Gušt i dert

MOJE ŽEDNO DRVO 7 nastavak

pitija | 16 Avgust, 2015 15:44

4 дан

 

Три дана нико ништа не примети;  а надала сам се да ће неко видети од мене – бар фризерка што пуши испред радње са колегиницом из продавнице до ње. Или жена што продаје бостан у хладу једног дрвета  а кантар веша о летву закуцану у дрво, или људи  што препродају воће и поврће; дрво испред њих је посечено,  али  ту су  у жардињерама  тује,  скоро суве,  или људи што седе  у пивници испод сунцобрана. Нико ме не виде, чак ни дечаци што у том прођоше улицом. Загледали се у своје мобилне..  

Одох  данас до мог дрвета и полако исипах воду из флаше, прво једну па кад се вратим из продавнице и другу. Земља као бетон, не може одмах да прими воду. Ако сипам превише прелиће се на асфалт:

-          Што просу то ту? Ел ти вишак?  -  први пут ми се обрати жена што чека аутобус

-          ??? Ма не” зар не видите да се дрво суши?

-          Хммм, то ништа не значи.. То треба све да се залива –  огласи се озбиљни  намрштени човек поред ње. И не гледајући ме, са презиром одмахну главу у страну  „у стилу све пропало“, а његова жена се задовољно осмехну. Е нек ми је рекао.

-          Па има нас више од дрвећа, кад би свако помогао по једном  младом које се суши  - почех да причам, али видех да ме нико не слуша.  Но нема везе, навикла сам. Прошла сам кроз ово кад сам престала да узимем кесе у продавници  ( јер носим торбу) .  Узми, „џаба су”  рече ми једна жена на пијаци и баш се зачуди кад је не послушах. Било је то  пре више од  5 година, а искрено ни сад ме све продавачице не гледају боље.

Kад стигох кући  укључих ФБ. Ништа. Значи морам да подсећам.  Навикла сам и досадна да будем:

-       Хеј, Милане,  још јуче је било „сутра“, а од тебе ништа не стиже?

-       Професорка код мене јуче пала киша. Мислим да нема потребе да заливам.

-       Па стварно, нема потребе. Бар смо је призвали код тебе.

Док тако размишљам, пажњу ми привуче вест са телевизије на „Србији данас“ :

-        у Нишу волонтери уређују зарасли  некадашњи парк.  Једну добру вест смени још боља: некадашњи акцијаши са новим младим члановима пошумљавају 15ха на планини Столови . Акција се зове„Ора није фора“  и треба да засаде 35 000 борова , а придружиће им се и акцијаши из Словеније и РСрпске.

-       Видех и како у Вршцу  нема несташице воде па могу да заливају своје дрвеће на улици и цвеће. Имају цвеће и у парку и на бандерама и  то по 3 реда, весело, бујно.  Њихове улице широке, па брезе што приказаше, окружене травом и слободне, а човек што их залива очито воли свој посао; осмехује се док их поји..

Те вести ми опет  подигоше морал.

Али сад се и Мариана мало разочарала, због малог ( никаквог) одзива.  Али то и није тако лоше, јер је добила инспирацију да  напише песму; тек  да јој буде лакше. 

-        Јесам ли ти рекла да нам треба бар 5 људи за било какву акцију. Наћи ћемо. – пробах да је утешим.

-        Јој, сад ми то делује тако далеко и тешко.

Али ми нисмо од оних што одустају после 4 дана..   У Марианином комшилуку нема деце , али јој зато  комшиница, озбиљна жена од 40 год обећала да  да ће да се прикључи акцији, а ја рачунам још на моје сигурне људе. Јавиће се, знам.

MOJE ŽEDNO DRVO 6 nastavak

pitija | 15 Avgust, 2015 23:16

 3 дан

 

Кога би могли још да ангажујемо? Познејем ли неког ко ради у главној улици? – размишљам, па се сетих једне младе женице.  Питаћу је да ли би и она хтела да се придружи акцији?  Има малу децу, био би то леп пример деци кад је сачекају с посла да ураде то заједно.

Одмах ми стиже одговор:

-       Нема испред радње, има ниже доле, али ми је глупо да идем испред туђе радње, а и не могу да закључавам врата радње.

-       Таман посла да закључаваш. .

Сунчица ми јави да је и данас залила, али не може више, тек кад се врати. Иде вечерас на одмор..

            За утеху стиже ми ПРВА и ЈЕДИНА СЛИКА. Наравно од Мариане. Само да није последња – пу,пу да не баксузирам..

Не знам зашто, сетих се и објаве на ФБ: једна жена баш љута, псује власт што не среди парк испред њене зграде. Лепо све сликала шта све она фина сваког дана мора да гледа са свог балкона. А сетих се и „људи са другог улаза“: тако зовемо људе у једној згради близу моје мајке. Зграда иначе има 3 улаза, али ове са првог и трећег улаза никако не зовемо. Њих као да нема ту. А „људи са другог улаза“ се често окупљају и смеју док праве неке акције: зими заједнички чисте снег, а и први су увели интерфон. Испред њиховог улаза некако је увек чисто, мада им понекад  лети ђубре испред трећег улаза где и ноге могу да се сломе зими. Они сваке године испред зграде посаде по једну јелку. Ону што им остане од Нове године, Сад су велике, а било би их више да им неке нису посекли они што уводе гас. Остало им још пет и увек је лепа хладовина и лепо мирише, па им се ту играју деца и унуци.

Само, морам  ипак признати да  ми није баш лако ићи и заливати дрво..

 Хеј ко још данас  залива дрво!?

Или сам луда или залудна?!  Преиспитујем себе, за ово прво не знам,  а за друго можда: скувала сам ручак, средила кућу, обишла мајку, помазила пса, прочитала неколико страница нове књиге, написала причу, поподне идем у башту. Није ми тешко да понесем флаше воде кад пођем по хлеб. Рекреирам се, а ни 5мин ми не треба за то. Шта бих корисније могла за то време да урадим? 

Мада, можда би ипак нормалније било да мењам владу ?! (за сваки случај да напишем да се шалим хаха наравно)

MOJE ŽEDNO DRVO 5. nastavak

pitija | 15 Avgust, 2015 12:03

Сада је време савремене технологије и  треба је користити.  Имам ја већ ученицу за то. Моју Мариану.  Она и ја како каже „имамо сличне мисли у глави“.

-       Како ћемо да назовемо групу? – упита ме.

-       Свеједно, само мора да садрћи реч „МОЈЕ“ – људи пазе само оно што је њихово. – одговорих.

-       Онда нека буде „МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО“.

-       Одлично.

За тили час Мариана направи плакат и оформи групу.

-       Треба да нађемо бар 5 људи да би нам акција кренула – рекох јој – то знам из искуства, а и чула сам да кажу да је број 5 магичан.

-       Самоооо ПЕТ? – зачуди се Мариана.  - То је бар лако. Видећете како ће сад аутоматски да се прикључују чланови. – самоуверено ће, а ја не хтедох да је разочарам. Не знам технику, али људе помало познајем.

 

Видех ја да дрвеће не може баш да рачуна на нас, па реших да послушам Мирков савет.  Обратих се за помоћ бившем колеги педагогу,  сада директору „Стандарда“ . Послах му плакат. Он  се одушеви идејом: баш нам завиди. Рече да је Дирекција одговорна за дрвеће у граду. И да се суши јер је болесно. Можда, мада мени ово моје дрво изгледа  здраво, само жедно. Kажу, свако треће вече се перу улице, па га тако и заливају.

То ме мало охрабри. Значи брину о њему.  Само.....  не знам колико дође воде до корена,  кад перу улице, па ћу ја ипак мало да му помогнем. Нећу баш одмах да одустанем, нисам ја таква.

Написа ми  и да ће следеће године да подсаде то суво дрвеће. Супер, само то ми некако заличи као да  идемо увек из почетка. Можда није морало све дрвеће да се осуши. Много је и поломљеног. Тако каснимо бар три године, а за то време нема хлада; па онда још три ако неко у међувремену не забетонира то место за дрво.

Подсети ме то на разговор са чистачицом улица,пре неколико година;  поменух како ми жао што асвалтирали место где је било дрво, а она ми одговори:

-          Ма супер! Шта ће нам дрвеће!  Не могу у јесен само да очистим лишће са улице.

 

MOJE ŽEDNO DRVO 4. nastavak

pitija | 14 Avgust, 2015 21:39

2 дан

  Тек сутрадан  смогох храброст да погледам на ФБ:

      Од 20 порука које сам послала добих 4 одговора :  СВИ  хоће да учествују у акцији.  Ауууу, уплаши ме оволики одзив.

Да ли су ме разумели?  Да  ли сам била јасна? Да ли сам рекла „ЛАЈКУЈУ“ или „ЗАЛИВАЈУ“?

Има и питање : До кад  треба да пошаљу слике? Значи разумели.

Па, знала сам ја коме да шаљем поруке.: драгим сигурним  људима који воле природу.

Двоје ми одговорише да ће се придружити акцији кад дођу кући, сад су на мору. Наравно, неће ваљда да заливају грчко дрвеће?

Одговори ми и Милан, драг младић који често подржава моје идеје: Одушевљен акцијом, послаће слику  касније данас или сутра најкасније.  Кад буде имао времена. Сад струже дрва за зиму.

Наравно, нигде није хитно, одговорих му.

Добих поруку и од  моје Милене.  На њу сам рачунала сигурно. И она ме пита:

-       Може ли слика из дворишта? 

-      Не може.  Заливање дворишта се подразумева, треба да спасимо неко НИЧИЈЕ младо дрво у асфалту. – одговорих, а она се изгуби негде са ФБ. Покајах се што не одговорих потврдно. Место у коме живи је мало и можда нема дрвећа у асфалту. Сигурно га тражи.

Опет размишљам: Јесте да  је то  успутни посао од 5мин, али ко ће да мисли о дрвећу и то по овој врућини .... људи су пуни проблема, материјалних, здравствених, љубавних?

Насмејана Сања, будућа учитељица,  изгледа нема љубавних проблема, чак напротив, по сликама на ФБ изгледа срећно заљубљена; она написа:

-       Хоћу  сигурно, само да нађем неког да ме слика. А  нађите и Ви неког да Вас слика, обавезно..

Понових јој да ја стварно не умем, и да стварно немам кога за то да замолим: али да је важно да ја то радим.  Кад иде у „Роду“, нек погледа  око мог дрвета – видеће влажну земљу.

Ех што не затражи „пућ трћ“ слике?! Сад би ме затрпали. Или слике са пивом! Имала би и коментаре уз слике. Тако ми и треба!.

 И тако, нико ми не јави да је залио неко дрво.  Ма ни мушкатлу. Опет ме нису разумели, или код њих нема суше или...... нема дрвећа..

Али поруке још стижу: Коначно Сунчица ми јави да је залила два дрвета испред  стана где сада живи. Нешто ми чудно, много је брзо то урадила, па упитах.

-       Јеси добро залила? Не чашом, флашом.

-       Идем да нађем флашу.

Мало касни стиже опет порука:

-       Нашла сам флашу ....  и залила 4 дрвета и цвеће у жардињери. И сутра ћу.

Е што ти је дете са села.

Стиже и порука oд Лазара – одговоран, озбиљан младић. Пише ми:

 – Хоћете страницу да направимо? И хоће и моја колегиница да се прикључи, али пита,  може ли цвеће?

Ха, што ти је младост, слике у цвећу су најлепше.  Хоће лепо да изгледа! Ако ако, може и цвеће. Више не правим питање, може цвеће, може двориште, може чаша.

А та страница кад је направимо, мислим се, да ли она може да залива ?

MOJE ŽEDNO DRVO 3. nastavak

pitija | 14 Avgust, 2015 09:45

Дођох до мог дрвета и лагано испразних флашу  од 2 лит око стабла. Ма, ово је мало, није наквасило ни 1цм земље, ко зна где је корен?- помислих. Бар још једну флашу, да исипам.  Али где ми је најближе да је напуним? Знам, у ВЦ „Роде“.

Одем до дргог спрата, али тамо лавабои плитки а флаша висока, не може да стане.  Е нећу да одустанем. Таман кад помислих да потражим неку чашу од трговаца, видех да је у ВЦу за инвалиде, лавабо дубљи.  Некако напуним флашу, а за следећи пут морам да понесем и чашу због флаше ...... а  опет..... бићу сумњива обезбеђењу, ако то радим сваког дана.

-          Е драго моје дрво, видиш шта ја све радим због тебе. Сад разумем оне неодлучне -  помислих док сипах и другу флашу. Овога пута тврда земља око корена не могаше да прими „толико“ воде. Треба мало да се окопа.

Сетих се да сам у Бања Луци видела неке цевке поред младог дрвећа. Сад схватих зашто су постављене: тако га заливају дубоко до корена, а кад порасте и ојача, нек се само сналази испод асфалта.

Да окопавам одустадох, али нађох решење, вратићу се касније са другом флашом, таман док прву упије.  Временом ће ваљда земља омекшати.

При повратку кући сестра ми рече:

-           Кад би још могла да се сликаш то би било супер за ФБ, да виде и други.

    -   Одлична идеја, само ја не умем  ни да сликам мојим телефоном ни да убацим то на компјутер. Али нема везе, знају други.  Знам на кога могу да рачунам.

Одмах им пошаљем поруке да нађу неко дрво које се суши и да се сликају како га заливају.

Због гриже савести што сам дуго била на компјутеру  искључим га и одем нешто да радим. Изненадих се како прија кад се ради. Уопште не приметих врућину. 

MOJE ŽEDNO DRVO 2. nastavak

pitija | 13 Avgust, 2015 20:38

Подсети ме то на оно време кад су сви псовали на сав ФБ што нам отеше Косово; ја напишем: „пошаљимо поруку на 1033 за гладне на Косову, јер они чувају оно што је остало. И нек лајкује свако ко то уради да виде и други“. Не добих ни лајк ни коментар. (Да неко не помисли да једно причам а друго радим, ја шаљем 3 поруке сваког месеца на разне бројеве, а има их много).

Да то што нико није лајковао није толико лоше и да може бити и горе, сазнам тек кад добих коментар:

-         Све то треба посећи. Сасећи у корену. – написа ми ДТО.

Да ли је љут на некога или је хтео да буде духовит? Можда сам му заличила на залудне и обесне  као што су се мени некад чинили „ борци за заштиту животиња“, док нисам добила мог пса. Сад би им се и придружила.  А опет,  помислих, ја никога не дирам, а на ФБ су обично сви залудни 

Не одговори ми, а ја обрисах коментар. Тако може и он мене. ФБ је чудо.

У том ми стиже порука. Ха, ипак читају Пише ми Мирко:

-       Професорка.што се тиче дрвећа,ако је бивши педагог, још увек директор у стандарду  можете њега да питате да  ли може да обезбеди једну цистерну,исто као оно кад перу улице,па би могли и дрвеће да заливају.

Изгледа је текст био прекратак, па ме није разумео.

Понесох  своју флашу с водом и кренух у град. Прво да скокнем до продавнице да купим фарбу за косу. Да ли да питам продавачицу да ли  би и она залила дрво испред своје продавнице? Мучи ме то питање док улазим:

-       О па Ви сте баш посветлили косу! – дочека ме љубазна девојка коју 3ћи пут видим у животу.

-       Да, зато и хоћу да се вратим на тамнију  боју – кажем а размишљам како да убацим дрво у разговор. Ма питаћу је:

-       Да ли и Ви заливате ово дрво испред радње? Баш лепо, суша је. Видех да је мокро док сам пролазила. Ево и ја сам понела воду – показах на бицикл.

-       Не – збуњено ће девојка.  - Ја дрво нисам ни видела. Можда су ови из локала до нас?

„А моју светлу косу  јеси“ – мислим у себи. Добро то јој посао, а дрво није. Добро је почели смо да мислимо само на свој посао и да се у туђе ствари не мешамо.

-       Ја се тога никад не би сетила – настави даље љубазна девојка па се окрете и пође у помоћну просторију иза ( надам се да наточи воду), а друга девојка ме испрати и пође са мном да види то мокро око дрвета.

  -     Није ово од воде. Ово је талог од кафе и истрешена пиксла.  Хајд довиђења – одох ја.

"MOJE ŽEDNO DRVO" (1 nastavak)

pitija | 13 Avgust, 2015 10:36

Прођох градом и РАСТУЖИ ме велики број осушеног дрвећа у главној улици  Не могу рећи у дрвореду, јер многа недостају; нека стоје сасушена као споменици о нама, а нека млада се суше.

Kажу, кад се човек роди треба засадити дрво....... кажу  - паркови су плућа града, кажу било би мање клизишта, поплава да је више шума итд..... Ја се не сећам, да сам чула да је неко засадио дрво, а много смо га посекли.

Видех осушено дрвеће у главној улици и помислих,   ма ваљда ће пасти киша ускоро", а онда погледах ка корену – десетине метара око њега је асфалт и бетон. Наградно питање: како до овог јасног дрвећа уопште долази вода? Још смо ставили неке плоче преко, ваљда да не расте трава...

Жао ми дрвета.,

Вруће је а оно је жедно  Осушиће нам се све дрвеће. Младо нема велики корен, требало би га чешће заливати, а старо попунило стаблом отвор у бетону којим смо га заробили, па и кад би га заловали нема где да прими воду. Ко зна где сад његов корен тражи воду?

Зашто баш морам све да видим кад не могу ништа да урадим? А ја хоћу нешто да урадим. Мора да могу, БАР МАЛО!

Сваког дана залићу „ моје дрво", Понесем флашу с водом, ставим је на бајс И сваког дана кад идем да купим хлеб залијем исто дрво. Просто:.једно спасено дрво, мало ли је? Kад би свако од нас то урадио , ех шта би било!.

И онда ми на ум паде спасоносна идеја: овај фб могао би бар нечему да користи. Могла би, да покренем и друге: у граду нас има више него младог дрвећа које се суши.  Избацићу текст, Али лако је мени да пишем, ко ће то да чита. Текст мора да буде кратак а опет да каже много и да одговара свима.

Кад мени нешто падне на памет ту нема назад. Избацим текст и на ФБ и на блог :

“Испред Роде има 2 ДВА дрвета, Једно је одавно суво а друго се суши. Ја бих баш волела да спасимо ово што је остало.

Тог дана ни 1 лајк ни коментар. Нема везе.

3. наставак - крај

pitija | 09 Avgust, 2015 10:03

 Очито јој ни то гледање у екран није био баш неко решење, јер јој је створило још веће заблуде. Из збуњености ју је пренуо звук кућног телефона.  Знала је ко је. Само је још мајка Мара зове  на фиксни телефон.

-----------------------------------------------

овај део је прича "Телеф.именик" за коју неки моји читаоци знају, па могу да прескоче и наставе даље ----------------

-          Знаш ко ме је данас звао? – сва срећна мајка је одмах упита..

-          Шта опет те звао Милан? – равнодушно је одговорила -  Милан је рођак од кога сви беже. Професор физике у пензији. Рано пензионисан, јер је сви кажу „пролупао од учења“. Није се ни женио. Живи сам, и рођени брат бежи од њега, а он памти све рођаке и њихове бројеве телефона. Кад позове, пита за сваког а онда почне да се жали на стање у земљи, псује политичаре. На срећу брзо заврши и спусти слушалицу.

-          Ма какав Милан, не зове ме више он. Наљутио се нешто.

-          Онда је Мирјана  - још безвољније јој одговара. Мирјана је друга болесна рођака која више нема коме да оде, осим старој и самој Мари. Долази с мајком.  Обе болесне од депресије, умртвљене лековима. Мирјана никуда не сме сама, па мајка од како је постала удовица живи са њом. Деце нема, брат је у другом граду. Срећом има пензију, па јој обема стиже за храну и лекове. И Мирјани за цигаре.  Мајка Мара, још увек зна Мирјану да охрабри и подстакне да се бори и верује у излечење, па ова воли да дође код ње.

-          Није ни она. – радосним гласом крије нестрпљење мајка .

-          Е онда је Јелена Николина. – Никола је рођак који је највише напредовао од свих, стигао и до министра, али боље да није. Повукле паре, функција, полудели хормони па се под старе дане загрејао за младу и амбициозну сарадницу. Оставио и жену и два сина. Оно синови већ велики, имају своју породицу, али Јелену су сви волели. Живели су у великом граду и кад се Никола одселио , Јелена није имала никог да поприча о Николи, осим....  баба Мару. Позвала је и иако се годинама нису чуле, попричала са њом као са рођеном мајком. Плакала је преко телефона да, олакшала душу. Још је волела Николу. А и баба Мара је урођеном мудрошћу знала тачно шта да каже и како да залечи рану.

-          Она ме је звала прошлог месеца.

-          Па ја не знам ко би још могао да те зове – Душица је већ губила стрпљење.

-          Звала ме Надица из Београда! – коначно јој сва срећна рече мајка..

-          Надица? Комшиница Надица? – није могла да верује.

-          Да.

-          Зар она која вам није дала сагласност кад сте хтели да правите гаражу, која је тражила ненормално високу цену за кућу кад се селила у Београд?

-          Па добро, јесте. Али ми смо лепо живели са њеним оцем и мајком. А и ви сте се лепо играле кад сте биле мале.

-          Да, да, али то је било пре 40 година. Но добро. Виђале смо се неколико пута кад је долазила овде пошто се удала. Али откуд сад она тебе да се сети?

-          Тетка Маро, знаш колико сам ја тебе волела – рекла ми. - И дуго смо причале. Морала сам да је прекинем, има много да плати.  „Нема везе“, каже ми она, „ионако немам кога да зовем“.  Син јој је у Аустралији, ћерка се развела, нема посла. Срећом Надица се сад добро слаже с мужем... сад кад су оматорили..... овако болесну, чува је и пази. А тешко је болесна. Кад је воде лекару, немају лифт, па је носе у ћебету. Ходник је мали за носила –........ јер она не може да иде..... а тако би радо опет дошла у родни град. А овде нема никог, само мој број нашла у старом именику. Бар код мене да дође, да одмори кад оде родитељима на гробље. – мајка Мара је завршавала причу, а Душица је ћутала.

------------------------- 

Спустила је слушалицу, још једном збуњена. Све се окреће, све се враћа и креће изнова и изнова.

Мора се опет вратити свету.. људима.

Поново је погледала ФБ и тих неколико лајкова. Препознала је међу њима неколико сродних душа и по коју усамљену душу. Занемарила их је из страха, из себичности из алавости.. присетила се колика су јој они били подршка. Како су увек били ту невидљиви и стрпљиви.  А она је гледала у неке друге, неке небитне, желећи да им буде битна. Њихово лоше било јој је видљивије него све лепо око ње, њихово зло било јој је јаче него све добро. Док се тако тражила, схватила је колико је грешила и како је само срећна што ови драги, важни људи за то време нису изгубили стрпљење, што је нису напустили и заборавили.

-          Хвала им хвала, хвала. – искрено је понављала у себи.

Изговарајући те речи, напуштао ју је страх, смиривао се кошмар и све постајало јасније и лепше. Како је лепо бити захвалан, како то прија, како лечи.. како се раније тога није сетила. Не тражити много, само захвалити на ономе и онима што их има. Окрете се око себе. Али стварно око себе, да види све оне  невидљиве.

После шест година медицине ћерка јој се  вратила кући с факултета. Сад је на стажирању у болници. Није јој било лако свих тих година. Могла би уместо потраге за вечитим тајнама и великим мудростима да се посвети овоземаљским стварима и ћерку обрадује нечим.... – прекорила је себе. Одавно јој није направила неки колач, неку посластицу.

Кад је нешто касније угледа на вратима, искрено јој се обрадова:

-          Шта је данас било на послу? 

-          Ма опет исто. На сваком новом одељењу ме увек исто питају и исто причају: Учиш ли немачки? Кад ћеш да идеш одавде? Бежи што пре. Овде је све пропало.

-          Хм.Дођи.... знаш, нешто ми се чини да ће ово пролеће бити баш право. Види како су нам се лепо расцветале лале и јорговани. И баш је пријатно и топло. Хајдемо напоље док још има сунца. Ево и нашег пса. А спремила сам ти и кифлице. Замисли успеле су ми. – док је то говорила Душица се изула и додирнула ногама земљу. Лагано је дисала, свесна сваког удаха. Пунила је плућа свежим ваздухом и ......није мислила. После дуже времена била је задовољна и спокојна.

-          Зар нико не воли ову земљу?-  нерасположено је наставила ћерка.

-          Изгледа.

-          А тако је лепа .

-          Да..... Знаш на многа питања нећеш знати одговор. Ма колико се трудила и размишљала. Као што неће знати ни други. Видиш, завршила си школу, сад све знаш о ...

-          О не – прекиде је ћерка. – много знам, али далеко од тога да знам све.

-          Наравно. Исто као што нико не зна све о животу . Али увек имаш избор и сама бирај свој пут. Не дај да ти други говори шта ћеш да радиш. Неизвесност је добра. Свезнање би нас учинило непажљивим, и лењим. Све је баш онако како треба да буде. Не љути се на људе, не осуђуј их... прихвати оно што мораш, промени оно што можеш.

-          Делује тако једноставно.

-          О, далеко од тога да је једноставно.....Али много ћеш моћи. Много и нећеш моћи да урадиш, зато што...

-          Зашто?

-          Па зато што си само човек..... И пре него пожелиш нешто што немаш, кажи хвала за свако биће и ствар коју имаш.  – мирно је своју причу завршила Душица.

Радосно и лако су се загрлиле, а онда ушле у кућу: као драги гости. 

ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

pitija | 06 Avgust, 2015 21:00

***

Онда је почела да чита жељно као дављеник кад жели обалу. Трагала је за мудрошћу и удаљавала се од људи. Журила је пријатељима из књига, браћи по мислима и идејама.  

Говорили су јој да је наивна. Смејала се и одговарала, да јој је то од оца и да је то свесно изабрала  – наивност је мана због претеране љубави према људима. А човекољубље је врлина. Њој је само мера недостајала.

Људи су јој постали страни. Од  љубави коју је некад осећала, преко разочарења, стигла је до равнодушности. Равнодушно је прихватила новооткривену равнодушност..

Повлачила се све више. Све мање су јој недостајали, а од неких се и крила. Бојала се сваког новог сусрета са њима.

-          Зашто се ми не дружимо са другим људима? – питала ју је једном ћерка.

-          Дружимо се – одговарала је.

-          Имате само 2 пријатеља и 5-6 рођака. Сећам се кад је било пуно људи у кући, кад смо заједно славили Нове године, ишли на море. Зашто се то променило?

-          Зашто се променило?- поновила је: Ко би то знао? Бојим се оног што ће рећи. Бојим се беса и љутње коју су ширили око себе; слепила да не препознају шансу и уграбе прилику; одсуства снаге да саберу преостале способности и саставе своје покидане делове, да се помире са почињеним пропустима, опросте и крену напред. - мирно је говорила. - Уосталом прија ми овако. Кад дођем с посла имам жељу само да ћутим. – са жаљењем се осмехнула.

-          Значи, све се мења.

-          Да, једино су промене сталне. – рекла је, помисливши шта ли живот носи и на шта ће још морати да се навикава. Сталне промене и стално прилагођавање.

Бежећи од страха и разочарења обично би одлазила у двориште. Пријала јој је тишина ветра, погледу на траву, лишће и небо. Ма шта да јој се деси природа ће јој пружити довољно енергије. У природи је снага. И моћ – мислила је.

Колико је била близу истини, није ни слутила, све до оног пролећа кад је киша почела да пада. Да пада. Страшно и немилосрдно бесно и љуто. То је била киша која тече и прети потопом.

Волела је да је успава звук кише. Радосно је журила на спавање знајући да ће јој снови бити окрепљујући. Сада је киша плашила. Будила би се ноћу и гледала кроз прозор мокре улице. Већ неколико дана је без престанка падала, а улице нису могле више да је приме.

Тог јутра кад је крeнула на посао добар део улица је био под водом. Из шахти је претећи избијала вода. Мутна. На послу се панично вртела у круг. Није имала где да зарије главу, док све прође. Са свих страна је чула ударање млазева воде, кроз прозор је видела да се ниво воде пење, а на телевизији је чула опомињуће и застрашујуће вести. Никад се није молила Богу. Да ли би сада било лицемерно и неискрено да почне?

Захвалила се киши за све добро до сад и молила је да престане. Понављала је те речи све брже у себи, а киша је све јаче падала.

Чула је колеге како се шале:

-          Ја сам на спрату. До мене не може. Коначно ћемо имати море.

Била је уплашена и љута. Све око је било сиво, све се стапало у једну велику ружну сиву, у један вртлог који је претио све да их однесе Бог зна где.

 Колегиница ју је смиривала:

-          Нису безосећајни, само се на различит начин охрабрују.

-          Знам – одговорила јој је – али опет много се плашим. – рекла је гласно, не би ли се страх смањио.

-          Да ли твоја кућа може да буде поплављена? – брижно је питала даље колегиница.

-          Да, као и хиљаде других. Како не схватате да смо сви повезани? – и даље је била љуте.

-          Да, али ти ту ништа не можеш.

-          Знам. – беспомоћно је одобрила.

С посла је изашла раније. Ванредно стање се већ наслућивало. У последњем моменту је прешла преко реке пре него се излије, газила је улицама које се више нису виделе. Осетила је ледену воду на ногама. Није то ништа, није страшно, говорила је себи и тражила је где би могла да погледа да се охрабри. Људи су стајали по ћошковима, испред кућа. Деловало је да знају шта треба да се ради. То је мало охрабрило. Прва је стигла кући. Ушла је у сутерен куће. Мора нешто да ради. Мора. Мора, али шта? Почела је да износи ствари.

-          Шта то радиш – љуто је упитао муж који је исто изашао раније с посла..

-          Склањам,  ако будемо поплављени.

-          Остави то. Нећемо да будемо поплављени. – рекао је и Душица је изашла за њим у двориште. Схватила да се он негирањем брани од оног што предстоји. Није издржала и поново је ушла у сутерен, и кроз прозор гледала мужа како прилепљен за капију у кишном мантилу с великим поломљеним кишобраном гледа у реку на улици.  Под ногама је осетила воду. Спустила је поглед. Вода је из угла собе полако прекривала једну, па другу собу и целу основу куће. Опет је погледала кроз прозор: улицом је текла река и повремено поред постављених врећа с песком и дасака продирала у двориште, а из бетона на поду, зидова сутерена на површину избијала је подземна вода. Пењала се  и за само 30-50 цм претила да се споји с оном на улици. А онда?

У грудима је нешто претило да пукне. Сакрила се на спрат више и упалила ТВ. Чула је да је један цео град поплављен. Људе су возили чамцима. Са собом нису могли да понесу ништа. Тек неког кућног љубимца. Неки напуштени пси, мачке, пливали су, стока се давила. И Душица је имала пса. Била је сигурна да и она без њега не би нигде кренула. Сишла је опет до сутерена. Муж је псовао.

-          Није страшно. Није страшно.- говорила је.

-          Како није? Шта причаш? – бесно је викао.

-          Видела сам, људи су остали без кућа. Цео град је потопљен. Ми смо добро прошли. – узела је кофу и буре и почела да скупља.

-          Остави то. Влага је већ ушла у зидове.

-          Нека је. Боље 30цм, него 1,5м. – скупљала је воду свесна да је узалуд.

Дошли су рођаци и пријатељи да помогну.

Могла је мало да одмори.

 Набавили су пумпу.

Али сва вода коју су избацивали из сутерена у двориште, кроз земљу је опет налазила пут и враћала им се. У дворишту је било језеро. У себи је враћала слику летње идиле у дворишту. Сад је била бесна на природу. Није била тако добар пријатељ како је мислила.  Није била тако поуздана. Измакла јој је тло под ногама. Да ли ће ово поплављено двориште икад више да јој буде оаза спокоја и радости? Из размишљања је прену глас мужа:

-          Пусти, видиш да је узалуд.

-          Није узалуд. Бар ниво воде држимо на истој висини.

Радили су у тишини цео дан, и пола ноћи. Купили воду у буре, па пумпом избацивали у поплављено двориште. Воде је било све више, па су је сад црпли пумпом. Само да се не поквати пумпа, да не прегори. А онда траг наде: киша је почела да јењава. Можда ће престати? Смењивали су се. Изгледало је узалудно, али бар су имали заблуду. Чинило се да се ниво воде смањује. Или је то била само њена јака жеља? Киша је коначно престала. Била је ноћ и није се видело да ли се небо разведрава или поново прети.

 Опет су воду скупљали у бурад. Сваки мишић и болесне кости су је болели, али није смела да стане. Замарала је тело да не размишља.

Око 3  је опет проговорила, као да је она најјача: „Идите да се одморите, ја ћу да дежурам“.

Седела је на спрату, а немир се ширио њеном утробом. Није смела да заспи. Ко зна какво стање ће затећи кад се пробуди?  Опет је сишла у сутерен да погледа, и опет сама узела да скупља воду. Касније је дошао муж да је замени. Ни он нје могао да спава.  Пред зору ниво воде је почео видно да се спушта. До јутра се стабилизовао и подземна вода није више нигде продирала. Негде су пробили бедем и потопили нова поља.

Слике на ТВ-у су нон стоп приказивале поплављену земље, потопљене куће, уништена поља, покидана брда. Има ли нешто да је остало недирнуто?  Или ће враг однети ову малу земљу и оно што је од ње остало. Шта је још остало да је задеси?

Ипак нашла је и оно што јој је било потребно: слике са телевизије које храбре. Људи су били сложни, људи су радили, људи су помагали једни другима.

Недуго после тог одушевљења, није прошло ни 15 дана, брже него што је очекивала, стварност се опет вратила: кафићи су и даље били пуни, а млади су пијуцкали кока колу и држали мобилне, куцкајући бесмислене поруке. Чак ни на фб више нико није избацивао слике које подсећају на поплаву. Поплављени су остављени себи и држави. А држава чији грађани не маре једни за друге, не може много да уради. Дакле, сами.

Опет је била бесна, разочарана, љута: на послу колега је и даље играо игрице и кукао на малу плату

-          Ја сам послао 6 порука за поплављене. Од мене је доста. Треба да штедим да идем на море. Нек и други дају толико. – рекао је други, млади колега.

-          Ко зна куда ће да заврше све те паре које су нам стигле? Сад ће они поплављени да се обогате? – рекао је трговац у продавници књига и није откуцао рачун. Била је бесна на себе што се није снашла и није затражила рачун.  Тек месец дана касније кад је купила другу књигу, смогла је дрскост да заштити своју државу и затражила му рачун.

На људе странце је навикла. Сад јој је и природа била туђа и сурова. У трену све може да нестане.  А шта онда, како, куда?

Она није Диоген да пије воду из шаке.  Опет је гледала ствари око себе: Дивне шарене шоље, тањире, па јакне за лепо, кишовито, зимско време, или елегантни капут за свечане прилике; па исто толико ципела; прекриваче у боји намештаја и зидова собе. Ништа од тога не би могла да понесе.  Ништа од тога није било важно.

Последње вести које је чула биле су: „прете нове поплаве, 130 села одсечено од света због огромне количине снега која се не памти, због сметова, завејаних путева; немогуће је доставити им храну, воду и лекове; прорадила нова клизишта... Ноћас око 4: 20 осетио се земљотрес. 1 000 кућа оштећено.“..

Скупила се у се, да се сакрије, смањила се избезумљена од страха Може ли човек бити срећан? Шта је срећа?

„Ако си здрав, али увек има оних око тебе који то нису. Бити срећан на послу, али много је оних који немају посао. Имати кућу, али много је оних који су ове године остали без кућа било због поплава или клизишта. Уживати у ситницама, али много је оних у окружењу који стално жале за нечим великим, крупним“.....

Што је више размишљала, све мање је знала... Можда је грешка у превише размишљала. Обећала је себи да ће престати да слуша вести. Наставиће да шаље СМС поруке поплављенима, бар 3 сваког месеца. Бар то мало може, да сачува самопоштовање.

Требало је брзо нечим да умири ум, стиша страх и кошмар у глави.. требало је себе  га завара, да побегне.

Пришла је компјутеру и укључила фб. Гледала је у екран: сви су се утркивали у броју пријатеља. Сваког трена избацивали су слике из живота. Да се похвале другима, да их други виде, да с њима прокоментаришу своја осећања. Али толики пријатељ преокупирани бележењем својих тренутака нису имали времена да гледају туђе тренутке а камо ли буду пријатељи.. После 5-6 лајкова, после 3мин, одушевљење је прелазило у разочарење. Све је врло брзо застаревало, затрпавано и прелазило у заборав. 

наставак следиi ....... 

Шта би понела да је морала да бежи (1.део приче Странац и драги гост)

pitija | 05 Avgust, 2015 21:53

Душица је волела да сама шета по дворишту. Уредила га је баш по свом укусу. Гледала је око себе и није знала где јој је лепше. И кућу је уредила како је волела. Њена кућа је била њена душа. Било је ту пуно боја и ствари од меких и природних материјала, па породичне фотографије, омиљене књиге, јастучићи, собно цвеће и  успомене са путовања,.... Многобројне ситнице „које живот значе“.

Док је шетала спокојна и гледала све те ствари око себе, у себи је захваљивала на свему што има и што јој није одузето.

А није била захвална и спокојна одувек. Време и живот су је брусили, калили, кидали па састављали, сваки пут јој мењајући и лице и душу.

***

Још памти онај, нада се последњи рат. Није то било тако давно да би заборавила. Памти га да би умела да живи. Није био у њеној садашњој држави, али је убио њену бившу државу. Ништа није доживела, али је све осетила. Kaд је завршила факултет, завршила се и њена  држава на коју је била тако поносна..  Кад се срушило све шта је волела, кад  су републике почеле да се одвајају, напукло јој је  срце. На срећу осим срца, успомена и поноса, рат јој никог живог није одузео. Могла је да остане ни на чијој страни. А знала је да би и она морала да бира страну, да су је приморали. Страну да мрзи неког. Зато је имала разумевање за све које су приморали да бирају страну. А опет тешко је и бити између, тад не ваљаш никоме..

Шта би она понела да је морала да бежи? Која је то најдрагоценија или најважнија ствар коју човек треба да понесе? И где би бежала?

У њен град данима су долазиле војске паћеника.

Прво су стигле избеглице. Људи отупели од бола и неправде. Сећа се масовног збега када им је носила кафу: неки су узимали равнодушно, неки одбијали. На инсистирање да узму само би питали:

-          Колико кошта?

-          Шта? – питала би збуњено.

-          Кафа.

-          ????!!!! -  није јој било јасно.

-          Нама су и воду путем наплаћивали – и даље је равнодушно одговарао човек испред трактора на коме је испод најлона вирио улубљени шпорет, лавор и  мноштво разбацаних крпа и дроњака..

А неки суграђани су негодовали:

-          Шта ће нам оволике избеглице? Заузеће нам сва радна места. Где ћемо нашу децу да запослимо? Исцрпеће нас материјално. Ни за нас нема довољно.

Стидела се туђег греха и себичности. Била је љута.

Следећи пут су дошли нови паћеници, само са новом етикетом : расељена лица..

-          Шта им фали? Пуни су пара. За добре паре и ја бих све ово продао и отишао негде далеко. – говорили би људи из њене близине.

Колико је то „пуни пара“?Са колико су то пара дошли прогнани? За колико би продала своју кућу да мора? Колико коштају успомене? За колико би се исплатило да прода улицу са добрим комшијама,  брдо са најлепшим погледом на родни град?

-          Због вас су нас бомбардовали! – дочекали су их прекором..

-  Због вас су нас протерали – ни ови нису остајали дужни, тек да сачувају самопоштовање.

 Жртва је жртви солила ране. Џелата нису ни спомињали, да ли зато што је био далеко, или да га не наљуте..... Слушала их је пуна чемера. Нису ти људи одувек били такви. Нису постали вукови једни другима сами по себи. Велики је јад и невоља прешао преко њихових леђа и душе.  Страх их је гонио на пуко преживљавање.

Душица је волела свој мали град. И никад није пожелела да оде негде. Како би понела очев гроб и оне роде што годинама долазе на димњак школе преко пута њене куће? Како би понела мирис багрема и јасмина из улице и парк липа.....и да ли би тамо могла да поведе и свог пса, и симпатичну бакицу са пијаце и љубазну касирку супермаркета?

Било је исувише болно бити им близу. Гледала их је и слушати свакодневно и сваки пут попримала део њих. Приметила је да је и сама постала некако другачија. .... озбиљна, празна, нерасположена, депресивна. Био је то неко други, њој непознат. Била је сама себи странац.

наставиће се ....ако неког занима 

Везе и везице - ТАТИНИ

pitija | 26 Jun, 2015 20:07

 Од септембра до јуна, дан за даном,  школска година се полако котрља све док се не докотрља до свог завршетка.

У мају, не цветају само  руже, него све више везе и везице. По потреби пуни процват доживе у августу;  понеке се одрже и до септембра.

Наши драги наследници здрави, набилдани, ко од брега одваљени, који „волу реп могу да ишчупају“, који све знају и од сваког су паметнији, зато ваљда целе године ништа и не раде, или наше слатке наследнице којима је главна преокупација наћи фрајера за забаву или удају, које своје време проводе у неуморном шминкању и куцкању порукица – врло су успешни у ређање јединица..  У мају се они који су до јуче губили дане у доколици, такмичењу у испијању пива, клађењу и коцкању, игрицама, ноћним изласцима и дневном спавању сете да би можда могли да понављају, или их избаце из школе.

И исправно схвате да ништа не знају и да не могу ништа да науче за тако кратко време, па тако не могу ни оцене легално да поправе. Стари природни закон да свако добија оно што заслужи, за њих не важи и никако не желе да га прихвате. А и зашто би кад имају тате.

И сад почиње онај „најинтересантнији“ део – ученици исказују још један од својих многобројних талената, преподобе се у слатку децу какви су били пре само десетак година и почну да обрађују родитеља: онај професор ми оставио јединицу, а није ме ни питао, онај ме мрзи и слично. У суштини, они скоро да су рекли истину, само су је мало преобликовали. Професор их највероватније  није питао јер већи део времена нису ни били на часу, а део да их неко мрзи значи да их тај добро познаје, па више не пада на њихове лепе приче, изговоре и молбе.

На срећу све то још увек пролази код родитеља – јадно моје дете- немој да ми га неко дира и секира, па пошто су деца наше највеће благо, родитељ жури да учини све за своје мезимце. Траже се бројеви телефона пријатеља, познаника који знају неког ко зна опет неког другог ко познаје оног првог у школи, да се пријатељски „поправи“ оцена, да нам се дете не брине, већ да мирно може да оде на море. Зар се није довољно мучило целе школске године, таман посла да и преко лета учи, а и ове наше школе ужас божији, толико траже од деце ( стварно чудно како у таквим школама уопште има одличних – мора да тој деци нешто фали ).

И пошто је ово мала  земља, а градови још мањи, свако има неког познатог, било по пословној, родбинској или политичкој линији. У пословним круговима све лепо функционише по принципу незамерања, услуга и интереса, па треће лице за неко седамнаесто лице окрене телефон директора школе и – оцена се зачас поправи. Јесте да се неретко испостави да ученик „љуби га тата“ нема само једну јединицу него 4 – 5 – 6. Изгледа само њега „мрзи“ цела школа. Али кад се поправи једна јединица ту може и свих пет- шест.

А како се осећа професор који мора да да двојку ученику који целе године ништа није радио, није ишао у школу а уз то је и дрзак, некултуран и насилан, кога брига. То само он зна и све многобројни професори који се налазе у тој ситуацији..      

А где су ти родитељи били целе године?

Имали су важна посла и заборавили  да имају децу. Целе године они нису ни знали ни у коју школу и разред иде њихов наследник. Име професора тек никоме није важно.

Сад се моћ, углед и љубав родитеља огледа се у броју поправљених јединица. Наследници сад поносно корачају шепурећи се и причајући: „тата ми поправио оцене“. А како они себе гледају, тако их гледају и други. Друга деца их гледају са уважавањем, дивљењем и љубомором.

-      Како сaмо ви немате везу? Ните ваљда најгори? – питао је један синчић своје родитеље.

Веза везу стиже, па после веза за оцене иду везе за упис у жељену школу, факултет! И тако они опет заузму место које им по тати припада и буду онде где је тата заслужио..

Можда би „брижни“ родитељи могли одмах чим се дете роди уз кућу и кола, да му купе диплому, да се дете не мучи по школама и приватним факултетима.

Решење овог проблема немају ни много паметнији од мене. А можда ово и није проблем..  Ето  и  Платон већ два века виче: „ако обућар лоше ради свој посао, Атињани ће ићи боси, а ако учитељи лоше раде свој посао, Атина ће пропасти,“ а Атина још није пропала.

Изгледа да ни нама није стало ни до  деце, ни до државе. А и што би бринули за државу, кад Атина већ неколико пута пропада и преживљава своје пропадање? Ево и сада ће.

А није да не бринемо за децу; наша деца су сасвим лепо обувена, а професори су боси.

Наравно нису ни професори недужни, само зато што су  боси. Неки не ризикују да их ученик повреди, родитељи попсују, директор позове на разговор у четири ока ( и одржи предавање да кад би понављали сви који треба да понављају, онда би могли школу да преполове и пола наставног кадра оде за Завод за запосљавање), него одмах дају двојку. Има неких паметних који ништа не поклањају, него цену двојке одмах на почетку године крупно напишу на табли.

Тако долазимо до оног питања ко је старији „кокошка или јаје“, ко је одговоран: ученици или професори.?

Па тек професори у улози родитеља? То је посебна прича.

Него, ја више од критике,  волим да похвалим оне ученике који сами завршавају школе и оне професоре који су јачи од ученика, родитеља и директора, иако знају колико то може да их „кошта“. Они  су светло на крају тунела. Има их, на срећу, ја познајем неке од њих и гласам за њих! Живели нам!

MИ ПРВАЦИ СВЕТА У ФУДБАЛУ

pitija | 22 Jun, 2015 19:18

Многе ствари волимо или не волимо због некога и нечега. Волим спорт, али већ дуго ми фудбал није важан; због свега што не знам и не желим да знам о њему.

И тако је било све до тренутка док нисам на месту где радим, у средњошколском дому,  приметила неке дечаке заљубљене у ту лепу игру. Сваке године долазе из разних крајева и има их све више. Виђам их како са ранчевима на леђима  по киши, снегу, сунцу иду заједно на тренинг ....  у сусрет својим сновима.  И све су ми дражи. Дражи због вере коју имају, због осмеха којим подносе болове од повреда, због модрица, посекотина,  подеротина, због спремности да „кроз трње дођу до своје звезде“.  Дражи зато што су сањари и радилице, у исто време.

И можда више него ја на њих, утичу они на мене. Прошле зиме звали су ме да им судим на турниру. Због поверења које су ми указали, умало се нисам смрзла. Али нисам смела да их разочарам.

За ово Светско првенство нисам ни знала.  Није било еуфорије, коментара, занесености.  А онда сам тог јутра случајно укључила ТВ- и чула да играмо  финале. Тренутак је био довољан да схватим:

-          Хеј па ми можемо бити ПРВАЦИ СВЕТА?

-          Ех, ми? У фудбалу? Против Бразила?

Бразил?  Кажеш БРАЗИЛ  а мислиш на најбољи фудбал.

-          Хеј, па ово је финале! Зашто да не!  Па имамо исти број играча, играмо по истим  правилима, нема „јачи тлачи“ – овде смо равноправни.

 Нисам баш „видовита Зорка“, и нисам ни сама веровала у то чудо о ком сам причала, зато нисам убеђивала  много друге, само ..... помислила сам, како би нам то пријало, како би било лепо, како би нам добродошло.. И одједном ...... фудбал ми је  постао јако важан.

 Како би нам победа био леп поклон , мислила сам, а плашила се и окретала главу да не гледам.  Ипак смогла сам храброст да гледам довољно да видим да умеју да шутирају на гол, јер како другачије победити , видела сам да имамо супер голмана, јер како другачије сачувати победу,  видела сам да играју тимски, јер фудбал и јесте тимска игра, видела сам играју изразито фер и спортски, што ја највише ценим. Не волим оне којима циљ оправдава средство, који  траже изговоре, који псују кад не успеју, који лажно падају... Видела сам све то и у једном тренутку опет се понадала  : „Хеј па ми имамо све што је потребно да победимо“.   То чудо, та победа не би била само лепа, већ и могућа. Баш тада, при тој помисли десио се  победнички  гол.

-          Тооооооо – скакала сам као кад гледам  Ђоковићеве победе.  – Ми смо прваци света – викала сам са кнедлом у грлу, а сузе сам пустила да слободно иду. Радовала сам се као неко ко због своје земље дуго то није могао.  И није то само фудбал, много је више. 

Има у њиховој победи пуно симболике и поруке, као у успеху Ђоковића, који је почео да тренира бели спорт, племићки, аристократски спорт у време кад је његова земља била најсиромашнија  и најнесрећнија.

 Сада није стоти, није десети, него први.

Има симболике у победама наших ватерполиста, јер потичу из земље чији су преци у првом светском рату највише страдали управо зато што нису знали да пливају, Потичу из земље која до пре неколико година није имала ни 2 затворена базена.

 Видим поруку док гледам нашу децу како играју и певају, занемела пред њиховим талентом, има у победама наших ученика на светским такмичењима у математици, физици, информатици....

Дужни смо да коначно прогледамо, да видимо ту симболику и поруку, дужни да откријемо тај погрешан корак и заувек га избришемо из свог кода..

Знам да своје послове морам сама да завршим, знам да ми због тога плата неће бити већа, ни струја јефтинија, али бар цео један дан ћу имати осмех на лицу и бар један дан нико неће смети да критикује моју Србију. Један дан бићу поносна због своје заставе, због своје Србије, због младића који су после ко зна колико времена ГЛАСНО певали „ја те волим Србијо“.  Један дан мислићу само о лепом!

Волим да будем поносна, недостаје ми тај титрај у срцу и искра у оку. Навикли ме на то још у младости.

Поносна, гледала сам те младиће, сада светске прваке, а мислила на њихове вршњаке . Мислила  сам како је  то  добро због дечака које познајем, због Панића, Симона, Лапића, Најдановића, Максе, Филипа, Глигоријевића, Софронијевића....... зато што и они верују, што својом наивном снагом пркосе свима који одавно ни у шта не верују и који су се одавно предали  па покушавају и њих да заразе својом малодушношћу...

 Пре пола године одушевили су ме и пожелела сам им да једног дана и њих чекамо на БАЛКОНУ.  Балкон, тај симбол снажне и невине љубави Ромеа и Јулије, постао је и нама најлепши симбол  љубави, вере у лепо, у успех и боље сутра. Од скоро ту сачекујемо наше најуспешније спортисте.  Реално,  због свега као да нико није веровао да ТУ може икад да види фудбалере.  А вечерас их баш ту чекамо.

Ето чуда се дешавају, кад се најмање надаш.  Само мораш да верујеш, да сањаш и радиш, радиш и кад мислиш да у теби нема више ни трунке снаге.

Због остварења овог сна, сада су и осталим дечацима снови ближи. Можда и мало другачији. Сада могу својим сновима да додају и  сан да играју у репрезентацији  своје земље, а не само да из ње оду. А ако оду да тамо учине највише што могу за њу, и да се једног дана врате.

Тамо могу бити богатији и опуштенији, али само овде могу оволико и овако да буду срећни, поносни и ...... вољени. 

"Odelo ne čini čoveka ?"

pitija | 19 Jun, 2015 16:07

Да соба треба да буде сређена, то се ваљда подразумева. Како се сређује соба, да је то проста ствар, то сви знају. Тј.сви мислимо, да сви знају.  Али највише проблема нам изазивају управо те просте ствари. Управо због тих простих ствари, најчешће се током године свађамо са неким ученицима, буде ту повуци потегни, хоће, неће и све у круг. Због тих простих, подразумевајућих ствари често нам промакну неке друге, занимљивије и важније ствари.

А онда дође матура и све је некако лепше и другачије.  Онда ти ученици обуку нова, свечана, скупа, лепа одела и изгледају као неки други људи: лепши, а самим тим зрелији, одговорнији, савеснији. И она изрека  да „одело не чини човека“ , што ти се однекуд јави, некако се чини  да није тачна.

Тако ја и ове године испратим своје матуранте на матуру,  срећна због њихове младости и жеља за будућност.  А матура дође увек у незгодно време, кад и обавезе око раздужења и сто других ситница. Али, помислим,  нећу ваљда да им кварим расположење глупим питањима : кад ће да се раздуже. To ме подсети на разговор са једним учеником који се раније раздужио, и  отишао из Дома.

-         -   Нећете ваљда, САД да ме давите за кључић,.. . – рекао ми је тада, а пошто ја не бих да давим, он остаде дужан кључића од ормарића.. ,.... (Касније сам видела и његову  слику са матуре, и он је био много леп. Иначе је много  паметан, будући архитекта.....  а зна и своја права.. зна да нећемо да га тужимо због једног кључића који није ни користио... пошто га је одавно изгубио).

Тако ја само махнух мојим матурантима и пожелех да се лепо проведу. Раздужиће се кад стигну; кад се врате са матуре и лепо одморе.

А све су то добри момци, све прави „момци који обећавају“.  Ма стварно. На пример Александар и Стефан: код њих никад нема проблема. Дан пре него су пошли нарепубличку домијаду, они  обећају  да  ће да среде собу, а ујутру се успавају  и не стигну ни кревет  да наместе.  При повратку са домијаде, сачекају их мајке и одвезу кући. Ни не уђу у дом. 

Добро, размишљам, стварно имају пуно обавеза: матурски испити, па припрема за пријемни. Зато их само уредно   одјавим и останем стрпљиво да чекам да испуне преостале обавезе у Дому. При том уграбим тренутак, кад је мајстор био добре воље, па га замолим да поправи 3 столице (за чију неисправност наравно нису моји матуранти ништа одговорни).

После неколико дана ето неких од њих::

-         -   Професорка, можемо ли ми да будемо још неки дан у Дому, док полажемо матурски испит? – питају .

-          -  Наравно. Дан, два никад нисмо правили питање. Па ово је била до јуче  ваша кућа.  – а онда их скромно подсетиш: -  Таман и да се раздужите.

-          -  Наравно.

-          -  А знате, да и собу треба да средите?

-          -  Знамо..... Средићемо је, ништа не брините.

Куд два дана, ту лако прође и пет.   На растанку их испратим до улаза, лепо се поздравимо и пожелимо једни другима срећу у даљем животу. Онда са сетом  седнем поносна на себе и те младиће што је све  тако лепо прошло и што смо заједнички посао одрастања успешно завршили ...  и тек реда ради одем до собе, да проверим, да ли је закључана.

  А оно, изненађењима, никад краја.

Соба пуна разбацаних, заборављених ствари, поцепаних књига, мрвица и парчића буџавог хлаба,, празне и буђаве кутије, пуне корпе – под умазан. Испратим их као одрасле, зреле људе, а иза њих остане прљава соба. 

-        -  Није ми што је соба прљава, него што сам им веровала.  Зар је то грешка? – питам се разочарано.

-         -  Професорка, нисте Ви ништа погрешили – каже ми једна  ученица. 

Колегиница Јелена се смешка и врти главом:

-          -  Мало си била наивна. – каже.

-          -  Јесам, признајем.  Како иде она дефиниција: лудост (глупост)  је радити увек исто, а очекивати други резултат.  Како сам могла да им верујем кад су и раније избегавали ту обавезу и пребацивали један на другога? Кад им је раније сређивање собе било слаба страна, зашто би се сад нешто променило? Зато што сам их замолила? Па и раније сам. Зато што су обећали? Па и раније су. Зато што су одрасли, зрелији? ..... Зато Јело, сутра ја идем у 205 са метлом и крпом да чистим, а ти ћеш да ме сликаш и то окачиш на фб. Да ми се сви смеју.

-          -  Добро колегинице, немој да претерујеш. - забавља се моја колегиница.

-          -  Зашто?  Нека, нек виде сви. Нек буде поука да кад се једном „извучемо“ и избегнемо обавезу, онда нужно наместимо неког другог. У овом случају - мене. И нека, треба ми тако. Моја је грешка.

Не желим ја да кажем да су они лоши. Исти су као већина.... само... ја бих да буду мало бољи....... И да буде јасно, могу да избегну личну одговорност и  да се оправдају разним објективним околностима, али  то не мења ствар -  резултат је исти: прљава соба.

А ја? Ни ја не бежим  од своје одговорности.  Ето нисам их научила ту просту, подразумевајућу, елементарну ствар, што се још у вртићу учи. И зато што ме је у тим тренуцима било срамота да сумњам у њих, да  проверавам неког мени тако драгог и блиског, сад  ме није срамота да чистим собу.  Е мој Сократе, схватила сам да не знам да ништа није просто и да се ништа не подразумева.

Зато за преостале нераздужене ученике, да се не бих изненадила, на време предузех неопходне мере опреза : узех крпу и четку и одох заједно  с њима да чистим собу. (Александра и Стефана су наравно мајке и раздужиле, а не би било лепо да од мајки тражимо да рибају собу) . А кад дођу нови ученици, прво иде провера лекција из вртића.

А што се тиче оне изреке с почетка,  изгледа да је ипак тачна. 

П.С. Ако се питате зашто ми још нисте видели слику на фб, то је зато што су у међувремену у Дом дошли гости, па су те собе очистиле теткице. Зато и њима и мајстору дугујем кафу.

Зашто је од „колевке па до гроба најлепше ђачко доба“

pitija | 05 Jun, 2015 08:40

Можда зато што у школу можеш да идеш кад хоћеш,

да закасниш или одеш раније са наставе,

да побегнеш,

и да ти  мама опет  све оправда.

 

Можда зато што су сви другови увек уз тебе.

И мислиш да су на добитку  кад „ губиш“ (часове).

 

Можеш задати задатак да препишеш,

Или да ти га други уради,

да спремиш „пушкице“,

а да професор „ништа не види“

и да те чак и награди незаслуженом оценом.

 

Можеш да се извиниш што ниси спреман за тај дан,

да идеш на додатне, приватне часове,

да замолиш професора да ти поправи оцену,

или се посвађаш с њим,

па се поуздаш у наставничко веће,

или у тату.

 

Можеш да промениш професора,

Па чак и школу.

Можеш да радиш шта хоћеш,

 или ништа да не радиш,

 заштићен си „као бели медвед“.

 

И  мислиш да ће тако увек бити.....

А неће.

Ништа од тога не можеш да радиш у даљем животу.

Живи били, па видели.

СТРПЉЕЊЕ

pitija | 15 Mart, 2015 23:15

 

Веза са интернетом се стално прекидала. Таман кад је откуцала неколико речи и хтела да пошаље мејл, интернет се прекинуо. Покушавала је већ неколико пута да успостави везу, али све јој се некако чинило споро, споро. Почела је да се нервира, иако се већ дуго  трудила да негује стрпљење.  Шта може да ради док се веза поново не успостави? – питала се. Куда толико жури и како уопште користи све, захваљујући технологији,  добијено време?.. па да, ФБ, гледање ТВ... Није желела да њен живот буде гледање у туђе двориште, гледање како други живе док њој време као да измиче неприметно у седењу.

Уживај у овом тренутку – терала је себе, не кријући подсмех. Шта има везе што је то тренутак чекања да проради интернет? Није битан тренутак; битно је како га живимо. Ух, колико је ствари променила код себе, а колико је још требало да мења...да би јој живот био „удобан“, како је волела да каже, да би јој било пријатно у својој кожи, пријатно са собом и људима око себе.

Ха, сад нико не може да сачека који минут, односно неки секунд,  да се пошаље порука, а некада је било нормално да прође три дана док писмо стигне где треба и још три дана да стигне одговор, под условом да та особа одмах одговори. Све је било много дуже, ако би између био викенд, кад поште не раде, или ако би писма путовала бродом на други крај света.

Ех, тада су људи били стрпљиви.  Наравно, не баш увек и не баш за све – у трену  јој сећање испуни лик једне драге особе и догађаја из прошлости:

***

Неда је имала све што је било потребно за срећу. Штавише, она је и била срећна: живела је свој живот, сваки тренутак пуним плућима. Имала је посао који је волела, стан који је уредила по свом укусу и .... њега.

Њена лепота огледала се у њеном ставу, у оптимизму и ведрини. Ишла је широко и меко, као да је цео свет њен, а због нечег враголастог и несташног, само њој својственог, била је омиљена у друштву.

Зато није било ништа чудно што је Стеван био луд за њом; већ неколико година; од почетка факултета. Волео ју је степен више, до обожавања.

Његов посао захтевао је честа путовања и одвојеност. Стеван је сваки пут тихо патио, а Неди као да је раздвојеност пријала. Могла је да ужива у самоћи и да се посвети послу. Још због нечег јој одвојеност није падала тешко: бескрајно се радовала његовим писмима. Умео је тако да је радује, да јој је осмех трајао  дуго, дуго  после читања писма.

Овога пута ишао је на мало дужи пут.

-          Пођи са мном бар овога пута. Твоји у фирми ће разумети. Сигуран сам да ће ти дати одсуство. Париз је диван град. Колико њих би било пресрећно за само један дан, а ми можемо обићи целу Француску. Зашто си таква?

-          Не могу напустити сад посао. Имам неке важне обавезе. Ма мени је лепо и овде. Француску ћу видети твојим очима и речима – била је одлучна. Излуђивала га је због тога, али као и увек пред њом је био немоћан.

-          Обећај ми бар нешто: размисли о мом предлогу: буди моја мала, слатка, дебела госпођа.

-          Ооо.....а шта ако те смота нека мала, слатка, мршава Францускња? А ако пристанем.... колико килограма треба да додам?- сад је почела да се забавља постављајући му питања:- Знаш шта, иди ти, а ја ћу све да учиним по питању линије. Ево још данас ћу да поједем једну од 30 чоколада; дан без тебе, чоколада са мном. А што се тиче госпође.... ха, ха, видећемо, видећемо ....кад се вратиш.

Отишао је возом, а она је још дуго стајала на перону. Ослушкивала је срце и свиђало јој се оно што је чула: била је спокојна као и много пута пре, срећна што могу да верују једно другом и што се тако добро познају. С тим осећањем и задовољним изразом на лицу  кренула је код пријатељице. Безбрижно чаврљање уз кафицу сад јој је било баш потребно.

-          Е, тврдоглава моја - рекла јој је пријатељица, чим ју је угледала. – значи, пустила си га да оде сам. Бићете раздвојени тако дуго.

-          Кад неко има шта да ради, кад има такву пријатељицу, онда то брзо прође.

-          Да, ти овде имаш пријатељицу, а он? Јеси, ли можда помислила шта може да уради мушкарац кад се осети усамљен?

-          Ако зрео мушкарац не може да одоли искушењима, онда не заслужује да га волим.

-          У реду, само ти причај. Он заслужује итекако да га волиш, али ако га случајно изгубиш, бићеш сама крива. Биће то због твоје тврдоглавости. Питаћу те тада, шта ћеш да радиш и да ли ћеш бити исто овако самоуверена – критиковала ју је пријатељица.

-          О томе нећу сада да размишљам. Него, шта је са том кафом? – био је то крај разговора на ту тему.

После три дана, јавио јој се телефоном; исти топао глас, исте нежне речи. Тако су се договорили; Неда је на крају разговора само додала:

-          Не заборави да пишеш. Недостају ми марке из Француске.

-          Зар само због маркица волиш моја писма? – дирао ју је Стеван.

-          А због чега би другог? – шалила се Неда. Волела је та њихова стална, неисцрпна задиркивања.

И писма су редовно стизала, а дани су пролазили.

Остало је још неколико дана до Стевановог повратка. Чежња је већ испунила сваку пору њеног тела. Горела је пуним жаром и једва чекала оног јединог који је могао ту чежњу да гаси бескрајно дуго и нежно, уједно дивље и страсно.

Нестрпљиво је откључавала врата једном руком, а другом стезала управо пристигло писмо. Цепала је омот, док ју је талас топлоте преплавио, кад је по ко зна кој пут угледала познати рукопис.

Колико је била срећна, а срећан човек је добар и несебичан, па је и Неда пожелела да и многи други осете овакву срећу због овог малог папира; папира који је носио мисли и осећања једне особе другој, папира који су додиривале руке стотине непознатих људи с истим циљем: да га пренесу, сачувају као завет и донесу на одредиште.

Окренула је последњу страницу писма и погледала крај. То је била њена слабост. Била је исувише нестрпљива да би читала редом. Крај је увек био најтоплији, најнежнији, најлепши, нај, нај, а Неди је управо то било најпотребније.

Читала је: „ извини што ти ово приређујем, али једноставно..... догађа се па се ето и нама догодило.  Ни сам не знам како. Ова даљина, време .... она је потпуно другачија од тебе. Вероватно ме то и привукло. Немам више снаге за ово одуговлачење, натезање с тобом. Жао ми је што ти наносим бол, нисам желео....све ове године с тобом ипак су биле лепе, а сад је време да свако крене својим путем. Остајем у Француској, радићу у нашем представништву овде....“

Више није могла да чита. Слова су се губила у сузама. У грудима је нешто стегло, претећи да је угуши. Ништа јој није било јасно. Ништа није наговештавало овакав крај. Све је било у реду... или је она била спепа, или јој је ово казна за ..... није знала за шта. Немогуће...за само неколико дана је требало да се врати... а сада? Није могла више да мисли, да дише...могла је само да плаче. И плакала је, а све око ње се рушило.

Испустила је писмо, па га поново узела, па га опет бацила и неколико пута тако. Колико је времена прошло? Има ли смисла читати цело писмо? Изгубила га је. Дуго је била неодлучна, дуго се играла, сама је крива, па нек је онда боли. Прочитаће све, да себе казни.

„Драга моја“ – писало је на почетку – „ако у овом тренутку плачеш, значи да ме волиш и више него што си хтела да признаш себи. То ми прија, али брзо обриши сузе. Немој да ми патиш превише. Ово је само лоша шала, на коју си ме ти присилила, да бих ти нешто разјаснио. Све је исто. Волим те лудо, лудо и једва чекам да те видим и загрлим. Мислим да си увидела да је погрешно стављати ствари наглавачке, да је погрешно и незрело читати писмо од краја, да је непотребно мучити човека који те воли и кога ти волиш. Надам се да због овога ниси исувише љута на мене и да ти је ово помогло да ускоро кажеш да.“

Није била љута. Можда мало, али то није било довољно да поквари изненадну поновну срећу. Како је он добро познаје! Како је сада другачије размишљала!

***

Када га је коначно сачекала на станици, појурила му је у сусрет као без главе и не стидећи се и не обазирући се на људе око себе викала:

„ДА,ДА,ДА“

****

Ха, ево коначно опет има интернет. Колико је прошло, док је чекала? Ни три минута, а чинило се као тридесет година. Да, да, да, време брзо пролази, оном ко уме да чека!

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb