили.
Њега је њена прича све више замарала, а њу љутила његова ћутња.
Заборавио је да је њен ослонац, па јој је све више окретао леђа; сметало му је што је сувише нежна, неспретна и неорганизована; што је много очекивала од њега
Љутила се што он не може да реши баш сваки задатак који им живот постави ..... заборављајући да га при том охрабри својом љубављу.
Није се више осећао снажно поред ње, ни она сигурно поред њега.
Ни речи им нису помагале да се разумеју..
Све више јој се чинило да он није човек којег је заволела, а њему да она није она слатка, мала у коју се заљубио.
Тако су направили другу грешку.
Почели су да говоре ружне речи које нису никад пре.
А исти он и иста она; ...... само се нису видели испод бремена што им је живот натоварио.
Нико им није рекао да је љубав као цвет који вене ако се не чува.
Нико им није рекао да је љубав цвет који мора стрпљиво и упорно да се негује и пази .
Нико им није рекао да је то снажан цвет;, преживеће и промају и мраз и сунце..... 
Убиће га само груба реч.

LEPOSAVA

pitija | 14 Avgust, 2016 18:41

У центру града, у јединој апотеци стално је била гужва. Увек је била пуна пацијената. Улазили су богати  пацијенти, улазили су и многи доктори, а чест посетилац је била и једна  сиромашна жена Лепосава. Док су богати пацијенти паркирали своје џипове испред апотеке, Лепосава би спустила поред улаза свој смотуљак старог картона и весело али понизно поздравила апотекарке.

Апотекарка Љиља која би врло љубазно услужила сваког доктора и возача џипа, намрштено би се удаљавала са шалтера  чим би угледала Лепосаву.  На њено место одмах је ускакала друга апотекарка, Весна и искрено се зарадовала Лепосави.

Њих две би увек радо попричале кад није било гужве, нашалиле се и Весна би сваки пут охрабрила  Лепосаву да се не преда својим болестима, већ да настави да се бори. Видело се да Лепосава има тежак живот. Са њом је понекад ишла и болесна ћерка. Тако је Лепосава често, не само за лекове, долазила да види Весну и да добије  речи  охрабрења.

Весну су због тога све колеге почеле да дирају: „Ево ти иде другарица Лепосава.“ Она  се због тога није љутила. Чак шта више, било јој је драго.

-          Како можеш да будеш толико љубазна с њом? – питала ју је једног дана Љиља.

-          И ти си љубазна са другим пацијентима. – мирно је одговорила Весна.

-          То је нормално. Ти знаш ко су они. Могу некад да ми затребају.

-          Ето видиш, из истог разлога сам и ја љубазна према Лепосави.

-          Не буди смешна. Какве користи можеш имати од Лепосаве? Па она је ништа.

-          Мислиш да она нема ништа вредно чиме би могла да помогне другом?

-          Она једино  има картоне, које скупља по кантама на улици.

-          Да, она је човек који је стално на улици. Видиш том улицом ја идем сваког дана. Нико од нас не зна кад може да му затреба туђа помоћ. Ако ми једног дана на тој улици буде  требала помоћ,  ако ми позли и ако паднем поред ње, знам да ће ми помоћи и пружити чашу воде. Можда ће та чаша воде бити исто толико вредна као и помоћ неког лекара касније. А ови што возе џипове,  нисам сигурна да би и кад би ме видели, стали да ми помогну..

LEPOSAVA

pitija | 14 Avgust, 2016 18:41

У центру града, у јединој апотеци стално је била гужва. Увек је била пуна пацијената. Улазили су богати  пацијенти, улазили су и многи доктори, а чест посетилац је била и једна  сиромашна жена Лепосава. Док су богати пацијенти паркирали своје џипове испред апотеке, Лепосава би спустила поред улаза свој смотуљак старог картона и весело али понизно поздравила апотекарке.

Апотекарка Љиља која би врло љубазно услужила сваког доктора и возача џипа, намрштено би се удаљавала са шалтера  чим би угледала Лепосаву.  На њено место одмах је ускакала друга апотекарка, Весна и искрено се зарадовала Лепосави.

Њих две би увек радо попричале кад није било гужве, нашалиле се и Весна би сваки пут охрабрила  Лепосаву да се не преда својим болестима, већ да настави да се бори. Видело се да Лепосава има тежак живот. Са њом је понекад ишла и болесна ћерка. Тако је Лепосава често, не само за лекове, долазила да види Весну и да добије  речи  охрабрења.

Весну су због тога све колеге почеле да дирају: „Ево ти иде другарица Лепосава.“ Она  се због тога није љутила. Чак шта више, било јој је драго.

-          Како можеш да будеш толико љубазна с њом? – питала ју је једног дана Љиља.

-          И ти си љубазна са другим пацијентима. – мирно је одговорила Весна.

-          То је нормално. Ти знаш ко су они. Могу некад да ми затребају.

-          Ето видиш, из истог разлога сам и ја љубазна према Лепосави.

-          Не буди смешна. Какве користи можеш имати од Лепосаве? Па она је ништа.

-          Мислиш да она нема ништа вредно чиме би могла да помогне другом?

-          Она једино  има картоне, које скупља по кантама на улици.

-          Да, она је човек који је стално на улици. Видиш том улицом ја идем сваког дана. Нико од нас не зна кад може да му затреба туђа помоћ. Ако ми једног дана на тој улици буде  требала помоћ,  ако ми позли и ако паднем поред ње, знам да ће ми помоћи и пружити чашу воде. Можда ће та чаша воде бити исто толико вредна као и помоћ неког лекара касније. А ови што возе џипове,  нисам сигурна да би и кад би ме видели, стали да ми помогну..

GRANICA

pitija | 13 Avgust, 2016 17:53

samo za ljude koji ne vole granice -  

Колона возила испред њих била је застрашујуће дугачка. Сваког лета  кад се Нада с породицом враћала из Босне, из завичаја њеног мужа,  задржавања на границама била су све дужа и бесмисленија..ове године премашила су све неславне рекорде.  O како би помирила све те ружне и тужне границе, помислила је.

 Колико је година прошло, а њу  и даље стеже у грудима при приближавању свакој граничној табли у њеној некада лепој и великој земљи. „На све се жив човек навикне“; сада је мање боли , тек токолико да завара себе, да је прихватила оно што мора.

Али  жал за земљом које више нема још увек је ту и сваки пут је одведе у  то давно, прошло време. У време  када је због те љубави, изабрала војни факултет. Замишљала је да ради као професор и ученицима прича о лепоти и  доброти - јер то је патриотизам.

На крају факултета пут ју је одвео на стажирање у Сарајево.   О како је волела Сарајево!  И раније је неколико пута,  долазила ту. Баш чаршија, џамије,певање оџе са џамије, било јој је тако исконско, па у камен упакова Миљацка, па кафа из филџана, па мирис ћевапа..... сав тај фолклор, све тако другачији од оног што је познавала, све тако посебно, са својим печатом.  Лако је све то заволела.

Лако је заволела и њу: Аземину, коју су сви од мила звали Арчи.  Арчи је студирала уметност. Нада је била жељна знања о свему, а Арчи је то имала. И душе су им се препознале. То је оно кад си поред некога, а знаш шта мисли, макар не рекао реч, кад ти је лепо, иако он не уради ништа; само зато што је ту насмејан, а кад ти каже 2-3 обичне, а искрене речи  па осетиш да си важан и вољен. Нада је касније сретала много добрих људи, али за Арчи је први пут рекла: „она  због које сунце сија“.

Кад је за један викен отишла код ње кући,  сазнала је да је она муслиманка. Ништа јој то не би било чудно, да није открила да је Арчи било некако тешко . Њеног оца цела чаршија у Г. Вакуфу  је гледала попреко, зато што је дозволио да му се једна ћерка уда за Србина и оде у Беград.  Лакше је било изабрати страну и поштовати прописе.  Тражили су да се одрекне ње. Али он је волео  сву своју децу и волео је њихове изборе. Арчи је волела Мирка - Хрвата, али је крила ту своју везу. Нади је њихово скривање по околним воћњацима и пропланцима било романтично, а забавно што су се на уласку у град раздвајали и правили да се не познају. Свако је седео са својим друштвом на одређеном месту. Аска је то морала због чаршије. Оцу је била довољна једна срамота, не би поднео другу... Нада је била одушевљена  прелепом природом, малим улицама, ношњом коју су девојке и жене недељом носиле. И прва је села за туђи сто. И свима је то пуно значило, а она ништа није схватила.

Није схватила ни кад се срушило све шта је волела и земља  јој се распала. Завршила је факултет, а завршила се и бајка о њеној земљи.  На срећу на време је остала без посла и заувек прекинула све везе са војском.  Одахнула је када је пронашла нови посао: посао чистачице у апотеци. Само  јој је срце напукло. На срећу осим срца, успомена и поноса, рат јој никог  није одузео. Могла је да остане ни на чијој страни. Тако је могла да задржи све лепо из младости, тако је задржала и Арчи.

                Наставиле су да се дописују.

                Била су то тешка времена и најтеже лекције. Нада их је тешко учила.. За то што је научила, није пуно платила: тек  само сигурност и храброст да живи.

Арчи  је почела да ради као професор ликовног у свом родном  месту, а године у којима је крила своју љубав са Мирком, престала је да броји.  Он је отишао у Аустрију да ради, а она остала заљубљена и заробљена  између наде и чекања. Такву ју је и рат затекао. Рат у коме су се баш у њеном питомом, малом месту најтеже борбе водиле између Муслимана и Хрвата.

                „Преко хиљду и по мртвих – вјерујеш ли ми? Толико мојих мртвих ученика, сусједа, дјеце“ – писала је Арчи. И баш тад њена  забрањена љубав изгубила је стрпљење. Није могла више да чека и почела да расте и у њеном стомаку. Мирко је дошао из Аустрије, по њу. У униформи. Другачијој од оне у којој је био њен брат.

За време примирја брат ју је спровео на другу страну,  до Мирка и даље до Аустрије. До спаса за њену бебу, до нове шансе за нормалан живот.

„Мој брат је остао с друге стране улице силно забринут. Ушли смо у пошту, хрватски војници, моји ученици, драге особе – само друге ознаке на рамену....Боже мој, који апсурд.! Многи су ме дочекали срдачно с љубављу“.

Много година је прошло и многа писма су стигла, али то писмо је оставило посебан траг. Све наредне године Нада га је чувала и носила са собом,  као потврду да није све изгубљено. Можда је и оно помогло да нађе снагу и скупи своје напукле делове, јер Нада је  одговоран човек: морала је да устане због родитеља, деце, мужа.

Арчи  је понекад  звала  телефоном, тек да буде ближа пријатељици и временима која су прошла, а за којим је још патила. Све је било скупо.“Немој ти да се трошиш“. – рекла би  драгим, веселим гласом, који јевраћао време и приближавао  даљину. Тај глас увек исти, непосредан, пун нежности, дечје радости и љубави остао је све године њихова снажна спона.

Временом писмо је почело да бледи и слова да се бришу. Нада више није писала руком писма, већ куцала на компјутеру.

Прекуцаће и ово, да га сачува, досетила се..

Колико се само нису виделе? Много, а опет она је све време била ту, на Надиним рођенданима  које није пропуштала да честита, на свечаностима на којима је Нада носила свилени шал њеном руком осликан. Била је присутна и у собама у урамљеним честиткама, а када је 1999.за време бомбардовања позвала да им пружи подршку; да пита како су. Тако је Арчи постала позната и Надиној деци и мужу.

 Док је гледала у писмо зазвонио је телефон.

-          Тетка, где си? – с друге стране весело је звучала њена братаница  Милица из Београда.. Баш се изненадила, јер не памти кад су разговарале телефоном. Сигурно је имала важан разлог сад кад је звала..

-          Шта радиш тетка? – и даље је била весела Милица. – хајде седи негде, да не паднеш кад ти ово кажем. – направила је малу паузу - Тетка имаш ли ти неку пријатељицу из младости? Неку коју много волиш?

-          Имам – збуњено је одговорила Нада. Одакле Милица зна за њу, питала се. Како је успела да завири у њено срце?

-          Она је овде поред мене.

Недоумицу, да ли мисле на исту особу, решио је драги глас из слушалице:

-          Надо моја, драга. – Арчи је позвала свом носталгијом коју је носила све ове године. .

-          Арчиииииии!  - вриснула је Нада, а онда је само понављала: „ које чудо,  да ли је могуће, управо размишљам о теби, твоје писмо ми је поред компјутера, моје мисли су ми те призвале. Моја жеља те је довела близу мене“

Кад је спустила слушалицу ћерка ју је стого упитала, тек да је растрезни..

-          Јеси ли је позвала да дође код нас?.

-          Јао, нисам. Нисам се снашла. А шта ако не може?- и даље је била збуњена.

-          Ништа, онда идемо ми у Београд. Тако сте добре другарице, нисте се виделе тако дуго. Време је да се поново сретнете. – одлучно је рекла ћерка.

Арчи је дошла у посету сестри у Београд;  њен сестрић забавља се са Милицом, Надином братаницом.  После 34 године коцкице су се сложиле  баш како треба. Могле су опет да се виде.

Већ сутрадан су им заказали сусрет. Нису могле више да чекају. Није је видела 34 године, али није било места за стрепњу:  глас који је јуче чула био је исти свих тих година. Некоме је душа у очима, некоме у рукама, а Аземинина душа била је у њеном гласу. Није огрубео, није остарио, није поружнео, остао је драг, пун радости и љубави.

Држале су се заруке све време док су се гледале и журиле да што више једна другој испричају. Арчи је крила поглед стидећи се што још увек живи невенчано, што се  једина љубав њеног живота после свега не мири са њеним идентитетом, што су њени синови одрасли, а нису је упознали онакву праву, какву је Нада познаје, што нема храброст да поново узме четкицу и ослика свој свет,  што не може да се навикне на нове границе кад путује у родни крај, што не зна тако добро  језик земље у којој живи више него у родном крају, па зато не може да учи децу о лепоти, већ чисти неке туђе зграде, ћути и стиди се.

Много  их је живот бацио ван пута којим су пре 34 године пошле,  све им је окренуто наглавачке.

Нада поново личи на ону стару, опет има радости и жеља у њој. Жели да учини све да избрише стид из очију пријатељице.  Одузете су им неке године, сачуваће све преостале. Нада коначно ради оно што је одувек желела, ради са младима. Учи их о лепоти и прича  им о својој другарици Аземини. Сад је право време за такве приче, време да се помире сви завађени, на примеру оних који се никад нису свађали, на примеру оних који никог нису умели ни могли да мрзе.

Настављају даље, са много рана , уосталом као и многи. Али душе су сачувале, као ретки.. Нема рупа на њиховим душама.  Целе су и чисте као у време младости кад су исто веровале: Нада да се домовина брани лепотом, а Арчи да ће „лепота спасити свет“.

-          Имате ли шта да пријавите за царину? – Наду прекиде глас цариника.

После неколико сати чекања стигли у на границу на излазу из Хрватске. Још сат, два чекања и ући ће у Србију.

BIĆE DOBRO

pitija | 11 Avgust, 2016 21:28

Нешто размишљам, БИЋЕ ДОБРО.. 
Биће добро у овој нашој „Србијици“ како је некад рекао Ћосић, Србијици тако малој да би је најрадије загрлио и на срце ставио. 
Волим природу, па тако вођена  идејом да сачувамо природу,  да мало више бринемо о њој, наиђох на људе са истим жељама, идејама и радом. 
Чух за младог студента Шумарског факултета у Новом Саду Siniša Mali​ , који има пројекат за пошумљавање Србије. 
Чух и упознах Milan Popovic  који је на тако леп, носталгичан нађин радио емисије „Задња кућа Србија“, а сад  ради емисију  „Гост“ у којој подстиче туризам  у нашој земљи. Имала сам срећу да га упознам; гостовао је у нашем Дому Кући младих. То је тако диван, природан човек и квалитетан, да улива поверење и враћа наду, да ће све што ради бити успешно. 
Онда  Vladimir Grbić​ – добро се сећан са каквим је жаром играо за нашу репрезентацију. После успешне каријере, сад брине о очувању природе, а посебно ме радује што има 4 деце. И то је ваљда добро за Србију.
Недавно сазнах и колико је Nikola Rokvic​  - хуман и вредан млад човек. 
А ватерполиста  Aleksandar Šapić који је поклонио своје медаље у  хуманитарни фонд. 
Помињем и хумане људе и оне који брину о природи, јер то је ваљда исто. 
Па   Emir Kusturica​  са Дрвенградом, а о Нолету није ни потребно да причам. Он зна да је будућност земље везана за квалитетну бригу о деци и још што шта ради за нас.. (пишем сажето, јер нико неће да чита дуге текстове хаха, а имала бих о сваком још што шта да напишем).
Одавно верујем, да је за неку акцију;  да би нешто могло да се организује и успе потребно  бар петоро људи. 
Ово су људи са чијим сам се радом ближе упознала последњих неколико месеци. Замислите како ће нашој Србијици бити за неколико година, кад стигну плодови рада ових вредних, великих људи. 
Људи који воле ову нашу земљу и брину о њој, има сигурно још много.  И има сваког дана све више.. 
Србија има, а зашто да не, и мене и наравно вас. Сами знате колико сте ми само порука везаних за пpироду и њену лепоту послали.
Брига о природи је оживела и претвара се у АКЦИЈУ. 
Ма биће добро, биће добро у овој нашој Србијици, тако драгој да је на срце привијемо <3.

PSI LAJU, KARAVANI PROLAZE

pitija | 09 Avgust, 2016 23:57

Годину дана пратила сам страницу Dnevnik Jednog Direktora и читала шта овај паметни човек пише: Напустио је државни посао и кренуо сопственим путем – да учи друге како је успех могућ и како га достићи. 
Многе ствари сам знала већ, а многе нове научила. Више од читања гледала сам шта ради: 
НЕДЕЉНО је објављивао ПРИЧУ.
Од дана када сам ја почела да пратим ту страницу имао је 1000 пратилаца странице и тек по који лајк.. Било да је било 100 лајкова или ни један, „директор“ је наставио својим ритмом: једна нова прича недељно и по неки савет сваког дана дивно повезан са примерима из живота.. 
Са повећањем броја оних који прате страницу појављивали су се и негативни коментари, оних који су читали његове текстове не да би нешто научили, него да би нашли грешку и показали своју способност критиковања.
За годину дана Директор је објавио књигу, стигао до 23 000 пратилаца, постао познат, почео да држи предавања, семинаре, опет се запослио али у фирми по својој мери..
Негативни коментари га нису успорили, мислим да се није много обазирао на њих, тек понекад би културе ради, културно одговорио и наставио ка свом циљу. Своју енергију није расипао.
О њему више можете да сазнате на његовој страници, имате шта да научите.
А шта су за то време урадили они што су критиковали? Мислим да се нису макли с места. Расули су своју енергију и памет на много места. Нису они само њега критиковали; своју способност су развили до савршенства, постали су ловци на туђе грешке чак и тамо где их није било. 
Иначе, та способност није за потцењивање ......., само ....., не доноси плату, не мења на боље, не решава проблеме, не усрећује. Ништа друго нису радили, највероватније да и њих не би критиковали, а можда само чекају прави тренутак, можда кад се промени власт, кад се смањи озонска рупа, кад на врби роди грожђе ......
Иначе ....... и ја сам почела да пишем приче.

SVI MOJI DRAGI LJUDI

pitija | 07 Avgust, 2016 13:24

Осим чланова породице, наш живот оваквим какав је чине и људи око нас. Неки од њих нам временом, или чак на први поглед  постану врло драги. Постану нам толико драги да кад нам живот раздвоји путеве, нама буде страшно тешко. Мислим на оне свакодневне растанке, животне: кад неко одрасте па промени школу, одсели се, оде у други град, другу државу......

И онда се ми бојимо растанка и празнине у срцу која ће иза њих остати.

Много дивних Јелена, Јована, Милена, Милица, Мариана ........., Стефана, Александра, Ненада .......  је оплеменило мој живот ......., један за другим. 

Годину за годином.

Једни су одлазили, други долазили.

Управо ови садашњи драги људи  обогатили су  мој живот зато што су претходни отишли пут свог живота. Зато што су једни направили места другима.

Кад ови сада оду, направиће места за будуће дивне људе.

А сви су били другачији, посебни.....  Једино заједничко им је било што су ми бескрајно драги и што ми је у њиховом друштву било бескрајно пријатно.

Не треба се бојати растанка, јер драги људи  не одлазе стварно.  Сви они остају у срцу, само се из једног дела срца селе у други део – у онај дивни део који се зове сећање, успомене и захвалност што смо имали једни друге.

"Шта ће ми српски - боље да учимо само енглески језик"

pitija | 26 Jul, 2016 13:14

 Екран компјутера шаренио се од слика и текстова. Навикнута на то шаренило, равнодушно сам гледала у екран, све док ме из те равнодушности не продрма, дирну и изазва један лајк. Сасвим обичан лајк, али необично име: Sashа. Наше дете а Sasha.

Е мој Саша, подсети ме ти на 2012. кад сам написала текст  :"Да није трагично било би комично". Изгледа је време за још један на исту тему..

У реду је да млади људи воле ново, другачије; волим и ја, али нешто се не сме дирати, мењати и запоставити. Нисам баш религиозна, али верујем да неке ствари треба да буду свете, као например: језик, писмо, химна, застава, земља, знаменити појединци ............. итд. итд. 

То је нешто за шта можемо да се ухватимо да нас не одувају ветрови, да нас не сломе олује. А време је данас, баш некако олујно.

Једном ми један ученик рече: „Шта ће ми српски језик? Корисније за живот је да добро говорим енглески. Све је на енглеском!“

Паметан и вредан дечко. И логично размишља, али ипак, много ме растужи кад ово чух. Поћутах мало па му рекох:

„Знаш ли како су у другом светском рату, Немци откривали шпијуне?“

„Не знам.“

„Давали су им да раде сложене математичке операције и то ГЛАСНО. А знаш ли зашто?

„ Не знам“

„Зато што мозак само на матерњем језику може да ради сложене мисаоне радње. Решавајући гласно задатке, нису могли дуго да буду концентрисани па су почињали да причају на свом језику и тако се одавали.“

„Хм, занимљиво“ – ученик се уозбиљи а ја наставих:

„А знаш ли зашто постоје  међународни празници?“

„Наравно. Обележавање таквих празника има за циљ да привуче пажњу светске јавности на важне међународне интересе, да промовише важну идеју и покрене на акцију.“

„Браво. Знала сам да знаш. Али ово сигурно не знаш. Знаш ли да постоји Међународни дан матерњег језика?“

„Стварно?“

„Да, од 2000-те се слави а прокламован је од стране УН 1999. Шта ти то значи?

„Значи да је матерњи језик важан и да треба да се чува.“

„Браво. Да ли и сада мислиш да је боље да учиш само енглески језик?“

Ученик је био стварно паметан и схватио је. Зато сам му испричала још једну причу:

 

Један од најмудријих краљева Индије Доџ Раџа био је врло заинтересован за мудре људе. Његов трезор био је отворен само због једне ствари – да сакупи све мудре људе из своје земље, колико год то коштало. Његов двор је био најмоћнији двор у целој земљи – имао је 30 најпознатијих људи своје земље.. Ту се налазио и један од највећи песника на свету Калидас.

Једног дана, на двору се појавио човек који је рекао да говори 30 језика са истом прецизношћу и нагласком као и особа чији је тај језик матерњи и да је дошао да постави изазов:.Чуо сам да се на важем двору налазе најмудији људи и донео сам 1 000 златника. Ко препозна мој матерњи језик, добија 1 000 златника. Ако не погоди, он мени даје хиљаду златника.“

Учени људи са двора, знали су да ниједан језик не можеш да причаш као матерњи, јер се сваки други учи уз напор. Само је матерњи језик спонтан, он се чак и не учи.

Свих тридесет учених људи су прихватили изазов и ....... изгубили. Такмичење је трајало 30 дана, сваки дан је по једна особа погађала, а човек би само рекао: „Не, то није мој матерњи језик.“

Краљ Доџ  је стално говорио Калидасу да прихвати изазов, јер песник најбоље познаје суприлност језика и све његове недостатке. Калидас је тридесет дана посматрао, покушавајући да утврди који језик човек говори са највећом лакоћом, уз највећу спонтаност, с највећом радошћу. Али, није могао да утврди разлику: човек је све језике говорио на потпуно исти начин.

Тридесет првог дана  Калидас је замолио краља и све мудраце да стану испред дворане. Ту су се налазиле дуге степенице. Кад је човек дошао до последњег степеника Калидас га је гурнуо. Док је човек падао, бес је изашао на површину и он је повикао. Бес не дозвољава да се сетимо и Калидас је рекао: „То је твој матерњи језик.“

То заиста јесте био његов матерњи језик.

Најдубље у уму налази се снимак матерњег језика..

Један професор који је предавао свуда по свету је говорио: „Само две ситуације су ми биле тешке у другој земљи – кад сам био заљубљен и кад сам се свађао - у тим тренуцима човеку треба матерњи језик. Колико год лепо да изражавате љубав на другом језики, то није исто, изгледа извештачено. А и када сте љути не можете да уживате ако се свађате на другом језику.. Свађа и љубав су две врло значајне ситуације.

Нити можете да певате лепу песму, ни да користите псовке из другог језика  - све делује млако и извештачено..

 

И ето сад неко може да каже да ја желим да мењам свет.

Можда, али не цео свет – ако успем да се и један човек замисли и почне да негује и чува матерњи језик, а уз наш матерњи језик иде и наше писмо- ћирилица, ја ћу бити презадовољна. Један човек није за потцењивање, није уопште мало, далеко од тога. Колико је то важно и колико је вредан један човек следећи пут.  

http://pitija.blog.rs/blog/pitija/generalna/2012/10/29/da-nije-tragicno-bilo-bi-komicno

„Пре него што кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни“ Радовић Душко

pitija | 25 Jul, 2016 18:09

Пре неколко дана у продавници, док размишљах шта да купим, односно да ли је боље да кафу пијемо уз ратлук са орасима, ружом или ванилом, случајно чух део разговора једне старије госпође и господина:

-         О здраво! Од када се нисмо видели? Дошли сте на одмор?

-         Има неколико година како смо се последњи пут видели. Да, ево од пре неколико дана овде у завичају проводимо годишњи одмор..

-         Ја сам се вратио за стално. Знате да сам био у Немачкој?

-         Да, сећам се. И вратили сте се?

-         Нисам могао више. Сад се бавим пчеларством и тако, није лоше.

-         Знате, ја сам у Холандији. Тамо је савршено. Све је супер, све је уређено, свуда ред....

-         Толико уређено да постаје стерилно – убаци се господин, баш у тренутку кад ја с неверицом  помислих: „е баш савршено? Има ли где савршено место?“ –

-         Да, све је тако беспрекорно, да почиње да смета, да гуши.

-         Досадно.

-         Да, а од 6 увече пусте улице. Сви су у кућама, сабласна тишина. Немате с ким да попричате..... и онда стално мислим на људе одавде.

Одлучих да узмем ратлук са орасима и удаљих се, остављајући госпођу и господина да се сити испричају. Није лепо слушати туђе разговоре, мада се истог трена покајах због своје културе. Недостају ми овакви разговори, ретко могу током године да се чују.

Бежимо од себе самих, бежимо из хаоса и нерада,  тражимо ред, а кад га нађемо нама недостаје баш оно од чега смо побегли.

И истог трена на памет ми паде стих:

„Путуј, свуда прођи и кући дођи. Види шта је боље, па тако уреди своје“

Можда би свима било лакше, лепше и боље кад би децу тако учили, уместо да им говоримо да беже што даље одавде.......

Што даље оду, пре ће се вратити – земља је округла.

"LJUBAV I MIR SVIMA"

pitija | 16 Jul, 2016 18:43

Данас пронађох текст о Јелени Ђоковић.

http://www.dnevne.rs/tema-dana/usudila-da-kaze-ono-o-cemu-mnogi-cute-dirljiva-poruka-jelene-dokovic-promenice-nacin-na-koji-gledate-na-izbeglicku-krizu

Она је као већина жена богатих, успешних мушкараца покренула нову линију „парфема“ „Нешто опасно смрди“, као и нову „модну линију“: „Царево ново одело.“

Та нежна жена, одмереним речима узвикнула је „Цар је го“ ( из моје омиљене бајке) и подсетила ме на моју 20-огодишњу борбу са том реченицом и жељом да је викнем.

Јелена је својим сведеним укусом који је пренела на „нови парфем“,  указала је да ћемо се ускоро подавити у смраду сопственог нечињења, без обзира на окретање главе да нас се ништа не тиче и ништа не видимо.

Бојим се да ће ова наоко крхка жена постати велики трн оним моћницима који су мирођија сваке светске чорбе.

Да ли је паметно говорити о овоме,  питам се, јер се овако много ризикује.

Сигурно је много лакше било стварно правити парфеме и колекције вечерњих или летњих хаљина. Само..... да ли је оно што је лаше и боље?

И није да нас се не тиче, јер у овом, оваквом свету живеће са туђом децом и наша деца и унучићи.

А реч ове драге жене, не остаје само у границама речи, већ има моћ да прерасте у дело и васпитавање нових генерација. Генерација које стасају у вртићима, управо онде где се, васпитавају деца за нови светски поредак.

Увек је било освајача и мисионара.  Велики су у свом чињењу били и једни и други и памте се и једни и други. Једни по томе што су рушили свет, други по томе што су га спашавали.   

А нама малима остаје да направимо избор – окретање главе, је такође избор.

 Јелена на крају овог текста рече:

Moramo uvek da biramo da promovišemo prave vrednosti. Ne osuđujte, ne zavidite, ne mrzite. Počnite od sebe: budite ona osoba koja je ovom svetu potrebna. Ljubav i mir svima.

E RODITELJI, DECO DRAGA!

pitija | 09 Jul, 2016 14:05

И ове године пријављују се ученици за дом.. 
***
Они старији већином долазе сами. самоуверени и насмејани., због себе и успеха који су постигли. Поносно пружају сведочанство. 
Има и оних који дођу с родитељима. Лепа је то слика, кад је породица на окупу.
Једном ученику мајка попуњава пријаву, док он куцка поруке на мобилном.
- Зашто му Ви попуњавате пријаву?
- Он има ружан рукопис.
- А како ће да га поправи, ако не вежба?
Кад је мајка завршила попуњавање, он је невољно устао, ставио мобилни у џеп и предао пријаву и сведочанство:
- 2,69.

***
Има и родитеља који долазе сами:
- Добар Вам је син, само је лењ, ништа не учи! Ради ли бар код куће?
- Па, онако ..... понекад.  Терам га ја тек, да га мало раздрмам.
- Терајте га и више.
- Ма добар је он. Знате, кад тражи паре за град, а ја некад немам, он не наваљује, не љути се као неки, него чека да му дам кад зарадим.
- А добро је!?!?.“ Не виче кад немате паре ( не туче вас)!?“ А да видимо његово сведочанство. Колико је он "зарадио"?
- 2,46.
***
Млађи брат новог ученика, дечачић првог-другог разреда основне школе шета по холу. Сваког одраслог љубазно погледа и каже „Добар дан“. 
- Васпитан ти је брат. ...А ти? Јеси ли и ти тако добар? Какав ти је успех?
- Ја сам одличан. – културно одговара уз осмех ученик првог разреда, а отац иза њега широко се осмехује и поносно исправља леђа и подиже рамена. Поносан на себе што му деца добра.
***
Пре неколико година, била је паклена врућина; други неки отац дошао је са сином.  Ишао је полако иза њега, а кад су схватили да недостаје један документ, отац је уз осмех само рекао:

- Ја ћу овде да седим док ти то донесеш. Кад ниси мислио, сад се врати па уради како треба.
Опуштено је седео у расхлађеној проторији, а син је пешке, по врућини отишао и после сат времена се вратио са документом који је заборавио.
- Следећи пут ћеш више да пазиш. – само је рекао отац.
И стварно, син је убудуће више пазио. 
У средњој школи био је међу најбољим ученицима, а прошле године завршио је факултет - међу најбољим студентима.

Кажу да је и код куће вредан. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb