Gušt i dert

DECA ANE K.

pitija | 20 Decembar, 2016 23:57

Ана је потицала из солидне породице. Кад  јој је мајка умрла, отац је наставио да се труди око ње и оно што је зависило од њега како би јој умањио бол због губитка мајке. Није се поново женио. Кад је завршила вишу школу , запослиo je без проблема у суду у ком је радио. Отац био је угледни судија и сви су га поштовали, тако да није био проблем да једном у животу уради мимо закона: да запосли ћерку.

Јесте да му је било тешко да изда начела за која се целог живота залагао, али живети се мора. Прилагодио се новом времену. Уосталом, једино више од поштења волео је своју јединицу. Једина непогодност било је то, што је за почетак морала да ради посао мало испод своје квалификације. Отац јој је рекао да буде стрпљива, да је и то добро, таман док стекне праксу, док се покаже и докаже, напредоваће.  

Ана се после годину дана удала се за момка с којим се забављала неколико година. Био је то добар момак, волео је и све јој чинио по вољи. Отац им је купио стан, а када се родила унучица Милица, срећи није било краја. Опремили су стан модерним намештајем, купили и боља кола, а Ана је имала тек нешто више од 25 година; муж је био коју годину старији, али и он млад. Обоје су имали све и довољно времена пред собом.

„Кад би на свој живот гледала туђим очима, можда би  Ана осетила да је срећна“, али овако, све се више удаљавала од ње. Како је до посла дошла лако, није га много ни ценила, као и све друге ствари које се добију а не зараде. Уверена да заслужује више и боље, стално је имала неке примедбе.. Уместо напретка на послу, била је све незаинтересованија и пасивнија и док је муж  све време трошио да напредује на послу,  Ана се све више удаљавала од сруке.

Ишли су истим путем, али смер је почео да им се раздваја,. Изгледа је подлегла новонасталој зарази „општег незадовољства“: ишли су на море у Грчку, али гледала је оне што су путовали у егзотичне крајеве. Обоје су имали плату, али у она је гледала оне са већом платом, куповала је скупу гардеробу, али патила је за светски познатим маркама  ........ имали су стан, али она је пожелела кућу.  Заборавила је на усавршавање а и дете је било здраво и није захтевало превелику бригу;  већину времена девојчица је проводила код баке.

Да ли зато, што није оправдала његова ишчекивања, или због изненадне болести, тек отац се пензионисао. Можда није могао својим старијим колегама више да гледа у очи.

Ана, заслепљена собом, сопственом важности, а због разочарења што јој отац није нашао бољи посао, ништа није видела.

Зар она која вреди и заслужује најбоље, да ради овако бедан посао, мислила је.. Најгласнија је била у паузама, кад се истицала у критикама. „Видиш оно шта тражиш и у шта гледаш“, тако да је она у паузи уз кафицу са колегиницама критиковала друге мање вредне на бољим пословима, друге без стила у облачењу, у говору, понашању, причала о туђем нераду, немару, незнању, безобразлуку; нереду јер је свуда морала да чека: код лекара, у банци, или пошти, чак и код фризера. Увек је било нешто да се коментарише, а паузе су биле кратке да искаже све што јој је сметало. Изгледало је да су сви сем ње, били несавршени и неисправни.

Странке није могла да гледа ни у нормално време, а поготово кад би јој прекинули паузу.

-          Како је овај наш народ некултуран. – мислила је.

И шта ако је прошла пауза? Нико не пита како је њом. Није она на чивилуку.  Чека и она ред где год иде, а нико је не пита да ли јој се жури. Кад може ОНА могу и они да чекају.

Полако је постала охола, нељубазна и незадовољна. 

Отац је умро ускоро, ваљда га убила туга за женом. Умро је таман на време да не види кад се ћерка заљубила у новог, младог правника, који је од скоро почео да ради у  суседном одељењу исте зграде.

Можда би јој отац дао неки савет, можда би јој рекао да не жури, да не брза, да не ризикује. Можда би јој рекао: "Девојчице моја: цени то што имаш  „стави каменчић у ципелу, боље он да жуља, него нешто друго. Увек нам треба нешто да нас држи чврсто на земљи, да не полетимо превише.“

Овако од заљубљености прешла је на састанке, па на лажи, а онда је мужу отворено признала .

-          Где сам погрешио? – питао је муж .

-          Нема више страсти. – важно му је рекла. - Постао си ми досадан. Ја сам млада и не желим живот да проведем без страсти.

 

Муж је молио да размисли, због ћерке, али све је било узалуд.  Већ је била трудна.

Растали су се убрзо, а Ана је срећна и заљубљена започела нови страствени живот. С новим мужем прешла је у већи стан.

Али већи стан ипак није био довољно велики. У њему није било собе за Милицу, која је сада имала 5 година. Она више није  била девојчица, него пакетић који се из недеље у недељу шаље од очевих до мајчиних врата и обратно.

Отац се вратио код своје мајке, па је девојчица била неколико дана код мајке, неколико код оца, свуда на кратко, ни овде ни тамо. Стални путник без сталне адресе...

Кад би ноћила код мајке извлачили су помоћни лежај , а у ормару су за њу ослободили 2 преграде. Ипак нико ствари није стављао тамо; оне су биле свуда по стану, пребачене преко кревета, фотеља, увек спремне да их за 2-3 дана поново спакује у свој ранчић и однесе код оца. Понекад су се прљаве и чисте ствари мешале, јер се више није знало ко је за шта одговоран.

Била је мала, али довољно велика да схвати да се родитељи и даље свађају, само овога пута због ње; због тога што је отац заборавио да дође по њу у вртић, због тога што је мајка заборавила да јој купи костим за маскенбал, због тога што је отац каснио да је врати, због тога што се прехладила код мајке......

Горе од тога што је постала пакет, било је сазнање да је пакет непожељан, тежак пакет за родитеље и нови живот којим су кренули. Ни пољупци на брзину при сусрету и растанку, нису пријали, ни мажење, ни све што би јој купили, само ако покаже  прстићем.

Дуго се надала , дуго је чекала онај трен кад су је предавали једно другом и истовремено држали за руке, да га искористи и својим рукама, споји њихове.. Покушала је то неколико пута, али кад су они најбрже што су могли раздвајали руке, почела је да схвата да никад више неће бити као пре; да никад више неће бити породица. Ноћу је почела кришом да плаче.

Преокупирани новом ситуацијом у којој су се нашли, нису имали времена ни стрпљења да је питају како јој је. Отац је још патио за мајком, па није могао ни себе да утеши, а камо ли дете. Мајка је нежност чувала за младог правника који је трпео осуде својих рођака; критиковали су га што је журио и узео жену са дететом. Зато је она морала да постане нежна, љубазна, насмејана и да га пази као дете које је расло у њеном стомаку. Све ређе је имала времена за Милицу. Надокнадиће јој све касније, заваравала се и обасипала је поклонима.

Милица је све више времена проводила код оца и баке и све више патила. 

Почела је око себе бесно, да баца ствари које су јој купили. Родитељи су почели да је кажњавају.

Онда се разболела.

Али кад је чула разговор оца и мајке пожелела је да не оздрави.

Отац је бесно звао мајку  и говорио јој ружне речи: бивши муж, разочаран и напуштен лако је љубав претворио у мржњу. И мајка која је оца одавно престала да воли одговарала је другим ружним речима. Али најтеже су јој пале речи мајчиног новог мужа који се укључио у свађу:

-          Какав је то отац, кад се ТО дете увек код њега разболи? – млади правник је био љут. – Мораш да пазиш на себе. Разболећеш се и ти, па ћеш нашкодити НАШЕМ детету!

 Милица одједном више није била дете; постала је ТО. Изгубила је жељу да прича, а њено мало рањено срце све више је патило и још се надало чуду. Још није могла да прихвати нову ситуацију..

И Ана је све мање причала; од причљиве жене, постала је ћутљива. Није више била тако охола и надмена, тек само понекад. Једино је још на улици изгледала срећна.

Тек кад се родила нова девојчица Уна, Милица је престала да се нада. Постала је „ничије дете“. Зато није волела ту малу сестру. Нико је није питао да ли је жели.

Отац се после 2 године оженио и почео нови живот са Милицом и новом женом...  

Временом све се мењало, а све је остајало исто..

-          Може ли Милица данас да остане код тебе, - стизао би позив од мајке баш у тренутку кад је на прагу очевог стана спремљена, с ранцем на леђима чекала да је одведе мајци. Отац је опет говорио ружне речи, а Милица је опет ћутала док је улазила у стан и скидала ранац. Разлога да Милица не дође код мајке било је безброј:  носили су Уну на контролу, или се  Уна  разболела, или су јој куповали ствари за собу итд итд .

И отац је често био заузет својим послом, па је Милица остајала сама у стану.

Свима је лакнуло кад су се коначно сложили око тога, где ће с њом. Највише Милици. Код бабе ником није сметала.. Ту је коначно могла своје ствари да спакује у ормар.

 Кад је Милица пошла у школу већ су се родили и брат Никола од мајке и још две сестре од оца. Родитељи су је сад чешће звали .... да причува брата и сестре. Тако је и заволела та мала бића, плашећи се да се и њима једног дана не догоди исто.

Сву бригу око ње преузела је баба. Она је долазила и на родитељске састанке...

Тако је време пролазило и залечило све ране.

Да ли стварно? То је једино Милица знала.

 А шта је било са Аном?

Мало због средине, мало због рођака, тек нови муж је полако Ану приземљио. Удаљио је далеко од себе, послао на рад у предграђе. Прича се да није само Ана желела страст у досадном животу већ и нове, младе секретарице. Да ли је знала за то или не, тек Ана мужу ништа није рекла. Можда се плашила оног што би могао да јој одговори.

 Родитеље је заједно видела још 2 пута, кад је требала њихова сагласност за екскурзију – за пут у иностранство. Тада се нису свађали. Нису причали, а то је Милици било још теже. Почела је да гледа одсутно, у даљину, у празно а почела је и да носи слушалице. Ретко их је вадила из ушију.

Родитељи су је увек пуштали на екскурзију и давали велики џепарац. Другови су јој завидели због тога и нису је разумели зашто ћути, зашто је заборавила да се смеје.

Нико ништа није разумео, јер је крила; крила од других и од себе. Стидела се. Све до једног дана.

Био је час српског језика; лектира: Ана Карењина.

Разредна је подстицала дискусију, терала ученике да размишљају, да разумеју човека да не осуђују и да буду толерантни.

Ипак једни су бранили, други кривили Ану. Прфесорка је покушала да им шири видике:

-          Зар вам не делује да је Ана жртва околности у којима се нашла? 

-          Не, није. – одједном се јавила Милица. Љуто је добацила и све изненадила.

-          Зар не може да се схвати, да је поклекла, јер пре Вронског није осетила праву, страсну љубав?.

-          Не може. Није имала права. – одлучна је била Милица.

-          Љубав је велика сила.  Често не можемо да јој се одупремо.

-          Морамо. – наставила је Милица упорно.

-          Исувише си млада, можда ћеш боље да разумеш кад се заљубиш. – покушала је професорка мирољубиво.

-          Да, али све је то оправдано док се не добије дете. – Милица се гушила у свом гласу који је дрхтао.

-          Али Ану се због гриже савести убила. Није могла себи да опрости.

-          И не заслужује опроштај. –  Милица је била на ивици суза. Разредна је била збуњена и још једном покушала да је омекша и освести да разуме.

-          Зашто си тако строга? Можда сутра и тебе живот наведе на сличну грешку. Сви грешимо.

-          Ја знам да нећу тако да погрешим. Све је опроштено док се не роди дете. Мајка никад не сме да напусти дете. Мајка има обавезу и одговорност према  деци. Цела књига је написана о Ани Карењиној, хиљаду страна о њеним осећањима, љубави, страсти, а ни једна реченица о томе како су се њена деца осећала. Она као да нису важна, као да не постоје. Њих су сви заборавили. – као да је сав бес који је носила у себи тог часа излила пред целим одељењем.

Миличин бес мешао се са сузама .  Милица је освестила своју бол, све што је свој, цели, кратки живот крила Крила од других, највише од себе.

 

Професорка је застала тек толико да схвати да Милица није причала о Ани, причала је о себи, и о свој на овај, или онај начин  напуштеној деци.

Милица је причала о свом болу. Не, о оном шта ће или неће у животу да уради, јер то нико не зна, већ о оном шта је она претрпела због раставе својих родитеља.

Завладала је непријатна, тешка тишина, а када је звонило, свима је лакнуло. Пред вратима је стајала стара жена.

Била је то Миличина баба. која је разредној донела оправдање због Миличине болести.

Кад је угледала своју бабу, Милица се први пут осмехнула, пришла јој, нежно је загрлила и прошаптала:

-          Хвала.

KONTROLA SVAKIH 6 MESECI

pitija | 06 Decembar, 2016 09:40

Jutros ustala ja rano da idem kod doktora, znate te analize, kontrole - da je sreća da idem na zimovanje, u pozorište - pa uključila televizor - kad na TV-u NADA MACURA daje savete, tj BRINE O NAMA
- Pre nego krenete iz kuće proverite da li ste sve isključili - reče ona a ja pomislih, kako me ona čita, zna da sam postala zaboravna . Nada nastavlja - 
- Proverite sve električne instalacije. Možda bi najbolje bilo da NA SVAKIH ŠEST MESECI KONTROLIŠETE VAŠE ELEKTRIČNE INSTALACIJE - pozovite električara  - završi Nada a ja SE ZAPA(l)-NJ-I..

PAS I ČOVEK

pitija | 30 Novembar, 2016 18:36

-          Пас ће до краја свог псећег живота остати инвалид. – рече ветеринар.

-          Да ли ће је болети? – упита човек забринуто .

-          Наравно. – одговори ветеринар службено.

-          Али како онда може да скаче и маше репом сваки пут кад ме види; како може да буде срећна сваки пут кад јој дам кексиће.. – човек ће с неверицом.

-          Хм ......  – промрмља ветеринар.

-          Хм ..... Ваљда се зато каже „Трпи као пас“. - промрмља и човек себи у браду, а онда узе поводац. Пас истог трена устаде са свог места и приђе човеку да га веже. Онда кренуше ка излазу.

Корачали су лагано, пустом, дугом улицом, ка својој кући. Човек и његова керуша. Човек је ишао полако, тражећи ход којим неће да је умара и који неће да је боли, али она је као и до сад скакутала поред на три ноге, не схватајући, а можда и схватајући своју судбину. Подизала је болесну ногу, а сваки покрет изазивао је крцканје костју које се тару једна у другу и ......бол. Бол који је више осећао човек него пас. Зато је погнуо главу још више, да крагном капута покрије уши:

Добио ју је пре шест година и мада су је сви укућани волели, он је највише времена проводио с њом. Све што зна, он ју је научио. Упорно и стрпљиво понављао би команде које су више биле молба, него наредба. Она је знала лако да га разоружа и увек му измами осмех. А тај осмех га је сачувао у данима туге и помогао да их лакше преброди. Села би поред његове ноге и ћутала као да зна да му је једино ћутање потребно.

Ћутање је значило преко потребну подршку, одобравање, поштовање, пријатељство које људи понекад не разумеју, па не умеју ни да покажу. Заборављао је да пас не може да прича. Причао је с њом, тако као да она све разуме, а понекад би занесено чекао тренутак кад ће да проговори..

Сећа се да је једног лета добила неки осип по кожи и да дуго ни један лек није помагао. Нико није знао узрок. Ветеринар је рекао да је можда једини лек да је пусте да се оштени. То ће је спасити да не оболи од рака.

Јако се уплашио оног што је чуо; засташујућа опасност која је вребала могла би да јој донесе много патње, а могао је пре и да је изгуби......

Застали су да пређу улицу , керуша седе уз ивичњак улице полако намештајући своју болесну ногу а онда леже. Човек се сави и помази је.

Недуго пошто се оштенила почела је да храмље. Ветеринар је рекао да јој није ништа и  да ће само да прође. Веровао је више ветеринару него свом псу.  Како лако оне које волимо препуштамо у туђе руке.

По сећању је тражио своје грешке. Свој удео у узроцима њеног стања. Она је била његов пас, он је био одговоран за њу. Очито није добро бринуо:

Можда је није довољно изводио у шетњу, можда је није много пуштао да трчи. Можда јој није редовно давао витамине, можда јој је у кућици било хладно?

А десет је оштенила. Десет белих здравих штенаца. О како су сви били срећни тада. Како су их само чували .....  Све време су посветили њима, тим малим, нежним, слабим бићима. Тако је то увек; пазимо оне који траже помоћ, оне слабе, као да се туђа јачина увек види. Као да су они за које мислимо да су јаки, стварно и увек јаки. Као да њима пажња није потребна..

Занемарио је тада њу – њихову мајку..  

Једног дана се изненада попела степеништем до његових врата и чекала да изађе. Било је лето, а она је дрхтала од слабости, немоћна да га дозове. А дошла је по помоћ. Није смео да мисли шта би било да је изашао касније; да ли би му угинула ту, испред врата, или негде у углу дворишта. Савио се до ње и подигао је онако слабу. Обоје су дрхтали док је трчао до ветринара.

Увек је ишао корак иза, увек је исправљао грешке, скоро никад није успео да их спречи.  Како често бежећи од једног зла налетимо на друго.

И како један, тек обичан човек, све то да зна, питао се.

Незнање ипак није оправдање.

А волео је.

Ни љубав није довољна. Уз љубав треба и одговорности и старања и захвалности и знања....

Керуша је скакутала послушно поред  човека и даље расположена. О како би му лакше било да је љута, да режи, да окреће главу од њега..

-          Добро, не буди толико строг према себи. Видиш да ти она не замера. Уосталом и ако си се огрешио, „то је САМО пас“ –  јави се у човеку она друга, разумна страна, покушавајући да га утеши. 

Те речи га само додатно наљутише.. али поглед на капију, мало га умири. Већ су стигли кући. Није ни приметио време које је прошло.. Стави руку у џеп и извади кексић, онај који она највише воли. Хтео је да њеном тренутном срећом завара своју тугу. Керуша скочи, а њена нога још јаче крцну. 

-          Колико дуго ће још моћи овако да скаче и радује се? Кога ће више болети? – задрхта човек, а питање које му се наметну, још јаче га уплаши:

-          О многима и много  чему ми бринемо; не само о псима. Колико ли смо се само пута из незнања огрешили о човека?

SRNA

pitija | 17 Novembar, 2016 23:27

Била је нежна и плашљива као срна.

Волела је живот ..... и људе. Ваљда зато што људи чине живот.  Само се плашила ружних, грубих речи, строгих погледа, оштрог гласа, тужних догађаја. Бригом је чувала све што воли. Бар тако је мислила. А брига има цену.

Волела је и животиње, нарочито псе, само се змија плашила.

А стаза којом је морала да прође могла је да крије неку. Брзо је размишљала, да ли постоји неки сигурнији пут којим би могла да крене. Погледала је најпре на једну страну: била је стрма обала реке, па на другу страну; ту је било оштро шибље и трње.

Није имала довољно времена ако не жели да заостане за групом људи који су ишли испред ње. А да остане сама био би још тежи избор. Морала је да крене путем којим су и други прошли пре ње.

Потрчала је кроз високу траву, трудећи се да не размишља о змији и страху.

Опет није видела ни једну, и опет се узалуд плашила. Мада....можда је страх чува да све буде добро и можда  треба да настави да се плаши,.... а опет шта вреди добити оно што желиш, кад  страх није ни мало пријатан? Много питања на које није знала одговор.

Стаза се спуштала у један воћњак. Био је на пола запуштен, напола обран, са високом травом испод воћака. Испред себе у трави угледа опале крушке које су почеле да труле.  Више због штете да не пропадну, сави се и узе неколико сочних и додаде их девојчици која се однекуд створи поред ње, да их стави у ранац.

У истом трену чу опасан лавеж пре него угледа два огромна пса како трче према њој. Очито су чували тај воћњак.

Шта је погрешно урадила, помисли у трену кад је пси оборише на земљу? Па она те крушке није хтела за себе, није их убрала са стабла, већ покупила да не пропадну.

Није било више времена да размишља о неправди и да није заслужилао да овако умре, већ је осетила њихов врео дах и зубе како се приближавају њеном лицу и врату.

Схвати да је узалуд да се бори, као што би увек радила у тешким тренуцима, и да су њене руке исувише слабе да се супротстави псима.

Суочена са чињеницом да је немоћна, уради оно што је једино могла: лагано и лако потпуно се предаде ситуацији: „Значи то је то“, само помисли  и пожеле да се све брзо заврши и да је много не боли. Одједном страх више није био ту, осетила је само....... олакшање.

Први пут у животу, била је потпуно опуштена и спокојна. Би јој само жао што је последњих неколико година уживала у друштву свог пса, због кога је заволела све псе, а сад ће управо пси да упрљају, покваре и поружне сву ту љубав. Ипак чак ни сада није могла да се љути на ове недобронамерне псе; они су радили само оно шта су их учили.

Није била ни уплашена, ни тужна, ни бесна, ни збуњена, ни зачуђена ..... више није осећала ништа и тако препуштена ситуацији, била је чак некако срећна, на неки нов, непознат начин. Чекала је да се догоди оно што мора, али .....ништа се није догађало..

Да ли је псе овим понашањем збунила? Тек осећала је и даље њихов топао дах на лицу и врату, а онда се сети да су пси највероватније дресирани да незваног посетиоца само чувају док дође газда.

Није је чак ни то ново сазнање много обрадовало. Само је лежала, гледала у небо и чекала .

-                            О то сте Ви? – прену је глас неке непознате жене. – Не плашите се, сад ћу да позовем газду да склони псе. Извините – обраћала јој се жена која ју је очито познавала.

„Боже, колико су нам пута у животу помогну људи од којих то нисмо очекивали; људи које скоро да и не примећујемо“ – помисли безуспешно се трудећи да се сети те жене.

Мирна и спокојна чекала је да склоне псе са њеног лица и врата, и тако мирна се и пробуди.

Овакав сан још није сањала. Које значење носи, помисли кратко? Погледа на сат и схвати да се пробудила таман на време да почне да се спрема код доктора.

Још једна контрола у низу. Спакова све лабораторијске извештаје, снимке срца и ЕКГ.

            Први пут у чекаоници ординације кардиолога била је смирена. Сва питања „зашто“,„шта ако“, „кад би, шта би“...   која је себи раније постављала потпуно су нестала. Није имала ни жеље, ни снаге да прича; гледала је у чивилук са стварима и у људе око себе, трудећи се да примети сваки детаљ.

А онда пажњу са спољних ствари лагано пренесе на своје дисање и потпуно опуштена, сачека да дође „газда“.

ZAGRLJAJ

pitija | 27 Septembar, 2016 13:00

Dan je bio prijatan, kakav se samo poželeti može. Dan koji primete samo oni koje neka opaka bolest iznenadi i otrezni opet po ko zna koji put. Otrezni tako što te veže za jedno mesto, natera da miruješ i razmišljaš do beskonačnosti i nazad.

Sedela sam tako na jesenjem suncu u stolici za ljuljanje, žudeći za snagom koju će mi ponovo dati to sunce ili vetar. Vetar koji je ovako nežan toliko puta ranije bio na mojim obrazima, a ja ga tek sad osetila .. Mirovala sam baš onako kako mi je doktor rekao i gledala u drage ljude koji su nedaleko od mene radili nešto umesto mene, a za mene.

Odnekud, zajedno sa vetrom, doleprša neka seta i dotače mi srce:

smejala sam se puno i igrala, volela, opraštala i zahvaljivala, učila i menjala ..... samo nešto, nešto mi je žao.
Žao mi što nisam ranije shvatila koliko je lepo i važno zagrliti ponekad ponekog. 
Žao mi je što nisam zagrlila svaku dragu osobu, svaki put kad sam to poželela ...., zbog previše stida, a premalo smelosti...

Bilo ih je mnogo u mom životu; samo takve sam birala..i oni mene.

Osmehnuh se vetru i suncu i lagano ustadoh.

Priđoh najbližem dragom biću i zagrlih ga nespretno... kao što se grli tek rođena beba.

Pogledaše me, u čudu, iznenađeni . A onda se osmehnuše i uzvratiše zagrljaj.

Biće ih još. Znam.

 

AMBROZIJA

pitija | 24 Avgust, 2016 23:48

Средина стазе којом је Милица повремено пролазила  била је насута шљунком, а уз ивице стазе, уз ограде две куће растао је  коров.  Стаза је била недалеко од центра града; спајала је главну са споредном улицом и раздвајала дворишта две куће – једне велике, модерне и једне старе оронуле.

Зид оронуле зграде заклањао је поглед на тај коров, али је зато улаз веће зграде био окренут ка њему...Ипак, изгледа да тај коров ником није сметао .... изузев њој.

-          Боже, зашто баш ја морам све да приметим?  - помисли Милица, љута на себе.

А нарочито јој је засметало кад је на једном делу  стазе ширине метар и дужине два метра, угледала амброзију..

Што је чешће туда пролазила, амброзија је била све бујнија и јача. Био је крај августа и ближио се дан када ће процветати.

Милицу је тај коров недалеко од  центра града, све више мучио.

Чистачи улица, неће покосити тај коров, била је сигурна, као што је била сигурна да то неће урадити ни један од власника кућа поред којих је стаза пролазила..

***

Једног јутра шетала је ван града, ливадама и необрађеним њивама. Испред  једне усамљене, укусно уређене куће, старија жена је са спољне стране ограде чупала траву. Свуда око ње била је природа и зеленило, али она није хтела да испред њеног дворишта расте коров.  

-          Што ти је швајцарска култура – обрати се Милици  човек који  у том тренутку прође поред ње. Добро је познавао ту старију, вредну жену, која је из Швајцарске, дошла да пензију проведе у родном крају. 

Милица не рече ништа, само ћутке настави шетњу, али кад касније на повратку кући прође оном уском стазом, схвати да неће више да дозволи да је амброзија мучи. Неће више размишљати о њој, ни о људима који неће да је почупају.

Почупаће је она.

Сави се и поче да чупа . Од кише, земља је била мека, па је то био лак посао.  Ускоро је површина коју је заузимала амброзија, била чиста. Онда узе нарамак почупаме амброзије и однесе га у канту. Било је време поподневног одмора и никог није било на улици.

-          Добро је, нико ме није видео. Ко зна шта би помислили? –  рече у себи. Ипак најзадовољнија је била што је знала да сада ни једно дете које буде туда пролазило, неће добити алергију због амброзије.

 ***

  Неколико дана касније разговарала је са ћерком:

-          Радила сам тест на алергију. – рече јој ћерка.

-          Откуд теби алергија? Никад  је раније ниси имала.

-          Не знам одакле, али бар знам на шта сам алергична.

-          На шта?

-          На гриње, полен, а највише ......... на амброзију.

MI MALI VELIKI

pitija | 23 Avgust, 2016 18:04

 ZAVRŠNICA OI me podseti na dan kada je naša mlada fudbalska reprezentacija prošle godine postala prvak sveta - samo za one koji nisu čitali moj prošlogodišnji tekst

Многе ствари волимо или не волимо због некога и нечега. Волим спорт, али већ дуго ми фудбал није важан; због свега што не знам и не желим да знам о њему.

И тако је било све до тренутка док нисам на месту где радим, у средњошколском дому,  приметила неке дечаке заљубљене у ту лепу игру. Сваке године долазе из разних крајева и има их све више. Виђам их како са ранчевима на леђима  по киши, снегу, сунцу иду заједно на тренинг ....  у сусрет својим сновима.  И све су ми дражи. Дражи због вере коју имају, због осмеха којим подносе болове од повреда, због модрица, посекотина,  подеротина, због спремности да „кроз трње дођу до своје звезде“.  Дражи зато што су сањари и радилице, у исто време.

И можда више него ја на њих, утичу они на мене. Прошле зиме звали су ме да им судим на турниру. Због поверења које су ми указали, умало се нисам смрзла. Али нисам смела да их разочарам.

За ово Светско првенство нисам ни знала.  Није било еуфорије, коментара, занесености.  А онда сам тог јутра случајно укључила ТВ- и чула да играмо  финале. Тренутак је био довољан да схватим:

-          Хеј па ми можемо бити ПРВАЦИ СВЕТА?

-          Ех, ми? У фудбалу? Против Бразила?

Бразил?  Кажеш БРАЗИЛ  а мислиш на најбољи фудбал.

-          Хеј, па ово је финале! Зашто да не!  Па имамо исти број играча, играмо по истим  правилима, нема „јачи тлачи“ – овде смо равноправни.

 Нисам баш „видовита Зорка“, и нисам ни сама веровала у то чудо о ком сам причала, зато нисам убеђивала  много друге, само ..... помислила сам, како би нам то пријало, како би било лепо, како би нам добродошло.. И одједном ...... фудбал ми је  постао јако важан.

 Како би нам победа био леп поклон , мислила сам, а плашила се и окретала главу да не гледам.  Ипак смогла сам храброст да гледам довољно да видим да умеју да шутирају на гол, јер како другачије победити , видела сам да имамо супер голмана, јер како другачије сачувати победу,  видела сам да играју тимски, јер фудбал и јесте тимска игра, видела сам играју изразито фер и спортски, што ја највише ценим. Не волим оне којима циљ оправдава средство, који  траже изговоре, који псују кад не успеју, који лажно падају... Видела сам све то и у једном тренутку опет се понадала  : „Хеј па ми имамо све што је потребно да победимо“.   То чудо, та победа не би била само лепа, већ и могућа. Баш тада, при тој помисли десио се  победнички  гол.

-          Тооооооо – скакала сам као кад гледам  Ђоковићеве победе.  – Ми смо прваци света – викала сам са кнедлом у грлу, а сузе сам пустила да слободно иду. Радовала сам се као неко ко због своје земље дуго то није могао.  И није то само фудбал, много је више. 

Има у њиховој победи пуно симболике и поруке, као у успеху Ђоковића, који је почео да тренира бели спорт, племићки, аристократски спорт у време кад је његова земља била најсиромашнија  и најнесрећнија.

 Сада није стоти, није десети, него први.

Има симболике у победама наших ватерполиста, јер потичу из земље чији су преци у првом светском рату највише страдали управо зато што нису знали да пливају, Потичу из земље која до пре неколико година није имала ни 2 затворена базена.

 Видим поруку док гледам нашу децу како играју и певају, занемела пред њиховим талентом, има у победама наших ученика на светским такмичењима у математици, физици, информатици....

Дужни смо да коначно прогледамо, да видимо ту симболику и поруку, дужни да откријемо тај погрешан корак и заувек га избришемо из свог кода..

Знам да своје послове морам сама да завршим, знам да ми због тога плата неће бити већа, ни струја јефтинија, али бар цео један дан ћу имати осмех на лицу и бар један дан нико неће смети да критикује моју Србију. Један дан бићу поносна због своје заставе, због своје Србије, због младића који су после ко зна колико времена ГЛАСНО певали „ја те волим Србијо“.  Један дан мислићу само о лепом!

Волим да будем поносна, недостаје ми тај титрај у срцу и искра у оку. Навикли ме на то још у младости.

Поносна, гледала сам те младиће, сада светске прваке, а мислила на њихове вршњаке . Мислила  сам како је  то  добро због дечака које познајем, због Панића, Симона, Лапића, Најдановића, Максе, Филипа, Глигоријевића, Софронијевића....... зато што и они верују, што својом наивном снагом пркосе свима који одавно ни у шта не верују и који су се одавно предали  па покушавају и њих да заразе својом малодушношћу...

 Пре пола године одушевили су ме и пожелела сам им да једног дана и њих чекамо на БАЛКОНУ.  Балкон, тај симбол снажне и невине љубави Ромеа и Јулије, постао је и нама најлепши симбол  љубави, вере у лепо, у успех и боље сутра. Од скоро ту сачекујемо наше најуспешније спортисте.  Реално,  због свега као да нико није веровао да ТУ може икад да види фудбалере.  А вечерас их баш ту чекамо.

Ето чуда се дешавају, кад се најмање надаш.  Само мораш да верујеш, да сањаш и радиш, радиш и кад мислиш да у теби нема више ни трунке снаге.

Због остварења овог сна, сада су и осталим дечацима снови ближи. Можда и мало другачији. Сада могу својим сновима да додају и  сан да играју у репрезентацији  своје земље, а не само да из ње оду. А ако оду да тамо учине највише што могу за њу, и да се једног дана врате.

Тамо могу бити богатији и опуштенији, али само овде могу оволико и овако да буду срећни, поносни и ...... вољени. 

PISMO - druga verzija GRANICE

pitija | 21 Avgust, 2016 12:51

Granicu i ovaj tekst slala sam na konkurs "Pomirenje" i ništa. Sigurno je bilo i gorih sudbina lepše opisanih.  Više ne šaljem priče na konkurse, ali pišem i dalje i više.  

 Знам, биће их опет.....

за годину, за десет, за сто. Бануће претећи на наша врата и ставиће нас у калупе, сврстати на стране..... на стројеве. Вриштаће о великим циљевима и обећавати велике заблуде. А за све то велико, даћемо тек нешто мало....нешто небитно.... Тек само .....нас, наше наде, снове, жеље и наше животе..  И ћутаћемо тако, немоћни, неупитани погнуте главе и ићи путем којим нас шаљу. Сви...

Скоро сви.

Трајаће то дуго, предуго, али ће једног дана ипак све морати да се заврши.....

            Тада ће једни пребројавати мртве, а други славити....... туђе срушене куће, туђе угашене наде, изневерене вере и изгубљене љубави ( можда и своје).... А разочарани, сломљени, изгубљени шетаће између њих, равнодушно. На који списак ће њих дописати? На списак мртвих или списак победника? Или постоји посебан, за све безначајне, безнадежне?

И то ће ваљда бити то:  онај велики обећани циљ и дотакнута заблуда.

Знам, ако не униште мој, уништиће живот моје деце, мојих унука, мојих пријатеља.

Због моје деце, мојих унука и мојих пријатеља чувала сам ово писмо од једне посебне, мени драге особе, као семе љубави .

То је моја клетва:

Драга моја вољена Гордана!

23.5.1995. Аустрија

Као што видиш по брзини мог одговора, знаш како смо с годинама све „успаваније“, спорије, а срце исто, иста љубав, карактер, ставови.

Знаш да те и сад волим, као и првог пута кад сам те упознала и ја се радујем теби, као човјеку. Немаш појма колико задовољства ми представља ово писање ћирилице, некако као да сам ближа свим твојим просторима, теби, твојој породици, својој старијој сестри у Београду.

Све оно што си ми написала, све је тако људски и твоје, знам да исто мислимо, осјећамо.

Како си ми сад? Шта радиш? Је ли завршена школска година за дјецу, (волела би их видјети). Муж, како ти је? Како су вам породице – родитељи? Свих ових година ја никако нисам престала мислити на тебе. Колико се нисмо видјеле?. Сјетим се кад си само једном долазила код мене, а мој сестић, је плакао за тобом.

И тако, године лете, растављају људе. Сада је тај мали вјероватно добио позив за војску ( Боже, какву?), ти имаш дјецу..... расули смо се, а ја не могу а да не жалим за оним дивним временом, чежњом за свим драгим људима. Чезнем за слободом као прије.

Знам да би вољела неке ствари о мени знати... као да ми је срце дрогирано, па одавно не куца старим добрим ритмом....

Вријеме прије рата је било некако успављујуће, нико ништа није радио, имало се пара ипак..... ја сам у то вријеме још била у вези са Круном, мада уморна, зрела, безнадежна. Он је годинама радио у иностранству, долазио, одлазио, али никада није имао снаге да повуче први потез, да се узмемо. Ја сам измишљала хиљаду других занимања, само да не мислим на године узалудног чекања.

Осјећала сам огроман страх и стид од провинције, људи који су ме гледали као другачију, с обе стране.

У Вакуфу су сукоби између Хрвата и Муслимана настали крајем 1992.год.. Град је био подијељен на два дијела, ћутке. Врло је мало било оних који су се мјешали, а оружја је било све више и више. Ваљда су сви мислили да је све шала и да се од тог не умире....

Ех луде, самовољне главе.!!!! Хвала драгом Богу, да то никада ниси заиста осјетила твоја дјеца..... било је у мом граду три сукоба (1.3.7. мјесеца). У овом задњем је било највише мртвих.... подјељен град, па је било лако одабрати мету. Преко хиљду и по мртвих – вјерујеш ли ми? Толико мојих мртвих ученика, сусједа, дјеце.

Прије тог задњег великог сукоба  Круно је дошао из Аустрије, донио поклона, хране и штикле. Био се наљутио што их чак нисам ни пробала; гдје ћу с њима, цесте пуне блата, рушевина... И тај привидни мир, био је тако лажан, чувале се страже с обе стране. У први сутон ни једног човјека на улици.....и замисли ја сам тад излазила ( била сам у првом, другом мјесецу трудноће). Купио ме и крили се с аутом код непознатих напуштених кућа, надајући се да нећемо налетјети на  мину. Вољела сам га, а и беба је била ту.... Он је мијењао фирму и требао је кад идући пут дође да ме води. До тад мени Муслимани нису хтјели издати пасош ( давали су само одређени број)...... и тада 30.05.1992.ја сам га видјела задњи пут... до децембра.

Како да ти опишем тих седам мјесеци без њега . Стомак је растао, иако смо имали врло мало јести, ни воћа, меса, шећера....скоро ничега. Желиш све, немаш ничега, али не умиреш. Крити се читав дан у кући, слушати пуцње, гранате, чути јауке. У претрчавању, увијек је било мртвих. Моја улица нема 200м а само у њој је било седам мртвих људи ( једна жена трудна, један дјечак). Кад је тај дјечак убијен  моја је снајка имала спонтани побачај ( нигде бабице).. То је све био велики ударац за мене. Плакала сам данима.

Пет мјесеци бити у кући, на улици само на кратко, надати се само горем, изложена погледима искусних жена, као и смрти. Била сам врло мршава, па се није видјело до 8-9 мјесеца.

У септембру, пред крај, сам први пут отишла у Бугојно (пјешице 26км).  Моја млађа сестра ми је нашла неку напуштену гарсоњеру, скупила деке, окречила. Била сам свјесна да се у Вакуфу, у ратним амбулантама не смијем породити. Још тад, мој брат као и већина мушкараца обузетих другим стварима, нису примећивали мој стомак.

Ми смо били без новца, гладни. Сено, сестрић би ишао у јавну мензу и чекао 1кг хљеба за нас троје, два сата. Дошао би, па поново ишао још два сата да би добили неку кашу  што личи на чорбу. То су нам донијели ови луди сукоби, протјерани народи било које нације, који нису ни најмање криви.

За све време ја нисам имала ни један гинеколошки преглед, а када бих била гладна, беба се тако мрдала, тако да сам имала осјећај да ће умријети у мени. Мој плач би личио на врисак, клела сам Крунослава, свој живот.

И тако 15.11. 1993. један школски колега ми је у Бугојну рекао, да ме код куће чека његово писмо.

Била сам очајна, љута. Четири дана ме сестра молила да идем. И пошла сам сама, са стомаком и документима. Био је петак 19.11.1993. хладан дан, а ја сам без престанка пјешачила преко брда. Ни једног човјека, животиње. Оборене главе долазим на задње брдо прије Вакуфа. Тад ми један војник рече да ми је ујак погинуо од гранате. Била сам пред његовим селом и морала сам ући.... Крила сам  стомак, а и кандила хвала Богу нису давала јаку свјетлост.. након сахране сачекала сам брата и пошли смо кући.

То ми је био задњи повратак из Бугојна, четврти. То је био пут очајника, дављеника, самртника.

Брат је тад већ сазнао, био је фин, није лошу ријеч рекао. Опрезно ме водио кроз разрушено село, мраз стегао, пазио да не паднем. Пред улазак у град морало се трчати између празних простора. Дошли смо добро, кућа у тами, шкиљаво кандило, али писмо нисам затекла. Отишло је  у Бугојно.

Тек мјесец дана касније  чула сам вијест од  Круна.

Син од мог ујака је био на стражи у хотелу, а само мало даље у пошти били су Хрвати. Тако су се између препуцавања, дозивали, па је Круно њега зовнуо и овај му обећао да неће пуцати . Ја сам дошла у пола шест (мрак).... Кад смо се срели био је у војничком одијелу, мирисао  на духан и пиво. Пољубила сам га, војници су гледали нијемо из таме (неки мрзили, неки вољели), а он ми је пипнуо стомак. Шапнуо да пређемо улицу, а ја сам му рекла да не смијем због свог рођака – да га не излажем неприликама, а и да они који у том моменту не знају за нас – не би пуцали.

Мој добри рођак није ни тад видио мој стомак. Благонаклоно је рекао да ако хоћемо да се видимо, можемо и исто вече у пола један ноћу. Пристала сам, морала сам. Рекла сам Круну да ми  за 15 дана излази термин за бебу, да сам рх (-). Он је шутио, отишао питати главног ..... мој брат је направио договор с наше стране, а Круно с друге и ми смо се  у пола један ноћу видели испред хотела. Мукли тајац.... наши кораци, хиљаде комада стакала.... наши кораци, пажња да не налетимо на мину с обе стране.... Мој брат је остао силно забринут.

Ушли смо у пошту, Хрватски војници, моји ученици, драге особе – само друге ознаке на рамену....Боже мој, који апсурд.!!!!! Многи су ме дочекали срдачно с љубављу.

Били смо мало код његове сестре (свега су имали јести – воћа, сокова, уместо кандила – батерије) и рано ујутру прешли границу БиХ и Хрватске. Крунов колега ми је набавио хрватски пасош неке жене с визом, (мој као  изгорјео) па сам тако прешла преко неког мањег прелаза у Словенију и Аустрију,.

Сад живимо овдје невјенчани, више с неслагањем него с миром. То што је био у рату и видио пуно мртвих га не оправдава да тако мрзи Муслимане; нити сам ја пуцала, нити сам крива за све глупости које су се десиле. Још се волимо, мада му тешко пада мој идентитет. Волела бих када би могао бити атеистата, па заборавити вјерске притиске других.

То је „укратко“ све. Сад отприлике све знаш. Овдје је љепа околина....али јебо ти све кад немаш свог брда и куће, своје родбине и пријатеља.

Немој НИКАД ЗАБОРАВИТИ ДА ТЕ ИСКРЕНО ВОЛИМ. Пољуби дјецу!

  Азра“

***

Знам, биће их опет.

            Али, знам....... биће и неког попут нас, да им све поквари.... да им мржњу понизи......... и учини смешном.

PRODAVAČICA

pitija | 19 Avgust, 2016 17:54

У близини једног тек започетог градилишта биле су две по величини осредње самопослуге.

Радници , њих петнаестак, неколико дана ту су куповали доручак, а често и намирнице за кућу. Неколико њих је куповало у једној, неколико у другој, па  повремено мењали. У природи је људи да буду радознали, да ли је нешто ново стигло, шта је у једној боље него у другој..

Кад је изливена прва плоча за темељ велике стамбене зграде, која је требало да има неколико спратова, на градилиште је дошао  и млади газда. Радови су одмицали брже него што је очекивао, јер су они пословали као породица. Газда их је увек после доброг посла добро чашћавао, а они су то ценили, јер им ни дневнице нису биле мале. Били су већ добро познати у граду по најбољем квалитету градње и  уживали су углед и поштовање.

А радници су највише  ценили то што и млади газда с њима ради и помаже где год треба, иако има факултет. И тог дана је помагао, а кад је дошло време паузе , онако прашњав  и уморан ушао је у једну од те две самопослуге. Хтео је да купи намирнице и пиће  и додатно  части своје раднике..

Стрпљиво је стајао на каси чекајући ред. У тренутку кад је стигао на ред, продавачица га је погледала онако умазаног од малтера и прашине и  нељубазно рекла да је њена каса затворена и да пређе на другу.

Без речи се упутио  ка излазу и ушао у другу самопослугу. Кад се продавачица вратила с паузе  видела је код касе остављене две корпе препуне намирница и пића..

Од сутрадан  сви радници су куповали само у једној самопослузи.. Нису више имали недоумице шта једна има боље од друге.

До краја изградње,  остало је још доста времена.

СРЦЕ СЛУША УВЕК САМО СЕБЕ!

pitija | 17 Avgust, 2016 13:20

Старија жена гледала је са сетом и пуно љубави младу девојку која је поред ње плакала..
Љубав, ах љубав. А лепо јој је говорила да то није ни права, ни узвраћена, ни добра љубав. Девојка није послушала њене савете ...... и сада је патила.
Старија жена је није осуђивала, а није могла ни да је утеши. Нема речи којима може да се утеши рањено срце. Само време може да зацели рану. 
Сетила се како су некада давно њој давали савете. Није их слушала. Срце је терало по свом. Тако је и она доживела непријатно искуство. 
Знала је да ће кад рана зацели, млада девојка из свог непријатног искуства извући поуку , а једног дана даваће новим младим девојкама савете.
Даваће савете које будуће заљубљене девојке неће слушати.
Срце слуша увек само себе. 

NIKAD NE SHVATAJ LJUBAV ZDRAVO ZA GOTOVO

pitija | 16 Avgust, 2016 18:11

Некад давно десила им се љубав.
Била им је тако важна, лепа и драгоцена.
Некад је волео да је слуша док прича. Увесељавала га је тим својим причама о разноразним сасвим обичним стварима и осмехивао се док ју је гледао. 
Она је волела тај поглед којим ју је гледао док је ћутао... 
Некад ју је волео због неспретности и штитио је.

Била је срећна што је баш он њен заштитник ..и сигурна, јер јој није дао да падне.

Некад је поред ње био најснажнији и највећи, а она посебна и другачија од свих.
Некад су све решавали заједно.
Некад су се разумели и без речи. 
А кад је говорио, биле су то најлепше нежне речи, које никад пре није говорио.
Некад га је миловала, ко што никог и ништа није и причала најлепше, нежне речи.
И мислили су да ће тако увек бити; да ће љубав трајати вечно.
Тако су постали непажљиви .........., а тад се највише греши.
Љубав им није више била тако драгоцена. Постала је обична, 
Дан по дан, смењивале су се године, живот је текао неприметно, па тако нису ни приметили да је почело да их раздваја баш оно у шта су се заљубили.
Њега је њена прича све више замарала, а њу љутила његова ћутња.
Заборавио је да је њен ослонац, па јој је све више окретао леђа; сметало му је што је сувише нежна, неспретна и неорганизована; што је много очекивала од њега
Љутила се што он не може да реши баш сваки задатак који им живот постави ..... заборављајући да га при том охрабри својом љубављу.
Није се више осећао снажно поред ње, ни она сигурно поред њега.
Ни речи им нису помагале да се разумеју..
Све више јој се чинило да он није човек којег је заволела, а њему да она није она слатка, мала у коју се заљубио.
Тако су направили другу грешку.
Почели су да говоре ружне речи које нису никад пре.
А исти он и иста она; ...... само се нису видели испод бремена што им је живот натоварио.
Нико им није рекао да је љубав као цвет који вене ако се не чува.
Нико им није рекао да је љубав цвет који мора стрпљиво и упорно да се негује и пази .
Нико им није рекао да је то снажан цвет;, преживеће и промају и мраз и сунце..... 
Убиће га само груба реч.

LEPOSAVA

pitija | 14 Avgust, 2016 18:41

У центру града, у јединој апотеци стално је била гужва. Увек је била пуна пацијената. Улазили су богати  пацијенти, улазили су и многи доктори, а чест посетилац је била и једна  сиромашна жена Лепосава. Док су богати пацијенти паркирали своје џипове испред апотеке, Лепосава би спустила поред улаза свој смотуљак старог картона и весело али понизно поздравила апотекарке.

Апотекарка Љиља која би врло љубазно услужила сваког доктора и возача џипа, намрштено би се удаљавала са шалтера  чим би угледала Лепосаву.  На њено место одмах је ускакала друга апотекарка, Весна и искрено се зарадовала Лепосави.

Њих две би увек радо попричале кад није било гужве, нашалиле се и Весна би сваки пут охрабрила  Лепосаву да се не преда својим болестима, већ да настави да се бори. Видело се да Лепосава има тежак живот. Са њом је понекад ишла и болесна ћерка. Тако је Лепосава често, не само за лекове, долазила да види Весну и да добије  речи  охрабрења.

Весну су због тога све колеге почеле да дирају: „Ево ти иде другарица Лепосава.“ Она  се због тога није љутила. Чак шта више, било јој је драго.

-          Како можеш да будеш толико љубазна с њом? – питала ју је једног дана Љиља.

-          И ти си љубазна са другим пацијентима. – мирно је одговорила Весна.

-          То је нормално. Ти знаш ко су они. Могу некад да ми затребају.

-          Ето видиш, из истог разлога сам и ја љубазна према Лепосави.

-          Не буди смешна. Какве користи можеш имати од Лепосаве? Па она је ништа.

-          Мислиш да она нема ништа вредно чиме би могла да помогне другом?

-          Она једино  има картоне, које скупља по кантама на улици.

-          Да, она је човек који је стално на улици. Видиш том улицом ја идем сваког дана. Нико од нас не зна кад може да му затреба туђа помоћ. Ако ми једног дана на тој улици буде  требала помоћ,  ако ми позли и ако паднем поред ње, знам да ће ми помоћи и пружити чашу воде. Можда ће та чаша воде бити исто толико вредна као и помоћ неког лекара касније. А ови што возе џипове,  нисам сигурна да би и кад би ме видели, стали да ми помогну..

LEPOSAVA

pitija | 14 Avgust, 2016 18:41

У центру града, у јединој апотеци стално је била гужва. Увек је била пуна пацијената. Улазили су богати  пацијенти, улазили су и многи доктори, а чест посетилац је била и једна  сиромашна жена Лепосава. Док су богати пацијенти паркирали своје џипове испред апотеке, Лепосава би спустила поред улаза свој смотуљак старог картона и весело али понизно поздравила апотекарке.

Апотекарка Љиља која би врло љубазно услужила сваког доктора и возача џипа, намрштено би се удаљавала са шалтера  чим би угледала Лепосаву.  На њено место одмах је ускакала друга апотекарка, Весна и искрено се зарадовала Лепосави.

Њих две би увек радо попричале кад није било гужве, нашалиле се и Весна би сваки пут охрабрила  Лепосаву да се не преда својим болестима, већ да настави да се бори. Видело се да Лепосава има тежак живот. Са њом је понекад ишла и болесна ћерка. Тако је Лепосава често, не само за лекове, долазила да види Весну и да добије  речи  охрабрења.

Весну су због тога све колеге почеле да дирају: „Ево ти иде другарица Лепосава.“ Она  се због тога није љутила. Чак шта више, било јој је драго.

-          Како можеш да будеш толико љубазна с њом? – питала ју је једног дана Љиља.

-          И ти си љубазна са другим пацијентима. – мирно је одговорила Весна.

-          То је нормално. Ти знаш ко су они. Могу некад да ми затребају.

-          Ето видиш, из истог разлога сам и ја љубазна према Лепосави.

-          Не буди смешна. Какве користи можеш имати од Лепосаве? Па она је ништа.

-          Мислиш да она нема ништа вредно чиме би могла да помогне другом?

-          Она једино  има картоне, које скупља по кантама на улици.

-          Да, она је човек који је стално на улици. Видиш том улицом ја идем сваког дана. Нико од нас не зна кад може да му затреба туђа помоћ. Ако ми једног дана на тој улици буде  требала помоћ,  ако ми позли и ако паднем поред ње, знам да ће ми помоћи и пружити чашу воде. Можда ће та чаша воде бити исто толико вредна као и помоћ неког лекара касније. А ови што возе џипове,  нисам сигурна да би и кад би ме видели, стали да ми помогну..

GRANICA

pitija | 13 Avgust, 2016 17:53

samo za ljude koji ne vole granice -  

Колона возила испред њих била је застрашујуће дугачка. Сваког лета  кад се Нада с породицом враћала из Босне, из завичаја њеног мужа,  задржавања на границама била су све дужа и бесмисленија..ове године премашила су све неславне рекорде.  O како би помирила све те ружне и тужне границе, помислила је.

 Колико је година прошло, а њу  и даље стеже у грудима при приближавању свакој граничној табли у њеној некада лепој и великој земљи. „На све се жив човек навикне“; сада је мање боли , тек токолико да завара себе, да је прихватила оно што мора.

Али  жал за земљом које више нема још увек је ту и сваки пут је одведе у  то давно, прошло време. У време  када је због те љубави, изабрала војни факултет. Замишљала је да ради као професор и ученицима прича о лепоти и  доброти - јер то је патриотизам.

На крају факултета пут ју је одвео на стажирање у Сарајево.   О како је волела Сарајево!  И раније је неколико пута,  долазила ту. Баш чаршија, џамије,певање оџе са џамије, било јој је тако исконско, па у камен упакова Миљацка, па кафа из филџана, па мирис ћевапа..... сав тај фолклор, све тако другачији од оног што је познавала, све тако посебно, са својим печатом.  Лако је све то заволела.

Лако је заволела и њу: Аземину, коју су сви од мила звали Арчи.  Арчи је студирала уметност. Нада је била жељна знања о свему, а Арчи је то имала. И душе су им се препознале. То је оно кад си поред некога, а знаш шта мисли, макар не рекао реч, кад ти је лепо, иако он не уради ништа; само зато што је ту насмејан, а кад ти каже 2-3 обичне, а искрене речи  па осетиш да си важан и вољен. Нада је касније сретала много добрих људи, али за Арчи је први пут рекла: „она  због које сунце сија“.

Кад је за један викен отишла код ње кући,  сазнала је да је она муслиманка. Ништа јој то не би било чудно, да није открила да је Арчи било некако тешко . Њеног оца цела чаршија у Г. Вакуфу  је гледала попреко, зато што је дозволио да му се једна ћерка уда за Србина и оде у Беград.  Лакше је било изабрати страну и поштовати прописе.  Тражили су да се одрекне ње. Али он је волео  сву своју децу и волео је њихове изборе. Арчи је волела Мирка - Хрвата, али је крила ту своју везу. Нади је њихово скривање по околним воћњацима и пропланцима било романтично, а забавно што су се на уласку у град раздвајали и правили да се не познају. Свако је седео са својим друштвом на одређеном месту. Аска је то морала због чаршије. Оцу је била довољна једна срамота, не би поднео другу... Нада је била одушевљена  прелепом природом, малим улицама, ношњом коју су девојке и жене недељом носиле. И прва је села за туђи сто. И свима је то пуно значило, а она ништа није схватила.

Није схватила ни кад се срушило све шта је волела и земља  јој се распала. Завршила је факултет, а завршила се и бајка о њеној земљи.  На срећу на време је остала без посла и заувек прекинула све везе са војском.  Одахнула је када је пронашла нови посао: посао чистачице у апотеци. Само  јој је срце напукло. На срећу осим срца, успомена и поноса, рат јој никог  није одузео. Могла је да остане ни на чијој страни. Тако је могла да задржи све лепо из младости, тако је задржала и Арчи.

                Наставиле су да се дописују.

                Била су то тешка времена и најтеже лекције. Нада их је тешко учила.. За то што је научила, није пуно платила: тек  само сигурност и храброст да живи.

Арчи  је почела да ради као професор ликовног у свом родном  месту, а године у којима је крила своју љубав са Мирком, престала је да броји.  Он је отишао у Аустрију да ради, а она остала заљубљена и заробљена  између наде и чекања. Такву ју је и рат затекао. Рат у коме су се баш у њеном питомом, малом месту најтеже борбе водиле између Муслимана и Хрвата.

                „Преко хиљду и по мртвих – вјерујеш ли ми? Толико мојих мртвих ученика, сусједа, дјеце“ – писала је Арчи. И баш тад њена  забрањена љубав изгубила је стрпљење. Није могла више да чека и почела да расте и у њеном стомаку. Мирко је дошао из Аустрије, по њу. У униформи. Другачијој од оне у којој је био њен брат.

За време примирја брат ју је спровео на другу страну,  до Мирка и даље до Аустрије. До спаса за њену бебу, до нове шансе за нормалан живот.

„Мој брат је остао с друге стране улице силно забринут. Ушли смо у пошту, хрватски војници, моји ученици, драге особе – само друге ознаке на рамену....Боже мој, који апсурд.! Многи су ме дочекали срдачно с љубављу“.

Много година је прошло и многа писма су стигла, али то писмо је оставило посебан траг. Све наредне године Нада га је чувала и носила са собом,  као потврду да није све изгубљено. Можда је и оно помогло да нађе снагу и скупи своје напукле делове, јер Нада је  одговоран човек: морала је да устане због родитеља, деце, мужа.

Арчи  је понекад  звала  телефоном, тек да буде ближа пријатељици и временима која су прошла, а за којим је још патила. Све је било скупо.“Немој ти да се трошиш“. – рекла би  драгим, веселим гласом, који јевраћао време и приближавао  даљину. Тај глас увек исти, непосредан, пун нежности, дечје радости и љубави остао је све године њихова снажна спона.

Временом писмо је почело да бледи и слова да се бришу. Нада више није писала руком писма, већ куцала на компјутеру.

Прекуцаће и ово, да га сачува, досетила се..

Колико се само нису виделе? Много, а опет она је све време била ту, на Надиним рођенданима  које није пропуштала да честита, на свечаностима на којима је Нада носила свилени шал њеном руком осликан. Била је присутна и у собама у урамљеним честиткама, а када је 1999.за време бомбардовања позвала да им пружи подршку; да пита како су. Тако је Арчи постала позната и Надиној деци и мужу.

 Док је гледала у писмо зазвонио је телефон.

-          Тетка, где си? – с друге стране весело је звучала њена братаница  Милица из Београда.. Баш се изненадила, јер не памти кад су разговарале телефоном. Сигурно је имала важан разлог сад кад је звала..

-          Шта радиш тетка? – и даље је била весела Милица. – хајде седи негде, да не паднеш кад ти ово кажем. – направила је малу паузу - Тетка имаш ли ти неку пријатељицу из младости? Неку коју много волиш?

-          Имам – збуњено је одговорила Нада. Одакле Милица зна за њу, питала се. Како је успела да завири у њено срце?

-          Она је овде поред мене.

Недоумицу, да ли мисле на исту особу, решио је драги глас из слушалице:

-          Надо моја, драга. – Арчи је позвала свом носталгијом коју је носила све ове године. .

-          Арчиииииии!  - вриснула је Нада, а онда је само понављала: „ које чудо,  да ли је могуће, управо размишљам о теби, твоје писмо ми је поред компјутера, моје мисли су ми те призвале. Моја жеља те је довела близу мене“

Кад је спустила слушалицу ћерка ју је стого упитала, тек да је растрезни..

-          Јеси ли је позвала да дође код нас?.

-          Јао, нисам. Нисам се снашла. А шта ако не може?- и даље је била збуњена.

-          Ништа, онда идемо ми у Београд. Тако сте добре другарице, нисте се виделе тако дуго. Време је да се поново сретнете. – одлучно је рекла ћерка.

Арчи је дошла у посету сестри у Београд;  њен сестрић забавља се са Милицом, Надином братаницом.  После 34 године коцкице су се сложиле  баш како треба. Могле су опет да се виде.

Већ сутрадан су им заказали сусрет. Нису могле више да чекају. Није је видела 34 године, али није било места за стрепњу:  глас који је јуче чула био је исти свих тих година. Некоме је душа у очима, некоме у рукама, а Аземинина душа била је у њеном гласу. Није огрубео, није остарио, није поружнео, остао је драг, пун радости и љубави.

Држале су се заруке све време док су се гледале и журиле да што више једна другој испричају. Арчи је крила поглед стидећи се што још увек живи невенчано, што се  једина љубав њеног живота после свега не мири са њеним идентитетом, што су њени синови одрасли, а нису је упознали онакву праву, какву је Нада познаје, што нема храброст да поново узме четкицу и ослика свој свет,  што не може да се навикне на нове границе кад путује у родни крај, што не зна тако добро  језик земље у којој живи више него у родном крају, па зато не може да учи децу о лепоти, већ чисти неке туђе зграде, ћути и стиди се.

Много  их је живот бацио ван пута којим су пре 34 године пошле,  све им је окренуто наглавачке.

Нада поново личи на ону стару, опет има радости и жеља у њој. Жели да учини све да избрише стид из очију пријатељице.  Одузете су им неке године, сачуваће све преостале. Нада коначно ради оно што је одувек желела, ради са младима. Учи их о лепоти и прича  им о својој другарици Аземини. Сад је право време за такве приче, време да се помире сви завађени, на примеру оних који се никад нису свађали, на примеру оних који никог нису умели ни могли да мрзе.

Настављају даље, са много рана , уосталом као и многи. Али душе су сачувале, као ретки.. Нема рупа на њиховим душама.  Целе су и чисте као у време младости кад су исто веровале: Нада да се домовина брани лепотом, а Арчи да ће „лепота спасити свет“.

-          Имате ли шта да пријавите за царину? – Наду прекиде глас цариника.

После неколико сати чекања стигли у на границу на излазу из Хрватске. Још сат, два чекања и ући ће у Србију.

BIĆE DOBRO

pitija | 11 Avgust, 2016 21:28

Нешто размишљам, БИЋЕ ДОБРО.. 
Биће добро у овој нашој „Србијици“ како је некад рекао Ћосић, Србијици тако малој да би је најрадије загрлио и на срце ставио. 
Волим природу, па тако вођена  идејом да сачувамо природу,  да мало више бринемо о њој, наиђох на људе са истим жељама, идејама и радом. 
Чух за младог студента Шумарског факултета у Новом Саду Siniša Mali​ , који има пројекат за пошумљавање Србије. 
Чух и упознах Milan Popovic  који је на тако леп, носталгичан нађин радио емисије „Задња кућа Србија“, а сад  ради емисију  „Гост“ у којој подстиче туризам  у нашој земљи. Имала сам срећу да га упознам; гостовао је у нашем Дому Кући младих. То је тако диван, природан човек и квалитетан, да улива поверење и враћа наду, да ће све што ради бити успешно. 
Онда  Vladimir Grbić​ – добро се сећан са каквим је жаром играо за нашу репрезентацију. После успешне каријере, сад брине о очувању природе, а посебно ме радује што има 4 деце. И то је ваљда добро за Србију.
Недавно сазнах и колико је Nikola Rokvic​  - хуман и вредан млад човек. 
А ватерполиста  Aleksandar Šapić који је поклонио своје медаље у  хуманитарни фонд. 
Помињем и хумане људе и оне који брину о природи, јер то је ваљда исто. 
Па   Emir Kusturica​  са Дрвенградом, а о Нолету није ни потребно да причам. Он зна да је будућност земље везана за квалитетну бригу о деци и још што шта ради за нас.. (пишем сажето, јер нико неће да чита дуге текстове хаха, а имала бих о сваком још што шта да напишем).
Одавно верујем, да је за неку акцију;  да би нешто могло да се организује и успе потребно  бар петоро људи. 
Ово су људи са чијим сам се радом ближе упознала последњих неколико месеци. Замислите како ће нашој Србијици бити за неколико година, кад стигну плодови рада ових вредних, великих људи. 
Људи који воле ову нашу земљу и брину о њој, има сигурно још много.  И има сваког дана све више.. 
Србија има, а зашто да не, и мене и наравно вас. Сами знате колико сте ми само порука везаних за пpироду и њену лепоту послали.
Брига о природи је оживела и претвара се у АКЦИЈУ. 
Ма биће добро, биће добро у овој нашој Србијици, тако драгој да је на срце привијемо <3.
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb