Gušt i dert

Subota. Pijačan dan. Na ulici gužva, nema se gde proći. 
U jednom trenutku začu se škripa kočnica.
Žena za volanom u poslednjem trenu uspela je da zakoči i tako ne udari čoveka koji je dijagonalno prelazio preko ulice, nedaleko od pešačkog. Sočno ga opsova, a onda nastavi da vozi.. U istom trenu začu se i psovka čoveka koji je sa dečakom išao trotoarom. 

- Volina.

Ma važno da se sve dobro završilo, pomislih. Ne moramo da se psujemo. Možda je čovek bolestan, jer je bez reči nastavlo svojim putem, kao da se to njega ne tiče. Samo zafrljači dogorelu cigaretu preko glava prolaznika.
- Pa šta ako je čovek malo promašio pešački prelaz - čovek sa dečakom i dalje je ljutito komentarisao.- Šta, ako nije prešao gde treba? Zar da ga zgazi? Nema pojma da vozi. Žena za volanom ihhh - konačno shvatih kome su psovke namenjene.
Sva sreća da ja vozim bicikl, pomislih i setih se one Šojićeve rečenice:
- S ovi vandalizmi, u Evropi, nećemo moći! 

Na ulici je bila gužva iako vreme nije bilo prijatno za šetnju. Bilo je toplije nego uobičajeno u to doba godine. Od ranog jutra, do kasnog popodneva biće tako. Ljudi sa cvećem, sa buketima cveća.

Nikad nije volela praznike, običaje  i te gužve. Nije videla svrhu toga. Bila je iznad svega, želela je da se razlikuje, da ima svoja pravila, a ne neka koja je neko drugi davno postavio i čija značenja nije ni znala, niti se trudila da shvati.

            -  I to cveće! Čemu to? – pitala se. Prepune ulice cveća, plastičnog, poljskog, uvelog. Njoj to ne treba niko da donosi.

            -  Ljudi treba svoje drage da posećuju, da vole i poštuju svakog dana, ne samo za taj dan. - govorila je .

            - Nekad bude tako, nekad ne. I ne može se uvek, a i ne treba. Bilo bi previše. Svako ima svoj život, treba da ga posveti i svojim željama, snovima, ljubavima. Kad bi poseban dan bio svakog dana, izgubio bi svoju posebnost i značaj. Sve ima svoje vreme i svoj dan, život je tako uređen, život ima svoje zakone pretočene u običaje.  – odgovarali bi joj. – Svaki običaj ima svoj razlog, svoj uzrok postojanja i posledicu. Bez toga bi se sve rasplinulo i ukrstilo, izmešalo i zaboravilo.

            - Nisam kao drugi – bila je uporna.

Nije verovala da će jednog dana zbog toga da pati..

Gledala je tu reku ljudi, tražeći među njima neko drago, poznato lice. Bezuspešno.

Dugo ih nije bilo, dugo je nisu obilazili. Bila im je u mislima, ali misao je nevidljiva.

Da li su je zaboravili, da li su se odselili daleko negde ili im se nešto desilo? To nije mogla da sazna i svesnost o nemoći je najviše bolela.

Kako bi je sada obradovao i buket najprostijeg plastičnog ili livadskog cveća. Kako se vremenom sve promeni. Kako vremenom sve dobije svrhu i počne da znači - mnogo.

Možda je sama kriva, njena strogost i hladnoća su ih možda plašili..., a možda su nečim sprečeni, tešila se opet. Sve bi pomislila, u sve bi poverovala, samo da umiri strašnu, neutešnu usamljenost. Usamljenost koja mami suze, ali i guši istovremeno, pa nikako da poteku. A one bole najviše. Suve suze.

Koliko bi joj laži kojima je lagala sebe prijale, samo da nije bilo te istine; istine koja kao da joj je prkosila, probija se i nadvisivala sve laži i zablude.

-          Napuštena si i zaboravljena – u lice joj je vrištala istina.

-          Možda će danas ipak doći neko - mora da se nada. Nada poslednja umire. Bez nade sve bi bilo uzaludno i besmisleno, znala je.

***

-          Zašto neko ne počupa korov sa ovog groba? – ču glas jedne žene koja pokaza na mesto gde je odavno položeno njeno telo; pokaza na njen grob.  – Sramota! – žena prođe i stade pored susednog koji je bio uređen i prekriven cvećem. Uvek.

-          Nemoj tako; možda nema nikog, možda su njeni daleko. – odgovori druga spuštajući na grob svoje majke, novi veliki buket cveća i torbu punu voća i kolača.

-          Da... a možda su je zaboravili. Žalosno je to. Kad izgubimo običaje, shvatićemo da smo i sami izgubljeni.

-          Na sreću ona to ne može da vidi. – zaključiše žene i sedoše na klupicu.

Ubrzo dođe još nekoliko ljudi i malena devojčica. Bila je to velika porodica i svi njeni članovi za svaki Dan posvećen mrtvima, dolazili su na grob svoje majke. Rasporedili bi se u krug, rasprostrli platno i onda bi iz korpi iznosili sve sve što su pripremili za taj Dan.

Prve jauke i suze vremenom je zamenila tiha priča, a onda se sve češće čuo i smeh. Smeh zbog malene devojčice koja još nije saznala za tugu i koja je svojom srećom i opčinjenošću životom, tešila, vraćala osmeh i davala smisao svemu.

-          Dođi draga, stavi cveće u vazu. Vidiš baka je bila dobra žena i po njoj si dobila ime.

-           Uzmi ovu jabuku, baka je najviše volela jabuke. A kako je samo dobru pitu od jabuka pravila. Najlepšu.

-          I koliko se samo tebi radovala kad si se rodila. – žene su nastavile da pričaju i tako seju seme sećanja, koje će devojčica ponosno nositi kroz svoj život. Dok ih je slušala, skakutala je okolo i postavljala pitanja bez kraja..

U jednom trenu, odskakuta od groba svoje bake do napuštenog groba pored. Pogleda u korov i poče da ga čupa.  Žene  pogledaše u nju, pa jedna u drugu, a onda priđoše da joj pomognu.

Kad počupaše sav korov, malena donese jedan cvet i položi ga na napušteni grob. U tom trenu nekoliko kapi kiše im kanu na lice. Žene pogledaše u nebo:

-          Otkud kiša?

-          Možda nije kiša. Možda neko gore plače? ... – odgovori devojčica.

Volela je nedelje pre podne na ulici. Nije bilo gužve. Imala je mesta gde da prolazi; mame su imale kuda da voze svoje bebe, jer im automobili nisu zauzeli trotoare. Nedelja na ulici, je podsećala na vreme njene mladosti, kad je bilo manje automobila, pa samim tim i manje buke i zagađenja. Kao da su za vikend svi pobegli iz grada u mesta iz kojih su davno pobegli u grad. Hoće li, mislila je, ljudi naći mesto gde im je najbolje za život, gde im je sve potaman, mesta koja će voleti, gde će biti slobodni i iz kojih neće nikuda žuriti.

I ona je žurila do obližnjeg supermarketa da kupi namirnice za nedeljni ručak. Koliko god stvari kupila, uvek bi joj nešto zafalilo; čak ni spisak koji je nosila sa sobom, nije pomagao; uvek bi nešto ispustila pa bi morala opet u kupovinu.

U supermarketu je bio tek po koji kupac, sigurno sličan njoj, koji je kupovao u poslenjem momentu, ali kako je radila samo jedna kasa, morala je da čeka.

Decu, čim se rode, treba učiti strpljenju koje će im trebati na svakom koraku, pomisli, a onda joj pažnju privuče razgovor kupca ispred sebe i kasirke:

-          Mislite da to vredi za nas? Mislim za nas Srbe. Mi smo najgori narod.

Pri pomenu tih rečenica i kritika automatski se geni predaka u njoj probudiše i ona poče da sluša.

-          Javašluk koji je na svakom koraku kod nas, nigde u svetu nećete naći.

-          Neće kod nas nikad biti reda. Evo jedan moj rođak došao iz inostranstva, pa kaže ovde je opšti haos i ludnica. Bolje mu da ostane tamo da živi.

-          Jeste, tamo se zna šta je šta, šta se sme, šta ne,. Tamo si zaštićen i siguran. Nego, ovo što ste uradili sa svojim parkingom da ne može niko sem kupaca da se parkira, je super. Mora da postoji red.  – govorio je loknasti brka ispred nje. Kako su mu samo lepe lokne; da li su prirodne, zainteresova se. Baš takve bi ona volela. Gledala je u lokne brke ispred sebe, koji je nastavio priču s kasirkom, da požele i ona da ode „tamo.“

Mora da je „tamo“ sve najbolje, kad svi hvale. Možda je „tamo“ ne bi boleli zglobovi; sigurno se „tamo“ sa mužem i decom ne bi svađala, jer se ni bi ni viđali, a ni na poslu je ne bi niko nervirao, jer ne bi imala vremena ni da gleda ko šta radi, a kamo li o tome da priča.

-          Samo, nisu ni stranci mnogo bolji, nego njih „lupe po džepu.“ – nastavi loknasti – Tako se oni vaspitavaju i onda poštuju red i zato im sve organizovano i sve funkcioniše. – važno nastavi da objašnjava loknasti brka.

-          Zašto mora nešto da „lupi“ najrazumnije biće na zemlji, da bi se razumno ponašalo? – nikad joj nije bilo jasno - Po ko zna koji put zapita se, dok je gledala loknastog kako odlazi svojim putem

-          Imate li super karticu? – prenu je kasirka.

-          Ne. Ne želim je.– odgovori i pomisli kako ne želi ništa što je „super, ekstra, ultra, maksi povoljno.“

Sa punom torbom krenu do obližnje pekare da kupi i poslednju namirnicu, kad je iznenadna škripa guma, baš dobro uplaši i prodrma. Okrenu se i ugleda jedna ogromna kola koja su se upravo popela  na trotoar i preprečila ga. Očito je vozač želeo da bude što bližu ulazu u obližnju prodavnicu. Zainteresova je ko je vozač, kako izgleda taj nekulturni vozači i iz koje džungle dolazi kad se penje na trotoar, pored mnoštva slobodnih parking mesta na ulici. Okrete i sačeka da se vrata auta otvore:

-          Nije valjda?  - pomisli.

-          Jeste. -  prepozna ga: iz auta izađe loknasti brka, stanovnik evropske unije, koji se zalaže za red.

-          Da li se tako parkirate i u inostranstvu? – ne izdrža da ga ne upita , mada je znala odgovor. Jedino nije znala da li će i u prodavnici držati čas o kulturi u i redu u inostranstvu, ili će se bar malo zastideti što ga za iste te stvari u rođenoj zemlji baš briga.

- E da mi je malj - požele u trenutku - za ove što misle džepom i koji su naučeni da funkcionišu SAMO kad ih "lupaju".

Mnogo volim ovaj FB. Možeš da budeš u kontaktu sa ljudima koje nisi godinama video, koji su daleko...

Tako sam se ja kao početnik na fb odušavljavala kad mi neko pošalje poruku: Kako si?

Poštujući ljude koji me pitaju,  pitanje sam uvek shvatala ozbiljno i uvek nadugačko i naširoko pisala kako sam.

Na veliko moje iznenađenje dobijem odgovor: „Baš mi je drago da ste dobro. Javiću Vam se uskoro opet.“ ,.

Malo me to rastuživalo što na svekoliko moje pisanje dobijem odgovor od 2 rečenice; pa nisam stigla ni da pitam kako je on/a, ali  s obzirom da sam ubrzo dobijala opet istu poruku od druge osobe, nisam imala puno vremena da budem tužna.

Opet počnem da pišem naširoko i nadugačko kako sam, samo mi nekako malo dosadno da ponovo pišem isto. Taman da pošaljem, a vidim moj fb prijatelj se odjavio.

Možda je imao nešto važno, malo se utešim. Razmišljajući tako „Zašto sam ja ovoliko vremena kuckala odgovor, umalo mi i ručak nije zagoreo,“ setim se da sam umesto kuckanja iste poruke mogla samo da je kopiram i odmah pošaljem. Tako rešim za sledeći put da uradim; jeste da mi kopiranje i slanje istih poruka nije baš onako kulturno i lepo, ali šta da radim kad mi se ništa nije desilo u međuvremenu.

Sledeći put srećna što sam se dobro setila, kopiram poruku, odmah pošaljem, taman da moj FB prijatelj ima više vremena da mi odgovori..., i stvarno ubrzo mi stiže odgovor: ok, poz, čak dobijem i smajlić i ruku sa podignutim palcem.

Kako se samo ljudi raduju kad čuju da sam dobro, pomislim, pa rešim ja da pišem dnevnik kako ne bih propustila ništa od svojih dešavanja. Tako sam mogla svima brzo da pošaljem odgovor; da ih o svemu obavestim i da ih baš obradujem kad to budu pročitali.

Ali, iznenađenjima nikad kraja; ljudi su sve ćešće počeli da mi odgovaraju samo sa „ok“, pa me sve ređe pitali,  i na kraju konačno prestali uopšte i da pitaju.

Ni sad mi nije jasno da li sam ja nešto pogrešila, ili oni; što brate pitaju kad nemaju vremena da saslušaju.

Momo Kapor je davno odgovorio na isto pitanje:„ Imaš li ti pola sata vremena dok ti ispričam kako sam?“.

A kako se sad brzo živi dok tako sedimo pored kompjutera ili gledamo u telefon, reših i ja da se prilagodim vremenu i počnem da pišem „ok“, a našla sam i mnogo lepih stikera i smajlića za uz to.  Mada nekad pomislim, možda nema potrebe jedni druge bilo šta da pitamo, kad će nam uvek  stići odgovor „OK“. Ja sam "OK", ti si "OK", danas smo svi "OK".

Kako smo i šta se stvarno krije iza te čarobne reči, neka svako po svojoj mašti i volji zamišlja ..., ako ima vremena.

После дуго времена, опет је шетала градом. Опуштена, упијала је сваки тренутак свесна свега што је окружује.  Погледом ухвати и препозна познаницу и пошто очито ни једна није журила, застадоше да попричају.  Разменише неколико шала на свој рачун и баш у том трену, док се смејала, неко је дотаче по рамену:

-         Само да Вас поздравим. – пружи јој руку за поздрав -  Драго ми је што Вас видим.

-         Оооо, то си ти. –  у трену, у фином,  лепом младићу препозна бившег ученика – поздравише се као искрени пријатељи – и мени је баш драго што те видим. - најискреније се обрадова.

-         Извините журим – рече младић и брзо отрча даље.

Она му махну док се удаљавао.

Није је питао како је.

Није морала да помисли све што би помислила кад је неко пита „како си“, није морала да се сети да је боле зглобови, да године опасно прете, да је била oзбиљно болесна, уплашена, да је недавно плакала, да се осетила усамљеном, да јој се опет учинило да је оно у што је веровала, била грешка и да се често пита да ли ће имати довољно снаге да остане своја и другачија...

Ни она њега није морала да пита како је; тако није сазнала како му је на факултету, како можда тешко живи, да ли жели да оде из земље, да ли је љут, разочаран, усамљен...

Није сазнала ништа што би умањило пријатност тог тренутка и изненадног сусрета.

Помисли, како су само те речи „желим да те поздравим, јер ми је драго што те видим,“ праве, потребне и довољне, да на површину измаме радост . Само то и ништа више.

Није је питао ништа, само је застао да је поздрави, да се осмехне и тако подсети на безброј лепих тренутака, безбрижних прошлих дана. Кад све прође памтимо само срећне дане.

Отрчао је даље, а она је остала насмејана. Неко је се сетио, неком је драго што је види. Није заборављена.

Срећна, пожеле сву срећу овом драгом младићу.

Снага речи мери се трајањем радости коју донесе, а  радост  овог сусрета трајаће бар још неко време.

Само због тих неколико речи, због искреног осмеха и пријатељског стиска руке, њен дан биће осунчан и када сунце зађе.. 

Volim drvo.

Raste mirno i tiho, lome ga oluje, vetrovi, mraz, sunce ga suši, a ono opet tu gde je ga je neko namerno posadio ili mu vetar seme slučajno doneo i posejao.

Dostojanstveno. 

Neki ga vide i osmehnu mu se zahvalni što je tu, neki ne. Neki ga se sete tek kad ga više nema, neki ni tad.

A ono opet dostojanstveno. Postoji, trpi i ćuti.

I raduje se pticama, veselo širi grane suncu, maše vetru, i voli LJUDE.

Iskreno. Bez njih njegovo postojanje ne bi imalo smisla...

Daje najviše što ima i što može, sve dok se jednog dana ne osuši,  dok ga ne polome ili poseku.

Dok ga ne zaborave i ostave ili i tad iskoriste.

Nestaje mirno i tiho, prirodno i srećno što i svojim odlaskom može da bude od koristi..

Volim drvo, na nekog mi liči....

Ispratili smo kolegu u penziju, nedavno, a kao davno da je bilo. Sve manje ga pominjemo, tek ponekad. Više pričamo o novom kolegi.

A i on, retko dolazi, sigurno se igra sa unucima, šeta, igra šah... brine o zdravlju...

Pomislim, tako će i mene... i svakog kad jednom odemo.

Nismo ga zaboravili ... dobar je kolega bio, ali tako je suđeno: onaj ko ode, ma kakav bio i radio dobro ili loše, deo je prošlosti i zauzima samo trenutak dva sadašnjeg života.

Tako je u redu, tako treba. S nama ili bez nas život stalno i oduvek ide napred.

Fer je život; svakom da šansu i „5min slave.“ Treba samo znati da i kad se smejemo, igramo ili stvaramo radimo to do krajnjih granica svog srca.

Zato, se sad još više i češće smejem, da  onima koji ostaju izmamim osmeh, kad me se sete... ponekad ... a i da ne žalim kad odem.

Volim ove velike porodične praznike.

To je prilika da se VIDIMO, okupimo sa prijateljima, rođacima sa kojima se ne viđamo svakog dana i često ne živimo zajedno . To je prilika i da se izađe u prirodu, prošeta i ISPRIČA do mile volje.

Za te malobrojne, dragocene, retke trenutke, prelaze se kilometri i kilometri razdaljine

Zato je na graničnim prelazima velika gužva, ali svi to strpljivo podnose, jer to dragoceno vreme u druženju sa prijateljima i rođacima zaslužuje i veću žrtvu.

Spremaju se najrazličitija, najbolja jela, sto se najlepše postavi, obuče se najbolje odelo i .......  . Onda se svi brže bolje uhvate mobilnih telefona ( koje ionako nikako niko ne ispušta iz ruke, ni kad meša ručak, pali roštilj itd) i SVE TO LEPO SLIKAJU, pa požure da pokažu ostalim prijateljima koji nisu tu, od kojih su otišli da bi se videli sa ovim važnim i dragim ljudima.

Tek izbacivanjem slika na FB, počinje pravo korišćenje mobilnih telefona: pišu se  važne poruke, kako nam je divno, kako se super provodimo. Još puno važnih stvari poželimo da ispišemo onima od kojih smo otišli da se vidimo sa ovima kojima pošteno ni u oči nismo pogledali, zbog „obaveze“: „sve što nije bilo na FB, kao da se nije ni dogodilo.“

Mada nije samo to dovoljno, treba pogledati i kako se drugi provode, kako su ukrasili svoje trpeze, kako su obučeni i tako.....može i neka igrica da se odigra...... a vreme brzo prođe. Ni ne primeti se kako „sve što je lepo kratko traje“, pa i praznik.  Ono što smo imali da kažemo rođacima sa kojima smo, ispisaćemo nekom drugom prilikom, nekom novom prilikom, naravno preko poruka  kad budemo sa onima kojima sad pišemo poruke...

Kad smo sa prvima pišemo poruke drugima, a kad smo sa drugima, nedostaju nam prvi, pa onda njima pišemo. I tako u krug. Zato valjda i postoje telefoni, da nam niko ne nedostaje.

Uostalom, ovo nije jedini porodični praznik. Biće ih još, sigurno.

Jedino je teško onim malobrojnim izuzecima koji se ne razumeju baš dobro u sve te tehnološke novotarije; oni ne umeju nikom da pošalju sliku i poruku, a nemaju ni s kim da pričaju iz okruženja, zbog već pomenutih razloga.
Dobro, mogli bi oni npr da čitaju knjige ...... ali ko još danas čita knjige? I to moliću lepo još na praznik ......kad svi treba lepo da se družimo..

Imam sreću da do posla prolazim širokim ulicama, pored porodičnih kuća sa baštama. Umesto da u gradu, strahujem da li će neka terasa ili klima uređaj da mi padnu na glavu dok se provlačim pored automobila parkiranih na trotoaru, ja uživam dok „zavirujem“ u tuđe bašte i divim se lepo uređenim dvorištima. Priznajem, to volim. Volim da ukradem neku ideju za moje dvorište.

Danas baš nisam žurila i baš mi je prijao prohladni sunčani dan. Ne tražim ja mnogo. Samo nešto malo, nešto lepo. Pročitah negde da Kinezi imaju izreku „moramo da znamo da imamo dva života. Drugi počinje kad shvatimo da je život samo JEDAN“.

Upravo počinjem „drugi“ život. Svakog dana tražim nešto lepo, nešto malo, malecko. Svuda.

Jeste li primetili da svi gledaju samo dole, ispred sebe?

E, ja volim da se razlikujem, makar i po tome što gledam gore; volim kad mogu da vidim  nebo koje viri iznad niskih kuća, da pogledom ukradem malo nezaklonjenog neba.... Volim da podignem pogled ka oblacima, da mi sunce vidi oči..

Tako čuvam pogled od ružnih ulica, razrovanih trotoara, kesa koje lete svuda, đubreta oko kanti za đubre, čuvam ga za ono malo prirodne lepote koja nam je ostala

Na putu do posla ima i travnatih , a ne samo betoniranih delova. Volim prečicom da krenem pored vrba, preko trave do bedema Belice.

Volim vrbe. Olistale. Jedino njihove grane spuštene na dole, gledaju ka zemlji, slično ljudima. Koliko puta sam prošla pored vrba, a nisam to videla? U tom ih vetar lagano dotače.  Zanjihaše se kao vlasi kose devojaka, kad se vetar u nju zavuče.  Ulepšah pogled, a onda osetih nešto. Nešto lepo.

Neki lep miris. Miris koji odavno nisam osetila. Miris kog se sećam iz detinjstva. Miris proleća i ljubičica koje mi je davno majka donosila, a kasnije sam ih dobijala od dece.

-          Mora da ih je mnogo, - pomislih i počeh da se okrećem oko sebe. Na nekoliko metara od mene, livada se plavila. Ubrah mali buket, da počastim ćerku i sebe. Osmehnuh se i zahvalih ovom dobrom danu na „malom“ poklonu.. 

-          O „Dobar dan“? Kuda? - vaspitačica u hodniku zaustavlja učenika.

-         Napolje.

-          Vidim, a ko će da popravi one jedinice? Tata?

-          Neće tata. Ja ću J

-          O znam, znam da ćeš lako da dobiješ dvojke, ali mislim kad ćeš da naučiš nešto bar malo? 

-          Ima vremena. rMeni kad se uči, ja lako naučim.

-    Znam, toliko lako naučiš, da trenutno imaš 5 jedinica. Kao prošle godine u ovo vreme.

-   Pa, dobro, moram malo i da uživam. Ja sam mlad. Mladost je najbolje vreme za uživanje..

-          Da, samo ima jedna „kvaka“ – Vreme tvoje mladosti je tkđ i najbolje vreme za učenje. Moraš naći ravnotežu između te dve stvari.  Bojim se da su one povezane – koliko učenja toliko uživanja;. Znaš uživanje i učenje nisu vezane samo za mladost. Možda je mladost najbolje vreme, ali nije jedino.

-    Ih ne mogu baš podjednako :)

-    Možda kad shvatiš da je trebalo da učiš,  tad to  nećeš to moći, tako da ćeš u ostaku života imati malo vremena i za uživanje.

-          Kako sad kažete da „tad“ neću moći, a kažete da treba da se uči celog života.

-          Da, samo postoje različita učenja, sad učiš za posao, a kasnije za život..

-          Nemojte molim Vas. Meni se ne uči ni sad, a Vi mi još kažete da treba da učim celog života. Nema šanse meni to da se desi.

-          Možda, ako ne želiš da napreduješ. Ućenje znači napredovanje i to nije samo matematika, istorija ......

-          I Vi ćete još da mi kažete da u Vašim godinama uživate.

-          Naravno. I učim. Što više učim, bolje mi je u svojoj koži, bolje mi je sa ljudima oko sebe, a što mi je bolje želim više da učim.

-          Dobro, nećemo više o tome. Samo da vidim stigla mi poruka. Izvinite, moram da se javim – kasnije – I šta ste ono rekli?

-          Najbitnije je da znaš zašto učiš, da imaš plan.

-          Plan? Pa ja ne znam šta ću do večeras da radim, a kamo li u životu. I kakav plan – može da me udare kola na putu do škole.

-          Da, a šta ako te ne udare, a ti ne znaš gde ideš i kako ćeš tamo da stigneš.

-          Ma ko o tome danas razmišlja? Kod nas ništa ne može bez para i veze. Najbolje da odem u inostranstvo.

-          I šta ćeš da radiš u inostranstvu kad odeš?

-          Ne znam, nisam još razmišljao.

-          Evo npr, odeš u Nemačku. Znaš li nemački?

-          Ne znam, ali mlad sam, lako ću da naučim.

-          A što ga sad ne učiš, kad si mlad?

-          Sad mi ne treba?

-          Hm. Dobro naučio si nemački i otišao i šta dalje?

-          Pa završiću školu?

-          Koju školu? Tamo? Na kom jeziku? Dok naučiš ovde nemački više nećeš biti za školu. Ili možda misliš da sa ovim dvojkama i neznanjem odavde upišeš tamo fakultet?

-          Ne, znam da to ne mogu.

-          I šta onda?

-          Pa prvo ću da odem, pa ću da vidim šta mogu da radim. Nešto ću da izaberem.

-          Ti ćeš da biraš? Možeš da biraš između čuvanja baba, ribanja stepeništa i kopanja kanala, i to ako možeš da uđeš u Nemačku. Vidiš koliko izbeglica, zatvorili svi granice.

-          Ih što uzeste za primer baš Nemačku?

-          A koga da uzmem?

-          Evo npr Švedsku. Oni u školi uče samo tablicu množenja, a šta mi sve učimo.

-          I da je tako, ti iz matematike imaš jedan? Znači znaš i manje nego oni.

-          Pa kad mi profesor loš.

-          Da, još u osnovnoj školi?

-          Pa da.

-          I ti ćeš celog života da se žališ na lošeg profesora iz osn.škole. Šta si ti u međuvremenu uradio po tom pitanju?

-          Kako? Mm. Pa šta ja? Ne mogu ja da menjam profesora.

-          Naravno, ali možeš sebe. Evo na internetu ima postupno rešenje svih zadataka.

-          Ufff.

-          Nego ko ti je rekao kako je u Švedskoj? RNŽ?

-          Šta Vam je to RNŽ? Meni rekao komšija koji tamo radi.

-          RNŽ  znači „rekla neka žena“, kod tebe je „rekao neki čovek“ RNČ. Znaš li da je u Skandinavskim zemljama najbolje obrazovanje? Znaš li da u Norveškoj većina mladih zna neki instrument da svira. U Finskoj su profesori dobro plaćeni Učitelji se biraju iz top 10 posto najboljih studenata.pa deca žele da rade u prosveti. 66 % srednjoškolaca odlazi na studije (najviše u Evropi)..Razlika između najslabijih i najboljih studenata najmanja je u svetu. Finska deca na vrhu ili vrlo blizu vrha u prirodnim naukama, čitanju i matematici.  U Švedskoj imaju manje predmeta, ali to ne znači da oni usvajaju manje znanja. Rad se zasniva na primeni znanja. Sve je na razvijanju sposobnosti učenika koje su jako bitne. Švedska je mala zemlja i da bi bili konkurentni moraju više znati. Švedski sistem školstva veoma je prilagodljiv potrebama učenika, tržištu rada, a na provom mestu je kvalitet, kreativnost i kritičko razmišljanje.

-          E pa i mi znamo da kritikujemo.

-          Hm, da u tome smo najbolji, nažalost. Ali to nije kritičko razmišljanje. Profesori švedskih univerziteta savetuju svojim studentima da razvijaju svoje mišljenje i da pitaju sve što ih zanima. 

-          Pa nismo mi krivi što i kod nas nije tako.

-          Naravno, ali vi ćete da osetite posledice, ako sami ne počnete da razmišjate da lakše i lepše, nije i uvek dobro. Šta misliš, kakve su ti šanse u poređenju sa njima?

-          Uh, ali ja živim ovde. Što da se poredim s njima?

-          Zar nisi rekao da želiš da odeš?

-          Mmmmm. Hhhhh.

-          Znači i u Švedskoj ti ostaje čuvanje baba i ribanje hodnika i kopanje kanala.

-          I to je za ljude.

-          Naravno, to su časni i pošteni poslovi.

-          Pa, šta je onda problem? Bar ću da imam veću platu.

-          U pravu si; ako uspeš da se zaposliš.  I da te podsetim da ima nešto važnije od plate: da li ćeš biti zadovoljan tim poslom? Bojim se da neko ko želi da uživa u životu neće tad biti presrećan. Ako ne budeš, bar ćeš znati na koga da se ljutiš. Ovde možeš da budeš zadovoljniji sa malo više truda.

-          Ovde za sve trebaju pare i veza.

-          Opet smo na početku. Nisi slušao, ali nema veze. Možda za 0,05% njih u državnim firmama i ima mesta na taj način. Imaš li pare?

-          Nemam.

-          Imaš li vezu?

-          Nemam.

-          Pa šta ćeš onda? A znaš da je sada zabranjeno zapošljavanje u državnim ustanovama?

-          Ali ukinuće se.

-          Da, a možda jednog dana i kod nas znanje počne više da se ceni., a ti tad, kad se to desi nećeš imati šta da ponudiš. 

-   E kad će to da se desi kod nas? Nikad. 

-   Nikad se ne zna. Vidi šta se za poslednjih 10-ak godina sve izdešavalo. Kako se desilo loše, tako može i dobro da se desi.

-   To me jedino i brine. Šta ako se stanje popravi a ja ...

-   a ti nemaš ništa da ponudiš?

-   Da, a možda se desi kataklizma, rat, poplave.

-   Možda.

-          Pa šta će mi onda škola?

-          Da bi preživeo. Koja god kataklizma da se desi, znanje ti niko ne može oduzeti. Sećam se kad su kod nas dolazile izbeglice iz Hrvatske, najbolji stručnjaci odmah su se zaposlili. Neki su izabrali da odu. Završi i ti školu, nauči nešto, pa IZABERI. Kod nas je mala konkurencija –  većina NE razmišlja – isti su kao ti. Oni koji MISLE, ulažu u budućnost, ulažu u sebe, u znanje, oni mogu da poprave uslove u svojoj zemlji . Oni koji znaju mogu da izaberu gde će i šta će. Vreme krize je odlična prilika za dokazivanje i napredovanje. A sa tvojim neznanjem ko će da te primi? Možda stranci koji sve više ovde otvaraju firme?

-          Hmmm.

-          Ali i ti imaš izbor.

-          Imam?

-          Da, svako ima izbor - možeš da nastaviš da „uživaš“ kao do sad, ili da razmisliš i uzmeš knjigu da počneš ozbiljno da učiš.

Od oca mi je ostalo veliko nasleđe: časno ime i uspomene za ponos. Zato i tugu dostojanstveno nosim.

Vredan je bio i mnogo radio, a nikad se nije žalio. Uvek je bila kriza, nisu ta prošla vremena bila toliko lepša, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ali moj otac - nikad.  Bio je zadovoljan zbog rada koji je voleo, možda i što je „mirno spavao“, jer nikog nije prevario. I u vreme najveće inflacije, u vreme čekova bez pokrića, on kao niko drugi, ili bar malo ko drugi, nije potpisao NI JEDAN ček bez pokrića: „Ne mogu da potkradam svoju državu“ – pravdao je svoje poštenje.

Državu nije uspeo da sačuva, bilo ih je više s druge strane, ali je ipak imao mnogo da ostavi u nasleđe: Najdragoceniji mi je jedan poklon: jedna rečenicu, jedna mudrost za ceo život. I da ništa više nije ostalo, osim nje, ostalo je mnogo.

Sećam se, dok nas je gledao, a osmehom otkrivao ljubav i ponos, kako je spokojan i zadovoljan često je govorio: „Nikad nisam imao više nego sad“ – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari koje nam je doneo progres: auto, nekad je imao samo bicikl, pa televizor, a nekad nije imao ni tranzistor itd. itd.  A onda bi nastavio da nabraja decu i unučiće. Pri pomenu dece njegovo lice  bi zasjalo jačim osmehom, a kad su kasnije stigli i unučići, celo lice mu je sijalo od sreće.

Ta rečenica, taj osmeh i zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce i dušu. Želim i ja da imam sve što i moj otac.

Uz osmeh danas i ja često govorim : Danas imam najviše“ i lepo mi je. Naravno ne uvek, ponekad plačem, ali „suze su u redu“, i puno se smejem i poznajem divne ljude.

Zato mi dođe nekako teško, kad ljudi kažu da je sve manje dobra i sve manje ljubavi.

Izgleda nas godinama malo po malo odućili od dobrote i ljubavi.

Uči se to, uči uvek i stalno, od rođenja pa kroz čitav život.  Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog dana, kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem.

Krenimo prvo od sebe. Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo sebi što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Podignimo sebe kad padnemo – pokupimo svoje delove, obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Osmehnimo se svojim nedostacima. Mi smo sebi najbliži.  Dobri sa sobom, dobri za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima.

Ne zamerimo ni drugima. Kad je neko neljubazan, ili loš, to samo znači da je nesećan. Njemu najviše treba ljubavi.

Ne gledajmo da li je to što radimo malo ili veliko. Dobra stvar nikad nije mala i nije sitnica.

Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca, u mom srcu.

„Tata, hvala što si me naučio da budem zahvalna životu.“.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• PRE NEGO NEŠTO LOŠE KAŽEMO O NEKOM DRUGOM ... 2 deo
• PRE NEGO POMISLIMO I KAŽEMO NEŠTO LOŠE...
• MOJA MAJKA 7- deo
• ВОЛИ МЕ ДАНАС КАО ДА САМ ЈУЧЕ УМРО,
• MOJA MAJKA 6 deo
• МОЈ ОТАЦ
• MOJA MAJKA 5- deo IZBOR
• OČEV POKLON - 2
• MOJA MAJKA 4- deo
• PRIČE za decu i odrasle - NEKA SVOGA I U GORI VUKA

• kratke priče [136]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom