Gušt i dert

МОЋ ПРИВЛАЧЕЊА

pitija | 20 Mart, 2016 22:00

На факултету сам имала једну другарицу која је много волела да путује. Тад се још путовало возовима, нису нам били спори и  „стопом“ , нису сви имали аутомобиле; па је она тако пропутовала целу нашу  бившу Југу.

Нисам била толико ни храбра ни авантуриста да путујем с њом, али ништа нисам пропустила: она  ми је препричавала сваки детаљ.

С одушевљењем  је причала о људима које је упознала на тим путовањима. Увек је наилазила на посебне, занимљиве људе.  Увек је имала лепе успомене.  Пажљиво сам је слушала док је описивала те незнанце. Како је само лепо причала о њима!  Волела сам да је слушам ; у почетку сам исчекивала да ми исприча нешто о  неком лошем сапутнику, али моје исчекивање било је узалудно. Она на такве није наилазила. Проналазила је само добре, дивне људе.   Изгледа да је наилазила само на оно што је тражила, односно  имала..

Колико пута сам пожелела да чујем шта другима прича о мени!  Била сам сигурна да и о мени прича као о тим незнанцима, па ме је занимало какве дивне речи користи да  мене опише.  

 Живот нас је раздвојио; неке људе пустите да оду како би направили  места да у ваш живот уђу други.

Сада све чешће застајем  да предахнем, јер дуг је пут иза мене....много је дана, лета и зима уткано у  моју душу.....  застанем да видим где сам; нисам ли живот узалуд потрошила. 

И  свиђа ми се оно што видим, зато и пишем; видим да сам у живот пустила многи дивних, добрих људи: обичних и скромних на први поглед,  а занимљивих, посебних и драгоцених кад их мало боље упознате.

Многи су прошли, с много добрих људи сада живим и радим, а неке нове добре, још  увек срећем  сваког дана. проналазим их на сваком кораку изнова и изнова, све више..

Проналазим их као некад моја другарица на својим путовањима..

Изгледа ми је та моћ остала од ње. Хвала јој, ма где сада била.

U MOM GRADU ŽIVE DOBRI LJUDI

pitija | 06 Mart, 2016 14:41

Дешава се често да неко изгуби личну карту, или му је украду.  Тад се јавља онај страшни осећај беса и беспомоћности.

Она је своју личну карту изгубила.  Није могла да куне лопове, већ само замери себи. Али у годинама у којима је била није више имала снаге ни за то. Забринута  и нарушеног здравља од година и тешког живота, док је водила болесног мужа код лекара и идући од једног до другог шалтера, очито је личну карту негде  успут заборавила.  Као неко ко је одавно навикао да се мири и прихвата малере и злу судбину, само је слегла раменима, не знајући шта да ради. Већ дуго, живе тешко, мала пензија, а сад ни ту такву пензију не може да подигне, без личне карте. Да извади нову, нема пара.

После два- три дана стигао је поштар пред њену кућу: донео је писмо. Нико јој одавно није писао. Ко се ње сетио ? – запитала се и  бојажљиво почела да отвара писмо, пазећи да нешто не поцепа.. Кад је отворила писмо, у њему није било ничега, осим њене изгубљене личне карте. Окретала је писамо тражећи адресу пошиљаоца. Узалуд. Поштени налазач, није написао ни своје име, ни адресу, али му није било тешко да оде до поште  и пошаље личну карту.

Ваљда је претпоставио како би њему било да је на њеном месту. 

Гледала је у писмо и личну карту, нема од неверице и среће и захваљивала се том незнанцу. Могла je само да гледа у небо и благосиља га, надајући се да ће га звезде наћи .

***

Она је власница козметичког салона.  Већ дуго. Дуго је успешна и многи је знају. Долазе код ње многе богате девојке и жене, на разне козметичке третмане, подмлађивање, улепшавање. Причају о моди, проводима, уживању.....

 Али долазе код ње и из здравствених разлога.... и  сваког исто дочека; љубазно с осмехом који јој сија из очију. Власница козметичког салона већ дуго сређује болесне прсте једној баки. Без пара. Бака јој понекад донесе букет цвећа, струк лаванде или везицу першуна.  То јој  је сасвим довољно,  јер зна да је бакина пензија мала, а ово што она ради, тек ситница ........ иако већ дуго послује успешно.

***

Код нас бандере не служе само да осветле улицу, већ и као огласна табла. Каче су ту разни огласи: продајем, купујем, тражи се......

Тако на бандери у центу града стоји један необичан на оглас: нађен пас са сликом и адресом налазача.  А слика пса у боји!!!!  Налазачу није било тешко да слика пса и слику направи у боји, како би га власник  лакше и брже препознао .

Можда је налазач  помислио да је то пас неког дечака или девојчице ... који су пса добили зато што су били добри...... и како су они сада много тужни. А он не жели да нeко буде тужан, нарочито не добри дечаци и девојчице. 

MOJE ŽEDNO DRVO 2/6

pitija | 29 Februar, 2016 10:56

Понедељак 8 фебруар

Данас пијем ја кафу с мајком и причамо. Прича ми о некој жени и њеном брату;

Отац им је умро, мајка оболела, она оболела, нема мужа, нема деце, па је брат као најближи и једини род, узео наслеђе да брине о њему.  Уместо обећања да брине о њему, убрзо га је продао. Криза је, мала плата, деца му порасла.“

 Не слушам баш пажљиво,  свако има своју страну приче, ....... ко зна ко је ту у праву .....  али кад помену посечену шуму, нешто ме прену па почех пажљивије да слушам:

Узео брат сестрино наслеђе; али је због кризе морао да га прода. А кад га прода, обећао је, да ће да јој купи стан, да нико не може онако болесну да је избаци на улицу. Продао имање, још и шуму посекао..... а деси се некако баш у то време да му се  удаје ћерка ...... и он  уместо да купи сестри стан, све паре потроши на ћеркину свадбу.

А после годину дана ћерка се разведе.....

 Жао ми што је брат преварио сестру, жао ми што је сестра остала без стана, жао ми што се ћерка развела, али ми најжалије улудо посечене шуме.

НЕКО БОЉЕ СУТРА

pitija | 21 Februar, 2016 17:34

Стајала је пред препуним ормаром и вечитом дилемом: Шта обући?

Гледала је у комаде одеће и опет није могла да се одлучи;  ово мало боље, мало квалитетније и скупље чувала је за неку другу прилику. Колико је само новца улудо бацила купујући ствари за „посебне“ прилике", за неко "боље сутра" само зато што је цена била повољна.  А дешавало се да их никад не обуче, јер би до те „свечане прилике“ имала неки килограм више, или се мода променила, или није била сезона, а некад би је и „прилика“ прескочила..

Често је гледала  у те комаде који су само заузимали простор и гушили, схватајући да ни тада, а највероватније ни никадa више неће да их обуче.  Најчешће би затворила ормар, свесна да исувише дуго стоји неодлучна, не узевши ништа из њега.

И овога пута је учинила исто: затворила је ормар закључивши да шетња  с псом није посебна прилика и  да јој ништа ново из ормара  не треба. Ионако ће преко обући јакну. Ићи ће у оном  у чему је већ била:  у избледелом дуксу, старој тренерци и изношеним чизмама.

Од  Нове године ипак је увела новину. 

Свака промена је тешка, ма колико мала била.  А њена највећа жеља била је да се покрене, да коначно устане са фотеље, да угаси телевизор и компутер, да уместо између судопере, шпорета, компјутера и телевизора, прошета негде даље, да изађе напоље и буде на сунцу, ветру, ваздуху..  И успела је....... уз помоћ свог пса.

Често јој се није ишло, али није могла да га изневери, јер он се тако дивно радовао, и скако око ње, а онда чекао да му стави поводац. Кад је једном видела ту срећу, никако више није смела да му је ускрати   Пас ју је изводио у шетњу, а она је журила за њим ......и смејала се и увек би се вратила расположенија него што би кренула.

Прво су шетали после ручка оближњим улицама до периферије града.  То су биле оне малобројне улице са породичним кућама и двориштима.

 Шетали су сваког дана, па је  навикла поглед  на исте слике: куће мале, средње или мало веће, са старом или новом фасадом, са уређеним и неуређеним двориштима.

Крајње одредиште  им је била велика, усамљена кућа на периферији града.  Кућа је имала 12 тераса и лавове на огради. Газда је радио у Швајцарској. Ретко је долазио, али му је зато радник задужен за одржавање куће редовно слао снимке.  Кућа је имала све: и травњак и гаражу и 12 тераса и тобоган и љуљашке и камере. Комшије  нису много знале о њему,  а од рођака се удаљио. Сваке године, све до ове,  радници су по нешто ново радили на кући. Изгледа да је газда коначно све завршио.  

Уживаће, кад се једног дана врати.

Мора да је много радио за овакву кућу“ – помислила би сваки пут када би долазили до ове велике куће, а онда би се полако враћали  назад.

Временом је почела с псом да шета после вечере. Био је мрак и било је мање људи па је то било погодније за шетњу с псом.

Mрак и улично светло је давало другу слику и на улице кроз које су пролазили; и куће су другачије изгледале.  Било је много мање осветљених делова. Тек понека осветљена соба, или две,  биле су уоквирене мраком околних просторија.  Тако је приметила да скоро свака кућа има надограђено поткровље,  спрат, а неке чак и два. Још нешто  је кућама  било заједничко. Нико у тим дозиданим деловима није живео. 

А због тих делова, знала је, људи су се одрицали много чега:  нових ципела, зарад вреће цемента и приколице песка, куповали су цигле,  а ишли у поцепаним гаћама и чарапама. Зарад још једне собе, поткровља, спрата, ускраћивали су  себи одлазак на море, код зубара......И ништа није било тешко док је трајало то одрицање и маштање за неко боље сутра.  Све је било лако док је ту била нада о неком  бољем сутра, нада о животу пуном конфора, слободе, уживања.  И није било тешко ни уморно тело, јер је у очима био сјај, нису болели ни празни џепови, јер је срце било пуно нечег бољег, нечег посебног......, кад деца порасту, кад дођу унуци.

Гледала је у те куће пуне мрака ; већина тих надограђених, увећаних соба и спратова, стајала је пуста  и пропадала као газде.  Сада је тај мраком окружен простор, за неке будуће, посебне прилике тужно  сведочио о људским надањима, узалудностима и промашајима.

Све веће куће, са све мање људи.  Кроз осветљен прозор видела би само домаћина како седи и гледа у телевизор.

На углу једне раскрснице испод светиљке, стајала је група деце.  Стајали су без речи загледани  у своје мобилне телефоне и таблете и само  понекад  проговорили, тек да  покажу нешто на телефону.

Тужно је погледала у свог пса......., али он ју је  вукао даље па је морала је да пожури  за њим.  Још мало и доћи ће до усамљене куће на крају града, а онда ће се полако вратити.

 Кућа је била осветљена више него обично.

Било је хладно, а  врата су била отворена.  Десетак људи стајало је у дворишту; из куће се видело светло, а на средини собе стајао је - сандук.

Поред њега, горела је свећа.

Газда се вратио.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/5

pitija | 16 Februar, 2016 16:33

Недеља 7. фебруар

Пишем ја ово, а понеко и прочита. Разумем ја то, не могу они да прочитају, колико ја могу да напишем.

Волела бих да је више читалаца, али битан је квалитет: чита ме  понека колегинице, понеки ученик прочита бар наслов, што је ипак битно, понекад неко моје дете „да се не наљутим“, две сестре и још понеки незнани интернет пријатељ. Тако данас опет добих коментар од Јанакиса:

„Да се разумијемо :) да заливам дрвеће зимус са флашицом не пада ми на памет, али... могу ти рећи да си ми пала на памет кад сам за Бадње јутро отишао у шуму по бадњак и угледао пустош и крш који остављамо... Ваљда се данашња мегаломанија огледа и у томе да и бадњак мора да буде што већи?!“

Садржај поруке ме растужи, али ме обрадова што ме Јанакис и даље чита: Ха . Добар ми наслов; улази у уши и привлачи пажњу.  А што се тиче бадњака, тога сам се и бојала: и Аца ми исто рече кад донесе бадњак: "Све  поломили и оголели шуму".   "Зар и ти не радиш исто?" - упитах га.  "А не. Ја знам шта смем. Ја волим шуму; идем у моју шуму и не продајем бадњаке".

"Добро, сад кад им бадњак доноси паре, ваљда ће схватити да нам шуме требају, па ће почети боље да се опходе према природи. Можда ће подсадити тамо где је поломљено и посечено.“- понадах се наивно.

Понекад сам толико наивна, да и саму себе нервирам.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/4

pitija | 13 Februar, 2016 21:58

Субота 6.фебруар 2016.

Обрадова ме вест да је покренута иницијатива да се кућа у којој је 30 годна живео наш први доктор техничких наука Милутин Миланковић, претвори у његов (ЈЕДИНИ) музеј. Тако би се богата архива расута по целом свету коначно објединила и нашла на једном месту.

Иначе Милутин је своју документацију завештао САНУ.

-       Да подсетим да га је НАСА сврстала међу 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи;

-       Да је светску славу стекао радећи у Србији и собици у ул.Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

Између осталог, проучавао је КЛИМУ далеке прошлости: 30 год се бавио изучавањем МИСТЕРИЈЕ ЛЕДЕНОГ ДОБА и како сунчеви  зраци одређују температуру на површини Земље након проласка кроз атмосферу

Шта ће бити од ове иницијативе још се не зна, јер садашњи власници ове куће не желе да је продају: кажу да у њој нису ништа затекли од његових ствари.

ЈЕДИНИ ТРАГ КОЈИ ЈЕ ЗА СОБОМ ОСТАВИО ЈЕ БОР ЗА КОЈИ СЕ ВЕРУЈЕ ДА ГА ЈЕ ЗАСАДИО ПРЕ ВИШЕ ОД  100 год.

***

Ко би рекао да је  глумац Вук Костић једна нежна и добра душа? Све време у емисији „Као сав нормалан свет“, пио је чај и воду, узимао свог пса и стављао га на клупу поред себе „да му не буде хладно на бетону“, причао с љубављу о својој земљи : „Ја је најбоље знам. Прошао сам сва села и знам какав је народ и која су презимена племененима у најзабитијим местима. Знам колико је наша земља лепа и како су добри људи. И ја сам исти као они, „ја сам са њима“ и ја сам део ове земље.“

С поштовањем и очигледном бескрајном љубављу причао је о својим родитељима,  мајци, брату, свом учитељу глуме, редитељу и педагогу  Мики Алексићу, нарочито оцу  који му је пренео љубав према природи том највећем чуду и најсавршенијем Божијем производу. Често борави  на Мокрој Гори, бави се ловом и риболовом; а  додир с природом, на једрилици коју је наследио од оца га испуњава.,

Добро је: број љубитеља природе се повећава. Ваљда ћемо нешто и сачувати :).  

DOBRONAMERNA BAKICA

pitija | 09 Februar, 2016 21:05

Даница зими највише воли да купује поморанџе.

Ето баш јуче у Максију купи 2 врећице поморанџи: Акција 50 дин.

-            - Да ли треба да их мерим, пошто не видим цену? – упита продавачицу. -  Често купујем  по маркетима и у сваком је све различито; некад се мере, некад не.

-          - Не,  већ су измерене. Само однесите на касу. – одговори љубазна продавачица.

Баш су биле слатке, а нису ни скупе.

Данас  скокну на брзака у „Роду“ да купи месо. УХа, и овде  врећице поморанџи:  још јефтиније: 45 дин по килограму. Опет не виде налепницу са ценом на врећици, па за сваки случај упита једног од  продаваца:

-          - Да ли треба да их мерим?

-          - Не.

У „Роди“ је увек гужва, али Даница се тога сети тек испред касе; кад  угледа  ред и кад схвати да због две намирнице мора да чека све оне испред са колицима пуним робе.  Није имала куд, стаде  у ред нервозно цупкајући  и тестирајући своје стрпљење.

-            - Морате поморанџе да измерите – рече јој нова касирка.

Збуњено погледа око себе, тражећи помоћ, али схвати да нема избора па невољно изађе из реда.

Младић који је сад био на воћу, узе врећицу поморанџи  и стави је на вагу уз коментар, више за себе:

-          - Не мора да  се мере.

-          И овде су сложни“: код једног овако, код другог онако, а само нас „слога спасава“.  – промрмља и Даница за себе  и потрча према каси.

Тамо је сад био још  дужи ред. Ха, да ли да кука, или се смеје? А баш стварно јој се жури.  Погледа опет око себе и угледа бакицу. Како би олакшала себи, реши да се пожали  симпатичној бакици :

-          - Један ми каже једно, други друго.   Сад морам поново да чекам, а баш ми се жури.  Не зна човек кога да слуша.

Бакица је погледа па љубазним гласом одговори:

-          - Морали сте да мерите поморанџе, то се свуда тако ради.

-          - Али јуче сам у МАКСИ-ју купила, а нисам мерила –  Даница поче да се правда.

-          - А не. У МАКСИ-ју мере на каси.

Даница је сад била већ тотално збуњена; ипак се сети:

-          - То је други МАКСИ. Тај је у центру, овај где сам ја била нема вагу на каси.

-          - Мора да се мери.- бакица није одступала.

-          - Али ја стално купујем поморанџе и некад је овако, некад онако.  Мерила би ја, али рекли су ми да не треба.-  – поче да се правда, али одмах  схвати да је направила грешку.

-          - Не, не. Свуда се прво мери. Замислите да Вам дају мање; да нема тачно килограм? Имали би право да их тужите инспекцији. Зато увек морате прво да мерите. – смирено је настављала  да јој објашњава бакица, док се у Даници пењао бес, све више: „куд баш данас да купујем, кад сам купила јуче?  Куд баш налетех на овакву свезнајућу бакицу? Јао, журим, а морам опет да чекам ред и још и предавање да слушам.

-          - Нико не воли да га поткрадају. Морате да будете опрезни и зато морате да  мерите.-

„Где се гаси?“ – помисли у себи и покуша да се смири, јер није желела да дозволи да јој бакица поквари дан.

  Осокољена одобравањем касирке, бакица  настави да прича, а Даница не рече више ни реч. Кад коначно дође на ред, брзо плати рачун  и пожури да што пре изађе напоље. Само још да врати претходно добро расположење........  

Дан је тако леп,  па поче себе да теши: „зашто се љутиш, кад је бакица била добронамерна и причала је о сасвим логичним стварима........ али није ме слушала и није ми веровала.......... Можда зато што је била сигурна да је у праву.....“ – унутрашњи дијалог јој није поравио расположење онако брзо и лако  како је желела. Бакица ју је баш изнервирала:

  „Боже, може ли неко да буде тако напоран из најбоље намере?“ – запита  се.

„Наравно. Па она је иста ЈА!!!!“ – у трену јој  сину.

Ха, бакица ју  је ипак нечему научила:

Никоме не требају савети, објашњења, паметовање!

 Сетиће се тога кад она пожели следећи пут некоме да буде „добронамерна бакица“.   Највећа помоћ и најбољи савет је:

- Да, у праву си!

 

MOJE ŽEDNO DRVO 2/3

pitija | 08 Februar, 2016 17:48

Баш волим кад ме пронађу овакве приче:

Кажу да се родио на планини, на Голији. При рођењу пао је на главу, па је добио велики крвни подлив. Отац није био ту, па је деда  рекао мајци да га остави „да мањка“ – да га не храни, јер неће „бити квалитетан“-

 Кад је ипак преживео три дана, мајка је схватила да је ипак квалитетно дете и почела је да брине о њему.

Ту сурову истину мајка  му је рекла кад је завршио медицински факултет.

Говори енглески, француски и руски и путује по свету: држи предавања, учествује на светским конгресима.

Имао је француслу стипендију, могао је да остане у Француској; по годину дана је у Француској радио експерименталну онколошку хирургију, али је изабрао да ради и оперише овде.

Професор доктор, РАДАН ЏОДИЋ, данас је први човек Института за онкологију у Београду,  врхунски хирург, редовни професор Медицинског факултета у Београду и члан многобројних организација у земљи и свету.

 

„Ако доживим пензију, моја жеља је да живим са медведом на 1 600м, у оној колиби са почетка приче, уз саму шуму на Голији. Тако замишљам идилу: ја и медвед, загрљени, седимо, ћутимо и слушамо природу“. – каже доктор Радан, a ja остајем без речи.

*** 

 Ове зиме је био велики снег. Срећом кад се отопио није било пуно поплава. Тек понегде. Гледам ја како се топи, а пуне улице воде. Већ годинама у мојој улици само један сливник – шахта прима воду у спроводи је у  канализацију. Други је запушен. Тече тако вода у шахту, па кад се скоро сав снег отопи, онда престане, али остану баре уз ивице тротоара. Не ваља нагиб. Сутрадан ипак нема воде на улици. „Куд је нестала сва вода?“ - ,питам се.? А онда схватим да је воду упила земља кроз лош асфалт, кроз рупе у асфалту и ивице изнова и изнова копаних канала за телефом, гас, водовод итд итд.

„Хеј, па то што нам је асфалт лош и што имамо пуно рупа на путу је у ствари одлично. Стварно, зато што ће лети, кад падне киша ипак кроз те рупе вода доћи до мог „жедног“ дрвета.

То ме подсети на ситуацију у предузећу где сам пре 30 година радила: Било је то у индустрији меса и месних прерађевина и било је то пред један од 3 стечаја у којима смо били. Производња никад мања, сви седимо и нешто чекамо. Онда радници сазову Збор радних људи и оплету по директору. Ја се уплашим за здравље директора и његово радно место; кад он мртав хладан изађе и каже:

-       Јесте да мало производимо, али то је одлично, јер тако имамо мање отпада за кафилерију. А  ово што производимо је роба високог квалитета и цена, па смо ми тако ипак на добитку ..

Зачудих се ја, како нисам видела да је нама у ствари супер и много боље него што изгледа. Била сам ја на неколико зборова радних људи, али тај, кад нам је директор „отворио“ очи ми је остао у сећању.

Зато сад кад видим рупу на путу, ја се баш обрадујем J !

MOJE ŽEDNO DRVO 2/2

pitija | 06 Februar, 2016 10:17

За Светог Јована, били смо у Републици Српској.  Било је хладно, али сунчано, па смо дан после славе искористили за шетњу по природи. Направила сам тачно 115 слика. Mогла сам и више, али сам пазила да не претерам. хаха, Ма само сам искористила добру вољу, тј.телефон мужа. Чак је  пристао да ме слика поред дрвета, односно како грлим дрво. Нисам могла да одолим том искушењу. Тај нови осећај који сам тад имала, гледајући природу био је непоновљив и непроцењив: давао ми је снагу, опуштао ме и чинио срећном; на неки нов, посебан начин.

Кад сам при повратку кући укључила ФБ и хтела да избацим моју слику са дрветом, мојој срећи није било краја: угледала сам слику Новака Ђоковића, замислите где? Стајао је испред једног дрвета у Аустралији. После победе у полуфиналу "Аустралије опен" над Федерером, Ноле је снагу скупљао и ту, поред тог дрвета:

 „ Ово дрво је становник наше планете много дуже него било ко од нас. Можете замислити ту количину енергије и снаге коју поседује? Кратак предах баш по мојој мери.“ – писало је испод слике.„

Мени је требало 50 година да приметим природу и одушевим се њеном лепотом и снагом. Ноле је на своју срећу урадио то много пре. Није ни чудо што је по 6-ти пут освојио титулу у Аустралији. У његов успех, сигурно је бар мало уткана и снага тог дрвета.

***

Пре неколико дана одгледах емисију „Еко патрола“. Пре 4 године покушали су да зауставе сечу златиборске шуме. Погађате: нису успели.

Сада су ту прелепи хотели, велелепне виле, диван парк са ПАТУЉАСТИМ ДРВЕЋЕМ.

Кажу нарушена природна равнотежа; Златибор као да више нема своју вредност лековите, ваздушне бање.

Они који сад пожеле да се такмиче у псовању државе, владе итд итд, нека се „ману јалова посла“. Ништа се тако неће променити.  А можда они први који су дозволили да  они други посеку шуму  и нису тако лоши ......  само су незналице.

Зато, драги млади будући политичари и богаташи, "знање у главе и љубав у срце", како не би  били примитивне незналице.

И ја сам до скоро била незналица и заборавила неке ствари које сам учила код учитељице. Због мноштва технолошких изуме поверовала сам да кисеоник и свеж ваздух дају разноразни клима уређаји у кући, аутомобилима, тржним центрима итд., а не дрвеће. Како сам се тога подсетила ни сама не знам.

Кажу да дрвеће плаће; можда сам чула плач мог жедног дрвета кад сам сваког дана пролазила поред њега и ишла у „Роду“ да купујем.  

Онда сам прогледала и видела да дрвеће више и не видим; открила сам да га има много мало, а међу оно мало што га има, већ је много осушено, поломљено .....

Онда сам га заволела; не само зато што су дрвеће и природа много значајни за нас , већ зато што су чаробни и чудновати у својој снази и лепоти.

 И осетила сам љубопоштовање.

Можда грешим, али за мене свет не мењају владе и закони, већ васпитачице у вртићу и учитељице у школи.

Недавно се обрадовах: једна учитељица ми рече како је водила децу и природу, да јој се захвале и да деца загрле дрво. Хвала ти Боже на овој учитељици. Још рече да сваки ученик добије као награду знак јабуке, ако у школу донесе за ужину воћку уместо чипса и кока коле.

И тако смењује се дан и ноћ, лепе и ружне вести, све је борба добра и зла. Добри и лоши људи једни поред других остављају траг.  

Чувајмо себе од незнања, јер је незнање највећи грех. Новопечени матори богаташи  се не могу  променити ни за длаку, ни сламку, али сламка постоји:  кад научимо децу да је природа значајна, кад научимо децу да воле природу, онда ћемо је заштитити и спасити и њу и себе.

 

Није још ништа изгубљено, има места за визионаре, за хумане и добре људе. Неки из незнања, ускогрудости и бахатости посекоше шуму на Златибору..... али на Златибору има још доста голих висоравни са пуно места за пошумљавање, који чекају неког од нас, да тамо остави траг.

МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО - наставак 2/1

pitija | 03 Februar, 2016 23:16

Моја прича о „жедном дрвету“ се наставља. Мислила сам да је крај, али ова тема, изгледа нема краја:

Већ је почетак фебруара.  Прошло је доста од лета. И много ствари се издешавало:„Моје жедно дрво“ више није жедно, али са другим годишњим добом дошле су и друге муке и проблеми. Лети се суши од врућине и болести, неки га ломе из обести, а зими пуца од мраза; сечемо га из оправданих и неоправданих разлога. Има га све мање – ваздух је све загађенији.....

Од кад ми је Жана направила на ФБ групу „Моје жедно дрво“, многи чланови су се одјавили, али многи су и остали. Један учитељ, диван човек, кога познајем од скоро, рече ми:

-          Свиђа ми се оно твоје „жедно дрво“.

-          Шта Ви знате за њега?- с неверицом га упитах.

-          Да. Читао сам. Занимљиво је.

Једном ми је једна познаница лајковала текст, а видела сам да га није прочитала, али ово ме сад охрабри: има и оних који читају, иако не лајкују. Изгледа се исплати да наставим моју причу о дрвету.

У хинду религији, краве су свете животиње и божанства, а за мене је свето постало свако дрво..

Јесенас ми бивша ученица Милица поклони диван поклон:

-          "Ево једне дивне слике од данас док сам путовала... Знам да волите природу"  - написа ми поруку. На слици је било дрвеће са лишћем у бојама јесени у свој својој разноликости и богатству.

Ова ненадана порука ме бескрајно усрећи: како је дивно осећање да вас се сете драги људи у тренутку кад угледају нешто лепо.
И други ми послаше слике, не само да ме обрадују, већ и због нечег много важнијег: да се  похвале и поносе природом свог завичаја.

Дејан  ми посла слике Левачког краја, Драгова, па Александар, Стефан, онда Весна из Француске, па Снежа, Невена, Јованка и још пуно драгих људи. 

Иначе, ја не спадам баш у активне људе, иако не престајем то да покушавам.  На срећу моје двориште има пуно дрвећа и то листопадног.  Кад ујесен опадне и прекрије траву онда „моје дрво“ опет учини добро дело за мене: Натера ме да изађем напоље и по дивном сунчаном дану, на чистом ваздуху у друштву мог лабрадор- ретривера, моје драге Коке„искористим дан“  и сакупим то лишће.

Још једна порука ми улепша дан:  драги, добри Марко, сада студент, који воли са мном да подели неки леп цитат,  неки позитивни пример, догађај...овога пута ми посла слику са странице Вање Грбића, нашег славног одбојкаша. Већ сам за Вању чула да је велики љубитељ природе и њен заштитник, а у пријатној успомени ми је остао кад је дивно представљао нашу земљу. Играо је најбоље што може, а и сад ради оно најбоље што може.   Објавио је фотографију природе са Таре, Златибора, Златара, Ивањице, Жагубице и ту природу поредио са најлепшим местима на свету. Испод слике коментар:

„Тражећи срећу или лепоту сви помисле да је негде тамо, а она је ту...близу....само често од једног дрвета не видимо шуму“.

Леп је осећај бити близак са великим људима, бар по нечему тако лепом као што је љубави према природи. Тако се и ми осећамо мало већи.

-          Хвала Марко, за ову поруку.- захвалих се за ову слику и позајмих још неке фотографије са профила Вање Грбића; са Златибора.

Негде око Нове 2016 год. чух на јутарњем програму колико је ВАЗДУХ ЗАГАЂЕН и да НЕ треба да ОТВАРАМО ПРОЗОРЕ, не треба да излазимо напоље и НЕ ИЗВОДИМО ДЕЦУ У ПАРK.

-           Ала смо се лепо заробили!- тужно помислих.

Нисам стручњак, али ја бих додала да не палимо петарде, ватромете, да не идемо колима ако можемо пешице или аутобусом.........

Други прилог одмах иза овог ме ипак обрадова: у прихватилиште за децу ометену у развоју донете су јелке са бусеном. Окитили си јелке а онда децу учили како да о њима брину да се не осуше и како би их после Нове године засадили широм Београда,

И ја за Нову 2016 од ћерке добих на поклон природну јелку. О како сам се одушевила: прво ћу да је окитим, а после ћу да је посадим, „заливам“ и удишем негативне јоне! Сва срећна свима пожелех срећну Нову годину:

Драги пријатељи, срећна нам Нова година!
Желим вам све што желим и себи, јер не може човек да буде срећан ако други око њега нису срећни.
И желим у Новој години да нађемо место и ПОСАДИМО БАР ЈЕДНО ДРВО, јер ћемо ако ни због чега другог сигурно бити срећни због тога - урадили смо нешто добро за свет,односно за себе, а брига о дрвету ће нам живот учинити квалитетнијим и сврсисходнијим.
Живели!

Средином јануара, кад мало отопли изнесох јелку у двориште и помогох мужу да је посади. Мој допринос је био да је сликам за „моје жедно дрво“. И он зна за „моје жедно дрво“ ( уосталом има ли још неког да не знам за „моје жедно дрво“ хахаха). Зачудо, престао је да се чуди мојим идејама, а пошто и он воли природу, дозволи ми да његовим телефоном сликам јелку.:

-          Ово је мој допринос природи. Садим „Златибор” у дворишту! – додах срећна кад посадисмо јелку.

Вести се брзо шире, па ми тог поподнева рече Аца, мој будући зет:

-          Тета Драгана, чуо сам да правите Златибор па сам хтео да дам свој допринос.  Донећу и моју јелку да је засадите..

-          Зар нећеш да је носиш у село?

-          Нећу.  Они немају Златибор. Сад кад сам чуо дa Ви имате Златибор, хоћу овде да посадим јелку.

Тако и Аца даде допринос природи: у мом дворишту су још 2 јелке. Сад их имам четири и баш сам срећна због тога....

TRAŽIŠ I NAĐEŠ

pitija | 02 Januar, 2016 21:15

Још два дана до новогодишњег маскенбала. Вера је сушила косу и гледала у слике са прошлогодишњег.  Доста је било.   Било је занимљиво тражити идеје и чепркати по складишту  креативности које  је у себи носила. Овога пута је решила да умири своју креативност и не учествује.

*** 

У једном тренутку поглед на фен облепљен изолационом  траком, је прену и уплаши: „ Овај фен је неисправан.  Може струја да ме убиј......“ Одмах заустави мисао другом: „ то мени не може да се деси“, а... опет : „ сваког дана то се управо дешава тамо неком .... али мени не,.....  бар не још....“

Сутрадан кад је једна ученица упита: „Учествујете ли и ове године на маскенбалу?“, спремно одговори: „Наравно. У животу се треба што више играти и учествовати што више у животу“.

 

До сада се неколико пута маскирала; ове године реши да се маскира у ученицу Жану. Идеја није била њена, већ једна ученица која је прошле године у последњем моменту одустала од ње

Права је штета да добра идеја пропадне, ма чија била: зато ће Вера да је оствари:  Жана много воли зелену боју и сва њена гардероба је зелена, чак и наочаре.

Наћи зелено одело није проблем, а ни наочаре, - размишљала је -  своје фото греј наочаре ће облепити зеленим папиром, али....  шта ће за косу? Главна Жанина одлика је дуга тршава, тамно смеђа коса.

Мора да нађе перику.

Али где?

        Наравно: код Кинеза!? Тамо свега има..... Само да није скупа....

Сутрадан пре посла пожури до кинеске продавнице:

Уђе у прву продавницу: имају дугу црну, али није тршава, више је чупава. Али бар није скупа.

Уђе у другу: немају перике?! Немогуће. Зар има да код  Кинеза нешто нема?

У трећој имају тршаву али белу, за кловнове. У четвртој имају црну, тршаву, али кратку. Сад већ почиње да брине. Није могуће да не може да нађе перику?

Мора да постоји решење. Колико још има кинеских продавница?

И време брзо пролази; ускоро ће морати да крене на посао.  Излази из последње кинеске продавнице за који зна: можда имају фризерске радње? Погледа око себе – у даљини угледа фризерску радњу са периком у излогу баш какву тражи; кад приђе виде да је то само рекламна налепница. И све друге радње у близини нису имале то што јој треба, неке немају ни излог ни муштерије; још им само „але“ тј. перике фале?!.. 

Стоји на улици и размишља: можда идеја да се и ове године маскира није баш добра? У реду, учиниће све што је до ње, па ако не нађе перику неће се нервирати. 

Без журбе гледа око себе; а онда на метар и по од ње угледа дивну дугу тамну црвену тршаву перику. Бинго – лутка у излогу..... како се тога раније није сетила!? Само роба у овој продавници је баш скупа: овде раније није улазила ни да купује, како ће сад да пита за перику.

Ипак то јој даде идеју да оде до прве радње „из друге руке“ , и пита тамо?!

У излогу лутка са чупавом дугом периком..  Ући, или не ући?- размишља.  Улази, али шта даље: питати или не питати? Док размишља, прекида је глас љубазне продавачице: „Изволите. Шта Вама треба?“

„Мени треба,..... мени треба,..... али видим да немате!“.

„А шта је то што ми немамо“ – љубазној продавачици је досадно, па би да се забави.

„Перика“ – коначно одговори  Вера.

„Хм, занимљиво“.

„Ми вечерас имамо маскенбал, па ми за то треба дуга тршава, црна перика“ – хтеде да каже да маскирање у Жану без дуге тршаве косе не би имало смисла, али одустаде, јер ко зна шта би продавачица помислила.

„Јао дивно. Да ова перика на нашој лутки није чупава дали би Вам је .“

„Стварно?“ – зачуди се Вера.

„Наравно! То је лако: скинем перику и лутки ставим мараму или капу. Питајте у некој радњи где имају лепе перике.“

„Мислите да би ми дали? Видела сам у једној продавници, али не смем да питам.“

„Зашто да не?“

„Не знам да ли су и они добри као Ви?“

„Само Ви питајте, ништа не губите.“

Љубазно се поздрави са продавачицом, захвали јој на охрабрењу и реши да ипак уђе у ону продавницу. Нека је одбију, али више ће се кајати ако не покуша.

Дотерана, строго пословна, чак на први поглед арогантна, продавачица је разговарала телефоном; кад виде Веру, прекиде разговор. (Ау, шта ће да помисли тек кад чује шта ми треба.– избациће ме напоље погледом), али шта је ту је – помисли Вера па замуцкујући рече:

„Извините..... мени не треба оно што продајете“ - (после ове глупе реченице шта ли ће продавачица помислити )

 „Знате ми имамо маскенбал“-  ( прекинула сам је у разговору, биће одушевљена да слуша о нашем маскенбалу - подсмевао се Верин унутрашњи глас), "а код Кинеза нема перика коју ја тражим" ( зар мораш да помињеш Кинезе? Они који купују овде, не купују код Кинеза).- Ма све што је Вера помислила или рекла, њој самој је деловало глупо; зато убрза:

„Мени треба перика као на Вашој лутки“.

„Не смем да скидам перику с лутке“ –  рече продавачица не мењајући израз лица - (ето баш сам се наивно надала да ћу овде да је нађем - опет помисли Вера) –

„Али имам још једну у магацину“ (!?!?!?) – „она је исто дуга и тршава, али је црна“ – (ЦРНА !!!!!!!!!! да ли ја то добро чујем).

„Мени црна и треба. Супер. А можете ли њу да ми позајмите?“

„Могу“ – продавачица отвори једна врата и одмах се врати са новом црном периком, лепшом него у свим кинеским продавницама:

„Изволите“ – на исти миран, послован начин рече пружајући перику.

„Ево оставићу личну карту, сутра Вам враћам.... или Вам више одговара да платим?“.

„Не, не  треба ништа“ .

Вера сва срећна и изненађена  изађе из продавнице, а продавачица мирно поново узе мобилни телефон и настави да прича.

***

Те вечери на маскенбалу, сви су били расположени:

„ Хеј, супер си се маскирала. А тек та перика! Како си је само нашла?“

 „Лако. Можеш да нађеш, само ако тражиш. Звучи просто, али делује!

ZABLUDA

pitija | 17 Decembar, 2015 19:12

Сва скупљена чекала је испред ординације на  позив. Ходник одељења гинекологије био је беспрекорно чист и пуст. Нечујне и невидљиве, размештене по собама, тихо су се бориле са животним пресудама жене скривених нада и стрепњи. А преко пута, у породилишту све је било другачије.

Хоће ли се остварити њен сан, да једном оде тамо?

Не тако давно, плашила се болнице, а сада јој  је она била као друга кућа. Kолико ли је само пута чекала у чекаоницама болница  широм земље? Све више се  осећала као  заморче за експериментисање, за обуку студената, за проверу теорија искусних доктора. После пет, шест година  обилажења свих болница, почела је да страхује од осећања која су се пробијала из дубине њене душе – осећања узалудности  и  неуспеха.

Још нешто ју је плашило; с њеним браком као да није било све у реду. Њено шесто чуло, непогрешиво јој је наговештавало неки проблем, али она је то затрпавала у дубину своје душе. Шта је узрок? Да ли деца чине бракове срећним, док су они други осуђени на пропаст?  Или .... хиљаду „или“ и безброј  „али“....

-          Госпођо Матић, уђите , -  прекинуо је њена размишљања доктор. Полако  се исправила, мало достојанства није на одмет.

-          Госпођо Матић, -  застао је мало доктор па опрезно наставио - врло ми је пријатно што могу ово да Вам кажем. Овога пута смо имали среће. Ваши резултати су позитивни. . Уз благе лекове, лагане шетње  и одмор за неколико месеци видећемо се на одељењу преко пута.

Није могла да верује, а онда је уместо да се уштине и провери да ли је јава или сан, пожурила да се спреми и што пре изађе из болнице:

-          Срећно  и не заборавите на контролу. – осмехивао се доктор иза ње. Због ових сцена је волео своје занимање.

-          Хвала, хвала. -  сетила се да викне на излазу, а онда је наставила журно колико је мислила да сме; како би стигла кући и обрадовала мужа.  Неће му се јављати, не мора да долази по њу; само 3 станице градским аутобусом и већ ће бити код куће. Изненадиће га.

Да ли се ова промена у њој већ види? Да ли  мужу одмах с врата да каже новост или да га мало мучи тајанственошћу?

Врата су била закључана. „Чудно“ – помислила је „ до сад је требало да се врати с посла. Ни кључ није могао у браву.

А онда је зачула шкљоцање с унутрашње стране. Вељко јој је отворио  и уместо очекиване радости стајо је некако збуњен, неуредан  и  затечен.

Преплавио ју је  ужасно предосећање. Kочила се, срце јој се следило, али хладан туш ју је тек чекао. У кухињи је био прави неред: препуне пиксле, разбацане ствари, згужван прекривач,  а на сред собе изазивачки ју је гледала жена нападно нашминкана, прекратке сукње за њене године, испијених очију и коже увеле од пића и цигара. То што је видела за секунд, било је довољно.

-          Ово је Радица – рекао је Вељко, а њеним изненађењима није било краја. „Да ли она све сања: он још покушава да буде културан и да их упозна као да су најбоље другарице. Kоје понижење?

 Горадана се окренула и отишла у купатило са жељом да тамо побегне од ове ужасне море. Срце је куцало јако претећи да је угуши. У њеној кући у оази мира и чистоће та намигуша се скоро одомаћила. Kолико дуго ово траје, колико дуго она ништа не зна? Да ли је можда она крива? Да ли су одласци у болницу узрок овоме? Да ли је то било себично с њене стране? Али она то није радила само ради себе, па они су у овоме ваљда били заједно. Више није била сигурна. Док се вода сливала низ њено уздрхтало тело отицала је и сва радост дивне вести коју је хтела да му саопшти. Ипак због тога је морала да се смири. Диши, диши, опусти се, смири се, ништа друго  није важно“, говорила је у себи. Више није била једини власних своји осећања и луксуз нервирања није смела себи да допусти. Од сад ће све бриге и проблем да одложи или избрише као прашину с прозора.

Довољно дуго се задржала тако да је соба повратила свој уобичајни изглед, а од намигуше више није било трага. Вељко је био још збуњенији и јаднији. Знала је да је слабић, а сад се на овако увредљив начин и уверила у то. Увек му је требао неко да га води и подржава. Ни тренутка  није могао да буде сам....  зар је њен муж незрело дете? Да је дошла касније то још не би знала. Kако је само могао да је доведе у њихову кућу

-          Гордана, ја…..

-          Немој, молим те још и да ми објашњаваш. Нисам глупа. Човече, схваташ ли шта си нам урадио? Не помишљај да ми се извињаваш, никад ти то нећу заборавити.

***

Наредних месеци изгледало је као да је све у реду. Вељко је радио све само да се искупи. Претеривао је у пажњи и доброти. Њој је то сметало, али није показивала.Строго је програмирала своја осећања, задржавала их на граници обмане. То што је постала савршенија и од најсавршенијег робота, крила је од себе. Циљ оправдава оно у шта су се претворили, умиривала је унутрашњи глас. Радим оно што морам. Маску задовољства и умереног блаженства носила је преко целог дана, 3 x по 1 осмех, без љутње, повишеног гласа и нервозе и дани су текли лагано и мирно.

Временом је горчине било све мање, а радости због  предстојаћег догађаја све више.

Kад се Игор родио све пукотине су зацелиле. Због спокоја који је сада био неопходан овој малој породици убедила је себе да њена среће нема мрље. Хранила је Вељкову сујету ситним похвалама како је добар отац, како лепо чува Игора, како вредно ради, како је пажљив муж.

Тако је прошло неко време, а онда кад се најмање надала, опет се однекуд јавио онај неподношљиво болан осећај страха од сутрашњице. Нешто у ваздуху је говорило да су лепи дани прошлост.

Узалуд је био сав њен труд око ручкова, вечера, узалуд је облачила заводљиву одећу, била расположена, узалуд је кућа блистала. Што је више давала осећала је све већу празнину. Вељко је био све нерасположенији, викао без потребе, одлазио без најаве, одговарао кратко, а разговарао никако, све ређе је са Игором излазио у парк. Малиша је сад већ имао 4 године и осећао је да међу његовим ротитељима не иде све баш како би он волео. Зато је често узимао мамину и татину руку и онако мали се смешио  и показивао им да и они то раде. Често му то није успевало. Тата би извукао своју руку не погледавши га и одлазио некуд. Онда би он прилазио телефону окретао замишљене бројеве изговарао: „Тата дођи, Игор буде добар.“ Онда би прилазио и грлио маму која је плакала.

Небо над њиховом породицом било је већ толико црно да је ишчекивање олује постојало неиздрживо.Све је било лакше и мање страшно од свих слутњи. Истина би била прави мелем.

Тог  дана Вељко је био напет као струна и шетао је као лав у кавезу.

-          Реци већ једном! - није могла више да издржи.

-          Радица је трудна.

Тишина огромна као пучина. Гордана је у себи кључала, али је ипак ћутала. За све ове године научила је да добро размисли пре него што нешто каже - ради мира у кући. Kако је сад њен досадашњи труд изгледао јадан. Ево резултата тог труда. Пожелела је да га задави, да га ошамари, да га извређа..., али чему? Вређала би себе, себе би више повредила, а ништа није могло да се поправи.

Да му каже да га презире још од пре 5 година кад је тако јефтино убио све њихове наде и снове? Да му каже да ју је овако ослободио свих стега којима ју је свакодневно гушио мало по мало? Она је све учинила да спаси брак, зарад детета и на уштрб сопственог достојанства. Али јадни су сви плодови које платимо достијанством. Тек сада је то сазнала; и није била љута на њега. Била је љута на себе. А опет...... не може човек све да зна. Он је био њена једина грешка; једини погрешан избор: али назад се није могло. Дуго је грешку исправљала другом грешком: пристала је да буде  талац тог погрешног избора.  Талац сопствене болне заблуде.

 Какво болно олакшање ослобађања.

Бес је полако попуштао као окови који су је дуго стезали.  Вељко је на овај начин ослободио. Ослободио је кривице, заточеништа, свих обмана, ослободио  себе. Осетила је да у њој опет има снаге за прави, квалитетан живот, живот слободног и достојанственог човека.  Снаге за нови почетак, где грешку неће исправљати другом грешком, где неће себи замерати због нечије незрелости и нестабилности. Није имала себи шта да замери. Довољно је себе кажњавала због тог јединог погрешног избора.

Знала је да ће Вељко једног дана побећи и од Радице, али то је више није ни тешило ни интересовало.   Доста је била несрећна: остатак живота жели да проведе слободна и задовољна. И срећна. Има још довољно за срећу: има искуство зрелих година, лепа је, здрава, има дивног сина. Због њега је она ово све подносила, а сад је видела какву је ужасну грешку направила. Деца су мала да би од нас тражила толику жртву. Знала је она да ће Игору недостајати отац,  да неке ствари неће схватити зато што је мали,  а неке зато што она неће умети да му објасни..... Можда ће схавтити кад  одрасте, можда неће?.

 Можда ће ово, можда ће оно, сад је могла само да нагађа. Једино зна да ће дати све од себе, као и увек што је. Осетила је снагу за живот без обмане.

На како окрутан начин је схватила да деца не чине бракове срећни и да греше сви они који мисле да су несрећни само они бракови који немају деце.

Одједном је имала снаге, али није имала потребе ништа да му каже. Прича њиховог живота је завршена.

 Чему речи?

Растали су се без речи – само је Гордана у углу усана крила неприметан осмех...

KAKO RASTE TRAVA

pitija | 06 Decembar, 2015 13:40

То што је волела да путује, није било ништа ново: у младости сви воле да путују, да откривају далеке светове и проводе се.  Чудно је можда било нешто друго: увек кад би уживала у погледу на прелепе пејзаже неких туђих крајева, однекуд би у најдубљем делу срца,бојажљиво затитрала сета.Немир који је терао напред, терао на акцију и промену, није се дао умирити ма колико далеко отишла и ма колико лепо било. Увек је недостајао неко или нешто.

 Недостајали су јој драги људи да и они уживају у свему новооткривеном, недостајала рутина свакодневице.

Ма колико далеко и често путовала, та сета је увек била ту, мала, једва приметна. Да ли су је дозивали гени родног краја, да ли незавршени послови или страх да нешто баш сада не пропушта  тамо одакле је кренула, тек никад није имала осећај  потпуне среће?

Много ствари ју је чудило и изненађивало. Што је више желела да сазна, све више ствари ју је збуњивало. Тако joj нису били јасни они који нису били одушевљени путовањем.

Колико пута јој се само десило да одушевљено прича, како ће на годишњи одмор да иде у неки нови, њој непознати предео, а деда и баба би је равнодушно гледали и започињали причу о кукурузу; колико ће ове године родити, пошто је година сушна, колико млека је дала крава и колико пилића извела квочка.

-          Зар вас не занимају путовања?

-          Шта има да нас занимају?

-          Никада нисте нигде били. Никада нисте користили годишњи одмор. Зар немате жеље да мало промените место, да видите како је негде другде? Да се одморите? – питала их је и одмах зажалила, јер је већ знала безброј пута поновљен одговор: да нису уморни, да им је добро и овде где су, да на одмор не могу јер баш тад треба да се опраси свиња, па имају пуно стоке, коју не могу да остављају итд.итд.

Волела је бабу и деду, али због оваквог размишљања су је баш љутили.  Зар је могуће да су такве незналице и не схватају колико путовања користе људима. Она је била „градско“ дете, а на село је често долазила и помагала шта год је требало, али није била баш луда за тим пословима. Радила је то из поштовања према  баби и деди, али никако није схватала шта је то на селу што је сељане очаравало и држало у истом месту као корен стабло.

Чудно јој је било то што би деда после целог дана рада на ливади, уместо да жури кући, застајао и дуго гледао у ливаду, па још даље преко ње, у њиве, у шуме у даљини и небо изнад њих. И никад се није жалио да је уморан. Шта је он то видео, што је њој било невидљиво и чему се толико дивио? Шта је ту уопште било забавно, није јој било јасно, а њему као да је тај поглед враћао снагу.

Стугла би кући, увек пре њега и кад би је питали, где јој је деда, често би пола у шали, пола љута , одговарала:

-          Остао је да гледа како расте трава!

Временом је престала да их тера да путују негде за годишњи одмор, али се и даље чудила како им никад не досади њихов исти, монотони начин живота и шта је то у њему, што их чини задовољним.

Још више су је чудили људи којима није било лепо онде где су него  су с дивљењем и чежњом причали о неким далеким крајевима.

-          Једва чекам да одем из ове провинције и одморим се од ових глупих људи – слушала би их како су сваке године пред одмор говорили. Листали су проспекте за летовање и као прави познаваоци причали о тим далеким местима.

И увек би се тамо дивно провели и несрећни се враћали заробљени у свој досадни живот.

Она је веровала људима, али јој овде није било баш све за веровање. Како је могуће да им се тамо све свиђа, да им све одговара, кад им овде ништа не ваља? Зар је тамо толико боље него овде?

Волела је она да путује, али  далеко да је тамо било све ружичасто. Мучиле су је дуге вожње, па гужве на граници. Једне године су је изуједали комарци, друге је добила температуру,  треће је добила тровање, па су је покрали, или је пола времена падала киша, па није могла никуд из собе, и још стотину сличних ситуација.

Она је причала и о лепим и о мање лепим ситуацијама; схватала је да је то све саставни део живота. Све је то било нормално у њеним причама; у њиховим тога није било.

Није имала одушевљење које би могло да се носи са њиховим, па је временом с таквим људима све мање причала о томе где ће путовати.

А онда је доживела животни удес, од кога је остала скоро непокретна. Није ни могла ни имала више о чему да прича. Није могла да путује, штавише ни у двориште да изађе.. Од неких људи се она крила, неки су њу избегавали. Нико не воли болесне, схватила је после много патње и после много самосажаљења.   

Много је изгубила, али остало јој је још доста времена. Није могла никуд из своје коже, сем да покупи крхотине своје душе и прихвати своје отуђено тело. Једина могућност која јој је преостала била је да поново покуша да време испуни животом, или бар оним што је од њега остало. 

С чежњом је гледала напоље. На крају самосажаљење, почињала је борба за живот. Корак по корак освајала је простор поново.  Морала је да живи са стварима у  непосредној близини. Да их открива и примећује. А имала је само неколико садница лешника у дворишту, две врбе, крошњу брезе изнад суседног крова, роду на оџаку школе у близини, цвеће у саксији, залазак сунца, цвет јабуке у пролеће, понекад кишу на прозору.  

Сваког дана је гледала ту исту слику.

У почеткку слика није била ништа нарочито, ни утешно. Није имала куд, није имала ништа више сем тога.

Како је живот неисцрпан у изненађењима: колико пута јој се дешавало да схвати да ништа не зна кад је била најсамоуверенији, или да управо имам све што јој треба, баш кад мисли да ништа нема.

Није ни приметила кад  је слика  почела да јој прија. Дан по дан, почела је да примећује да слика никад није иста. Ни она више није била иста: као да је кроз поглед у њену душу улазила нека нова снага и лепота и радост.  Број корака без инвалидских колица се повећавао сваког дана. Могла је сама,  само ослањајући се на штап, да оде у двориште и седи испод врбе. Ништа није радила, само је  гледала. Чак није ни размишљала. Мисли које су је годинама мучиле, сада су мировале и биле нечујне. Пријало јој је такво стање.

Једног дана, заборавила је на штап, пружила је руку ка цвету и кренула. Није се уплашила шта ће бити ако падне. Била је део тог простора, само ће се стопити с њим. После дуго, дуго времена, била је спокојна, опуштена, мирна. Била је сама, али јој нико и ништа није недостајало. Неки чланови њене породице, били су на путу, али она није осећала ни трага од оне некадашње сете. Немир се умирио и утишао.

 Ништа није тражила осим тог цвета, осим његовог мириса и погледа на његову лепоту.  

Нико осим ње није разумео њен брзи опоравак. Вратила се потпуно.  И све што се на први поглед чинило да је изгубила, био је добитак и дар. То „само“, је у ствари било „све“.

Уз опоравак вратило се сећање на деду и бабу. Док је на њеном лицу титрао осмех, чула је весео глас комшинице.

-          Шта радиш?

-          Гледам како трава расте – озбиљно је одговорила. Комшиница ју је зачуђено погледала и нешто прокоментарисала за себе. Њу  то није ни занимало ни пореметило стање спокоја..

 Да ли је то срећа?   

FB - SAMO POZITIVNO

pitija | 20 Oktobar, 2015 18:08

„Никад не реци никад“ и никад не износи своје мишљење, ако желиш да имаш пријатеље. То сам научила тек одскоро. Од кад се појавио ФБ.

A како сам само била против, оооо! А сада не могу да живим без њега. И све се правдам да ја то све службено, због посла, али ми нико не верује.

Не лажем, осим кад ми је живот у питању, а то је признаћете, врло ретко. Али, сад ми ни рођени син више не верује, па једном приликом рече девојци: „Не слушај је шта ти прича. Била је против ФБ а сад има ДВА, па се сама дописује са једног на други.“

Залуд ја кажем да ми је једно службени: домски, а други лични који ми треба због посла мало ко ми верује. На ФБ не објављујем скоро ништа своје (осим прича хаха; ето опет не говорим истину, ни сама себи изгледа више не могу да верујем).

  Сви знате шта је мој посао; а он захтева прилагођавање и праћење трендова. Кад ми затреба неки ученик, знам где увек могу да га нађем – наравно на ФБ. Могу да ми одговоре увек и свуда:и ноћу и кад су у школи, на часу и на екскурзији и кад су не дај Боже, сломили ногу па седе код куће.

Једино не могу да ми одговоре кад неће. Кад претерам у захтевима да пошаљу текстове, фотографије и слично  за  часопис ДомИНо, искључују „чет“, бришу ме из пријатеља или беже на твитер. За сад твитер  немам (али никад се не зна): „ Ја поштено зарађујем своју плату“ – ко што рече професор историје у „Лајању на звезде“.

 И тако, сад не смем ништа да кажем против ФБ.

Добар је ФБ, сви су културни, испод сваке слике пише „дивна“, без обзира каква је слика: сликала се лепа девојка испред ВЦ шоље , сви пишу „лепа“, сликала се тип топ нашминкана, а иза несређена соба, сви пишу „прелепа“  и „ лајкује ми се твоја фризура“.

И више ником није тешко да каже „хвала“. Колико је  само муке некад било потребно да се људи науче љубазности и кажу  „добро јутро“, „хвала“, Лаку ноћ“, „свиђа ми се твоја хаљина, фризура“, итд, а сад преко ноћи сви постадосмо културни.  Испод сваког коментара стоји захвалност:  лепотица – хвала;  дивна си- хвала ; супер си – хвала.

Самопоштовање је врло важно. Психолози кажу да човек треба да воли прво себе, па тек онда друге, само нисам баш сигурна да су мислили на ону љубав са којом девојке сликају себе док се гледају у огледалу.  Али ни младићи не заостају за девојкама у обожавању себе и свог тела. И сви су „срећни и сви се лепо проводе“.

Позитиван поглед на живот је ткђ врло важан. Ту ткђ ФБ предњачи: дозвољено је само позитивно!

Јесте ли некад пробали неком да у коментару напишете нешто друго сем да је диван, супер, леп....? Одлично ако нисте и немојте. Јер ја јесам и нисам се лепо провеле.  „Пријатељи смо“, помислих, па ред је да кажем оно што мислим, искрено, али ме порука која стиже још брже отрезни: „ Зашто сте ми коментаром  покварили слику?  Ко Вам је  тражио мишљење? Не теба ми нико да ми прича како треба да се сликам, јер слика је слика и ништа више од тога и не знам шта Вас се тиче како ћу ја да се сликам.“

Потпуно је у праву, помислих. И зато се лепо извиних и избрисах коментар. 

Можда би уместо коментара могла да напишем причу и ставим је на ФБ? Али тамо нико не чита ништа дуже од 3 кратке реченице.

Једино ми преостаје да престанем да мислим! 

Супер је овај ФБ, само......... изгледа ја нисам за њега.

Како смо правили часопис илити Зашто васпитачи „ништа не раде“

pitija | 12 Oktobar, 2015 20:04

Једног дана, пролазећи не сећам се испод чега, на ум ми паде идеја да покренем издавање часописа.

Ученици се често жале да им је досадо у Дому, па из досаде раде разноразне ружне и лоше ствари, па реших да објавим рат некултури и досади.

Разговарах о томе са неким ученицима: они се одушевише идејом и обећаше сарадњу, разговарах са директором, обећа све што треба.

Онда како то иде у сличним ситуацијама, заказах састанак новинарске секције. У тачно заказано време – нико не дође.

Петнаест минута касније дође ученик првог разреда Драганче. Пола сата после заказаног састанка у канцеларију уђоше Јелена, Сања и Лидија.

-          Зашто касните? – Но, добро, то и није ништа ново. Изненадиле би ме да сте дошле на време. Него хајде да се договоримо ко ће коју рубрику да припреми.

-          Али, професорка, ми сад немамо времена.

-          Како? Па заказала сам састанак јуче.

-          Да, али смо заборавиле.

-          Зашто сте онда дошле?

-          Па по пропусницу, да идемо у град ......... али ево обећавамо сутра ћемо да урадимо све како треба.

-          Ма час ћемо ми. За договор нам не треба више од 5мин. Ево, ко ће да уради интервју са новим учеником? Ти? Добро. Можеш ли до следећег уторка? Можеш. Супер. Ко ће интервју са бившим домцем......? и тако редом, за тили час сви пристадоше да до следећег уторка испуне своје радне задатке.

У међувремену је још неколико ученика који су случајно ушли у канцеларију добило задатке. – „А какав то састанак имате. Хоћемо и ми да пишемо.“

Одлично, јавило се и више ученика него што сам очекивала, а кад се само сетим како је почело!

-          У колико ћете примерака тај часопис да штампате? – пита Лаза, ученик који све зна о компјутерима.

Нисмо још ни слово написали, а он брине о штампању. Колики су оптимисти наши ученици!

-          Знаш, ја сам то замислила да буде што масовније укључење ученика у издавање, било да пишу, или се о њима пише, а штампање да буде у што мањем броју, како се каже : „да се тражи примерак више“. Кад завршимо, ископираћемо га у 15-ак примерака за сваког ученика – новинара по један и по 2-3 примерка за спрат. Важно је да се часопис прочита а не да се баца. Више се књига читало кад их је било мање, кад се читало партизански, од руке до руке, у илегали.

-          И немојте нешто много озбиљно, да не буде досадно! – додајем ја још и пријатељски савет приде.

После неколико дана, први текст је самоуверено донела Јелена:

-          Ја и пре рока!

-          Одлично!.....А шта је ово? Зар о Ани само 6 реченица?

-          Па њу сви знају, шта има више да се пише!? Уосталом биће и других текстова о другим ученицима.

-          О коме би још могла да пишеш? Имаш ли идеју?

-          Па сад не могу ни о чему да размишљам, немам времена. Чекају ме у граду, осим тога ја сам Вам прва донела текст. Други нису ни толико урадили!

-          У праву си. Хајде иди, да те не чекају.

Мало касније на ходнику срећем Лидију:

 

-          Да Вам покажем шта сам написала за рубрику препоручујемо вам књигу.

-          Супер, а кад ћеш да завршиш?

-          Јој, па сад не могу, остала ми књига код куће.

У међувремену, уместо компјутера за све што нам треба да куцамо, добијамо ...Сању радницу финансијске службе. ОК, коме још треба компјутер, ово је још боље решење. Сања је фина, коректна, вредна и има супер идеје.

Ученик првог разреда Драганче, по договору, донео је први текст и заказао разговор са професорком из школе.

До уторка, имала сам три непотпуна текста. Супер за почетак, додаћу и своје текстове, па ће Сања имати шта да куца. Али, онда се Сања разболела, па нам се смене нису поклапале, па је Сања морала да куца нешто за обрачунску службу, па за књиговодство, па за добављаче, па почетни, па завршни рачун и друге важне ствари у које се не разумем, али кажу да су много важне.

Требало је дакле обезбедити и алтернативна решења.

-          Шта је професорка, Ви тај часопис изгледа и пишете у илегали, кад га још нико није видео? – пита ме Лаза после три недеље.

-          Лазо, не стај ми на муку!

После краћег разговора, Лаза пристаје да понесе део текстова да луца код куће. „Шта само оволико текстова имате?““Довољно ти је. И то нећеш стићи да откуцаш.“ „Хоћу, хоћу. Ја знам да куцам са обе руке“. Коначно светла тачка на хоризонту.

-          Само, Лазо, куцај ћирилицом, да се уклопе твоји текстови са оним које куца Сања – додам му успут. Како ми добре ученике имамо, додам и спокојна одем на викенд.

И Марија је била од речи и урадила анкету о омиљеном ученику од прошле године. Ја нађем његов текст о догодовштинама из Дома, који ми страшно личи на сцене из филма „Лајање на звезде“, и тако са анкетом о њему, имали смо добре три стране. То би било одлично, да није било неких проблемчића везаних за те текстове ( све ми се чинило да ситуација није сазрела за такве текстове – забраниће нас и пре првог броја). Прва мана је била што се тај прошлогодишњи омиљени ученик исто зове као неомиљени, ове године избачени ученик, кога је управни одбор вратио у Дом а он опет наставио по старом. Само фали још да његово име популаришем – откуд директор зна да то није исти ученик. Друга мана је чињеница да сам ја заборавила да се хумор из мог омиљеног филма не свиђа свима.

 

-          Шта да радим? – питам ја „моју драгу Савету“, колегиницу Тамару, која уме да сагледа ситуацију са последицама. Чита она текст, смешка се и ћути.

-          Кажи, слободно. Искрено. Знаш да ја ценим твоје мишљење. – сва сам се претворила у уво.

-          Боље да одустанеш – каже ми она коначно.

И таман ја почнем да размишљам о њеном савету, да одустанем од свега везаног за тог ученика и од часописа уопште, кад Драганче донесе интервју са својом професорком Ратомирком. Позајмио телефон од друга и све професионално снимио. Жена жива легенда, цењена, позната, одговорна, професионална, испоштовала нас максимално и на сва питања одговорила коректно и озбиљно. Још затражила један примерак да јој донесемо. И да сам хтела, сад нема назад.

А и тај интервју док је дочекао светлост папира, било је потребно много воде Белицом да протекне.: три недеље док је текст из телефона написан руком ( кад је Драганче имао времена, телефон је требао Милошу, а кад му није требао Драганче је био заузет, а ту су и викенди, па одлазак кући, па вирус грипа и томе слично, све у свему текст је ипак био написан само још да дође на ред да се откуца, па исправи, па среди, а о штампању не смем ни да мислим – време брзо пролази).

Дакле, сад нема одустајања, не смемо да будемо неодговорни, макар ја цео број писала сама.

У понедељак, али онај други од договореног и Лаза донесе флопи. Укључимо га ми, кад оно има шта и да се види : кога брига за хромог Вука, који није имао шта да ради па путовао Европом и бримуо за нашу писменост и културу, ко још размишља о Вуковој генијалности, о савршенству једноставности – тј. о ћирилици ( ех, ћирилице, што ниси туђа, више би те волели). Лаза, оно што откуцао, откуцао – латиницом. И још каже да није он крив што ми немамо програм па да пребацимо на ћирилично писмо ( сва срећа па није било пуно текста ).

 

-          А где ти је текст о васпитачу?

-          Нисте ми дали – каже, а мени криво, што се не сетих да ми потпише реверс за примљене текстове.

-          А где су слике?

-          То није проблем, то могу ја да скинем са интернета за 2 минута.

-          Па што ниси скинуо?!- хтедох да вриснем, али одустадох, ( та 2 минута у нашим околностима трају недељу дана: док оде кући ( да подсетим у то време Дом није имао интернет), а кући иде у петак, и ако се не деси нешто непланирано- нека обавезна журка – ако будемо имали среће, ето нама слика у понедељак. Ма кад боље размислим, те слике нам и нису неопходне.

А онда је и флопи почео да се заглављује у Сањином компјутеру.

Требало је дакле поново прекуцати латинични текст, па откуцати затурени. Срећом, нашла сам Сузанину свеску и ја преписала текст, али недостајао је увод од три реченице.

-          Ја не могу то да Вам ( читајте пажљиво: она то мени ради) напишем ни случајно. Ове недеље имам пуно да учим – категорична је Сузана, као да јој је живот у питању. Џабе сам покушавала да јој објасним да су то само 3 реченице које је она једном већ написала.

Но, добро. Шта је ту је: понесем папирче и оловку, седнем у трпезарију и увод напише Меги, док смо необавезно ћаскале за време ручка. Супер, све се одвија и брже од планираног.

Изабела је имала да напише текст о ученицима четвртог разреда.

-          Изабела, кад ћеш да урадиш свој текст?

-          Ове недеље нисам имала времена. Толико сам учила – одговара ми она пробијајући се кроз мрак, гужву и галаму домске журке.

-          Да, да. Разумем.

-          Уосталом, не знам ни шта да пишем. Ови ученици из 208 су тотално неозбиљни. Шта год да их питам они одговарају неозбиљно.

-          Нећемо онда да их молимо. Направи интервју са ученицама другог разреда.- кажем јој ја.

Варате се ако мислите да је то протекло бет проблема: била је она класика са обавезама и слободним временом . кад могу ја не могу оне и обрнуто. Проблем је решен тако што су ученице саме написале текст о себи.

И тако прикуписмо ми текстове. Сад су нам требали цртежи и слике да мало улепшамо наш будући првенац. Сазнам ја да ми у Дому имамо скенер, па одем да питам директора да ли можемо да га користимо.

 

-          Нема проблема. Кад дође програмер, кажите му да га приључи. – каже дирктор секретарици, а ја сва срећна одем код ученика да им сакупим фотографије за скенирање.

После неколико дана питам Сању, шта је било са скенером:

-          Ништа.

-          Како ништа!?

-          Лепо. Био човек, али скенер нема прикључак, нема кабл, нема програм, а нема ни где да га прикључи. Овај компјутер није довољно јак.

-          А други компјутер?

-          Тамо не сме да се дира. Тамо су финансије.

ОК, финансије су важне, најважнија главна ствар на свету ( само ми нешто није јасно: како ми – мислим, цела земља, поред толико улагања у финансије, поред толико економиста и правника, стојимо овако како стојимо. Да л’ да по оној народној: „раним сина пак шаљем у економисте, јер се Србија финансијски уредит не може“).

Добро, идемо даље, живели смо ми и без струје, а да не можемо без компјутера и пратећих елемената. Одем у трпезарију и тако, седим ја и гледам како деца ручају, кад ће једна ученица:

-          Професорка, а кад ће тај Ваш часопис? Нешто касните.

Да ли да јој објашњавам, дуго би трајало, треба да иде у школу, или да јој дам изјаву, зато што ми је задала психички бол, или већ како се каже? Него на срећу, наиђе Меги, затражи ми пропусницу, па ја одох у канцеларију. Еурека! Сетила сам се.

-          Меги, ти овог викенда не идеш кући? Хоћеш да црташ за часопис? Само треба да нацрташ, књиге, црквицу, нешто за доколицу, а не би било лоше кад би нацртала Ану, сестре Гојковић и Јелену. То није ништа тешко, имам ја њихове фотографије!

-          Хоћу.

И ето, решен проблем. У међувремену нађем карикатуре из књиге Креативног центра и сетим се да могу нешто од тога да фотокопирам ( само да они не сазнају, па да нас не туже) и тако одустанем од фотографија. Што волим, кад ми овако лепо све иде! Само, нешто ме страх, „ ако се јадна за фотокопир апарат ухватим, да се он стар не поквари“.

Однесем те карикатуре Сањи да фотокопира, а она ће : „Па ја сам ти то још на почетку предложила“.

-          Искрено, Сања, нисам веровала да ће све овако добро да се одвија. Никако да престанем да се изненађујем. Могу да ти кажем, као што каже један мој драги колега: свиђа ми се како размишљаш. Изгледа ми и успемо да издамо овај први број.

Једино ме мучи једна недоумица: не могу да се одлучим за задњу страну – како би било да нацртам јелку и напишем срећна Нова 2007 год, или да убудуће пазим кад идем да не пролазим оном истом улицом, да ми овакве идеје више не падају на памет. Ко ми даје право да уопште нешто покрећем!

 

Септембар, октобар, новембар.....  2005.год. негде у Јагодини.

 

ПС – до данас 2010 издали смо 19 бројева Дом ИНа, Драганче студира журналистику у Београду, један је од ретких студената који је успео да у првој години ради на студију Б, Меги завршава архитектуру у Београду, као и остали поменути ученици – редовно чисте године на грађевини, правима, економији у Нишу, Крагујевцу и Београду.    

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb