Limunada

-          Čekala sam te. Zašto nisi svratila? – prekorila me je majka.

-          Mama, znaš, da nemam vremena: treba nešto za posao da završim, treba ručak da spremim. – nestrpljivo sam odgovarala. Majka je volela da se svakog dana viđamo, a ja nisam shvatala suštinu toga. S godinama, tema za razgovor je bilo sve manje, razgovor u dvoje nam je sve teže išao; već mi je bilo muka da slušam o bolovima, o nespavanju.

-          Noćas sam se probudila u 4.

-          Pa normalno kad si legla u 20.

-          Ma ne, nego me bolela leđa. Jaooo što me bolela.

-          Mama, svakog dana te nešto boli. Za tvoje godine to je normalno.

-          Nije. Eto juće me nije ništa bolelo.

-          Jeste i juče te bolelo. Nećemo da pričamo o tome. Sad te ništa ne boli?

-          Ne.

-          E super, onda nemoj da vraćaš na to koliko te bolelo, da opet proživljavaš. – bila sam gruba. Svaki put kad bi majka rekla „jaooo kako me bolelo“, mene bi nešto oko srca preseklo.  Majka je celog života bila bolesna i to je postao njen stil izražavanja, a mene je to uznemiravalo.

To me podsetilo jednog razgovora s babom, koji je bio davno, još dok je baba bila živa. Baba je počela nešto da mi priča, a ja sam je prekinula:

-          Baba, opet mi to pričaš. Znam sve o tome, ispričala si mi već nekoliko puta. – bila sam nestrpljiva. 

-          Znam da sam ti pričala, ali moram o nečemu da pričam. Nemam ništa novo. – činilo mi se da je i baba bila ljuta, ali ne na mene, već na godine što su prošle, na nemoć koja dolazi.

Tužno je kako sa starim ljudima gubimo teme za razgovor; kako je s godinama sve manje zajedničkih ljudi o kojima pričali, sve je manje događaja u životu u kojima zajedno učestvujemo. Pretrpani životnim obavezama, starost nas iznenadi nepripremljene. I onda tako nespremni grešimo. Jednu grešku ispravljamo drugom, koprcamo se neprihvatajući izvesnost.

I zalud u dubini duše znaš da treba da budeš ljubazan prema svojojj deci, roditeljima, bračnom drugu, prijateljima; znaš da treba da biraš reči, jer reč može da „ubije“; znaš da treba da se osmehuješ stalno, jer osmeh prija; znaš da drage treba da maziš često, jer dodir leči; da ih usrećuješ sitnicama, jer one čine život, znaš da treba da ih štitiš kad god možeš – kad su oni sigurni, ti si moćan i snažan. Znaš da treba da im pomogneš da ponesu, ili podnesu teret kad ih život pritisne. Znaš da ne treba da ih opterećuješ nevažnim stvarima, da treba da biraš probleme, plačeš s njima, I da ne dozvoliš da oni plaču zbog tebe.

Znaš da treba da činiš sve da te kajanje ne stigne, jer kajanje jako boli, a savest jako peče.

Znaš da tako treba da činiš stalno, svakog dana, jer jednog dana to nećeš moći … i sve tvoje nežnosti otići će sa tobom.

Znaš da tako treba da čini stalno, svakog dana, jer jednog dana oni neće više biti sa tobom.

Sve znaš i opet ne činiš tako.

A onaj vekovni vapaj: “ljubi bližnjeg svog”, izgubi se u svakodnevnim običnim, nevažnim stvarima.

 Kad bi se dešavalo da u našem društvu bio još neko, ili kad bi ja pričala sa sestrom, majka bi posedela malo, a onda ustala:

-          E da ja vama ne smetam, to su neke vaše teme. Idem u sobu da se odmorim.

-          Kud sad ideš? Sedi, možeš i ti da slušaš šta pričamo.  Kako te ništa ne zanima, a žališ se da nemaš društvo? Samo o bašti brineš, samo te ona zanima. Odmaraš da bi posle mogla da ideš.  A znaš da je to naporno za tebe. – ljutile smo se i sestra i ja. Posle svakog odlaska u baštu, majka je bolovala po pet dana.

-          E, ja se vama ne mešam šta ćete vi da radite. Pustite mene. Uostalom, ovo što sad radim nije ništa. E koliko sam ranije radila.

-          Ali mama, shvataš da nisi više ista. I to malo je mnogo za tebe. – uzalud bi pokušale ponovo da je urazumimo, ali majka je već izašla iz kuhinje i otišla u sobu. Njena kočopernost, nas je zavaravala i davala nam opravdanje da budemo stroge.

Sve manje smo razgovarale, a sve više se raspravljale, ljutile, bezuspešno pokušavajući da promenimo jedna drugu i ubedimo u ispravnost svog stava.  Na svu sreću nikad se nismo posvađale, niti bi se desilo da ne pričamo. Sledećeg dana bi se pozdravile kao da ništa nije bilo.

I pored svih tih rasprava i novog odnosa, majka je insistirala da dolazim svakog dana. Na fiksni telefon, samo me je majka zvala. Uvek u isto vreme, uvek isto pitanje:

-          Kad ćeš da dođeš?

-          Mama, možeš i ti da dođeš. – stanovale smo na 5min hoda jedna od druge.

-          Dođi ti – rekla je majka, a ja sam znala da čuva snagu da ide u baštu.

-          Zašto da dođem, kad smo se juče videle?

-          Dođi, da te vidim . – ovu rečenicu je uvek izgovarala posebno  ljubazno, nežno i s osmehom, kao dete koje se umiljava, ne bi li dobilo ono što želi. Pred tom nežnošću nisam mogla da budem gruba. Sela bi na bicikl i došla do majke.

-          Šta ima novo?- pitala bi me.

-          Nema ništa. Mama, znaš da se od juče do danas ništa nije desilo. -  razmenile bi još nekoliko rečenica, ja bi se kratko zadržala, a majka bi uvek izašla na terasu da me isprati i kaže:

-          Hvala što si svratila.

Ta rečenica me je uvek zbunjivala. Majka meni da zahvaljuje što sam svratila?

-          Videćeš kako je teško, kad ti majka umre.- govorili su mi oni koji su to osetil, a ja sam se pravila jaka.

Nikad ne ceniš dovoljno ono što imaš, niti na pravi način. Nikad te savet ne nauči, kao život kad opeče. Ono što nisi doživeo, nikad ne možeš ni da pretpostaviš, ni približno osetiš .

Ništa nisam razumela . Do sada. 

-          Mama, hvala što si me zvala da svraćam. Bilo bi mi teže da nisam.

 Majka je oduvek volela da ide u baštu. Taj očev poklon,  na brdu, taj mali deo placa na obodu grada, nedaleko od kuće gde se rodila, majka je čuvala do kraja života.  Za očevinu, kako je volela da kaže, bila je neraskidivo vezana celog života.

Koliko me je samo puta molila da dođem do brda, da vidim kako je lepo cvetalo cveće, ma samo da ga naberem, da vidim kako je rodila kruška, da uberem kajsije za džem, sakupim orah, da samo sednem ispred kućice i pogledam na stadion u podnožju po kome trčkaraju  deca kao letirići, a ja sam to izbegavala.

-          Izađi iz kuće, da vidiš kako je tamo lepo. – uzalud mi je govorila.

Lepo je bilo u brdu, ali meni je bilo lepo i u dvorištu gde sam se ja rodila, i u kući i uporno sam to izbegavala. Više sam volela da sedim čitam knjige, ili kasnije kuckam na kompjuteru. Čak i kada smo sestra i ja stvorile svoje porodice pa nam prepisala plac, ni tad nisam odlazila u „brdo“. Dovoljno je bilo što je to voleo moj muž. On je najbolje i shvatao majku i njenu ljubav prema bašti.   Zato me je bez oklevanja podržao, da je mi odvezemo, kad smo shvatili da je klonula i da više sama tamo neće moći da ode.

 Mislili smo da će odlazak u baštu da je oporavi, kao što je godinama pre držao u životu.  Nije bilo mnogo verovatno da se to desi, ali ako se čudo i ne desi, biće to ispunjenje jedne neizgovorene želje.

Dok sam je pridržavala da korača, govorila mi je:

-          Slobodno uberi ove ruže. Evo vidi kako su lepe. Suša ih malo ubila, bile bi mnogo lepše. Rascvetaće ti se čim ih staviš u vodu. 

Komšije su joj povadile luk, bilo je tu tek 2 kilograma, sitnog od suše nerazvijenog luka, a ona je htela da pogleda da nije još neki ostao u zemlji.

-          Sedi tu, mama. Mi ćemo. – rekla sam joj.  Sedi malo s komšinicom. Popričajte , brzo ćemo mi.

Majka je sela na stolicu ispred kućice i videla da su sa drveta, opale jabuke, pa je krenula da ustaje.

-          Gde ćeš Latinka? – zadržala je komšinica.

-          Vidi što su opale ove jabuke. Da pokupim za jabukovo sirće.  -

-          Mama, sedi ne zamaraj se.  Evo ja ću. – htedoh da kažem  da neću imati vremena da sečem jabuke za sirće, ali se setih i ćuteći nastavih da skupljam.

-          Ja ću da ih isečem, čim mi malo bude bolje. Prirodno jabukovo sirće je zdravije od kupovnog. – majka je nastavila da mi priča, da me odobrovolji i opravda moj trud, ali ovoga puta nisam protivurečila. Dobro je dok se međusobno raspravljamo, protivurečimo, ubeđujemo. Mislimo da ima još dosta vremena, da imamo još mnogo zajedničkog vremena pred sobom; mislimo: „ sutra je novi dan, sutra ćemo biti blagi i trpljivi jedni prema drugima“. Blagi i nežni jedni prema drugima postajemo kad shvatimo da ništa u životu nije sigurno, najmanje  taj sutrašnji dan.

Tog dana u bašti bila sam strpljiva, radila sve što mi majka kaže. Skupila sam koficu jabuka, a majka je  dodala:

-          Uzmi još jednu koficu, vidi koliko ih ima, šteta da ostanu.

-          Da, nema to ko da skuplja više – i komšinica je dodala.

-          Šta će ti te sitne jabuke?To ništa ne vredi , baci to.– reče mi muž, kad priđe, noseći ona 2kg sitnog luka sa drugog kraja bašte.

-           Neka , mama će da ih secka za sirće, čim joj bude bolje.– rekoh mu, savijene glave da ne vidi suze. Shvati i on, pa se savi da mi pomogne.

Posle nekoliko dana bacili smo obe kantice jabuka. 

Pre godinu dana moja majka se izgubila. Imala je tada 84godine. S godinama nizale su se i bolesti. Između nekoliko drugih, bila je tu i Parkinsonova bolest. Bez obzira, majka se nikad nije predavala: plela je, šetala, radila u bašti. Bolest je radila svoje, majka svoje.

U ovoj priči, glavni junak, neće biti moja majka. Ovoga puta biće to jedna druga žena, jedan dobar čovek.

Tog dana, moja majka je izašla da kupi neku mast za noge. Svratila je u „Aloju“, gde svakodnevno ide, jer tamo ima mnogo dobrih farmaceuta, koji joj strpljivo sve objasne i preporuče ono što treba. Moja majka je volela ljude i uvek nailazila na dobre. Pošto mast nije našla u „Aloji“ krenula je u neku drugu, novu prodavnicu.

Krenula i izgubila se.

Nadam se da ne znate kako je to kad se izgubite, i da nikad nećete osetite kako je to kad ste stari, bolesni, nemoćni, a opet dovoljno svesni svega toga.

Stajala je tako izgubljena i plakala.

A onda se desilo ono zbog čega pišem. Naišla je "devojka", kako kaže moja majka i pomogla joj da nađe kuću. Naišla je Jadranka Savić. Ne znam kako Jadranka izgleda, ni koliko ima godina, mojoj majci je izgledala lepo i mlado, kao što izgledaju svi koji imaju dobru dušu.

Jadranka ju je pitala da li zna ulicu u kojoj stanuje da dođu taksijem, da li zna broj nečijeg telefona, da pozovu. Moja majka nije mogla da se seti. Onda je Jadranka uzela moju majku pod ruku, i povela je. Majka je jedva išla i oslanjala se na Jadranku, ali njoj to nije smetalo. Ta divna žena nije žurila, nije bila nestrpljiva; šetale su sat vremena, dok se majka nije setila da stanuje kod „Aloje“ i dok tako nisu konačno našle kuću. Onda su našle broj mog telefona i Jadranka mi se kasnije javila. Glas koji sam čula bio je blag i ljubazan: Nemojte da je grdite – još mi je rekla i objasnila šta se desilo.

Zar bih mogla za to da grdim majku?! Grdila bih godine i bolest, ali ... Bilo je mnogo divnih godina.

Majka se ponovo rasplakala od dragosti i zahvalnosti toj nepoznatoj ženi.

A ta nepoznata žena, mogla je da žuri, moglo je da je nije briga, da okrene glavu, da kritikuje i nas što smo je pustili i nju što ide kad može da se izgubi, mogla je mnogo neispravnih stvari da uradi, ali ona je uradila jednu ISPRAVNU. Pomogla je.

Zato joj veliko HVALAAAAA.

Želim da u svakom teškom trenutku njenog života, sreća bude s njom kao što je ona bila s mojom majkom. Da hodaju ruku pod ruku do željenog mesta, do mesta sigurnosti.

 Ako je poznajete prenesite joj pozdrave i ako nekad pomislite da nema više dobrih ljudi, setite se Jadranke.

P.S. Posle nekoliko meseci upoznala sam Jadranku. Ta "devojka" je imala nešto više od 50godina i zaista je bila divna i lepa. Zbog opasne bolesti, telo joj je nekoliko puta bilo isečeno, ali duša je ostala cela. Nije se dala ni bolestima, ni mukama, ni ružnim rečima, ni otrovnm mislima. 

Kad je majka umrla, prva je donela cveće i došla da izjavi saučešće. Taj dan kad je pomogla mojoj majci ih je snažno povezao, kao da su rod rođeni, ili bar dobre drugarice. Slične po duši. 

Bližila se Nova godina. Bližilo se vreme dobijanja paketića. Svuda su se videle promene. Sve je izgledalo nekako drugačije, svečanije, lepše. Grad je bio ukrašen i mama je ukrasila kuću. 

Ukija je sve to zanimalo, ali najviše ga je zanimao onaj deda sa belom bradom u crvenom odelu. Rekli su mu da se on zove Deda Mraz i da donosi paketiće deci koja imaju dobro ponašanje.

Da li će i njemu Deda Mraz da donese poklon? Razmišljao je da li je njegovo ponašanje bilo dobro. 

Ponekad baš i nije imao dobro ponašanje. Ponekad, kad je bio sa sestrom od tete, Senom. Nije imao ni 3,5 godine, a sestra je bila dve godine mlađa i ništa nije razumela. Htela je da se igra sa njim, smejala se, grlila ga, uzimala baš one igračke kojima se on igrao. Dosađivala mu je, a svi su pričali da ga mnogo voli. Njemu nije bilo uvek do grljenja sa sestrom. Radije bi je odgurnuo i uzeo svoje igračke nazad.  Onda su vikali: “Ne Uki tako jako… vrati joj… pusti je, ona je mala.” Nije razumeo, zato ona, ako je mala, ne sluša njega. Svi su njoj sve puštali, a njega opominjali. Tad se još više ljutio na sestru.

Sad se Uki pitao, da li možda zbog toga Deda Mraz neće da mu donese paketić.

Deda Mraz nije mogao svuda da dođe i svima da donese poklone; zato je Uki bio  zabrinut.

Ipak, jednog dana baba i deda su rekli da će Deda Mraz doći kod babe na posao i doneti paketiće i za Ukija i sestru. 

O koja radost. Uki će po prvi put videti Deda Mraza. Bio je baš nestrpljiv . Brzo se spremio da ga baba i deda ne čekaju, teta je spremila sestru i svi su zajedno krenuli kod babe na posao. 

Tamo je bilo puno nekih nepoznatih ljudi i puno neke nepoznate dece. Mnogi su bili veći od njega, a svi su bili veći od njegove sestre. Sestra je imala tek godinu i mesec, ali nije htela da jede i teta se baš brinula. Zbog toga je bila vrlo sićuška, ali je koračala i čvrsto stajala ne plašeći se gužve. Baš su bili mali u toj gužvi. Onda je neko ugasio svetlo.

Stizao je Deda Mraz.

Baba ih je stavila ispred sebe, u prvi red da bi ga videli. I ostala deca i roditelji su se približila Deda Mrazu.

Uki je pogledao oko sebe: video je samo noge nepoznatih ljudi i sestricu, malenu, još majušniju nego što je bila. Hteo je da uradi nešto, nešto što nikad do tad nije uradio. I uradio je: prebacio je svoju ruku preko njenog ramena i približio je sebi. 

Zagrlio ju je. 

Kao veliki.

 Zaštitnički. 

Sestra se baš lepo obukla. Imala je lepu haljinicu i bundicu i lep rajf za kosu sa novogodišnjom jelkom. Bila je najmanja, ali mu je bila najlepša. Njegova sestra. Zagrlio je pazeći da je neko ne gurne, da se ne uplaši. Neka deca su počela da plaču, ali Beka Sena je i dalje mirno stajala. Kad je osetila njegovu ruku, okrenula se prema njemu i snažno ga zagrlila, svom svojom snagom. 

Na licu je imala osmeh one sreće kad u tuđem, nepoznatom okruženju, pored sebe imate nekog svog. Nije se bojala, jer je brat koga je volela bio pored nje.

Pri povratku Uki je nosio svoj paket, a svim silama se trudio da pomogne da i Beka Sena ponese svoj. Ponašao se kao veliki, kao pravi brat. I Beka kao da je porasla i kao da se i ona pravila važna.

Niko ih tome nije učio, niko im nije rekao šta treba da rade. To je bio predivni osećaj koji deca donose rođenjem. Vremenom od odraslin nauče mnoge druge stvari pa se desi da to zaborave, izgube.

Baba ih je slikala i tu sliku će im pokazati kad porastu. Mogu se svađati, gurkati, ljutiti kad su sami, ali među nepoznatim ljudima, na nepoznatom terenu uvek treba da se drže zajedno, uvek treba jedno drugom da budu oslonac i zaštita, kao te večeri.

Baba ih je slikala da ih tom slikom podseti da brat uvek čuva sestru i sestra uvek voli brata. Neograničeno. Bezuslovno.

Moj otac je bio lep, naočit čovek. Izučio je zanat  i celog života vredno radio. U podrumu je imao radionicu, sve je znao da napravi i popravi. Završio je vanredno još dva razreda kako bi napredovao na poslu. Bio je iskren u stvaranju boljeg društva, pa je često posle posla ostajao na raznim sastancima sindikata, radničkog saveta.  Bila sam mala i nisam razumela sve te sastanke, ali zbog jednog razgovora, zapamtila sam da je otac išao i na proslave 8. marta sa ženama iz preduzeća.  Išao je na ručkove i  večere sa nekim tuđim ženama.

Naša kuća na sredini između kuća jedne i druge tetke, bila je mesto za okupljanje, susrete, za kafu, šalu. Svi su voleli da svraćaju kod nas; i tetke i komšinice..

Jednom smo sedeli u dvorištu, majka je sa drugim ženama pila kafu, mi deca smo se igrali nedaleko od njih i povremeno, krišom slušali šta pričaju. Tata se spremio; obukao je odelo i izašao. Bio je radnik, ali bi svaki put kad obuče odelo delovao kao direktor. Baš sam bila ponosna.

-  Bogami, Latina, zar se ne plašiš da pustiš čoveka među toliko žena. Ukrašće ti ga neka. – prokomentarisala je komšika.

-  Slobodno, ako želi da ide, on će biti na gubitku. Ovakvu ženu nigde neće naći – odgovorila je moja majka opušteno i ustala da mu namesti kravatu. Nasmejala se, a otac je pogledao i osmehnuo se i on.

 Moja majka je više pričala od oca, bila je vedra, vesela, duhovita i iako nežna i bolešljiva, zbog te vedrine svi su je voleli. Bilo mi je jasno da su zbog moje majke svi voleli da svraćaju kod nas.  Možda je zbog raznih bolesti i naučila da ceni život. Otac je obožavao njene šale i uvek je s njom bio nasmejan i raspoložen.  Manje je pričao, i voleo je da je sluša i gleda. I ja sam majku više slušala, a oca sam gledala i tako naučila da u njegovom pogledu prepoznam obožavanje i ljubav prema majci. Kasnije sam u njima prepoznavala ponos kad bi gledao mene i sestru, ili kad bi pričao o nama.

-  Ja sam već izvadila štetu, imam decu, a on neka ide gde hoće – nastavila je majka u istom tonu i sa istim samopouzdanjem. Tata je sve shvatio kao šalu i tako i otišao, a ja sam znala da nigde neće tražiti bolju ženu, kad zna da ga kod kuće čeka najbolja.

Bila sam u osnovnoj školi, na početku zaljubljivanja i to što sam čula, bila je važna lekcija o ljubavi i samopoštovanju.  

Majka je bila domaćica, ali nikad sebe nije potcenila.

Pitam se da li bi je tata isto voleo da se plašila, svađala, molila, plakala.

Kad bebe dođu iz  maminog stomaka u ovaj naš, veliki svet, sa sobom ponesu puno sreće i oduševljenja. Ponesu puno ljubavi, jer ih je mama  devet meseci  hranila ljubavlju. Kad se bebe rode odmah zavole ovaj svet. Čudesan svet, prepun čuda. 

Čudo su ljudi, čudo je priroda, stvari su čudo. Samo bebe vide ispravno. Kad odrastu, poneki ljudi zaborave ispravno da gledaju. Zaborave da se oduševljavaju i sve im je obično.  Neki odrasli ne umeju da se raduju cvetu i travi, listu i pčeli, barici i kamenčiću, ptici i gusenici, vetru i kiši, suncu i mesecu.  Neki odrasli  počnu da se prave važni i ...  zaborave šta je važno.

Kad se beba rodi, odmah se rodi  malac radoznalac, istraživač.

Uki je bio vrlo srećan kad je naučio da puzi, jer je sam mogao da bira gde želi da ide. Bio je tako brz, brži od sekunde kad ga mama ne gleda. Za čas bi od jednog kraja sobe otpuzao do drugog. Zavukao bi se ispod stola, stolice. Jednom se za malo zavukao ispod kreveta. Mama mu je videla samo noge i u poslednjem momentu ga sprečila u nameri da se sakrije. Baš je prestrašio mamu. Da ga nije videla, pomislila bi da je nestao, da ga je neko ukrao.

Maleni moraju mnogo da se paze. Zato je mama Ukija često držala u naručju.

-       Nemoj toliko da ga nosiš – rekli su neki.

-       Ali ja želim. Tako mi je bliži, pa mogu da ga mazim, pazim, grlim i ljubim.

I ostali su ga toliko ljubili da su mislili da će ga ugnjaviti, ili da će mu dosaditi.  A Uki se samo smejao. Prijalo mu je sve to. Onda je i on njih počeo da ljubi i grli. O, nije to bilo baš pravo grljenje i ljubljenje; balavio je, udarao ih nosićem, čupao kosu i grebao noktićima, ali nije odustajao. Bio je uporan u učenju. Zagrljaji i poljupci su vrlo važni.

Mnogo važnih stvari je trebalo naučiti. Trebalo je naučiti šta je malo, a šta veliko, šta oštro, a šta tupo, pa onda šta je ispred, a šta iza, ispod i pored, hladno i toplo, meko i tvrdo, oštro i oblo, suvo i mokro,  ravno i koso,  otvoreno i zatvoreno, glasno i tiho, veliko i malo, usko i široko, jako i slabo. Bezbroj stvari maleni radoznalci treba da nauče.  Ali njima ništa nije teško.

Kad malci radoznalci s radošću znanje traže, učenje je najlepša igra.

Uki je najviše voleo da dopuzi do ormara i otvara pregrade i fioke. Došao bi do police sa sudovima i uzimao tanjire, šerpe, tacne, lončiće. Uzimao je sve še što mu se nađe na putu. Kad je dolazio kod babe, prostor za istraživanje se povećavao. Tu su bile druge police, nove pregrade koje je trebalo istražiti. Baba ga je vodila u  sve sobe i pokazivala  sve što ga je zanimalo i zabavljalo. I babu je sve to zabavljalo. 

-       Ne daj mu to da otvara. – deda bi ponekad rekao, ali  baba je mirno odgovarala:

-       Uki istražuje. Ovo je sve novo i on želi da upozna svet u koji je došao. 

Kad bi Uki video ono što ga je zanimalo, baba bi mu objasnila:

-       Uki ovo nije za malene dečake. Ovo je za babe. Ovo su tanjiri i sad kad si video, sad ćemo to da vratimo na mesto i da zatvorimo.

Baba bi to ponovila nekoliko puta i Uki je shvatio šta može i sme, a šta ne. 

Kad se deci sve lepo objasni  i pokaže, deca sve vrlo brzo nauče.

Nekad je baba nosila Ukija.

-       Zašto ga držiš? – pitali su neki.

-       S ove visine mnogo više i bolje vidi. Kako će da otkrije svet, ako ga gleda odozdo?

Odrasli treba da budu vođe malenim istraživačima, treba da pomognu malcima radoznalcima da što više i lakše istraže svet. Malenima ne treba puno igračaka. Oni ih za čas istraže i ostave pa onda žure dalje. Svet ih zove u pohode nove.

KAD SE MALAC RODI

RADOZNALOST GA VODI

ŽELI DA ISTRAŽI CEO SVET

DA MU ŽIVOT BUDE LEP.

I pre nego se Dečak rodio, roditelji su razmišljali koje ime da mu daju.

Dugo su se tata i mama u noćima pre rođenja zabavljali birajući ime. Razgovarali, merili, upoređivali, smišljali, razmišljali, pisali na papiru, izvlačili ceduljice. Jer, ime jeste važno. Imenom će ga zvati svi, ime će pisati u knjižici, u dnevniku, na karticama, ime će pisati na torti, na balonima kad mu slave rođendane. Svuda gde bude bio i gde ide Dečak, biće sa njim i ići će i njegovo ime.

Zato su želeli da izaberu ime koje će sadržati svu njihovu ljubav.

Prvo su shvatili su da je ime nedovoljno da se iskaže sva ljubav koju mama i tata osećaju. Ljubav je život, ljubav su dani i noći koje će doći.

 Želeli su najlepše ime da izaberu za svog dečaka. Ali, avaj, sva imena su lepa. Onda su shvatili da ne postoji najlepše ime na svetu. Baš zato neki roditelji daju dva imena svojoj deci. Žele da deca budu posebni, da ih ime krasi. A svako dete je posebno. I ne krasi čoveka njegovo ime, već čovek da značaj imenu koje nosi.

Sve što su više razmišljali bilo im je sve teže. Ipak, morali su da se odluče.

Onog dana kad se Dečak rodio, tata je otišao do jedne velike i glavne zgrade u svakom gradu, koju zovu Opština. Tamo je nekom čiki rekao da u veliku debelu knjigu, što se zauvek čuva, koja služi da se zabeleže svi važni dani rođenja  svih beba, upiše ime Uroš.

Kad su doneli Dečaka iz porodilišta kući, mama i tata su se malo plašili da li će se Dečaku svideti ime koje su izabrali. Zato su bojažljivo  milim glasom govorili: Uroše, sine, dobrodošao kući. Pa onda još nežnije: Uroše dragi, Uroše srećo , Uroše bebane. Dečak se meškoljio, malo plakao, pa su roditelji nastavili da se trude i da ga oslovljavaju najlepšim rečima koje su uspeli da smisle: Uki, Ukiša, Urkane, Ućko duško, pa onda srećo, sunce, mili, dikane, Zvali su ga najnežnijim glason i najumilnijim rečima birajući šta će najviše da mu se svidi.  I Dečak je počeo da se smeši. Što su se roditelji više trudili, on se više smešio, što se on više smešio, roditelji su se više trudili.

-          Sviđa mu se ime! – rekla je mama.

-          Stvarno mu se sviđa! – složio se tata.

Dečaku se stvarno svidelo ime, ali ne zbog te reči Uroš,  već zbog ljubavi koju je osećao u glasu mame i tate, dok ga izgovaraju.

Male devojčice i mali dečaci, ne razumeju reči, ali mnogo dobro razumeju osećanja, nežnost u glasu, toplotu dodira, sjaj u pogledu. Nažalost, neki odrasli vremenom zaborave te važne stvari koje znaju bebe. Neki odrasli kad počnu da razgovaraju rečima, počinju da greše. Zato odrasli dok uče svoje bebe, treba i sami da uče od njih, ono što su možda zaboravili, a što je vrlo važno. Reči mogu da prevare, da zbune, izazovu nesporazume, samo su osećanja nepogrešiva.

Mame i tate mnogo treba da paze kako se ophode prema svojim bebama, a još više kako oslovljavaju i kako pričaju jedno drugom.

Za malenog Uroša, njegovo ime je bilo najlepše kad ga izgovore mama i tata.

                    Moja majka je celog života poznavala samo divne, dobre ljude. Uvek je pričala o nekim divnim ljudima koje je upoznala u autobusu, na autobuskoj stanici, srela u prodavnici, na ulici Ako bi se i desilo da je jednog dana  ljuta na nekoga, uvek bi  taj odmah sutradan uradio nešto dobro, pa je ona razmišljala šta da mu kupi, čime da ga časti i zahvali mu se za učinjeno delo. Kad bi je podsetila, da je to onaj čovek koji je juče bio loš, ona bi brže nalazila stotinu opravdanja, ili bi se pretvarala da se toga ne seća.

                     Celog života je pričala o dobrim osobinama drugih ljudi.

                    Iako je bila bolesna, nije odustajala od odlaska autobusom u baštu, na drugom kraju grada.

-          Mama, jedva ideš, kako ćeš tek autobusom da se voziš? – pitale smo je sestra i ja.

-          Znaš što sad imaju dobre autobuse sa niskim stepenikom; mogu lako da se popnem. A što ima jedan dobar vozač, uvek stane blizu mene i pusti me da uđem na prednja vrata.

                    Vozaču je kupovala bombone da mu se zahvali.

                    Kupovala je pivo za komšiju u bašti koji joj je pokosio put, pa cigare, a često bi potražila nešto od onog što smo mi imali:

-          Imaš li malo paradajza da dam komšinici Božani? Sama je, jedan joj je dovoljan za dan. – pitala me je. – da ne jede onaj žilav iz prodavnice.

-          Imam, doneću ti.

                    Sledeći put je pitala da li imam flašu vina za nekog rođaka, ili bi od onog što smo njoj davali odvajala po neki kolač, parče mesa. Tako je jednom rekla:

-          Idem do komšije da mu odnesem kolač da se zasladi. Umro mu otac. Sedi sam,  a Božić je.

                    Sviđala mi se ta osobina kod majke. Tek u zrelim godinama, sam naučila da je zahvalnost put ka sreći. Moja majka je taj osećaj imala urođen.

                    Volela je da plete i celog života je plela. Pod stare dane bilo joj je teško da plete džempere, ali se snašla pa je plela nazuvke, plitke čarape. Stalno je tražila da li imam nešto staro pleteno za paranje; ukrštala je vunu i posle plela te čarape.

                    Ponekad bi odlazila u obližnju apoteku da popriča sa apotekarkom.

-          Mama nemoj da joj dosađuješ, nema ona vremena tebe da sluša.

-          Ja sačekam kad nema gužve. To je jedna mnogo fina žena. Uvek me sasluša i da mi dobar lek.  – nije odustajala.

                    Nije mogla daleko da ide pa je interesovanje i društvo pronašla u prodavnici polovne robe u našoj ulici. Tamo su ljudi retko ulazili, zato je majka tu često svraćala i uzimala poneku stvar za sebe ili da opara za čarape. Pravila je i društvo ženi koja je držala tu radnju i sedela s njom dok ova šije ono što joj donesu za prepravku..

Jednom smo otišli da pitamo tu ženu, da li joj možda majka dosađuje.

-          A nikako. – brzo je odgovorila žena – To je jedna draga i fina gospođa. Istih je godina kao i moja majka koju nisam dugo videla,  pravi mi duštvo i zamišljam da pričam sa svojom majkom.

                    U drugoj prodavnici kupovala je poneku stvar za sebe. Plašila sam se da ta žena ne koristi njenu starost  i možda joj „uvaljuje“ neke loše stvari koje ne može da proda.

-          Ma ne. Ona mi da da probam, evo vidi ovu bluzu. Šta kažeš, kako ti se sviđa? A mogu i da je vratim.

-          Nemoj da vratiš, lepa ti – rekla sam dok sam gledala njeno staro povijeno telo na kome je bluza visila a rukavi bili predugi. Svi smo voleli da kupujemo. Razumela sam je.

-          A pare mogu da joj odnesem kad imam – opravdavala je majka svoju kupovinu.

-          Mama, imaš prava da kupiš šta želiš, samo nemoj da petljaš i lažeš nas  - majka je ponekad izbegavala da nam kaže istinu, plašeči se da je ne kritikujemo. Sestra i ja smo se samo plašile da je neko ne prevari ili da ne ostane dužna, da ne zaboravi nešto da plati. Već je počela da zaboravlja, a često bi pomešala vrednost na novčanicama:

-          Ne, ne, ništa nije dužna. Sve što je kupila uredno je platila.- rekla je ta prodavačica, kad smo išle da proverimo.

                    U ulici je bila i jedna menjačnica u kojoj su radili muž i žena. Mlada žena se plašila ponekad da bude sama, pa joj je društvo pravila moja majka. Smejali smo se tom druženju, zamislite kako ženu od nepunih 40 godina čuva žena od osamdeset.

                     Jednom su je na izlasku iz menjačnice napala neka deca i otela joj torbu, misleći da ima para u njoj.

-          Pa logično da pomisle da si išla da kupiš devize. Neće valjda pomisliti da je čuvaš – smejali smo se toj situaciji. Nekako smo navikli da šalom teramo strah. – ubuduće pazi da ne ideš u menjačnicu kad bude penzija, jer će opet da te napadnu. Mogu da te gurnu i povrede.

-          Jes, pa nisam ja baš toliko slaba.Šta mi mogu? Nek uzmu torbu, ionako nema para u njoj – govorila je majka. Nije se mnogo uznemirila, ili je zbog nas glumila. Uvek je bila takva, neustrašiva.Srećom pre nego smo napravili nova dokumenta, našla je stara koja su joj uzeli i bacili.

                    I dalje je da povremeno odlazila u menjačnicu. Ponekad je vlasnik ispred svoje  menjačnice, na trotoaru držao teglu sa nekoliko buketa cveća. To cveće je moja majka brala u bašti i pokušavala da proda.  Većinom bi cveće u toj tegli uvenulo, pre nego se proda. Taj prizor mi je budio uspomene, iz vremena kad je majka bila mlađa i jača i kad bi iz bašte ponela velike bukete cveća. Jedva se videla od cveća dok je išla gradom, a kući bi donela tek jedan ili dva buketa za nju i mene. Sve ostale je putem poklonila ljudima koje je sretala i koji su joj bili dragi.

-          Mama zašto prodaješ to? Zar nemaš para? – pitala sam je, ne shvatajući njenu želju da bude aktivna, da nešto iščekuje, da se nečemu nada, da nikad ne klone. Draže mi je bilo vreme kad je poklanjala.

                    Stalno sam brinula da li dosađuje tim ljudima. Ne bih nikako podnela da neko misli loše o mojoj majci. Bila je divna žena kad je bila mlađa. Starost joj je uzela mnogo, kao i svima. Meni je smetala ta promena. Nisam mogla da je prihvatim.

                    Nekoliko dana posle sahrane, srela me je jedna žena na ulici.

-          Vaša majka je umrla? Shvatila sam tek kad sam videla umrlicu. Bila je to jedna divna žena. Jednom dok je izlazila iz prodavnice, ja sam joj prišla i dala ruku da siđe niz stepenice. Ona me pogledala i osmehnula se zahvalno, a onda je iz torbe izvadila nazuvke i poklonila mi.

-          Da, ona je to volela da plete i poklanja dragim ljudima.

-          Imali ste divnu majku.

-          I Vi ste divni. Hvala što ste joj pomogli.

                    Setila sam se kako je te iste nazuvke poklanjala i apotekarki i svim tim ženama iz menjačnice, prodavnica, dok sam se ja plašila se da će one taj poklon možda baciti, potceniti. Vlasnice apoteke i menjačnice su imale puno para i mogle su da kupe sve što požele.

                    Potcenila sam ih, ne shvatajući da i oni koji imaju para mogu iskreno da cene iz srca poklonjenu stvar. Da mogu da se obraduju nesavršenim stvarima  ispletenim  starim, drhtavim  rukama. Moja majka je zaustavljala vreme u kom živimo i vraćala toplinu darivanja, osećaj zahvalnosti i radovanje zbog malih stvari..

                    Kad je umrla, te žene su poslale cveće za sahranu. Bilo je to lepo, skupo cveće.  Nije trebalo da se plašim.

                    Nije im bila dosadna,  naprotiv.

                    Bila im je draga.

Moja majka će uskoro umreti. Znala sam to. I nisam znala šta da radim. Kako da se oprostimo?

Nikad nismo pričale o smrti i umiranju. Bila sam joj beskrajno zahvalna za to. Nikad me ničim nije opterećivala, plašila, uvek se trudila da mi olakša. Olakšala mi je i svoje bolesti i svoju starost.

Bila je mnogo bolesna, a u isto vreme strašno jaka. Nekad zbog nežne, preosetljive duše, oboli telo, a onda opet ta nežna duša puna ljubavi prema životu, prigrli to svoje bolesno telo, podigne ga i nosi kroz taj isti život još dugo dugo, na iznenađenje svih.

Samo je jednom pitala: Da li sam ja bila loša?Zar sam zaslužila da se ovoliko mučim?

Nisam ništa rekla, jer sam se borila sa knedlom u grlu. Mnogo sam volela moju majku i znam da je i ona mnogo volela mene, ali bile smo iz onog vremena kad se osećanja nisu izražavala rečima, već delima. Ne znam nijednog čoveka da se ogrešila, ne znam da je ikad uradila bilo šta loše, ali nisam joj ništa odgovorila. Nisam odgovorila, jer nisam navikla, jer sam mislila da se to podrazumeva. Ostalo je pitanje, da li je trebalo da odgovorim. Mislila sam da ta rečenica: Mama nisi zaslužila da se mučiš ni sekund – neće ništa promeniti, neće joj olakšati muke.

Nisam navikla osećanja da pretočim u reči, a bilo je sve manje stvari koje sam mogla da uradim.

Donosila sam joj namirnice koje je volela, ali ništa joj od toga više nije prijalo. Ponudila sam joj ruku kad bi išla do kupatila, dok se penjala uz stepenice, ali ona je to odbila: Mogu sama. Moram. Kako ću kad ti ne budeš tu?

Ubrzo nije više nije imala snage da izlazi iz kuće. Dolazila sam svaki slobodni trenutak; bile smo tu i sestra i ja, ali samo smo se gledale bez reči.

Počela sam da joj masiram stopala, a pre nego bi pošla kući, poljubila bih je. Shvatila sam da ipak moram nešto da joj kažem.

-  Mama, počela sam da pišem o tebi . -  rekla sam joj tiho dok sam je ljubila, ali nisam bila sigurna da me je čula.

Da li je to dovoljno? Ne, nije, ništa nije dovoljno u takvim trenucima.  Zato sam počela da se molim da se ne muči dugo. Mnogo je volela život, a ovo više nije bio život. Ni po mojoj ni po njenoj meri.  

Trećeg dana od kad nije mogla da ustane iz kreveta, umrla je. Tiho.

Svoju svrhu na ovoj zemlji ispunila je na najlepši način. Sad je na meni red.

Moja majka se nikad nije svađala ni sa kim.

Prvi put kad su otac i ona povisili glas jedno na drugo imala sam nešto više od 20 god. Bio je to za mene šok. Pogledala sam ih uplašeno i začuđeno i oni su se nasmejali.

-          Šta ti je?- pitali su me.

-          Vi se svađate? – odgovorila sam zbunjeno.

-          Ma, ne, nije ovo ništa – rekli su mi, a onda je otac napravio neku šalu na račun majke , ona mu je u istom stilu odgovorila i nastavili su mirno da pričaju. Mir i sreća dece su im je bili najvažniji. Sujete, ego, kompleksi za njih nisu postojali.

Tako ni ja nisam naučila da se svađam. Nisam imala od koga da vidim.

Do treće decenije, nisam ni imala potrebe za svađom. Sve je teklo glatko, onako kako sam zamislila, koliko sam truda uložila, toliko mi se vratilo.

Ipak, stvaran svet bio je mnogo drugačiji, nego život u mojoj porodici.

Nepravdi je bilo na svakom koraku. Nije bilo posla. Posao nisu dobijali dobri studenti, čak naprotiv. Kad sam se zaposlila bilo je mnogo neočekivanih situacija na koje nisam bila spremna.  Bilo je mnogo ajkula, mnogo podmetanja, laži, prevara, a neko kao ja, bio je lak plen.

Valjalo je naučiti kako se izboriti za svoje pravo, za svoje mesto pod suncem.

Majka me nije učila da je svet opasno i ružno mesto, čak naprotiv. Svet je najlepše mesto, a ružne i loše stvari se dešavaju. Ali kako dođu, tako i prođu. Majčina podrška mi je uvek bez izuzetka davala snage za sve što me snađe u životu. 

Kad bih ja imala problem, kad bi doživela nepravdu, majka bi me slušala pažljivo, a onda bi razmislila. Iz sećanja bi uvek izvukla neki poučan primer koji mi je dao novu snagu i umirio me.  Nikad nikog nije klela, psovala, nije bogoradila. Rekla bi mi da je loših ljudi uvek bilo, ali da oni na kraju uvek dobiju zasluženo. Život sve postavi na pravo mesto, samo treba biti strpljiv i ispravno raditi. Pričala mi je da su i nju i oca neki loši ljudi prevarili kad su bili mladi. Dobro se sećam te priče

-          Bili smo prvi na listi za stan. Dodelili su nam stan u krugu fabrike. Radovali smo se kao deca, noćima nismo mogli da spavamo od sreće i nestrpljenja. Jedva smo dočekali dan selidbe, spakovali smo stvari, a nije ih bilo mnogo i kad smo došli do novog stana, na vratima nas je čekao tatin šef. Uselio se pre nas i rekao nam da je lista ispravljena i da je on prvi na listi. Smejao se moćno i gledao u ono malo naših stvari. Rekao nam je da ipak moramo još da čekamo da dobijemo stan. Shvatili smo da ne možemo ništa. Plakala sam nekoliko dana, a onda kupila nove zavese da uredim šupu u koju smo se vratili i nastavili da živimo. – dok je majka pričala, ja sam osetila jaču nepravdu, bol i bes, nego ono što je mene mučilo. Majka je nastavila mirno da priča:

-          Posle nekoliko godina, dobili smo ovaj stan u boljem delu grada. Vidiš kako smo sve prepravili, a oni nisu ništa. Stan im je isti kao kad su se uselili pre 20 godina. Zgrada je ružna, propala, a oseća se buka, miris i prašina od fabrike. Eto „oteto, prokleto“.  Život im je vratio. Vidiš koliko mi sad imamo – rekla je ponosna na sve što su otac i ona postigli, a kad su se uzeli ništa nisu imali. Otac je bio radnik, siroče, bez oca; majka domaćica, sa hvala Bogu velikom porodicom, ali koja u to vreme nije imala ženskom detetu ništa da pruži, ni pomogne.

-          Ali mi smo se slagali i dogovarali, polako i strpljivo napredovali  – govorila bi, stavljajući na glavno mesto slogu i podršku, ispred sveg materijalnog blagostanja. Tako me je vaspitavala i tkala niti pravih vrednosti.

 Ne, nisu moji roditelji imali previše, ali su bili zahvalni na svemu što su zajedno stvorili.  Između ostalog oboje su isticali, i u tome su se slagali, najveće bogatstvo, govorili su: jesu dobra deca. Ni sestra ni ja, nismo napravili ništa zbog čega bi se stideli. A ako je i bilo nekih grešaka, pomagali su nam da to ispravimo, tako da se toga i ne sećam. Uvek su nam bili podrška.

Kad mi je trebao neki savet, majka je pričala tek toliko koliko je bilo potrebno, ni previše ni premalo. Često je pričala i plela, i iako je bila povijena i gledala u pletivo, osećala je kako se ja osećam. Pričala je dok ne oseti da mi je lakše. Niko nije znao tako dobro da me posavetuje i uteši.

Majka me je svojim mudrim rečima, svojim mirnim  u isto vreme odlučnim stavom podsticala da izdržim, učim i rešim problem. Problemi su da se rešavaju, da nas čine jačim i da nam život učine dražim i vrednijim.

Svaki novi dan, bio je novi izazov i trebalo je još mnogo lekcija naučiti.  I ja sam učila i učim, spremna uvek na još nešto novo što ne znam. Nisam naučila da se samosažaljevam. 

Kad je postala stara i kad se promenila, kad su se sa promenom tela, menjale i nestajale neke osobine, ta osobina da nađe najbolje reči i uteši  i ne samo mene,  ostala je do njene smrti. Valjda je ta osobina bila najjača, pa ni godine i bolesti nisu mogle da je istroše.

Ono u čemu smo najbolji, zauvek nam ostaje.

Moja majka je uvek volela da me iznenadi nekim poklonom. Kad sam išla na fakultet svakog vikenda sam se iz Beograda vraćala kući. Jedva sam čekala da uđem u sobu jer me je tu čekao neki poklon iznenađenje: cveće,  najlepše sezonsko cveće ubrano u bašti, ili specijalno baš ono što volim, a do sad nismo imali. Tad se cveće bralo u bašti, a nije se kupovalo u cvećarama. Cvećare su kasnije počele da se otvaraju. Čekao me je neki ispleten šal, nešto ispleteno zavisno od godišnjeg doba, neka lepa bluza za koju se majka potrudila da nađe šemu za rad; umešen omiljen kolač. Neka sitnica koju volim. Moja majka je dobro znala šta volim i tako me radovala.

Žao mi je što sama nisam uspela svoju ćerku tako da čekam kad je dolazila kući sa fakulteta. Nalazila sam razne izgovore, ali sam bila svesna da nije bilo dobrih opravdanja ni u tome što danas ima svačega da se kupi, što nam je kuća puna sitnica, što slatkiši nisu dobri za liniju.

Moja majka i danas želi poklonom da me obraduje. Ali moja majka danas ima 85god, silne bolesti koje su joj oduzele snagu, pola vida, skoro sav sluh. „Borim se ja“ – kaže kad ne može da ustane ili padne iz kreveta, pa opet natera sebe da prošeta. Zna da ne sme da stane. Zna da mora i kad ne može. Zato i traje, a celog života je bila bolesna. Volja je najvažnija. Volja za životom.

Danas je došla sva srećna da mi donese nešto. Dok je vadila kesu, videla sam da je to što mi je kupila veliko. Mama rekla sam ti da meni ništa ne kupuješ – kupi sebi naranđe, limun, nešto što ti se jede. Ali znam da neko ne može tek tako naviku koju je imao celog života prekine tek tako.

Srećan je ko daje. I moja majka uživa u darivanju.

Raširila sam spavaćicu koju mi je kupila: mogle su dve kao ja, da stanemo.

-          Može da se zameni, rekli su mi – brzo je dodala. – možeš da uzmeš šta hoćeš drugo.

-          Ali mama zar nisi videla koliko je ovo? – ljutila am se na nju. Zašto sam uvek ljuta na nju, i kad ne želim. Ljuta sam na godine koje nam oduzimaju sve najbolje. Dok sam vikala na nju mislila sam da na jedno oko ne vidi, da ju je možda i trgovka ubedila, prevarila. Kako često varamo i potcenjujemo jedni druge, a ne znajući da je taj drugi dobar čovek i ne zaslužuje to. Možda sam vikala ljuta i zbog sebe jer sam u njoj videla sebe za neku godinu..

-          Koliko si platila? – pitala sam, mada mi cena nije bila važna.

-          Nisu dali račun. Kupila sam kod Kineza. Videćeš kad odeš da zameniš. Ali možeš da zameniš, ueđivala me. Molim te idi ti, ja ne mogu da se vraćam.

Znala sam u kojoj Robnoj kući mi je kupila, u onoj bližoj, jer dalje ne može da ide. Sigurno se jedva vratila kući, a opet je smogla snage da dođe do mene, samo da bi me obradovala.

-          Mama, nemoj više da mi kupuješ ništa. Ako do sada nisi dovoljno kupila, ne treba ni sad. Imam ja toliko stvari od tebe i tate, da mi ništa više ne treba.- besna na godine, na nemoč,vikala sam na nju. Šta je to tako jako, što mi ne da da se iskontrolišem?

-          Nemoj da vičeš na mene – tiho, molećivo mi je rekla. -- Zameni. Šta ću, kad volim nešto da ti kupim. – rekla je dok sam je ispraćala, a ja sam brzo zatvorila vrata da je ne gledam onako slabu i povijenu kako jedva korača pridržavajući se za štap.

Kad sam pokazala spavaćicu mužu, smejao se, zbog veličine, a onda mi rekao:.

-          Ma šta se sekiraš, ako ti se ne sviđa baci. Nemoj da se ljutiš na majku. Znaš šta bi ja dao da je moja majka živa. Dobra je ona, koliko lekova je popila, a i dalje se drži. Borac.

-          Znam, kad vičem povređujem je, ali ako joj ne kažem, opet će da mi kupuje i opet će da je varaju. Ona se i u novac često prebaci, pa ne zna koliko je šta.

Brzo sam sela na bicikl i otišla da što pre zamenim spavaćicu, da se ne nerviram gledajući je.

Prodavačica me je vratila na kasu da prijavim. Onda je kasirka ponovo pozvala prodavačicu.

-          Nemamo manji broj. – neljubazno je rekla.

-          Pretpostavila sam, zato mi je majka ovu i kupila. Mogu li da uzmem bilo šta drugo?

U tom je došao još jedan mladi Kinez, namršten, pogledao spavaćicu i tiho rekao prodavačici:

-          Nošena.

-          Kako nošena, kad je danas kupila?

-          Kad je kupila?

-          Otkud znam. Pre tri sata. Pre dva je bila kod mene, a sigurno joj je sat trebao da se od vas vrati do kuće.

-          Koliko je platila?

-          Ne znam. Nije htela da mi kaže, a ovde ne dajete račun. – pomislih kako još samo u kineskim prodavnicama ne moraju da daju račune. – pa znate li koliko košta?

-          Ne znam. Možda 500 ili 55odin. Ma nije ovo mnogo veliko. Ovo samo tako izgleda, takav model – reče prodavačica, a ja shvatih da su mi tako i majku ubedile da kupi ono što ne odgovara.

-          Vi mislite da sam ja retard? Vidite li vi kolika je spavačica, a kolika sam ja? – pričala sam, besno razmišljajući šta da uradim.

-          Dajte mi nešto za 400din pa da idem kući -  i zaboravim na sve mučno oko kupovine ove spavaćice, pomislih. Kinez, sakriven iza šiški, i dalje namršten;( bila sam sigurna da ništa ne bi moglo da mu izmami malo ljubazniji osmeh) motao se i dalje tu, opet tiho nešto reče prodavačici

-          Morate da čekate Jelenu; ona je radila pre mene; ja sam došla pre sat vremena.

-          Kad dolazi Jelena?

-          Za tri sata.

Znam ja da su mnogi krali po kineskim prodavnicama, da su neki kupci prosti, neuki, ali nisam imala više snage da me Kinez gleda popreko. U stvari nije me ni gledao, što je bilo još gore podneti.

-          Evo Vam ova spavaćica pa radite s njom šta hoćete – nisam mogla više da izdržim maltretiranje i besno sam izašla iz prodavnice.

Sad ne znam šta da radim? Ako kažem majci nasekiraće se, ako prećutim, opet će poželeti nečim da me obraduje.

Znam da nema snage da ide dalje od pijace, prodavnice polovne robe i kineske prodavnice, znam da u 85 nema mnogo ljudi s kojima bi mogla zajedno da obilazi prodavnice, a kupovina nam tako dobro dođe ponekad. Kad bi znala da vozim izabrala bih jedan dan i stavila je u kola pa bi se odvezle do nekog tržnog centra da zajedno uživamo u kupovini. Vozim samo bicikl, ali kad dođe lepo vreme snaći ću se. Pitaću decu, a uostalom ima i taksija. Šta što sam od one generacije koja nije navikla da se vozi taksijem, navići ću se. Toliko dugujem majci.

Koliko je čovek čudo, znaju oni koji daju sve od sebe, pristaju na sve samo da bi dobili to „čudo“.  

Koliko je čudo čovek znaju oni koji devet meseci, svake noći strepe da li će i ujutru biti sve u redu. Koji devet meseci  svakog sekunda, ne dišu od straha, koji se mole Bogu da sve prođe bez problema.

Koliko je čudo čovek znaju oni koji prvi put začuju plač i zahvaljuju se što je sa malim „čudom“ sve u redu, koji dok to „čudo“ raste, svaki dan paze da ne padne, povredi se, koji svake noći slušaju da li diše.

A onda kad to „čudo“ poraste da samo  brine o sebi, ono zaboravi na svu ljubav i pažnju. Možda zaboravi jer mu to nisu rekli, mislili su da će razumeti, prepoznati,  jer su oni koji su ga voleli i čuvali mislili da se podrazumeva da treba da voli sebe baš takvo kakvo je. Da baš takvo kakvo je, sa svim vrlinama i manama, jer je čudo, dar prirode.

Ali zato što mu nisu to rekli, čudo prirode počinje da pati, da  mu se ne sviđaju uši, nos, kosa, lice, noge, ruke.

Poželi da bude najpametnije, najlepše, najbolje, pa se upoređuje sa drugima, a svako je u nečemu bolji, lepši, pametniji i „čudo“, postaje nesigurno.

Takvog ga lako povrede drugi, pa onda ono nauči da povređuje druge, pa brine, pa se plaši, strahuje, upoređuje, kritikuje, i tako polako postane nesrećno.

Čudo, može danima da mudruje, sve je uzalud. Ne mogu se otkriti svete tajne, nema mudrosti za sva vremena, nema večitih istina. Istine su različite, za različite ljude, vremena, mesta.

Ništa nije u našoj moći, sve smo dobili na poklon i sve će se to jednog dana vratiti tamo negde. Možemo samo da se zahvalimo na poklonu i možemo samo da prihvatimo, samo da prihvatimo sebe i divimo se sebi. Mi jesmo čudo, dar prirode i zato nam je dužnost da brinemo o sebi.

Volimo sebe, napunimo svoje srce ljubavlju da bi je imali odakle drugome dati.

Nikako ne razmišljajmo mnogo.

Radimo ono što volimo, šetajmo često, vozimo bicikl, slišajmo muziku, plešimo, igrajmo se, idimo u prirodu, sa dragim ljudima izađimo na kafu ili čašu vode, ali ne pričajmo o lošim stvarima. Pričajmo o lepim i smešnim stvarima. Smejmo se mnogo.

I TO JE TO.

Весну је веселило пролеће. Како су године пролазиле и како су на њеном телу све више остављале траг, све више га је волела. Раније није толико размишљала о годишњим добима, али сада је једва чекала да огреје сунце, да измили трава и почну да се појављују боје; тако је и она имала наду да све оно што ју је болело, све оно што је остарило, или нестало може са пролећем поново да се подмлади и врати.

Онда би изашла у своје двориште по коме се одскоро шепурио њен кућни љубимац, једна темпераментна лабрадорка, са којом је волела да прича и да је као грди за све несташлуке које је правила. С годинама је заволела време проведено у тишини, сама са својим мислима и плановима и у дружењу са својим псом. Људи су причали како би волели да путују по свету, тамо где је лепше, а она није схватала, јер се одлично осећала баш овде у свом дворишту, поред „оазе здравља“, како је називала део двориште где је садила жалфију, нану, мајчину душицу и остале лековите биљке, па веровали или не и коприву. Коприва за њу одавно није била коров.

Тако би седела и грејала своје кости на пролећном сунцу, уз свог пса и обавезну књигу са својим пин-хол наочарима и испијала шољицу чаја.

Одувек је била је свесна своје вредности, али темпераментна, млада и брзоплета, због махања својом интелигенцијом долазила је у сукобе и уместо да јој то донесе добро, често је имала проблеме. С годинама је схватила да свет треба пустити да пролази без сталне опседнутости и заблуде да можемо да га променимо и поправимо, па је временом постајала све више посматрач, што никако није значило да се повукла. Што се мање трудила, било је више резултата и била је више свесна себе и света у коме живи и више је учествовала, само сада на другачији начин. Чинило јој се да је временом постала мудрија.

Ни од једног посла који је започела није лако одустајала па се није предавала ни пред животом и браком. „Мора да постоји неки начин, неко решење“ – увек је мислила у тешким ситуацијама. А тешких ситуација је увек било: било да је у питање био посао, здравље, породица или брак.....

Сркнула је чај па узела свој омиљени часопис. Са насловне стране смешили су се двоје младих тек венчаних. Помислила је шта их све чека, а онда се мислима вратила у своје протекле године:

„Прве године брака биле су испуњене честим свађама; Петар је више волео да ћути, а Весна је волела да прича, он је био озбиљан, рационалан, она је волела да се смеје и машта. На свет је гледала кроз ружичасте наочаре, па јој је сметало што Петар не „носи наочаре“ и што увек види ружну страну, па је то тумачила као негодовање. Често је мислила да је он не воли довољно, па би се прва љутила испровоцирана неком његовом реченицом. Плакала је понекад, па се опет смејала, викала и смиривала, тражећи начин да им брак успе. Тако јако је желела да буде срећна. Петар је говорио да не види у чему је проблем, да она претерује и увек би учинио тај судбоносни први корак ка помирењу.

 Није јој било јасно зашто је увек попуштао. Одговор јој се сам наметнуо, једног дана кад је сређивала старе ствари.

Привукла ју је кутија са старим видео касетама. Поред мноштва снимљених песама било је и неколико снимака са породичних славља. Видео су одавно избацили, чим се покварио, а касете са забележеним незаборавним тренуцима претиле су да буду заборављене. Дуго је размишљала шта да уради са њима, сумњала је у њихову исправност па је помишљала да их баци, али није могла. Вредан садржај које су оне носиле обавезивао је да ипак покуша да их пресними. Нестрпљиво је чекала све док јој жена из фотографске радње није јавила да је успела да садржај видео касете пресними на ДВД. Била је пресрећна због деце. Деца су одавно порасла и била је то немерљива радост видети их поново као мале.

Оставила је све послове и укључила компјутер. Како су само били слатки кад су били мали, одушевиће их кад им покаже снимке. А онда је уследило потпуно изненађење: угледала је на снимку Петра насмејаног. А онда је видела његов поглед упућен њој. Да ли је могуће да то до сад за све године није видела.? Није могла да верује, па је пустила ДВД поново. И поново, све док се и најмања сумња није изгубила. Не, није се преварила: Сви ухваћени Петрови погледи њој били су пуни љубави. Све те године кад је чула само његове речи није видела да је гледа заљубљено као првог дана. Све време је негодовала због његовог негодовања, мислила је да је она та која воли више, мерила је љубав, а истина је била да ју је он волео: увек и исто.

Како јој је то промакло? Како је могло да се деси да те погледе није тако видела?

Чекала је речи, само речи, „те речи варљиве“....Страх и сумња су је заслепили.... како је могла да сумња у његову љубав, кад су је сва његова дела потврђивала?

 Само на тренутак је помислила шта би се све десило да никад није видела те снимке? Да је наставила да инсистира да он свет гледа њеним очима, да мисли исто што и она, да је наставила да од њега тражи да  чита њене мисли, да је наставила да мисли да се иза сваке његове речи крије нека критика, , да је наставила да се жали да је не воли довољно........

Можда би он једног дана и престао да је воли.

Од тог дана више је слушала његове очи, јер..... „очи су огледало душе“, “

*

Весна је одложила часопис, пожелевши девојци са насловнице да има довољно мудрости и стрпљења за живот који је пред њима; и тако завршила са сањарењем. Поново је постала свесна садашњег тренутка, свог дворишта и свог света . Помазила је  пса, задовољно се осмехнула и ушла у кућу.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom