Gušt i dert

PAZI S KIM PRIČAŠ

pitija | 01 Januar, 2022 22:28

Poslednji dan stare godine. Za divno čudo uspela sam nekako da se organizujem, da uradim sve planirano i mogu opušteno da čekam Novu. Ukučani se raziđoše svojim poslom i ja oko 16:00 sati reših da prošetam, a gde drugde nego do obližnjeg marketa. Neću ništa da kupujem i stresiram se, samo da pogledam šta mogu da kupila za poklon jednoj dragoj osobi, (imam još nedelju dana vremena) i treba mi kesica majoneza. Zafali nam za rusku salatu.
U holu marketa sretoh bivšeg učenika. Ljubazno me pozdravi, zastade da čestita Novu, a pošto nismo žurili ni on ni ja malo popričasmo. Od finog učenika postao lep mlad čovek, vidi se zadovoljan, osmeh mu na licu, zaposlio se, verio; i ostao fin. Još mi na kraju reče da se nisam promenila, ha. Htedoh da kažem da jesam mnogo za ovih desetak godina, ali pročitah negde, da je kulturno da se samo zahvalim. O baš mi je prijao ovaj susret. Eto lepo je izaći iz kuće i popričati sa ljudima.
Uđoh u market i počeh da razgledam police. Ono što mi se sviđalo pre nedelju dana, ne nađoh. Kupuju ljudi. Nema veze, doći ću posle Nove da kupim nešto drugo. Utom ugledah poznanicu iz mlađih dana. Nismo se dugo videle, samo u prolazu, zdravo, zdravo.
- Srećna Nova – reče mi.
- Srećna Nova – odgovorih i ja.
- Mada gde može da nam bude srećna, vidi kakvo vreme, nikad gore – reče ona i zastade da popričamo. Izgleda ni ona ne žuri. Neko vreme u srednjoj je živela kod nas, dok su joj roditelji bili u inostranstvu. Sećam se da ni tad nije žurila, uvek je poslednja ustajala i iz kreveta i sa stola. Jedino je moja majka umela da je ubrza kad je rekla da će poslednji ko ustane da namešta krevet i pere sudove.
Raspoložena i bez žurbe, zastadoh i ja , kad već ne žurim da popričam i s njom:
- Ma nije najgore vreme. Uvek ima i lepog i ružnog. Sećaš se vremena robova, gladijatora, pa ratova. Nije tad bilo nimalo lako. Sad smo napredovali.
- Ma kako napredovali, kad smo izgubili empatiju, baš nas briga za druge, prozlili smo se.
- Nismo. Eto ja poznajem divne ljude. Okružim se s njima i meni lepo.
- Ne možeš uvek sa dobrim da se okružiš. Na poslu sigurno imaš loše i zavidne.
- A ne, i na poslu imam dobre kolege, koji su mi kao prijatelji. Imala sam sreće – onda zastadoh, neće da mi poveruje, pa dodah: - Dobro, nisu baš svi super, nađe se i neki malo manje dobar, ali imam dobar posao, pa mogu da pobegnem od njih. Ne radim u kancelariji.
- Eh, džabe ti dobri ljudi oko tebe, kad loši vode državu.
- E i od politike bežim. Od kako se pojavio Nole, Bog mu sreću i zdravlje dao, ja samo tenis gledam. Ono ni njegovi mečevi nisu baš opušteni, istresira me svaki put dobro, ali mi posle pobeda slađa. Tako mi poslednjih 15 godina sve ide uzlazno i uspešno.
- Ma ne može da bude dobro kad drugi loši.
- Znam, svi smo povezani, ali shvatila sam da postoje i ovakvi i onakvi. Ja biram kakva ću da budem. Menjam samo ono što mogu, prihvatam ono što ne mogu. A mogu samo sebe da menjam.
- Džabe sebe da menjaš, kad treba drugi da se promene.
- Ja se trudim da dam maksimum za ono što mogu i da „očistim svoje dvorište“.
- Džabe čistiš svoje kad tuđe prljavo, kad vidiš kako bacaju pikavce svuda.
- Ja ne gledam tuđe, nego čistim svoje, misleći da će možda neko drugi da vidi od mene pa da i on očisti. – kad pomenu pikavce setih se moje drage koleginice koja ponekad baci pikavac gde ne treba, ponekad zaboravi da odvoji plastični zatvarač za reciklažu, ali ima dušu kao okean. Ona ne da bi ti dala krv, nego i daje i pomaže svima, a zlobe nema ni gram. Najčudnije što ponekad pomisli da nije dovoljno dobra, a znam da je najbolja. I nije jedina.
- Eh, kad bi oni imali tu svest. Mnogo smo primitivni.
- Jao, koliko je sati? Kad zatvaraju, da ne zakasnimo? – pokušah da se izvučem. Osetih se kao žaba, kad je zmija davi.
- Rade do 18:00. Imamo još vremena. Treba svi da se trgnemo i uradimo nešto.
Pomislih, pa već pola sata joj pričam kako radim najviše što mogu i na poslu i posle posla i za ekologiju i državu, ali moja prijateljica me ne čuje. Setih se da je ona oduvek bila vernik, pa učinih još jedan pokušaj:
- Naše je da budemo dobri jedni prema drugima, da radimo, volimo život i verujemo da Bog neće dozvoliti da svet propadne.
- U koju ti crkvu ideš? – ne dade se ni moja poznanica. – nisu ni tamo svi ispravni.
- Ajoj, setih se da moram da svratim do sestre – rekoh i pođoh prema izlazu.
- Sve najlepše. Lepo provedi Novu godinu – doviknu mi.
Jadna ti moja Nova godina, ova me iscedi kao limun, isisa mi svu prazničnu energiju. Kud baš na nju da naiđem.
Još jedna lekcija: pred praznik ne izlazi iz kuće , ne rizikuj da sretneš nekog i pričaš sa nekim koga godinama nisi videla.
Do kuće se malo ohladih: dobro, pustiću muziku da mi se povrati raspoloženje.
- Ajoj, majonez. – setih se da ga nisam kupila. E vala ješćemo rusku takvu kakva je, ma ne moramo ni da je jedemo , ja više ne izlazim iz kuće :)

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb