Gušt i dert

MOJE ŽEDNO DRVO 3/1

pitija | 03 Jun, 2016 12:27

крај маја 

Не волим више да идем у „Роду“. А идем скоро сваког дана да купим намирнице за кућу. И гледам у голе гране „мог жедног дрвета“. Стоји тако суво, поред још 3 у том делу града. Стоје као споменик – само не знам чему или коме.

Пре годину дана сам пробала нешто и ..... Није ми жао. Бар није „умрло“ жедно.  Једина добра ствар у свему томе је што су наши стручњаци ипак у праву. Сећам се, дa сам прошле године писала свом пријатељу, директору ЈП“Стандард“, да ураде нешто поводом тога што се много дрвећа у граду суши. Одговорио ми је да то није њихова надлежност, већ надлежност Дирекције  и да су му из Дирекције рекли да се дрвеће не суши због суше, већ зато што је болесно. Нисам поверовала, целог лета сам заливала „моје жедно дрво“ и ......  Tako ми и треба кад не верујем. Ето, ипак је било болесно. Та жена која је то рекла зна свој посао. Само, није да ја не верујем људима. Напротив, ето поверовала сам кад је рекла још нешто. Рекла је да они раде по плану и да је тај део главне  улице, испред „Роде“,  у плану за подсађивање идуће године.

Сад је та „идућа година“. Али није ништа подсађано. Да ли да их подсетим? Ма боље да мирујем. Киша пада данима. Пролеће је било кишно, а ево и лето ће.  Још ће мене да окриве за оволику кишу. Могу  да одговарам и Међународном суду, јер је и у целој Европи, киша. Ето, шта могу да урадим ја и „моје жедно дрво“.

MI VOLIMO MARINU

pitija | 28 Maj, 2016 00:34

Марину сви познају. Или бар сви. Она је од оних ученица које вам одмах прирасту за срце.  Осмех јој не силази са лица, препознатљива је по дугачким шишкама које стално руком помера са чела, а иза  наочара са великим оквиром  гледа вас несташним погледом.  Марина воли фудбал и игра га, што је добро, али у спорту се дешавају честе повреде, што и није тако добро.

Тако је једног дана Марина дошла са тренинга храмљући. Искочило јој је колено, стопало се укочило и искривило, истегла је лигамент и повредила нерв . Доктори су јој рекли да мирује, увили ногу и дали штаке да се ослања. Плакала је јер се плашила да ће морати да остави фудбал.

Од њеног мировања није било ништа, виђали су је на сваком кораку, прво њу како скакуће на једној нози, а онда и неког од ученика како јој носе штаке.

-          Зашто не идеш кући? – питали су је.

-          Не могу сад. Имам обавезе.

-          ????? – васпитачице нису имале много времена да причају с њом, јер је за два дана у Рековцу била домијада у кул-ум-стваралаштву. А какве су обавезе у питању, ускоро су сазнале.

-          Могу ли с Вама у Рековац, родитељи ми послали нешто по другарици, па да узмем.

-          Из Неготина у Рековац? Хммм. Но, свет је мали. А како ћеш да шеташ тамо тако повређена?

-          Нећу ја да шетам. Ви ме само поведите до тамо, да то узмем а ја ћу да све време да будем код те другарице.

-          Хм. Добро.

Другарицу нико није видео, али зато Марину јесте. Била је маскота дома, са накриво накренутим качкетом и штакама смешила се са сваке заједничке слике са домијаде. Носили су је другови на кркаче, смењивали  једни друге, али нико није хтео да је остави саму. Свуда је стизала. Тако,  у сали после наступа наше драмске секције, цела сала устала и аплаудира. Стоји и Марина ослоњена на штаке и гласно плаче:

-          Јао мене срамота! 

-           Зашто те Марина срамота? 

-           Ја никад у животу нисам плакала.

-           Сузе су ок, само плачи, ево и ми плачемо. Цела сала плаче. – кажу јој васпитачице Драгана, Јелена и ДК.
После 20мин испред сале за културу:

-          Марина ти још плачеш? 

-          Ја никад нисам плакала, не знам како да станем.

-           А зашто толико плачеш?

-           Много ми ТЕШКО. Професорка, ево овде ме боли - показује на груди – како је лепо, ЉУБАВ, РОМАНТИКА. Јооооој што ми ЛЕПО!

-           Па сад: да ли ти је лепо или тешко? Хаха

-          Не знам! Јооооој, Исидора  ме песмом убила, а драмска представом докусурила!

 Кажу да је чак и на журци ђускала, да ли са или без штака није важно. То што Марина воли дом, то је добро, али није добро што је ризиковала да још више повреди ногу.

Следеће недеље је отишла кући и ...... вратила се трчећи. Нико није могао да верује.

-          ????? зар те не били више нога?

-          Сад  ћу да Вам испричам шта је било: мој деда ми је наместио ногу, вратио ми колено и стављао ми неке чаше с вакуумом. Рекао да слободно могу да наставим да играм фудбал.

То исто су јој ускоро рекли и доктори, кад су јој поново снимили колено. С ногом је било све у реду, али после два дана дошла је са великом модрицом на руци:

-          Ух, па то је нормално.

Онда  са повезом преко главе. Васпитачица је гледа па ће у чуду:

-          Шта је САД то?

-          Играли смо да уђемо у репрезентацију и ја сам  скочила да одбраним наш го, пошто је голман изашао и ударила сам у стативу. Не би жалила и да сам разбила главу, ово је само мала чворуга.

-          Јаоооо.

-          Ма није ово ништа. Важно да смо победиле.

-          Јао шта ја све нећу да чујем од тебе.

-          Ма ниси све чула. Има још. Кажи Марина, шта си разбила синоћ – додаје други васпитач.

-          А то.!? Зуб. Кад сам трчала на Руском гробљу, криво сам нагазила и пала баш на камен. Ево видите окрњио ми се зуб.

-          Ау. Забрањујем ти више да се повређујеш. Ако опет дођеш с неком повредом, пишеш изјаву.

А кад Марина не игра фудбал онда јој је телефон стално у руци.

Једном су јој васпитачице Јелена и ДК узеле телефон, ставиле га на сто и рекле: 

-          Хајде издржи пола сата да га не узмеш. -  Марина је седела преко пута телефона и са чежњом га гледала; биле су то Танталове муке. Ипак,издржала је.. Сви су били срећни због тога, јер је то било баш добро, али кад су је поново после пола сата виделе, није било добро:

-          Разбила сам телефон!

-          Како? Да ли смо ти ми измалерисале?

-          Не.  – Марина се ретко љути, а и ако се наљути, то траје кратко. - Кад сам хтела да узмем нешто са полице, тегла џема ми је пала на сто, право на телефон.

 Е, то је било баш лоше и зато није био тренутак да јој кажу да треба да среди полицу и да се на полици држе књиге, а не тегле џема и ајвара.

Али ни васпитачи нису баш најисправнији : једном је Марина ушла у канцеларију( где су биле ДК и ученица Жана) и чим је видела васпитачицу ДК како једе чипс повикала је:

-          Аха, једете чипс, а нама причате да није здраво да једемо из шушкавих кесица.

-          Јао, Марина, ово сам узела од ових грицки за вечерашњу журку.  Била сам нервозна да завршим све за вечерас, па сам случајно узела....

-          Нема случајно, не  вреди да се сад правдате. Морам да Вас сликам, да сви виде. – неумољива је била Марина. 

-          Ево, ово ми је прво после три године. Ево питај Жану.

-          Нема никог да питам, ја видим шта видим. Морам да Вас сликам.

-          Марина, шта ти је? – Жана је озбиљно питала,  а ДК је почела да се смеје:

-          Жана, Марина је у праву. То је доказ да слуша шта причам.  Немам оправдања. Само немој слику да качиш на фб!

-          Ееее, па зашто Вас онда сликам?

-          Па да , „није се догодило, ако није било на фб“. Ето сад ме имаш у „шаци“, тј. телефону хаха. Добро, можеш да избациш, али само ако сам добро испала.

Разбијени телефон ускоро је замењен, још бољим, што је наравно супер ствар.

Пошто је тај нови телефон био скоро најбољи у Дому  и имао најбољу камеру,  васпитачице су је замолиле да им она снима филм о акцији прикупљања чепова („чеп за хендикеп“). Марина је рекла да она не може да снима, што за њих није било добро, али да може да им остави телефон да оне снимају, што је опет било добро. Онда је отишла  на Руско  гробље да трчи и да се кондиционо спреми за утакмицу.

-          Како ћеш без телефона? – питале су је.

-          Виделе сте да могу – рекла је поносно и довикнула: - Ако ме зове мајка, кажите јој да после идем у школу на хор. -  Васпитачице срећне, због телефона, нису ни чуле  шта је све Марина рекла;  уосталом сигурно ће брзо да се врати.

Снимање су завршиле  брзо, али Марина се није вратила брзо. Прошло је 6 сати! Мајка је већ неколико пута звала.  Нико није веровао да Марина може толико да издржи без телефона, па су се забринули да се није нешто десило. Забринули су се  и мајка и васпитачи и другови, што је било лоше. Али пошто Марину сви знају и воле, што је добро, одмах су кренули да је траже.  Наравно, било је све у реду; кад је завршила трчање с другарицама, Марина је отишла да пева.

Кад су је другог дана питали, како јој је било толико дуго без телефона, рекла је: Одлично. Забављале смо се, дружиле и причале. Било је то супер, али кад је требало да снимке из телефона пребаци на компјутер, она их је грешком селектовала и ....... избрисала.

 Оооо, било је то врло незгодно, морали су поново све да сниме.

Таман су завршавали снимање у холу дома, кад је Кукић, ученик који треба да склопи и измонтира филм, стигао из школе.

-          Не питај нас шта радимо. – рекле су му васпитачице.

-          Опет снимате?

-          Да, избрисало нам се.

-          Знао сам – рекао им је уз осмех.

-          Јао, не стај нам на муку. Ево дођи да видиш ове нове.

Али, кад  је видео те снимке, нису му се свидели.

-          Били су бољи они претходни.

-          Нееее! Ти то нама радиш намерно?!

-          Не  –  осмехивао се. – кад бирате непоуздане ученике. Него, добро..... могу  да покушам да „вратим“ оне прве из телефона?- питао је.

-          Зар може?

-          Може – самоуверено је рекао.

-          То је одлично, али Марина  сад није ту. Отишла је  у школу.

Морали су да чекају  до увече, кад се врати из школе, а и васпитачице су морале кући. ДК је преко фб питала, да ли може, кад дође из школе, нађе Кукића и да покушају да поврате снимке. Марина је потврдила.

Сутрадан, таман кад су Јелена и ДК хтеле да је потраже,  Марина је дошла у канцеларију по кључ од учионице:

-          Браво, браво, идеш да учиш! Него, јесте ли вратили снимке?

-          Нисмо.

-          Зашто? Не може?

-          Не, нисам нашла Кукића.

-          Како, па он је увек овде?

-          Да,  ја сам и долазила у канцеларију и није био овде.

-          Тражила си га у канцеларији? Па он није васпитач.

-          Није, али је увек овде.

-          Добро, шта да се ради? - васпитачица се помирила са ситуацијом, а и Марина је слегла раменима и отишла у учионицу. Нешто касније се вратила опет:

-          Имате ли креду?

-          Имамо. Зашто?

-          Да вежбам математику.

-          Ооо, неко ће да ти показује? Ако, ако . тако се најбоље учи.

-          Неће нико да ми показује..

-          Па зашто ће ти онда креда?

-          Лакше ми да вежбам на табли, него у свесци.

-          ??????? Уосталом, нек си ти нашла метод који теби одговара.

-          Јесам. Видите да сам све боља. Почела сам да мислим.  Сад размишљам својом главом.

-          Браво Марина. Одлично што си почела да мислиш........, само не ваља што је већ крај маја.

 

- Наставиће се -

VREME

pitija | 25 Maj, 2016 12:49

Ово време баш ненормално. Удара на природу, на људе. Чупа дрвеће, ломи гране, руши кровове, удара у главу, на срце. Сви кукају. С разлогом.

Сретох мало пре девојку 25 година, намрштила се. Питах је шта јој је, а она ми одговори: „Ма ово време“. Сви кукају, или бар скоро сви.

 Мало касније сретох девојку сличног годишта. Сија. Не помену време, већ свог драгог. Заљубљена је и од сјаја у оку не види мутно небо. Размишљам тако колико се пролепшала, како љубав чини чуда, а онда испред себе угледах једну баку. По седој коси препознах да има пуно година, али ме њен ход више зачуди. Иде брзо, усправних леђа и лако.  Лако као да не додирује тротоар. Ретки су такви. Ја је бициклом лако престигох и не одолих да упитам:

-           - Извините, колико имате година?

-           - А зашто то питате? – уз осмех, враголасто ме сад она упита.

-           - Свиђа ми се Ваш ход. Идете као официр, а опет лако као дама. – бака не успори, само настави да се лако осмехује – Нећете да ми одговорите? – била сам упорна.

-          -  Немам много! Седамдесет и нешто.

-           - Да.- схватих шта ми поручује -   И није много. Супер сте!! – довикнух јој  и скретох у своју улицу бежећи од „ лошег“ времена..

-            - Хвала – кратко одговори уз шмекерски осмех, какав обично имају млади и удаљи се својим лаким, брзим, усправним кораком. 

DUPLO SAMA

pitija | 12 Maj, 2016 10:34

Nešto mislim: ovi selfiji mi nekako žalosni - sama devojka , nema niko da je slika -
i lepa - 
lepa a sama!
Sad vidim sve više "DUPLIH" slika (znate na šta mislim) - pa sam zbunjena, da li to znači da je "ona" sad DUPLO SAMA - ili sad više NIJE "lepa a SAMA"  - pravi sebi društvo!?!?!?!?!

P.S.( ima i momaka, ne zaostaju oni ni u čemu)

 SVI LEPI SVI SAMI ......, ili nisu sami?????

NISAM JA NAJGORA

pitija | 29 April, 2016 19:13

Данас на Велики петак, сетих се како је било на Бадње вече - ***

Дан баш добро почео: директор нас пустио раније кући, таман да на миру припремимо Бадње вече. Посан пасуљ који сам још синоћ скувала запржих без проблема. Кућа је скоро сређена, само да се усиса и ове судове оперем. Организација ми је слаба страна, али изгледа да ће ми ове године све проћи брзо и лако.

-          Испржи рибу напољу  – каже ми ујутру  муж  Маркан – да не умиришеш кућу.

У реду,  обучем  се топло и у шупи испржим рибу. Ипак се добро смрзнем и покиснем,  јер ми са крова капље снег који се топи. На крају понесем у кућу 3 тањира, тигањ, флашу зејтина и 3 кг рибе одједном,  да се не враћам уз и низ степенице неколико пута.  И поред свог труда,  путем  ми испадну виљушка и варјача па сам опет морала низ и уз степенице.   

Коначно ставим све у кухињу, а стиже ми ћерка  Нада; мало је нервозна од како је почела да ради и нико не сме да је љути:

-          Ух, ала ти мирише ова риба. Умирисаћу  нови шал..

Шта да кажем? Знам да ће све бити погрешно, па изаберем да ћутим:

-          Да ли ти мене не чујеш или ме опет игноришеш? Онда ћу и ја тебе – рече и оде у своју собу. Значи ништа од усисавања? А ја рачунала да ће она то да уради. Стиже и муж с посла.

-          Где је она флаша вина што сам јуче добио од Педе, да однесем Дулету? – пита ме, јер се  спрема да иде код Дулета да пече прасе.

-          Не знам. Види у шпајзу у сутерену.

-          Овде се ништа не зна.

-          Па нисам је ја склонила. Сигурно је Нада.

-          Сви склањају, а свуда лом – каже Мак. -  Дај ми једну кесу!

Тражим кесу, али сад као за инат нема ни једне.

-          Немаш ни кесу – склањам се да не чујем остатак реченице.

-          Да ли да правим кромпир салату кад знам да је нико не једе? – ипак питам.

-          Прави прави. А могла би и питу са јабукама, или баклаву.?

-          Е вала не бих могла. Знам да ће пита да остане и сутра нико неће да је једе. Имамо пуно воћа, а и време је коначно почнемо да се придржавамо  здраве исхране и користимо шећер из воћа.

-          На Бадњи дан си нашла да почињеш здраву исхрану?

-          Могу ја и на Божић, али ко ће да поједе оне 2  торте и 3 врсте колача  које сам већ припремила.

-          Одох ја са Војом код његове бабе и деде – довикну ми ћерка из предсобља. Оде и Маркан код  Дулета.  Добро је бар ћу 3 сата бити сама. Имам довољно времена,  а још мало посла - баш сам задовољна; зато појачах музику..

 Почех да размишљам;  могла бих ипак нешто слатко да направим, кад већ имам довољно времена. нешто што нисам одавно правила, а да није пита или баклава, нешто што се брзо прави, и што је јефтино, да не буде велика штета ако ми не успе. Принцез крофне - сетих се.... оне су најбрже и најјефтиније, а досад ми никад нису биле баш како треба – кад нарасте кора, фил трчи и обрнуто. ево мени прилике да вежбам. Лош сам организатор, али сам врло упорна. Не одустајем никад.  Сад је још лакше; имам  интернет, па могу да нађем прави рецепт.

Почех да гледам и снимке да видим где сам раније грешила. Ха, док то схватих прође добрих пола сата.  Зато убрзах и почех да правим.

 Ех, знала сам: опет никако да нарасту.  Куд сам баш њих изабрала? А шта да изаберем кад су ми колачу увек  као лутрија.Изгубим  још 2 сата и добро се изнервирам.  Ух, сад немам довољно времена. Увек радим тачно све  да заканим.

 Поспем их прах шећером и замаскирам оне спљескане па склоним у собу да не гледам.  Погледам и у пржену рибу. Ако свако узме по мало, биће таман. Али  ако неко не узме пасуљ биће мало рибе.  Маркан воли да свега има више, па боље да не размишљам, ионако још ради продавница. Скокнух и докупих и рибу и рибље штапиће.  Напољу је још хладније, већ се не види , али зар за ово мало да умиришем кућу. Испржим и то „час“ напољу: на  муци се познају јунаци.

Само још да поређам салате - мешану, киселе краставце, маслине, цвеклу, у ајвар да додам белог лука, да направим белолучане, исечем кисели купус. Много волим салате. Само ..... кад будем све салате ставила на сто неће бити места ни за шта друго. Ма час, пребацим из већих у мање посуде. Сто пута сам рекла себи да бар ове зимске салате спремим дан раније, али нема везе. Стижем, стижем, бар нема предјела; још само да оперем шест посуда од салате, шерпе од кромпир салате, пасуља, тигањ за пржење рибе, и још неколико посуда  у којима сам месила крофне и хрпу виљушака, ножева, кашика; остаје ми таман довољно времена ......  да усисам. Све је спремно и кухиња је сређена. Што волим кад ми све иде по плану.

У том улази Маркан сав срећан – носи нарамак сламе довољан да се слон нахрани.

-          Откуд ти толика слама? Нећеш ваљда све то овде да распростреш.? – задржавам весео глас, да му не кварим расположење.

-          Нећу све – прича док вади сламу и распростире је по соби од једног ћошка ка другом, па испод стола,  а она се просипа то свеже усисаном  тепиху – дао ми Дуле за кокошке.

-          Ја реко, мислио да имамо краве.  – тешим се све је ок, све је супер:  гледај на ситуацију његовим очима.

Тачно у договорено време долазе деца,  Нада са Војом,  Никола са женом Јеленом..

-          Хајде домаћице донеси слаткише и воће за пијукање – Маркана не напушта расположење, а ја помислим „ Још само да одглумим кокошку и  завршила сам са свим обавезама .

-          Нешто  почеле ноге да ме боле?- преварих се па рекох гласно.

-          Шта си ти то толко радила? Ниси мрднула из куће?! – питају сви у глас. Ја помирљиво климам главом.  

-           Ја сам цело прасе испекао, па се нисам заморио. -  Доносим пуну корпу мандарина, кивија што родио у нашој башти, сувих шљива, смокава, кајсија и бомбона.

-          Како ћу смокве и шљиве да бацам у сламу. – ипак питам.

-          Бацај, бацај.

-          Ма не могу, улепиће се.

-          Е ти мораш увек нешто да компликујеш.

-          Маркане, ни ја нећу да ти једем улепљене смокве – додаје мој „љуби га мајка“.

-          Ето га, иста мајка.  Само вам нешто фали.

Ипак се некако договорисмо да суво воће расподелим у кесице па да тако бацам у сламу.  Лепо завршисмо пијукање; оста  још само вечера.  

Нада и Воја не могу ништа да једу, јели код Војине бабе и деде, још донели погачу, бобове пихтије, неколико парчета рибе и питу. Не може ни Маркан. Најео се код Дулета димљене рибе:

-          Како је била одлична,!? Ево Гоца послала и теби неколико парчета. Захваљујем уз осмех и додајем ово све што ми послали и донели. Гледам у препун сто и мислим ко ће ово да поједе. Све лепо постављено и сређено... сто изгледа баш онако лепо, баш лепо ..... као за сликање. Штета би било да то нисмо сликали....

 Никола не једе рибу од како му се кост од рибе заглавила у грлу, а ни кромпир салату; пасуљ једе ретко, а пребранац никако.  Ипак узе мало рибљих штапића. Једино Јелена из културе узе свега по мало, а ја јој онда додах још  и салату. Ни ја нешто немам апетит да ли од  нервозе, журбе, или због испробавања свега, ко би га знао; важно је да је све како треба и породица на окупу.   

Сетих се како после сваког радосног празника  плачем  због додатих килограма... то ми личи на „зидање Скадра“ – што за годину смршам, за 2 дана додам.

-          Ко је за колаче? – питам и у последњем моменту се сетих: принцес крофне (!???) Јао оне нису посне, па брзо додадох.  – Има ова супер пита што прави Војина баба. Види колико нам послала!

-          Ми нећемо ништа. Једемо ове слаткише и воће – одговарају  ми деца.

-          Војо, твоја баба је шампионка. Прави најбољу питу. Супер, дај мени једно парче. Не једно, дај ми одмах два – одушевљено ће Мак.

-          Стварно је најбоља. Штета да остаје за сутра. Сутра имамо супер принцес крофне, торте и колаче. –  одахнух . Ух, извади ме Војина баба.

Тако се ми дружисмо још мало, а онда Нада и Воја одоше у собу, Никола и Јелена у свој стан, Мак после добре вечере задовољан, леже на кревет  да гледа ТВ и после пола минута чух како крупно дише. Заспао. Могу да перем судове. Срећа  он чврсто спава.. а срећа и да имам ФБ. Кад завршим  са судовима све слике  ћу да поставим да сви виде.

Нисам  ја најгора..

Pitanje

pitija | 28 April, 2016 19:00

Interesuje me iskreno mišljenje dragih čitalaca mog bloga. Da li moje priče (uz malo doterivanje) zavređuju da ih ištampam u jednu skromnu knjigu i ostvarim svoj viševekovni san :) :) ?

"ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

pitija | 25 April, 2016 13:05

Не тако давно у једном селу живели су обични људи. Дању су радили на својим њивама, ливадама, бринули о својим животињама, а увече, кад се све смири окупљали у свом задружном дому. Ту су се мешали гласови деце, стараца и жена, са смехом младића и мушкараца у пуној снази и песмом раздраганих девојака.  Баба Мара је доносила најбољу питу и ситне колаче, Веселко их је засмејавао до суза својим шалама, Мира се играла с децом и бринула о њима. Часлав је био најмудрији па је својим саветима помагао свима који су имали неки проблем; Стојан је умео најлепше да прича, али и да слуша приче других - како им је прошао дан, које новости су чули итд итд. Од приче би се одмарали кроз песму.

Сви су певали, за своју душу и један за другога.. Временом су песму почели да прате свирком својих инструмената, ко је шта имао и како је ко знао да свира. Неки су свирали боље, неки лошије, али то није било важно; они су били важни, осећали су да су потребни једни другима, да су део те велике породице, да увек могу да добију подршку и да нису сами.

Уживали су у сваком трену, сваког дана свог живота. Видело им се то у очима, сваки пут кад би се погледали, а једино у очи су се гледали.

Опуштени и срећни одлазили би на спавање спремни за нови дан и нове напоре.

Уживао је и стари кмет села, који је сваке вечери био ту са својим мештанима. Осмехивао се осмехом мудраца док их је гледао тако на окупу, сложне као породица.  Мислећи да ће тако увек бити, спокојан је и умро.

Наследио га је млади кмет. Кажу пропутовао свет, много видео и  много научио. Одмах се дао у акцију, хтео је да промени све. „Ово не ваља“ – рекао им је. „Морамо да радимо како раде сви у свету, више и боље.“

Мештанима испочетка није било јасно шта су то они радили погрешно и шта би то било више кад им није ништа недостајало. И шта би са тим вишком радили, али ... кмет је кмет - мора да се поштује. Прошао је свет, а они нису мрднули из свог села.

Прво им је донео неко семе за нове и веће плодове. Плодови су истина били већи, али нису били тако укусни. Кад то ваља свима у свету, мора да ваља и њима, помислили су и прихватили новину. Уосталом жив се човек на све навикне.

Ускоро је престао да се дружи с њима. Имао је много планова и није имао времена за губљење..

Онда је једне вечери случајно пролазећи поред задружног дома чуо смех, песму и свирку. Одмах је ушао и озбиљног гласа рекао: „Ово не ваља. Овако никад нећете бити славни и познати.“

У чуду су га погледали: зашто је потребно да буду славни?

„Хоћу да се за ово село далеко чује, да будете најбољи, да побеђујемо, да освајамо награде.“

Шта је важније и веће од оваквог дружења? Ово није њихов посао, они нису музичари. Они су за рад и земљу рођени, а ово им је прилика да одморе, забаве се и прикупе снагу за сутрашње напоре – помислио је Стојан али није ништа рекао.

Млади кмет је већ издавао нова наређења: „Од сад ћете више да вежбате. Довешћу вам Великог стручњака који ће да вам покаже како да будете најбољи.“

Одмах је забранио да ту долазе деца – деца само сметају, па је забранио баба Мари да доноси своју питу,  јер им јело одузима време за вежбање

Мештани су се мало растужили, али су ипак послушали. На све се жив човек навикне.

А када је дошао Велики стручњак нису више имали времена да размишљају, морали су да вежбају. Велики стручњак је забранио Веселку да долази: „Ти лоше свираш и ниси више потребан овде.“, онда и Мири: „С таквим гласом само нам квариш песму, немој више да долазиш на пробе.“ Па Чаславу: „много си спор и не можеш да пратиш наш ритам.“ Тако је избацио из оркестра и старог хармоникаша који је био заслужан за почетак њиховог дружења, па бубњара који је био највреднији радник, па певача који је сваком помогао у невољи, па још једног који их је лечио боље од сваког лекара и редом, оркестар се свео на десетак мештана. Остали су стварно најбољи певачи и свирачи, јер је то сад постало страшно важно. Они са најлепшим гласом помислили да су најбољи, они који су најбоље свирали поверовали су да су главни, па су се сви уозбиљили. Велики стручњак им није забранио да разговарају. Сами су престали.  Занемели су пред оним што им се дешава..

Док је млади кмет пролазио поред задружног дома могао је да чује само савршене тонове перфектно изведених композиција. Био је задовољан: тако треба, тако се то ради у свету.

Онда је дошао дан да их представи свету, да оду на прво такмичење.

Ноћ уочи наступа Стојан није спавао мирно. „Шта ако погреше, ако не буду на висини задатка, шта ако се појави неко бољи? Ако победе кмет ће их наградити, али шта ако не победе; сигурно ће их казнити. Доста је уложио у њих, много очекује.  Само, да ли су они стварно најбољи?“

Мисли о победи, успеху, награди, смењивали су се у његовој глави, до дубоко у ноћ. Ујутру је уморан и са стрепњом дошао до велике сале за наступ. Било је пуно света, али  су сви су били задубљени у своје мисли и очекивања. Нису се ни упознали, ни спријатељили.

Док је први оркестар свирао, нико од љубитеља музике, који су то слушали,  није уживао. Само су се; чули шапати оних који су тражили грешке у наступу, осећале жеље да ови погреше како би њима пут до победе буде сигурнији.

У углу собе за припрему, наслоњена на зид, стајала је једна виолина. Стојан је пришао са погледом пуним дивљења. Овакву је одувек желео, она производи најлепше тонове. Али она припада неком другом, неком ко ће можда баш због ње да победи. У том тренутку пришао му је друг из оркестра и погледао га неким новим погледом. као никад до сада. Погледом у коме се у тренутку спајају радост и злоба. Ратзумео је.

Док га је друг заклањао, из џепа је извадио свој перорез и ....  пререзао жицу. Касно је схватио шта је урадио.

Одакле то зло у њему? Целог живота је о себи мислио као о добром  човеку.То није био он, откуд сад то? Шта све чучи у нама чекајући прилику да изађе на површину? Тај нови Стојан му се није свиђао.

Друг га је радосно тапшао по рамену: „Свака ти част. Браво“ , а када га је погледао и видео у Стојановим очима стид, брзо је додао: „Не брини! То сви раде. Сад је ново време. Навићи ћеш се.“

Чувши то Стојан је само јаче  стегао своју виолину. И пожелео је да су то њему урадили.... од туђе злобе човек може да се заштити, али како ће од своје?

Свирао је као у трансу, ништа није чуо, па ни када су прогласили победника. Кмет им је радосно пришао, почео да их грли, да скаче, обећава, виче:

„Успели смо! Успели! Најбољи смо! Победили смо!“ – викали су и други око њега. Вест о његовом гесту оркестром се брзо проширила. Постао је јунак преко ноћи. Ником није сметало начин на који су победили. Осмехивао се збуњено и први пут оборио поглед.

Бежећи од туђег погледа, зачудило га је сазнање да и остали не гледају једни друге у очи. Неки су гледали доле, неки су очи крили иза црних наочара. Сви су имали исти осмех и деловали срећно...

Наместио је и он уста у осмех. .....Боље је да се не разликује од других.

Крио је поглед и кад је пролазио крај унесрећеног такмичара коме је пререзао жицу:

„Победио бих у сваком случају“ – понављао је у себи.. Можда, само што то никада неће сазнати. Немоћ да то икада сазна, изједаће га целог живота – уплашио се будућности.

„Натерали су ме други. Они су криви?“, - правдао се, а себи изгледао још кривљи. Себе човек не може да превари.

 

„Навићи ћу се. – понављао је себи.

„Украо си радост другом, себе си слагао да си најбољи.“ – вриштала је савест на њега.

„Није то ништа! Да нисам ја, урадио би неко други! Зашто виолину није носио са собом? Да је није оставио ја не бих ништа урадио. Сам је крив!“  трудио се да умири савест и бол коју је она изазивала.

У том тренутку кмет му је пришао с леђа, моћно га загрлио и шапнуо :

„Сутра дођи код мене, имам награду за тебе!“ - Стојан се прену и покуша да се умири мислима о новој одећи за децу, новом шпорету за кућу, новим алатом за себе ...   ипак те вечери, први пут не исприча деци причу за лаку ноћ.

Ноћу опет није спавао. Мучили су га снови: Падао је..... све дубље и дубље, а поред њега стајали су неки непознати људи. Махао је и тражио помоћ, али иза црних наочара нико га није видео. Викао је, али га они занесени сопственим смехом, нису чули.. Кад се пробудио није одахнуо; чекала га је јава.

Пут ка кметовој кући водио је поред воћњака. Те године воће је родило, као никад пре, само што га овога пута поглед на плодне воћњаке није обрадовао. Није их ни видео.

Више није био толико чист да би могао да одбије награду коју му је кмет дао. Наравно према заслузи његова награда је била већа од награде осталих чланова оркестра. Ипак, није им ништа рекао. Осећао је да је тако боље..

Није поздравио ни комшију, није имао воље да саслуша продавца са којим је обично причао. Никоме није ништа рекао. Није се похвалио.

Кад је дошао кући, схватио је да је паметније да о награди не прича ни жени. Све је сакрио.

Али, поглед није могао више да крије.

Купио је црне наочаре и више их није скидао.

Не каже се узалуд:  „жив се човек на све навикне“.

 

 

 

 

DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

pitija | 20 April, 2016 21:07

Ручак је већ скоро био готов. Милица је урадила све што је требало да се млади гост сачека како треба. Остало јој је још мало времена до његовог доласка. Могла је да се опусти. Задовољно је села и наставила са читањем свог омиљеног часописа:

Светски познати глумац умро је сам у хотелској соби, болестан и без пребијене паре. Винуо се у висине, дотакао звезде, а онда се суновратио и завршио на дну.   Милица је размишљала; волела је да из свачијег искуства извуче поуку. Коју поуку, је нудио живот овог глумца, питала се? - Постао је познат у младости у својој земљи, заљубио се и оженио. Али „светла позорнице“ Холивуда одвела су га заувек далеко. Напустио је једину љубав свог живота, сина и своју земљу. Достигао је славу, новац, али и много порока. Један од њих, коцка, одузео му је све. Становао је по хотелима, чешће био без, него са новцем, због чега више није бирао улоге, већ почео да снима трећеразредне филмове. Тек кад је видео да се унуци смеју његовим улогама, схватио је колико је ниско пао. Пред смрт је рекао: „Холивуд ми је дао славу, али и усамљеност такође. И много носталгије за мојом земљом, мојим народом. Да сам остао у својој земљи, можда не бих био овако познат, али бих сигурно имао кућу, једину жену коју сам волео целог живота и бар четворо деце.“

Милица је одложила новине осетивши горчину у души. Уздахнула је при помисли на многе промашене животе.  Да ли уопште постоји прави пут и како га изабрати?

Весели гласови на улазу прекинули су њено размишљање. Одмах је препознала лепог младића. Видела га је још пре двадесетак година кад је имао 4-5 година и кад су први пут посетили његове родитеље у лепом малом војвођанском месту. После тога су се сретали на неким заједничким окупљањима још пар пута, а онда су им се путеви разишли; отуђили се као и многи.

Овога лета Мики је пожелео да их посети и дође на викенд у њихов град, да поново приближи родбину, упозна браћу, сестру. Пронашао их преко ФБ. „Бар нешто корисно од ФБ“ – насмејала се Милица. Она се посети искрено обрадовала, јер су сва сећања на његове родитеље била лепа.

Сећала се младог, лепог и очито заљубљеног пара. Становали су малој, али тако топло и модерно уређеној кући, да би се свако ко уђе осетио пријатно и помало љубоморним. Весна,  Микијева мајка, била је уредна и дотерана. Једна од ретких фризерки са уредном фризуром. Њено примерено дамско држање, код сваке муштерије је изазивало поштовање. Била је позната у малом месту и сви и из околних места су долазили код ње на фризуру и леп разовор. Прва је уводила новине у пословању, а послужење за муштерије, кафу, сок, неки колачић уз разговор били су обавезни. Многе муштерије су више долазиле због разговора и дружења, него због фризуре. Весна никад никог није оговарала, јер је била задовољна. Није морала другог да унизи да би себе уздигла. Била је преокупирана својим животом: мужем, децом, послом, кућом и здрављем.

У почетку су јој замерали да Горан због ње није отишао у иностранство, да се одрекао каријере успешног спортисте . Била је то средњошколска љубав, можда прва, али сигурно права, па зато нису хтели да се раздвајају. Кад је требало да бира, Горан је између каријере и ње, изабрао ЊУ. Можда због тога, а можда и што је била таква, трудила се да покаже да није погрешио и да је добро изабрао. Нежна, крхког здравља, са осмехом је носила све своје болести и болове. И можда су тај осмех и здрава воља временом учинили да буде све јача и јача, а увек лепа, ведра и пријатна свима и за све.

Горан никад није зажалио што је уместо пут великог града, успешне каријере и великих пара остао у родном месту. Кајање би значило да је желео другачији живот, а он је био задовољан оним што је имао.

Да ли је имао довољно, мало или много, зависи коме колико треба. Већином је имао недовољно пара, а довољно времена за живот са пријатном, вредном женом, два здрава лепо васпитана дечака, родитеље у породичној кући. Некадашња страст за фудбалом, временом му је постала хоби. Свакодневно је прво са једним сином, а онда и са другим играо фудбал. Поносио се кад су му говорили, да су наследили његов таленат, кад су их из једног клуба позивали у други већи и успешнији клуб.

-                           - Твој тата због маме није отишао у иностранство да игра фудбал? – питала је Милица Микија, да провери да ли су јој тачна сећања. – сећам се да су и после неколико година брака још били заљубљени.

-                             . - Да. Мама је још ишла у школу и зато није могла с татом, а он није хтео да иде без ње. Били су много заљубљени – Мики није скидао осмех с лица док је причао -  И сада су  исти. Никада их нисам чуо да су се посвађали. Волео бих једног дана и ја да имам брак као моји родитељи.

Горан је у животу имао падове, али  је сваки пут устајао неповређен. Весна му није дала да се сломи. Чувала га је као мало воде на длану, као важног саиграча. Зато је и он њу чувао. Њихов тим у коме су сви четворо били важни играчи, пребродио је све изазове и кризе времена у коме су живели. Понеки налет разочарења због просечног живота у паланци, брзо би заменила срећа због смеха његових синова на травнатом терену док јуре лопту.

-                    -  И ти играш фудбал? Сећам се да су причали да си бољи фудбалер од тате?

-       -             - Да, али мој брат је бољи од обојице – поносно је одговорио..

О таленту Горановог млађег сина брзо су чули они које то интересује. Није их он тражио, дошли су они до њих.

-                   - Ооо, занимљиво. И... ниси љубоморан? – дирала је насмејаног младића.

-         -   Не, ја мог брата волим највише на свету. Све бих учинио за њега. Нарочито сад кад се ретко виђамо. Мој брат живи у Београду, јер тамо игра фудбал.  

Мики је наставио да прича с поносом о свом срећном детињству, о својој породици коју много воли, а укућани су га пажљиво слушали. Причао је како је тата месецима возио брата на тренинг у Београд, јер је био мали да га самог пусте. Због тога често нису имали довољно пара, али су се сви трудили да дају свој допринос. Мама је спремала храну и слала им. Понекад је и он ишао с њима; најсрећнији је био кад је с татом седео на трибинама и бодрио млађег брата. У средњој школи брат је ипак морао да пређе да живи у Београду. Тако га је све ређе виђао, а све више га волео. Отац и он користили су ретке тренутке сусрета да се с братом надмећу у спорту који их је везивао. Играли су утакмице на оној истој ливади на којој је тата први пут пре много година почео да игра. А кад би се сва тројица вратила са утакмице, знојави, гласни и срећни, мајка их је служила омиљеним колачима. Мудро је ћутала, гледајући их са стране, док препричавају шансе и добре ударце у тој магичној игри, њиховој заједничкој љубави.

Мики је за тренутак застао па наглашавајући сваку реч додао:

-                             - Много сам поносан на свог брата. Знате, он је члан младе репрезентације Србије.

-                - Шта? Део је екипе ПРВАКА СВЕТА!?!? – прекинула га је Милица. – О како сам се ја тада радовала!  

Њене речи изгубиле су се у галами осталих мушких чланова, који су сад живо и у глас почели да препричавају тај догађај..

Устаде и остави их да се сећају тог великог успеха наших младих спортиста. Поглед јој паде на новине које је читала и чланак о смрти некада славног глумца.

„Који је пут је најбољи и који треба изабрати? Одговоре на та питања сазнамо обично на крају пута“ - помисли и настави да пере судове...

MOJE ŽEDNO DRVO 2/8

pitija | 14 April, 2016 11:22

Април

Ове године је топлије него обично.;  природа кренула раније: процветало цвеће, олистало све дрвеће у граду, никла нова трава тамо где је остало бар мало неизбетониране земље, па се зелени и прија очима. 

Никло још неколико квадрата асфалта; за паркинг за „љубимце“ – на месту где је била ливада. Посечена бресква у цвету.

 Чух како један човек рече: „Како су смели да посеку воћку у цвету? Десиће им се нешто лоше.“

То што се обичаји не поштују, не значи да њихова снага не делује. Мада, мислим да се лоше неће десити  само том раднику који је морао да посече воћку у цвету, него и нама. Није ни половина априла, а већ се жалимо на врућину.

Олистало све дрвеће у граду, осим ....... мог „жедног дрвета“.

Моје дрво није дочекало пролеће. Умрло је у зиму.

Да ли је све било узалуд?

MOJE ŽEDNO DRVO 2/7

pitija | 14 April, 2016 10:00

Четвртак 11. Фебруар 2016.

Код нас на жалост постоје „Парови“, „Фарма“, „Велики брат“, али на срећу постоје и емисије попут „Моја лепа Србија“.  Е ту емисију волим да гледам. Гледам емисију о Младеновцу, смештеном подно Космаја, планине чудне и лепе енергије; а слушам шта прича Др Неле Карајлић, њен искрени обожавалац. Прича како је овде нашао своју оазу мира;

Деведесет и неке дошао је из Сарајева у Београд, и поред много других ствари које је морао у Сарајеву да остави, недостајале су му планине којима је Сарајево окружено. Потражио их је око Београда и оно што је тражио нашао је на Космају. Сад ту има и кућу и мир. Прича даље, како путује по свету, али сваки пут на тим путовањима увек му је пред очима повратна авионска карта којом ће се вратити кући, јер зна да ће дан по повратку доћи на Космај да се одмори и ужива у миру, ваздуху, лековитим травама, енергији ове дивне планине.

16-фебруар

Јутрос чух дивну песму. Певају „Легенде“. Волим да их слушам; и њих и „Гарави сокак“; ваљда они иду уз моје године. Обично само певушим уз музику, речи не слушам. Ипак привуче ме једна реч - „липа“, а онда и стих: „Миришу ноћи на липу ,из нашег дворишта“ . Одмах портажих на интернету текст:


СТАРА ЛИПА

Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Свуда по белом свету

живот ме водио

али сам комад тог неба

у срцу носио

 

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

 

 Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Пола сам видео света

и свега имам ја

ал душа оста ми жељна

старога огњишта

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

19.март 2016.

 

Управо ме на ТВ подсетише на акцију „Сат за планету“ . Прошле године сам угасила светло у кући: кад је дошла моја ћерка из града и видела мрак, већ навикли на моје идеје, само питала шта ми је сад опет и уопште се није  зачудила кад сам рекла да „чувам планету“; једино је питала „да ли сме да пали светло кад иде у купатило“,а ни муж се није бунио, па смо тако сви седели у мраку – срећни.

Одмах навих аларм да ме подсети вечерас на послу да угасим светло у канцеларији, а обавештење избацих на ФБ – (бар нека корист од ФБ).

Стиже ми ненадана порука и баш ме обрадова; од Сузане, бивше ученице која живи у Шведској:

„Ви сте као рођени за Шведску. Скоро свака акција на коју позивате постоји и овде :)))) ја искрено не би ни знала да постоје.“

Одговорих одмах : „Хвала на комплименту, значи ми - мој муж кад је ишао у Швајцарску, рекао ми да је то земља по мојој мери, поштују се прописи, рад и ред свуда .“ Ето никад нисам пожелела да живим негде ван, нису те стране земље за мене, али изгледа ја за њих  јесам – помислих.

Ни мрднула нисам из своје земље, (да се Југа није распала не бих могла да кажем да сам била у иностранству),  а опет ја ушла у Европу.

Те вечери седели смо у мраку тај један сат, само уз светло телевизора, три ученика и ја. Чак сам и компјутер искључила. Један ученик је разговарао са мајком телефоном. Каже да и његова мајка угасила сијалицу у соби – и она „чува планету“. Има нас, помислих – можда је и сачувамо. 

МОЋ ПРИВЛАЧЕЊА

pitija | 20 Mart, 2016 22:00

На факултету сам имала једну другарицу која је много волела да путује. Тад се још путовало возовима, нису нам били спори и  „стопом“ , нису сви имали аутомобиле; па је она тако пропутовала целу нашу  бившу Југу.

Нисам била толико ни храбра ни авантуриста да путујем с њом, али ништа нисам пропустила: она  ми је препричавала сваки детаљ.

С одушевљењем  је причала о људима које је упознала на тим путовањима. Увек је наилазила на посебне, занимљиве људе.  Увек је имала лепе успомене.  Пажљиво сам је слушала док је описивала те незнанце. Како је само лепо причала о њима!  Волела сам да је слушам ; у почетку сам исчекивала да ми исприча нешто о  неком лошем сапутнику, али моје исчекивање било је узалудно. Она на такве није наилазила. Проналазила је само добре, дивне људе.   Изгледа да је наилазила само на оно што је тражила, односно  имала..

Колико пута сам пожелела да чујем шта другима прича о мени!  Била сам сигурна да и о мени прича као о тим незнанцима, па ме је занимало какве дивне речи користи да  мене опише.  

 Живот нас је раздвојио; неке људе пустите да оду како би направили  места да у ваш живот уђу други.

Сада све чешће застајем  да предахнем, јер дуг је пут иза мене....много је дана, лета и зима уткано у  моју душу.....  застанем да видим где сам; нисам ли живот узалуд потрошила. 

И  свиђа ми се оно што видим, зато и пишем; видим да сам у живот пустила многи дивних, добрих људи: обичних и скромних на први поглед,  а занимљивих, посебних и драгоцених кад их мало боље упознате.

Многи су прошли, с много добрих људи сада живим и радим, а неке нове добре, још  увек срећем  сваког дана. проналазим их на сваком кораку изнова и изнова, све више..

Проналазим их као некад моја другарица на својим путовањима..

Изгледа ми је та моћ остала од ње. Хвала јој, ма где сада била.

U MOM GRADU ŽIVE DOBRI LJUDI

pitija | 06 Mart, 2016 14:41

Дешава се често да неко изгуби личну карту, или му је украду.  Тад се јавља онај страшни осећај беса и беспомоћности.

Она је своју личну карту изгубила.  Није могла да куне лопове, већ само замери себи. Али у годинама у којима је била није више имала снаге ни за то. Забринута  и нарушеног здравља од година и тешког живота, док је водила болесног мужа код лекара и идући од једног до другог шалтера, очито је личну карту негде  успут заборавила.  Као неко ко је одавно навикао да се мири и прихвата малере и злу судбину, само је слегла раменима, не знајући шта да ради. Већ дуго, живе тешко, мала пензија, а сад ни ту такву пензију не може да подигне, без личне карте. Да извади нову, нема пара.

После два- три дана стигао је поштар пред њену кућу: донео је писмо. Нико јој одавно није писао. Ко се ње сетио ? – запитала се и  бојажљиво почела да отвара писмо, пазећи да нешто не поцепа.. Кад је отворила писмо, у њему није било ничега, осим њене изгубљене личне карте. Окретала је писамо тражећи адресу пошиљаоца. Узалуд. Поштени налазач, није написао ни своје име, ни адресу, али му није било тешко да оде до поште  и пошаље личну карту.

Ваљда је претпоставио како би њему било да је на њеном месту. 

Гледала је у писмо и личну карту, нема од неверице и среће и захваљивала се том незнанцу. Могла je само да гледа у небо и благосиља га, надајући се да ће га звезде наћи .

***

Она је власница козметичког салона.  Већ дуго. Дуго је успешна и многи је знају. Долазе код ње многе богате девојке и жене, на разне козметичке третмане, подмлађивање, улепшавање. Причају о моди, проводима, уживању.....

 Али долазе код ње и из здравствених разлога.... и  сваког исто дочека; љубазно с осмехом који јој сија из очију. Власница козметичког салона већ дуго сређује болесне прсте једној баки. Без пара. Бака јој понекад донесе букет цвећа, струк лаванде или везицу першуна.  То јој  је сасвим довољно,  јер зна да је бакина пензија мала, а ово што она ради, тек ситница ........ иако већ дуго послује успешно.

***

Код нас бандере не служе само да осветле улицу, већ и као огласна табла. Каче су ту разни огласи: продајем, купујем, тражи се......

Тако на бандери у центу града стоји један необичан на оглас: нађен пас са сликом и адресом налазача.  А слика пса у боји!!!!  Налазачу није било тешко да слика пса и слику направи у боји, како би га власник  лакше и брже препознао .

Можда је налазач  помислио да је то пас неког дечака или девојчице ... који су пса добили зато што су били добри...... и како су они сада много тужни. А он не жели да нeко буде тужан, нарочито не добри дечаци и девојчице. 

MOJE ŽEDNO DRVO 2/6

pitija | 29 Februar, 2016 10:56

Понедељак 8 фебруар

Данас пијем ја кафу с мајком и причамо. Прича ми о некој жени и њеном брату;

Отац им је умро, мајка оболела, она оболела, нема мужа, нема деце, па је брат као најближи и једини род, узео наслеђе да брине о њему.  Уместо обећања да брине о њему, убрзо га је продао. Криза је, мала плата, деца му порасла.“

 Не слушам баш пажљиво,  свако има своју страну приче, ....... ко зна ко је ту у праву .....  али кад помену посечену шуму, нешто ме прену па почех пажљивије да слушам:

Узео брат сестрино наслеђе; али је због кризе морао да га прода. А кад га прода, обећао је, да ће да јој купи стан, да нико не може онако болесну да је избаци на улицу. Продао имање, још и шуму посекао..... а деси се некако баш у то време да му се  удаје ћерка ...... и он  уместо да купи сестри стан, све паре потроши на ћеркину свадбу.

А после годину дана ћерка се разведе.....

 Жао ми што је брат преварио сестру, жао ми што је сестра остала без стана, жао ми што се ћерка развела, али ми најжалије улудо посечене шуме.

НЕКО БОЉЕ СУТРА

pitija | 21 Februar, 2016 17:34

Стајала је пред препуним ормаром и вечитом дилемом: Шта обући?

Гледала је у комаде одеће и опет није могла да се одлучи;  ово мало боље, мало квалитетније и скупље чувала је за неку другу прилику. Колико је само новца улудо бацила купујући ствари за „посебне“ прилике", за неко "боље сутра" само зато што је цена била повољна.  А дешавало се да их никад не обуче, јер би до те „свечане прилике“ имала неки килограм више, или се мода променила, или није била сезона, а некад би је и „прилика“ прескочила..

Често је гледала  у те комаде који су само заузимали простор и гушили, схватајући да ни тада, а највероватније ни никадa више неће да их обуче.  Најчешће би затворила ормар, свесна да исувише дуго стоји неодлучна, не узевши ништа из њега.

И овога пута је учинила исто: затворила је ормар закључивши да шетња  с псом није посебна прилика и  да јој ништа ново из ормара  не треба. Ионако ће преко обући јакну. Ићи ће у оном  у чему је већ била:  у избледелом дуксу, старој тренерци и изношеним чизмама.

Од  Нове године ипак је увела новину. 

Свака промена је тешка, ма колико мала била.  А њена највећа жеља била је да се покрене, да коначно устане са фотеље, да угаси телевизор и компутер, да уместо између судопере, шпорета, компјутера и телевизора, прошета негде даље, да изађе напоље и буде на сунцу, ветру, ваздуху..  И успела је....... уз помоћ свог пса.

Често јој се није ишло, али није могла да га изневери, јер он се тако дивно радовао, и скако око ње, а онда чекао да му стави поводац. Кад је једном видела ту срећу, никако више није смела да му је ускрати   Пас ју је изводио у шетњу, а она је журила за њим ......и смејала се и увек би се вратила расположенија него што би кренула.

Прво су шетали после ручка оближњим улицама до периферије града.  То су биле оне малобројне улице са породичним кућама и двориштима.

 Шетали су сваког дана, па је  навикла поглед  на исте слике: куће мале, средње или мало веће, са старом или новом фасадом, са уређеним и неуређеним двориштима.

Крајње одредиште  им је била велика, усамљена кућа на периферији града.  Кућа је имала 12 тераса и лавове на огради. Газда је радио у Швајцарској. Ретко је долазио, али му је зато радник задужен за одржавање куће редовно слао снимке.  Кућа је имала све: и травњак и гаражу и 12 тераса и тобоган и љуљашке и камере. Комшије  нису много знале о њему,  а од рођака се удаљио. Сваке године, све до ове,  радници су по нешто ново радили на кући. Изгледа да је газда коначно све завршио.  

Уживаће, кад се једног дана врати.

Мора да је много радио за овакву кућу“ – помислила би сваки пут када би долазили до ове велике куће, а онда би се полако враћали  назад.

Временом је почела с псом да шета после вечере. Био је мрак и било је мање људи па је то било погодније за шетњу с псом.

Mрак и улично светло је давало другу слику и на улице кроз које су пролазили; и куће су другачије изгледале.  Било је много мање осветљених делова. Тек понека осветљена соба, или две,  биле су уоквирене мраком околних просторија.  Тако је приметила да скоро свака кућа има надограђено поткровље,  спрат, а неке чак и два. Још нешто  је кућама  било заједничко. Нико у тим дозиданим деловима није живео. 

А због тих делова, знала је, људи су се одрицали много чега:  нових ципела, зарад вреће цемента и приколице песка, куповали су цигле,  а ишли у поцепаним гаћама и чарапама. Зарад још једне собе, поткровља, спрата, ускраћивали су  себи одлазак на море, код зубара......И ништа није било тешко док је трајало то одрицање и маштање за неко боље сутра.  Све је било лако док је ту била нада о неком  бољем сутра, нада о животу пуном конфора, слободе, уживања.  И није било тешко ни уморно тело, јер је у очима био сјај, нису болели ни празни џепови, јер је срце било пуно нечег бољег, нечег посебног......, кад деца порасту, кад дођу унуци.

Гледала је у те куће пуне мрака ; већина тих надограђених, увећаних соба и спратова, стајала је пуста  и пропадала као газде.  Сада је тај мраком окружен простор, за неке будуће, посебне прилике тужно  сведочио о људским надањима, узалудностима и промашајима.

Све веће куће, са све мање људи.  Кроз осветљен прозор видела би само домаћина како седи и гледа у телевизор.

На углу једне раскрснице испод светиљке, стајала је група деце.  Стајали су без речи загледани  у своје мобилне телефоне и таблете и само  понекад  проговорили, тек да  покажу нешто на телефону.

Тужно је погледала у свог пса......., али он ју је  вукао даље па је морала је да пожури  за њим.  Још мало и доћи ће до усамљене куће на крају града, а онда ће се полако вратити.

 Кућа је била осветљена више него обично.

Било је хладно, а  врата су била отворена.  Десетак људи стајало је у дворишту; из куће се видело светло, а на средини собе стајао је - сандук.

Поред њега, горела је свећа.

Газда се вратио.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/5

pitija | 16 Februar, 2016 16:33

Недеља 7. фебруар

Пишем ја ово, а понеко и прочита. Разумем ја то, не могу они да прочитају, колико ја могу да напишем.

Волела бих да је више читалаца, али битан је квалитет: чита ме  понека колегинице, понеки ученик прочита бар наслов, што је ипак битно, понекад неко моје дете „да се не наљутим“, две сестре и још понеки незнани интернет пријатељ. Тако данас опет добих коментар од Јанакиса:

„Да се разумијемо :) да заливам дрвеће зимус са флашицом не пада ми на памет, али... могу ти рећи да си ми пала на памет кад сам за Бадње јутро отишао у шуму по бадњак и угледао пустош и крш који остављамо... Ваљда се данашња мегаломанија огледа и у томе да и бадњак мора да буде што већи?!“

Садржај поруке ме растужи, али ме обрадова што ме Јанакис и даље чита: Ха . Добар ми наслов; улази у уши и привлачи пажњу.  А што се тиче бадњака, тога сам се и бојала: и Аца ми исто рече кад донесе бадњак: "Све  поломили и оголели шуму".   "Зар и ти не радиш исто?" - упитах га.  "А не. Ја знам шта смем. Ја волим шуму; идем у моју шуму и не продајем бадњаке".

"Добро, сад кад им бадњак доноси паре, ваљда ће схватити да нам шуме требају, па ће почети боље да се опходе према природи. Можда ће подсадити тамо где је поломљено и посечено.“- понадах се наивно.

Понекад сам толико наивна, да и саму себе нервирам.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb