Gušt i dert

MOJE ŽEDNO DRVO 2/3

pitija | 08 Februar, 2016 17:48

Баш волим кад ме пронађу овакве приче:

Кажу да се родио на планини, на Голији. При рођењу пао је на главу, па је добио велики крвни подлив. Отац није био ту, па је деда  рекао мајци да га остави „да мањка“ – да га не храни, јер неће „бити квалитетан“-

 Кад је ипак преживео три дана, мајка је схватила да је ипак квалитетно дете и почела је да брине о њему.

Ту сурову истину мајка  му је рекла кад је завршио медицински факултет.

Говори енглески, француски и руски и путује по свету: држи предавања, учествује на светским конгресима.

Имао је француслу стипендију, могао је да остане у Француској; по годину дана је у Француској радио експерименталну онколошку хирургију, али је изабрао да ради и оперише овде.

Професор доктор, РАДАН ЏОДИЋ, данас је први човек Института за онкологију у Београду,  врхунски хирург, редовни професор Медицинског факултета у Београду и члан многобројних организација у земљи и свету.

 

„Ако доживим пензију, моја жеља је да живим са медведом на 1 600м, у оној колиби са почетка приче, уз саму шуму на Голији. Тако замишљам идилу: ја и медвед, загрљени, седимо, ћутимо и слушамо природу“. – каже доктор Радан, a ja остајем без речи.

*** 

 Ове зиме је био велики снег. Срећом кад се отопио није било пуно поплава. Тек понегде. Гледам ја како се топи, а пуне улице воде. Већ годинама у мојој улици само један сливник – шахта прима воду у спроводи је у  канализацију. Други је запушен. Тече тако вода у шахту, па кад се скоро сав снег отопи, онда престане, али остану баре уз ивице тротоара. Не ваља нагиб. Сутрадан ипак нема воде на улици. „Куд је нестала сва вода?“ - ,питам се.? А онда схватим да је воду упила земља кроз лош асфалт, кроз рупе у асфалту и ивице изнова и изнова копаних канала за телефом, гас, водовод итд итд.

„Хеј, па то што нам је асфалт лош и што имамо пуно рупа на путу је у ствари одлично. Стварно, зато што ће лети, кад падне киша ипак кроз те рупе вода доћи до мог „жедног“ дрвета.

То ме подсети на ситуацију у предузећу где сам пре 30 година радила: Било је то у индустрији меса и месних прерађевина и било је то пред један од 3 стечаја у којима смо били. Производња никад мања, сви седимо и нешто чекамо. Онда радници сазову Збор радних људи и оплету по директору. Ја се уплашим за здравље директора и његово радно место; кад он мртав хладан изађе и каже:

-       Јесте да мало производимо, али то је одлично, јер тако имамо мање отпада за кафилерију. А  ово што производимо је роба високог квалитета и цена, па смо ми тако ипак на добитку ..

Зачудих се ја, како нисам видела да је нама у ствари супер и много боље него што изгледа. Била сам ја на неколико зборова радних људи, али тај, кад нам је директор „отворио“ очи ми је остао у сећању.

Зато сад кад видим рупу на путу, ја се баш обрадујем J !

MOJE ŽEDNO DRVO 2/2

pitija | 06 Februar, 2016 10:17

За Светог Јована, били смо у Републици Српској.  Било је хладно, али сунчано, па смо дан после славе искористили за шетњу по природи. Направила сам тачно 115 слика. Mогла сам и више, али сам пазила да не претерам. хаха, Ма само сам искористила добру вољу, тј.телефон мужа. Чак је  пристао да ме слика поред дрвета, односно како грлим дрво. Нисам могла да одолим том искушењу. Тај нови осећај који сам тад имала, гледајући природу био је непоновљив и непроцењив: давао ми је снагу, опуштао ме и чинио срећном; на неки нов, посебан начин.

Кад сам при повратку кући укључила ФБ и хтела да избацим моју слику са дрветом, мојој срећи није било краја: угледала сам слику Новака Ђоковића, замислите где? Стајао је испред једног дрвета у Аустралији. После победе у полуфиналу "Аустралије опен" над Федерером, Ноле је снагу скупљао и ту, поред тог дрвета:

 „ Ово дрво је становник наше планете много дуже него било ко од нас. Можете замислити ту количину енергије и снаге коју поседује? Кратак предах баш по мојој мери.“ – писало је испод слике.„

Мени је требало 50 година да приметим природу и одушевим се њеном лепотом и снагом. Ноле је на своју срећу урадио то много пре. Није ни чудо што је по 6-ти пут освојио титулу у Аустралији. У његов успех, сигурно је бар мало уткана и снага тог дрвета.

***

Пре неколико дана одгледах емисију „Еко патрола“. Пре 4 године покушали су да зауставе сечу златиборске шуме. Погађате: нису успели.

Сада су ту прелепи хотели, велелепне виле, диван парк са ПАТУЉАСТИМ ДРВЕЋЕМ.

Кажу нарушена природна равнотежа; Златибор као да више нема своју вредност лековите, ваздушне бање.

Они који сад пожеле да се такмиче у псовању државе, владе итд итд, нека се „ману јалова посла“. Ништа се тако неће променити.  А можда они први који су дозволили да  они други посеку шуму  и нису тако лоши ......  само су незналице.

Зато, драги млади будући политичари и богаташи, "знање у главе и љубав у срце", како не би  били примитивне незналице.

И ја сам до скоро била незналица и заборавила неке ствари које сам учила код учитељице. Због мноштва технолошких изуме поверовала сам да кисеоник и свеж ваздух дају разноразни клима уређаји у кући, аутомобилима, тржним центрима итд., а не дрвеће. Како сам се тога подсетила ни сама не знам.

Кажу да дрвеће плаће; можда сам чула плач мог жедног дрвета кад сам сваког дана пролазила поред њега и ишла у „Роду“ да купујем.  

Онда сам прогледала и видела да дрвеће више и не видим; открила сам да га има много мало, а међу оно мало што га има, већ је много осушено, поломљено .....

Онда сам га заволела; не само зато што су дрвеће и природа много значајни за нас , већ зато што су чаробни и чудновати у својој снази и лепоти.

 И осетила сам љубопоштовање.

Можда грешим, али за мене свет не мењају владе и закони, већ васпитачице у вртићу и учитељице у школи.

Недавно се обрадовах: једна учитељица ми рече како је водила децу и природу, да јој се захвале и да деца загрле дрво. Хвала ти Боже на овој учитељици. Још рече да сваки ученик добије као награду знак јабуке, ако у школу донесе за ужину воћку уместо чипса и кока коле.

И тако смењује се дан и ноћ, лепе и ружне вести, све је борба добра и зла. Добри и лоши људи једни поред других остављају траг.  

Чувајмо себе од незнања, јер је незнање највећи грех. Новопечени матори богаташи  се не могу  променити ни за длаку, ни сламку, али сламка постоји:  кад научимо децу да је природа значајна, кад научимо децу да воле природу, онда ћемо је заштитити и спасити и њу и себе.

 

Није још ништа изгубљено, има места за визионаре, за хумане и добре људе. Неки из незнања, ускогрудости и бахатости посекоше шуму на Златибору..... али на Златибору има још доста голих висоравни са пуно места за пошумљавање, који чекају неког од нас, да тамо остави траг.

МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО - наставак 2/1

pitija | 03 Februar, 2016 23:16

Моја прича о „жедном дрвету“ се наставља. Мислила сам да је крај, али ова тема, изгледа нема краја:

Већ је почетак фебруара.  Прошло је доста од лета. И много ствари се издешавало:„Моје жедно дрво“ више није жедно, али са другим годишњим добом дошле су и друге муке и проблеми. Лети се суши од врућине и болести, неки га ломе из обести, а зими пуца од мраза; сечемо га из оправданих и неоправданих разлога. Има га све мање – ваздух је све загађенији.....

Од кад ми је Жана направила на ФБ групу „Моје жедно дрво“, многи чланови су се одјавили, али многи су и остали. Један учитељ, диван човек, кога познајем од скоро, рече ми:

-          Свиђа ми се оно твоје „жедно дрво“.

-          Шта Ви знате за њега?- с неверицом га упитах.

-          Да. Читао сам. Занимљиво је.

Једном ми је једна познаница лајковала текст, а видела сам да га није прочитала, али ово ме сад охрабри: има и оних који читају, иако не лајкују. Изгледа се исплати да наставим моју причу о дрвету.

У хинду религији, краве су свете животиње и божанства, а за мене је свето постало свако дрво..

Јесенас ми бивша ученица Милица поклони диван поклон:

-          "Ево једне дивне слике од данас док сам путовала... Знам да волите природу"  - написа ми поруку. На слици је било дрвеће са лишћем у бојама јесени у свој својој разноликости и богатству.

Ова ненадана порука ме бескрајно усрећи: како је дивно осећање да вас се сете драги људи у тренутку кад угледају нешто лепо.
И други ми послаше слике, не само да ме обрадују, већ и због нечег много важнијег: да се  похвале и поносе природом свог завичаја.

Дејан  ми посла слике Левачког краја, Драгова, па Александар, Стефан, онда Весна из Француске, па Снежа, Невена, Јованка и још пуно драгих људи. 

Иначе, ја не спадам баш у активне људе, иако не престајем то да покушавам.  На срећу моје двориште има пуно дрвећа и то листопадног.  Кад ујесен опадне и прекрије траву онда „моје дрво“ опет учини добро дело за мене: Натера ме да изађем напоље и по дивном сунчаном дану, на чистом ваздуху у друштву мог лабрадор- ретривера, моје драге Коке„искористим дан“  и сакупим то лишће.

Још једна порука ми улепша дан:  драги, добри Марко, сада студент, који воли са мном да подели неки леп цитат,  неки позитивни пример, догађај...овога пута ми посла слику са странице Вање Грбића, нашег славног одбојкаша. Већ сам за Вању чула да је велики љубитељ природе и њен заштитник, а у пријатној успомени ми је остао кад је дивно представљао нашу земљу. Играо је најбоље што може, а и сад ради оно најбоље што може.   Објавио је фотографију природе са Таре, Златибора, Златара, Ивањице, Жагубице и ту природу поредио са најлепшим местима на свету. Испод слике коментар:

„Тражећи срећу или лепоту сви помисле да је негде тамо, а она је ту...близу....само често од једног дрвета не видимо шуму“.

Леп је осећај бити близак са великим људима, бар по нечему тако лепом као што је љубави према природи. Тако се и ми осећамо мало већи.

-          Хвала Марко, за ову поруку.- захвалих се за ову слику и позајмих још неке фотографије са профила Вање Грбића; са Златибора.

Негде око Нове 2016 год. чух на јутарњем програму колико је ВАЗДУХ ЗАГАЂЕН и да НЕ треба да ОТВАРАМО ПРОЗОРЕ, не треба да излазимо напоље и НЕ ИЗВОДИМО ДЕЦУ У ПАРK.

-           Ала смо се лепо заробили!- тужно помислих.

Нисам стручњак, али ја бих додала да не палимо петарде, ватромете, да не идемо колима ако можемо пешице или аутобусом.........

Други прилог одмах иза овог ме ипак обрадова: у прихватилиште за децу ометену у развоју донете су јелке са бусеном. Окитили си јелке а онда децу учили како да о њима брину да се не осуше и како би их после Нове године засадили широм Београда,

И ја за Нову 2016 од ћерке добих на поклон природну јелку. О како сам се одушевила: прво ћу да је окитим, а после ћу да је посадим, „заливам“ и удишем негативне јоне! Сва срећна свима пожелех срећну Нову годину:

Драги пријатељи, срећна нам Нова година!
Желим вам све што желим и себи, јер не може човек да буде срећан ако други око њега нису срећни.
И желим у Новој години да нађемо место и ПОСАДИМО БАР ЈЕДНО ДРВО, јер ћемо ако ни због чега другог сигурно бити срећни због тога - урадили смо нешто добро за свет,односно за себе, а брига о дрвету ће нам живот учинити квалитетнијим и сврсисходнијим.
Живели!

Средином јануара, кад мало отопли изнесох јелку у двориште и помогох мужу да је посади. Мој допринос је био да је сликам за „моје жедно дрво“. И он зна за „моје жедно дрво“ ( уосталом има ли још неког да не знам за „моје жедно дрво“ хахаха). Зачудо, престао је да се чуди мојим идејама, а пошто и он воли природу, дозволи ми да његовим телефоном сликам јелку.:

-          Ово је мој допринос природи. Садим „Златибор” у дворишту! – додах срећна кад посадисмо јелку.

Вести се брзо шире, па ми тог поподнева рече Аца, мој будући зет:

-          Тета Драгана, чуо сам да правите Златибор па сам хтео да дам свој допринос.  Донећу и моју јелку да је засадите..

-          Зар нећеш да је носиш у село?

-          Нећу.  Они немају Златибор. Сад кад сам чуо дa Ви имате Златибор, хоћу овде да посадим јелку.

Тако и Аца даде допринос природи: у мом дворишту су још 2 јелке. Сад их имам четири и баш сам срећна због тога....

TRAŽIŠ I NAĐEŠ

pitija | 02 Januar, 2016 21:15

Још два дана до новогодишњег маскенбала. Вера је сушила косу и гледала у слике са прошлогодишњег.  Доста је било.   Било је занимљиво тражити идеје и чепркати по складишту  креативности које  је у себи носила. Овога пута је решила да умири своју креативност и не учествује.

*** 

У једном тренутку поглед на фен облепљен изолационом  траком, је прену и уплаши: „ Овај фен је неисправан.  Може струја да ме убиј......“ Одмах заустави мисао другом: „ то мени не може да се деси“, а... опет : „ сваког дана то се управо дешава тамо неком .... али мени не,.....  бар не још....“

Сутрадан кад је једна ученица упита: „Учествујете ли и ове године на маскенбалу?“, спремно одговори: „Наравно. У животу се треба што више играти и учествовати што више у животу“.

 

До сада се неколико пута маскирала; ове године реши да се маскира у ученицу Жану. Идеја није била њена, већ једна ученица која је прошле године у последњем моменту одустала од ње

Права је штета да добра идеја пропадне, ма чија била: зато ће Вера да је оствари:  Жана много воли зелену боју и сва њена гардероба је зелена, чак и наочаре.

Наћи зелено одело није проблем, а ни наочаре, - размишљала је -  своје фото греј наочаре ће облепити зеленим папиром, али....  шта ће за косу? Главна Жанина одлика је дуга тршава, тамно смеђа коса.

Мора да нађе перику.

Али где?

        Наравно: код Кинеза!? Тамо свега има..... Само да није скупа....

Сутрадан пре посла пожури до кинеске продавнице:

Уђе у прву продавницу: имају дугу црну, али није тршава, више је чупава. Али бар није скупа.

Уђе у другу: немају перике?! Немогуће. Зар има да код  Кинеза нешто нема?

У трећој имају тршаву али белу, за кловнове. У четвртој имају црну, тршаву, али кратку. Сад већ почиње да брине. Није могуће да не може да нађе перику?

Мора да постоји решење. Колико још има кинеских продавница?

И време брзо пролази; ускоро ће морати да крене на посао.  Излази из последње кинеске продавнице за који зна: можда имају фризерске радње? Погледа око себе – у даљини угледа фризерску радњу са периком у излогу баш какву тражи; кад приђе виде да је то само рекламна налепница. И све друге радње у близини нису имале то што јој треба, неке немају ни излог ни муштерије; још им само „але“ тј. перике фале?!.. 

Стоји на улици и размишља: можда идеја да се и ове године маскира није баш добра? У реду, учиниће све што је до ње, па ако не нађе перику неће се нервирати. 

Без журбе гледа око себе; а онда на метар и по од ње угледа дивну дугу тамну црвену тршаву перику. Бинго – лутка у излогу..... како се тога раније није сетила!? Само роба у овој продавници је баш скупа: овде раније није улазила ни да купује, како ће сад да пита за перику.

Ипак то јој даде идеју да оде до прве радње „из друге руке“ , и пита тамо?!

У излогу лутка са чупавом дугом периком..  Ући, или не ући?- размишља.  Улази, али шта даље: питати или не питати? Док размишља, прекида је глас љубазне продавачице: „Изволите. Шта Вама треба?“

„Мени треба,..... мени треба,..... али видим да немате!“.

„А шта је то што ми немамо“ – љубазној продавачици је досадно, па би да се забави.

„Перика“ – коначно одговори  Вера.

„Хм, занимљиво“.

„Ми вечерас имамо маскенбал, па ми за то треба дуга тршава, црна перика“ – хтеде да каже да маскирање у Жану без дуге тршаве косе не би имало смисла, али одустаде, јер ко зна шта би продавачица помислила.

„Јао дивно. Да ова перика на нашој лутки није чупава дали би Вам је .“

„Стварно?“ – зачуди се Вера.

„Наравно! То је лако: скинем перику и лутки ставим мараму или капу. Питајте у некој радњи где имају лепе перике.“

„Мислите да би ми дали? Видела сам у једној продавници, али не смем да питам.“

„Зашто да не?“

„Не знам да ли су и они добри као Ви?“

„Само Ви питајте, ништа не губите.“

Љубазно се поздрави са продавачицом, захвали јој на охрабрењу и реши да ипак уђе у ону продавницу. Нека је одбију, али више ће се кајати ако не покуша.

Дотерана, строго пословна, чак на први поглед арогантна, продавачица је разговарала телефоном; кад виде Веру, прекиде разговор. (Ау, шта ће да помисли тек кад чује шта ми треба.– избациће ме напоље погледом), али шта је ту је – помисли Вера па замуцкујући рече:

„Извините..... мени не треба оно што продајете“ - (после ове глупе реченице шта ли ће продавачица помислити )

 „Знате ми имамо маскенбал“-  ( прекинула сам је у разговору, биће одушевљена да слуша о нашем маскенбалу - подсмевао се Верин унутрашњи глас), "а код Кинеза нема перика коју ја тражим" ( зар мораш да помињеш Кинезе? Они који купују овде, не купују код Кинеза).- Ма све што је Вера помислила или рекла, њој самој је деловало глупо; зато убрза:

„Мени треба перика као на Вашој лутки“.

„Не смем да скидам перику с лутке“ –  рече продавачица не мењајући израз лица - (ето баш сам се наивно надала да ћу овде да је нађем - опет помисли Вера) –

„Али имам још једну у магацину“ (!?!?!?) – „она је исто дуга и тршава, али је црна“ – (ЦРНА !!!!!!!!!! да ли ја то добро чујем).

„Мени црна и треба. Супер. А можете ли њу да ми позајмите?“

„Могу“ – продавачица отвори једна врата и одмах се врати са новом црном периком, лепшом него у свим кинеским продавницама:

„Изволите“ – на исти миран, послован начин рече пружајући перику.

„Ево оставићу личну карту, сутра Вам враћам.... или Вам више одговара да платим?“.

„Не, не  треба ништа“ .

Вера сва срећна и изненађена  изађе из продавнице, а продавачица мирно поново узе мобилни телефон и настави да прича.

***

Те вечери на маскенбалу, сви су били расположени:

„ Хеј, супер си се маскирала. А тек та перика! Како си је само нашла?“

 „Лако. Можеш да нађеш, само ако тражиш. Звучи просто, али делује!

ZABLUDA

pitija | 17 Decembar, 2015 19:12

Сва скупљена чекала је испред ординације на  позив. Ходник одељења гинекологије био је беспрекорно чист и пуст. Нечујне и невидљиве, размештене по собама, тихо су се бориле са животним пресудама жене скривених нада и стрепњи. А преко пута, у породилишту све је било другачије.

Хоће ли се остварити њен сан, да једном оде тамо?

Не тако давно, плашила се болнице, а сада јој  је она била као друга кућа. Kолико ли је само пута чекала у чекаоницама болница  широм земље? Све више се  осећала као  заморче за експериментисање, за обуку студената, за проверу теорија искусних доктора. После пет, шест година  обилажења свих болница, почела је да страхује од осећања која су се пробијала из дубине њене душе – осећања узалудности  и  неуспеха.

Још нешто ју је плашило; с њеним браком као да није било све у реду. Њено шесто чуло, непогрешиво јој је наговештавало неки проблем, али она је то затрпавала у дубину своје душе. Шта је узрок? Да ли деца чине бракове срећним, док су они други осуђени на пропаст?  Или .... хиљаду „или“ и безброј  „али“....

-          Госпођо Матић, уђите , -  прекинуо је њена размишљања доктор. Полако  се исправила, мало достојанства није на одмет.

-          Госпођо Матић, -  застао је мало доктор па опрезно наставио - врло ми је пријатно што могу ово да Вам кажем. Овога пута смо имали среће. Ваши резултати су позитивни. . Уз благе лекове, лагане шетње  и одмор за неколико месеци видећемо се на одељењу преко пута.

Није могла да верује, а онда је уместо да се уштине и провери да ли је јава или сан, пожурила да се спреми и што пре изађе из болнице:

-          Срећно  и не заборавите на контролу. – осмехивао се доктор иза ње. Због ових сцена је волео своје занимање.

-          Хвала, хвала. -  сетила се да викне на излазу, а онда је наставила журно колико је мислила да сме; како би стигла кући и обрадовала мужа.  Неће му се јављати, не мора да долази по њу; само 3 станице градским аутобусом и већ ће бити код куће. Изненадиће га.

Да ли се ова промена у њој већ види? Да ли  мужу одмах с врата да каже новост или да га мало мучи тајанственошћу?

Врата су била закључана. „Чудно“ – помислила је „ до сад је требало да се врати с посла. Ни кључ није могао у браву.

А онда је зачула шкљоцање с унутрашње стране. Вељко јој је отворио  и уместо очекиване радости стајо је некако збуњен, неуредан  и  затечен.

Преплавио ју је  ужасно предосећање. Kочила се, срце јој се следило, али хладан туш ју је тек чекао. У кухињи је био прави неред: препуне пиксле, разбацане ствари, згужван прекривач,  а на сред собе изазивачки ју је гледала жена нападно нашминкана, прекратке сукње за њене године, испијених очију и коже увеле од пића и цигара. То што је видела за секунд, било је довољно.

-          Ово је Радица – рекао је Вељко, а њеним изненађењима није било краја. „Да ли она све сања: он још покушава да буде културан и да их упозна као да су најбоље другарице. Kоје понижење?

 Горадана се окренула и отишла у купатило са жељом да тамо побегне од ове ужасне море. Срце је куцало јако претећи да је угуши. У њеној кући у оази мира и чистоће та намигуша се скоро одомаћила. Kолико дуго ово траје, колико дуго она ништа не зна? Да ли је можда она крива? Да ли су одласци у болницу узрок овоме? Да ли је то било себично с њене стране? Али она то није радила само ради себе, па они су у овоме ваљда били заједно. Више није била сигурна. Док се вода сливала низ њено уздрхтало тело отицала је и сва радост дивне вести коју је хтела да му саопшти. Ипак због тога је морала да се смири. Диши, диши, опусти се, смири се, ништа друго  није важно“, говорила је у себи. Више није била једини власних своји осећања и луксуз нервирања није смела себи да допусти. Од сад ће све бриге и проблем да одложи или избрише као прашину с прозора.

Довољно дуго се задржала тако да је соба повратила свој уобичајни изглед, а од намигуше више није било трага. Вељко је био још збуњенији и јаднији. Знала је да је слабић, а сад се на овако увредљив начин и уверила у то. Увек му је требао неко да га води и подржава. Ни тренутка  није могао да буде сам....  зар је њен муж незрело дете? Да је дошла касније то још не би знала. Kако је само могао да је доведе у њихову кућу

-          Гордана, ја…..

-          Немој, молим те још и да ми објашњаваш. Нисам глупа. Човече, схваташ ли шта си нам урадио? Не помишљај да ми се извињаваш, никад ти то нећу заборавити.

***

Наредних месеци изгледало је као да је све у реду. Вељко је радио све само да се искупи. Претеривао је у пажњи и доброти. Њој је то сметало, али није показивала.Строго је програмирала своја осећања, задржавала их на граници обмане. То што је постала савршенија и од најсавршенијег робота, крила је од себе. Циљ оправдава оно у шта су се претворили, умиривала је унутрашњи глас. Радим оно што морам. Маску задовољства и умереног блаженства носила је преко целог дана, 3 x по 1 осмех, без љутње, повишеног гласа и нервозе и дани су текли лагано и мирно.

Временом је горчине било све мање, а радости због  предстојаћег догађаја све више.

Kад се Игор родио све пукотине су зацелиле. Због спокоја који је сада био неопходан овој малој породици убедила је себе да њена среће нема мрље. Хранила је Вељкову сујету ситним похвалама како је добар отац, како лепо чува Игора, како вредно ради, како је пажљив муж.

Тако је прошло неко време, а онда кад се најмање надала, опет се однекуд јавио онај неподношљиво болан осећај страха од сутрашњице. Нешто у ваздуху је говорило да су лепи дани прошлост.

Узалуд је био сав њен труд око ручкова, вечера, узалуд је облачила заводљиву одећу, била расположена, узалуд је кућа блистала. Што је више давала осећала је све већу празнину. Вељко је био све нерасположенији, викао без потребе, одлазио без најаве, одговарао кратко, а разговарао никако, све ређе је са Игором излазио у парк. Малиша је сад већ имао 4 године и осећао је да међу његовим ротитељима не иде све баш како би он волео. Зато је често узимао мамину и татину руку и онако мали се смешио  и показивао им да и они то раде. Често му то није успевало. Тата би извукао своју руку не погледавши га и одлазио некуд. Онда би он прилазио телефону окретао замишљене бројеве изговарао: „Тата дођи, Игор буде добар.“ Онда би прилазио и грлио маму која је плакала.

Небо над њиховом породицом било је већ толико црно да је ишчекивање олује постојало неиздрживо.Све је било лакше и мање страшно од свих слутњи. Истина би била прави мелем.

Тог  дана Вељко је био напет као струна и шетао је као лав у кавезу.

-          Реци већ једном! - није могла више да издржи.

-          Радица је трудна.

Тишина огромна као пучина. Гордана је у себи кључала, али је ипак ћутала. За све ове године научила је да добро размисли пре него што нешто каже - ради мира у кући. Kако је сад њен досадашњи труд изгледао јадан. Ево резултата тог труда. Пожелела је да га задави, да га ошамари, да га извређа..., али чему? Вређала би себе, себе би више повредила, а ништа није могло да се поправи.

Да му каже да га презире још од пре 5 година кад је тако јефтино убио све њихове наде и снове? Да му каже да ју је овако ослободио свих стега којима ју је свакодневно гушио мало по мало? Она је све учинила да спаси брак, зарад детета и на уштрб сопственог достојанства. Али јадни су сви плодови које платимо достијанством. Тек сада је то сазнала; и није била љута на њега. Била је љута на себе. А опет...... не може човек све да зна. Он је био њена једина грешка; једини погрешан избор: али назад се није могло. Дуго је грешку исправљала другом грешком: пристала је да буде  талац тог погрешног избора.  Талац сопствене болне заблуде.

 Какво болно олакшање ослобађања.

Бес је полако попуштао као окови који су је дуго стезали.  Вељко је на овај начин ослободио. Ослободио је кривице, заточеништа, свих обмана, ослободио  себе. Осетила је да у њој опет има снаге за прави, квалитетан живот, живот слободног и достојанственог човека.  Снаге за нови почетак, где грешку неће исправљати другом грешком, где неће себи замерати због нечије незрелости и нестабилности. Није имала себи шта да замери. Довољно је себе кажњавала због тог јединог погрешног избора.

Знала је да ће Вељко једног дана побећи и од Радице, али то је више није ни тешило ни интересовало.   Доста је била несрећна: остатак живота жели да проведе слободна и задовољна. И срећна. Има још довољно за срећу: има искуство зрелих година, лепа је, здрава, има дивног сина. Због њега је она ово све подносила, а сад је видела какву је ужасну грешку направила. Деца су мала да би од нас тражила толику жртву. Знала је она да ће Игору недостајати отац,  да неке ствари неће схватити зато што је мали,  а неке зато што она неће умети да му објасни..... Можда ће схавтити кад  одрасте, можда неће?.

 Можда ће ово, можда ће оно, сад је могла само да нагађа. Једино зна да ће дати све од себе, као и увек што је. Осетила је снагу за живот без обмане.

На како окрутан начин је схватила да деца не чине бракове срећни и да греше сви они који мисле да су несрећни само они бракови који немају деце.

Одједном је имала снаге, али није имала потребе ништа да му каже. Прича њиховог живота је завршена.

 Чему речи?

Растали су се без речи – само је Гордана у углу усана крила неприметан осмех...

KAKO RASTE TRAVA

pitija | 06 Decembar, 2015 13:40

То што је волела да путује, није било ништа ново: у младости сви воле да путују, да откривају далеке светове и проводе се.  Чудно је можда било нешто друго: увек кад би уживала у погледу на прелепе пејзаже неких туђих крајева, однекуд би у најдубљем делу срца,бојажљиво затитрала сета.Немир који је терао напред, терао на акцију и промену, није се дао умирити ма колико далеко отишла и ма колико лепо било. Увек је недостајао неко или нешто.

 Недостајали су јој драги људи да и они уживају у свему новооткривеном, недостајала рутина свакодневице.

Ма колико далеко и често путовала, та сета је увек била ту, мала, једва приметна. Да ли су је дозивали гени родног краја, да ли незавршени послови или страх да нешто баш сада не пропушта  тамо одакле је кренула, тек никад није имала осећај  потпуне среће?

Много ствари ју је чудило и изненађивало. Што је више желела да сазна, све више ствари ју је збуњивало. Тако joj нису били јасни они који нису били одушевљени путовањем.

Колико пута јој се само десило да одушевљено прича, како ће на годишњи одмор да иде у неки нови, њој непознати предео, а деда и баба би је равнодушно гледали и започињали причу о кукурузу; колико ће ове године родити, пошто је година сушна, колико млека је дала крава и колико пилића извела квочка.

-          Зар вас не занимају путовања?

-          Шта има да нас занимају?

-          Никада нисте нигде били. Никада нисте користили годишњи одмор. Зар немате жеље да мало промените место, да видите како је негде другде? Да се одморите? – питала их је и одмах зажалила, јер је већ знала безброј пута поновљен одговор: да нису уморни, да им је добро и овде где су, да на одмор не могу јер баш тад треба да се опраси свиња, па имају пуно стоке, коју не могу да остављају итд.итд.

Волела је бабу и деду, али због оваквог размишљања су је баш љутили.  Зар је могуће да су такве незналице и не схватају колико путовања користе људима. Она је била „градско“ дете, а на село је често долазила и помагала шта год је требало, али није била баш луда за тим пословима. Радила је то из поштовања према  баби и деди, али никако није схватала шта је то на селу што је сељане очаравало и држало у истом месту као корен стабло.

Чудно јој је било то што би деда после целог дана рада на ливади, уместо да жури кући, застајао и дуго гледао у ливаду, па још даље преко ње, у њиве, у шуме у даљини и небо изнад њих. И никад се није жалио да је уморан. Шта је он то видео, што је њој било невидљиво и чему се толико дивио? Шта је ту уопште било забавно, није јој било јасно, а њему као да је тај поглед враћао снагу.

Стугла би кући, увек пре њега и кад би је питали, где јој је деда, често би пола у шали, пола љута , одговарала:

-          Остао је да гледа како расте трава!

Временом је престала да их тера да путују негде за годишњи одмор, али се и даље чудила како им никад не досади њихов исти, монотони начин живота и шта је то у њему, што их чини задовољним.

Још више су је чудили људи којима није било лепо онде где су него  су с дивљењем и чежњом причали о неким далеким крајевима.

-          Једва чекам да одем из ове провинције и одморим се од ових глупих људи – слушала би их како су сваке године пред одмор говорили. Листали су проспекте за летовање и као прави познаваоци причали о тим далеким местима.

И увек би се тамо дивно провели и несрећни се враћали заробљени у свој досадни живот.

Она је веровала људима, али јој овде није било баш све за веровање. Како је могуће да им се тамо све свиђа, да им све одговара, кад им овде ништа не ваља? Зар је тамо толико боље него овде?

Волела је она да путује, али  далеко да је тамо било све ружичасто. Мучиле су је дуге вожње, па гужве на граници. Једне године су је изуједали комарци, друге је добила температуру,  треће је добила тровање, па су је покрали, или је пола времена падала киша, па није могла никуд из собе, и још стотину сличних ситуација.

Она је причала и о лепим и о мање лепим ситуацијама; схватала је да је то све саставни део живота. Све је то било нормално у њеним причама; у њиховим тога није било.

Није имала одушевљење које би могло да се носи са њиховим, па је временом с таквим људима све мање причала о томе где ће путовати.

А онда је доживела животни удес, од кога је остала скоро непокретна. Није ни могла ни имала више о чему да прича. Није могла да путује, штавише ни у двориште да изађе.. Од неких људи се она крила, неки су њу избегавали. Нико не воли болесне, схватила је после много патње и после много самосажаљења.   

Много је изгубила, али остало јој је још доста времена. Није могла никуд из своје коже, сем да покупи крхотине своје душе и прихвати своје отуђено тело. Једина могућност која јој је преостала била је да поново покуша да време испуни животом, или бар оним што је од њега остало. 

С чежњом је гледала напоље. На крају самосажаљење, почињала је борба за живот. Корак по корак освајала је простор поново.  Морала је да живи са стварима у  непосредној близини. Да их открива и примећује. А имала је само неколико садница лешника у дворишту, две врбе, крошњу брезе изнад суседног крова, роду на оџаку школе у близини, цвеће у саксији, залазак сунца, цвет јабуке у пролеће, понекад кишу на прозору.  

Сваког дана је гледала ту исту слику.

У почеткку слика није била ништа нарочито, ни утешно. Није имала куд, није имала ништа више сем тога.

Како је живот неисцрпан у изненађењима: колико пута јој се дешавало да схвати да ништа не зна кад је била најсамоуверенији, или да управо имам све што јој треба, баш кад мисли да ништа нема.

Није ни приметила кад  је слика  почела да јој прија. Дан по дан, почела је да примећује да слика никад није иста. Ни она више није била иста: као да је кроз поглед у њену душу улазила нека нова снага и лепота и радост.  Број корака без инвалидских колица се повећавао сваког дана. Могла је сама,  само ослањајући се на штап, да оде у двориште и седи испод врбе. Ништа није радила, само је  гледала. Чак није ни размишљала. Мисли које су је годинама мучиле, сада су мировале и биле нечујне. Пријало јој је такво стање.

Једног дана, заборавила је на штап, пружила је руку ка цвету и кренула. Није се уплашила шта ће бити ако падне. Била је део тог простора, само ће се стопити с њим. После дуго, дуго времена, била је спокојна, опуштена, мирна. Била је сама, али јој нико и ништа није недостајало. Неки чланови њене породице, били су на путу, али она није осећала ни трага од оне некадашње сете. Немир се умирио и утишао.

 Ништа није тражила осим тог цвета, осим његовог мириса и погледа на његову лепоту.  

Нико осим ње није разумео њен брзи опоравак. Вратила се потпуно.  И све што се на први поглед чинило да је изгубила, био је добитак и дар. То „само“, је у ствари било „све“.

Уз опоравак вратило се сећање на деду и бабу. Док је на њеном лицу титрао осмех, чула је весео глас комшинице.

-          Шта радиш?

-          Гледам како трава расте – озбиљно је одговорила. Комшиница ју је зачуђено погледала и нешто прокоментарисала за себе. Њу  то није ни занимало ни пореметило стање спокоја..

 Да ли је то срећа?   

FB - SAMO POZITIVNO

pitija | 20 Oktobar, 2015 18:08

„Никад не реци никад“ и никад не износи своје мишљење, ако желиш да имаш пријатеље. То сам научила тек одскоро. Од кад се појавио ФБ.

A како сам само била против, оооо! А сада не могу да живим без њега. И све се правдам да ја то све службено, због посла, али ми нико не верује.

Не лажем, осим кад ми је живот у питању, а то је признаћете, врло ретко. Али, сад ми ни рођени син више не верује, па једном приликом рече девојци: „Не слушај је шта ти прича. Била је против ФБ а сад има ДВА, па се сама дописује са једног на други.“

Залуд ја кажем да ми је једно службени: домски, а други лични који ми треба због посла мало ко ми верује. На ФБ не објављујем скоро ништа своје (осим прича хаха; ето опет не говорим истину, ни сама себи изгледа више не могу да верујем).

  Сви знате шта је мој посао; а он захтева прилагођавање и праћење трендова. Кад ми затреба неки ученик, знам где увек могу да га нађем – наравно на ФБ. Могу да ми одговоре увек и свуда:и ноћу и кад су у школи, на часу и на екскурзији и кад су не дај Боже, сломили ногу па седе код куће.

Једино не могу да ми одговоре кад неће. Кад претерам у захтевима да пошаљу текстове, фотографије и слично  за  часопис ДомИНо, искључују „чет“, бришу ме из пријатеља или беже на твитер. За сад твитер  немам (али никад се не зна): „ Ја поштено зарађујем своју плату“ – ко што рече професор историје у „Лајању на звезде“.

 И тако, сад не смем ништа да кажем против ФБ.

Добар је ФБ, сви су културни, испод сваке слике пише „дивна“, без обзира каква је слика: сликала се лепа девојка испред ВЦ шоље , сви пишу „лепа“, сликала се тип топ нашминкана, а иза несређена соба, сви пишу „прелепа“  и „ лајкује ми се твоја фризура“.

И више ником није тешко да каже „хвала“. Колико је  само муке некад било потребно да се људи науче љубазности и кажу  „добро јутро“, „хвала“, Лаку ноћ“, „свиђа ми се твоја хаљина, фризура“, итд, а сад преко ноћи сви постадосмо културни.  Испод сваког коментара стоји захвалност:  лепотица – хвала;  дивна си- хвала ; супер си – хвала.

Самопоштовање је врло важно. Психолози кажу да човек треба да воли прво себе, па тек онда друге, само нисам баш сигурна да су мислили на ону љубав са којом девојке сликају себе док се гледају у огледалу.  Али ни младићи не заостају за девојкама у обожавању себе и свог тела. И сви су „срећни и сви се лепо проводе“.

Позитиван поглед на живот је ткђ врло важан. Ту ткђ ФБ предњачи: дозвољено је само позитивно!

Јесте ли некад пробали неком да у коментару напишете нешто друго сем да је диван, супер, леп....? Одлично ако нисте и немојте. Јер ја јесам и нисам се лепо провеле.  „Пријатељи смо“, помислих, па ред је да кажем оно што мислим, искрено, али ме порука која стиже још брже отрезни: „ Зашто сте ми коментаром  покварили слику?  Ко Вам је  тражио мишљење? Не теба ми нико да ми прича како треба да се сликам, јер слика је слика и ништа више од тога и не знам шта Вас се тиче како ћу ја да се сликам.“

Потпуно је у праву, помислих. И зато се лепо извиних и избрисах коментар. 

Можда би уместо коментара могла да напишем причу и ставим је на ФБ? Али тамо нико не чита ништа дуже од 3 кратке реченице.

Једино ми преостаје да престанем да мислим! 

Супер је овај ФБ, само......... изгледа ја нисам за њега.

Како смо правили часопис илити Зашто васпитачи „ништа не раде“

pitija | 12 Oktobar, 2015 20:04

Једног дана, пролазећи не сећам се испод чега, на ум ми паде идеја да покренем издавање часописа.

Ученици се често жале да им је досадо у Дому, па из досаде раде разноразне ружне и лоше ствари, па реших да објавим рат некултури и досади.

Разговарах о томе са неким ученицима: они се одушевише идејом и обећаше сарадњу, разговарах са директором, обећа све што треба.

Онда како то иде у сличним ситуацијама, заказах састанак новинарске секције. У тачно заказано време – нико не дође.

Петнаест минута касније дође ученик првог разреда Драганче. Пола сата после заказаног састанка у канцеларију уђоше Јелена, Сања и Лидија.

-          Зашто касните? – Но, добро, то и није ништа ново. Изненадиле би ме да сте дошле на време. Него хајде да се договоримо ко ће коју рубрику да припреми.

-          Али, професорка, ми сад немамо времена.

-          Како? Па заказала сам састанак јуче.

-          Да, али смо заборавиле.

-          Зашто сте онда дошле?

-          Па по пропусницу, да идемо у град ......... али ево обећавамо сутра ћемо да урадимо све како треба.

-          Ма час ћемо ми. За договор нам не треба више од 5мин. Ево, ко ће да уради интервју са новим учеником? Ти? Добро. Можеш ли до следећег уторка? Можеш. Супер. Ко ће интервју са бившим домцем......? и тако редом, за тили час сви пристадоше да до следећег уторка испуне своје радне задатке.

У међувремену је још неколико ученика који су случајно ушли у канцеларију добило задатке. – „А какав то састанак имате. Хоћемо и ми да пишемо.“

Одлично, јавило се и више ученика него што сам очекивала, а кад се само сетим како је почело!

-          У колико ћете примерака тај часопис да штампате? – пита Лаза, ученик који све зна о компјутерима.

Нисмо још ни слово написали, а он брине о штампању. Колики су оптимисти наши ученици!

-          Знаш, ја сам то замислила да буде што масовније укључење ученика у издавање, било да пишу, или се о њима пише, а штампање да буде у што мањем броју, како се каже : „да се тражи примерак више“. Кад завршимо, ископираћемо га у 15-ак примерака за сваког ученика – новинара по један и по 2-3 примерка за спрат. Важно је да се часопис прочита а не да се баца. Више се књига читало кад их је било мање, кад се читало партизански, од руке до руке, у илегали.

-          И немојте нешто много озбиљно, да не буде досадно! – додајем ја још и пријатељски савет приде.

После неколико дана, први текст је самоуверено донела Јелена:

-          Ја и пре рока!

-          Одлично!.....А шта је ово? Зар о Ани само 6 реченица?

-          Па њу сви знају, шта има више да се пише!? Уосталом биће и других текстова о другим ученицима.

-          О коме би још могла да пишеш? Имаш ли идеју?

-          Па сад не могу ни о чему да размишљам, немам времена. Чекају ме у граду, осим тога ја сам Вам прва донела текст. Други нису ни толико урадили!

-          У праву си. Хајде иди, да те не чекају.

Мало касније на ходнику срећем Лидију:

 

-          Да Вам покажем шта сам написала за рубрику препоручујемо вам књигу.

-          Супер, а кад ћеш да завршиш?

-          Јој, па сад не могу, остала ми књига код куће.

У међувремену, уместо компјутера за све што нам треба да куцамо, добијамо ...Сању радницу финансијске службе. ОК, коме још треба компјутер, ово је још боље решење. Сања је фина, коректна, вредна и има супер идеје.

Ученик првог разреда Драганче, по договору, донео је први текст и заказао разговор са професорком из школе.

До уторка, имала сам три непотпуна текста. Супер за почетак, додаћу и своје текстове, па ће Сања имати шта да куца. Али, онда се Сања разболела, па нам се смене нису поклапале, па је Сања морала да куца нешто за обрачунску службу, па за књиговодство, па за добављаче, па почетни, па завршни рачун и друге важне ствари у које се не разумем, али кажу да су много важне.

Требало је дакле обезбедити и алтернативна решења.

-          Шта је професорка, Ви тај часопис изгледа и пишете у илегали, кад га још нико није видео? – пита ме Лаза после три недеље.

-          Лазо, не стај ми на муку!

После краћег разговора, Лаза пристаје да понесе део текстова да луца код куће. „Шта само оволико текстова имате?““Довољно ти је. И то нећеш стићи да откуцаш.“ „Хоћу, хоћу. Ја знам да куцам са обе руке“. Коначно светла тачка на хоризонту.

-          Само, Лазо, куцај ћирилицом, да се уклопе твоји текстови са оним које куца Сања – додам му успут. Како ми добре ученике имамо, додам и спокојна одем на викенд.

И Марија је била од речи и урадила анкету о омиљеном ученику од прошле године. Ја нађем његов текст о догодовштинама из Дома, који ми страшно личи на сцене из филма „Лајање на звезде“, и тако са анкетом о њему, имали смо добре три стране. То би било одлично, да није било неких проблемчића везаних за те текстове ( све ми се чинило да ситуација није сазрела за такве текстове – забраниће нас и пре првог броја). Прва мана је била што се тај прошлогодишњи омиљени ученик исто зове као неомиљени, ове године избачени ученик, кога је управни одбор вратио у Дом а он опет наставио по старом. Само фали још да његово име популаришем – откуд директор зна да то није исти ученик. Друга мана је чињеница да сам ја заборавила да се хумор из мог омиљеног филма не свиђа свима.

 

-          Шта да радим? – питам ја „моју драгу Савету“, колегиницу Тамару, која уме да сагледа ситуацију са последицама. Чита она текст, смешка се и ћути.

-          Кажи, слободно. Искрено. Знаш да ја ценим твоје мишљење. – сва сам се претворила у уво.

-          Боље да одустанеш – каже ми она коначно.

И таман ја почнем да размишљам о њеном савету, да одустанем од свега везаног за тог ученика и од часописа уопште, кад Драганче донесе интервју са својом професорком Ратомирком. Позајмио телефон од друга и све професионално снимио. Жена жива легенда, цењена, позната, одговорна, професионална, испоштовала нас максимално и на сва питања одговорила коректно и озбиљно. Још затражила један примерак да јој донесемо. И да сам хтела, сад нема назад.

А и тај интервју док је дочекао светлост папира, било је потребно много воде Белицом да протекне.: три недеље док је текст из телефона написан руком ( кад је Драганче имао времена, телефон је требао Милошу, а кад му није требао Драганче је био заузет, а ту су и викенди, па одлазак кући, па вирус грипа и томе слично, све у свему текст је ипак био написан само још да дође на ред да се откуца, па исправи, па среди, а о штампању не смем ни да мислим – време брзо пролази).

Дакле, сад нема одустајања, не смемо да будемо неодговорни, макар ја цео број писала сама.

У понедељак, али онај други од договореног и Лаза донесе флопи. Укључимо га ми, кад оно има шта и да се види : кога брига за хромог Вука, који није имао шта да ради па путовао Европом и бримуо за нашу писменост и културу, ко још размишља о Вуковој генијалности, о савршенству једноставности – тј. о ћирилици ( ех, ћирилице, што ниси туђа, више би те волели). Лаза, оно што откуцао, откуцао – латиницом. И још каже да није он крив што ми немамо програм па да пребацимо на ћирилично писмо ( сва срећа па није било пуно текста ).

 

-          А где ти је текст о васпитачу?

-          Нисте ми дали – каже, а мени криво, што се не сетих да ми потпише реверс за примљене текстове.

-          А где су слике?

-          То није проблем, то могу ја да скинем са интернета за 2 минута.

-          Па што ниси скинуо?!- хтедох да вриснем, али одустадох, ( та 2 минута у нашим околностима трају недељу дана: док оде кући ( да подсетим у то време Дом није имао интернет), а кући иде у петак, и ако се не деси нешто непланирано- нека обавезна журка – ако будемо имали среће, ето нама слика у понедељак. Ма кад боље размислим, те слике нам и нису неопходне.

А онда је и флопи почео да се заглављује у Сањином компјутеру.

Требало је дакле поново прекуцати латинични текст, па откуцати затурени. Срећом, нашла сам Сузанину свеску и ја преписала текст, али недостајао је увод од три реченице.

-          Ја не могу то да Вам ( читајте пажљиво: она то мени ради) напишем ни случајно. Ове недеље имам пуно да учим – категорична је Сузана, као да јој је живот у питању. Џабе сам покушавала да јој објасним да су то само 3 реченице које је она једном већ написала.

Но, добро. Шта је ту је: понесем папирче и оловку, седнем у трпезарију и увод напише Меги, док смо необавезно ћаскале за време ручка. Супер, све се одвија и брже од планираног.

Изабела је имала да напише текст о ученицима четвртог разреда.

-          Изабела, кад ћеш да урадиш свој текст?

-          Ове недеље нисам имала времена. Толико сам учила – одговара ми она пробијајући се кроз мрак, гужву и галаму домске журке.

-          Да, да. Разумем.

-          Уосталом, не знам ни шта да пишем. Ови ученици из 208 су тотално неозбиљни. Шта год да их питам они одговарају неозбиљно.

-          Нећемо онда да их молимо. Направи интервју са ученицама другог разреда.- кажем јој ја.

Варате се ако мислите да је то протекло бет проблема: била је она класика са обавезама и слободним временом . кад могу ја не могу оне и обрнуто. Проблем је решен тако што су ученице саме написале текст о себи.

И тако прикуписмо ми текстове. Сад су нам требали цртежи и слике да мало улепшамо наш будући првенац. Сазнам ја да ми у Дому имамо скенер, па одем да питам директора да ли можемо да га користимо.

 

-          Нема проблема. Кад дође програмер, кажите му да га приључи. – каже дирктор секретарици, а ја сва срећна одем код ученика да им сакупим фотографије за скенирање.

После неколико дана питам Сању, шта је било са скенером:

-          Ништа.

-          Како ништа!?

-          Лепо. Био човек, али скенер нема прикључак, нема кабл, нема програм, а нема ни где да га прикључи. Овај компјутер није довољно јак.

-          А други компјутер?

-          Тамо не сме да се дира. Тамо су финансије.

ОК, финансије су важне, најважнија главна ствар на свету ( само ми нешто није јасно: како ми – мислим, цела земља, поред толико улагања у финансије, поред толико економиста и правника, стојимо овако како стојимо. Да л’ да по оној народној: „раним сина пак шаљем у економисте, јер се Србија финансијски уредит не може“).

Добро, идемо даље, живели смо ми и без струје, а да не можемо без компјутера и пратећих елемената. Одем у трпезарију и тако, седим ја и гледам како деца ручају, кад ће једна ученица:

-          Професорка, а кад ће тај Ваш часопис? Нешто касните.

Да ли да јој објашњавам, дуго би трајало, треба да иде у школу, или да јој дам изјаву, зато што ми је задала психички бол, или већ како се каже? Него на срећу, наиђе Меги, затражи ми пропусницу, па ја одох у канцеларију. Еурека! Сетила сам се.

-          Меги, ти овог викенда не идеш кући? Хоћеш да црташ за часопис? Само треба да нацрташ, књиге, црквицу, нешто за доколицу, а не би било лоше кад би нацртала Ану, сестре Гојковић и Јелену. То није ништа тешко, имам ја њихове фотографије!

-          Хоћу.

И ето, решен проблем. У међувремену нађем карикатуре из књиге Креативног центра и сетим се да могу нешто од тога да фотокопирам ( само да они не сазнају, па да нас не туже) и тако одустанем од фотографија. Што волим, кад ми овако лепо све иде! Само, нешто ме страх, „ ако се јадна за фотокопир апарат ухватим, да се он стар не поквари“.

Однесем те карикатуре Сањи да фотокопира, а она ће : „Па ја сам ти то још на почетку предложила“.

-          Искрено, Сања, нисам веровала да ће све овако добро да се одвија. Никако да престанем да се изненађујем. Могу да ти кажем, као што каже један мој драги колега: свиђа ми се како размишљаш. Изгледа ми и успемо да издамо овај први број.

Једино ме мучи једна недоумица: не могу да се одлучим за задњу страну – како би било да нацртам јелку и напишем срећна Нова 2007 год, или да убудуће пазим кад идем да не пролазим оном истом улицом, да ми овакве идеје више не падају на памет. Ко ми даје право да уопште нешто покрећем!

 

Септембар, октобар, новембар.....  2005.год. негде у Јагодини.

 

ПС – до данас 2010 издали смо 19 бројева Дом ИНа, Драганче студира журналистику у Београду, један је од ретких студената који је успео да у првој години ради на студију Б, Меги завршава архитектуру у Београду, као и остали поменути ученици – редовно чисте године на грађевини, правима, економији у Нишу, Крагујевцу и Београду.    

MOJE ŽEDNO DRVO 12 nastavak - KRAJ

pitija | 21 Avgust, 2015 15:19

9 дан

Пада киша лагано, као да зна да је земља око мог дрвета тврда, па натапа полако. Неко рече : „Ова киша лечи“.

Данас нисам заливала дрво, али ми је зато стигло пуно порука:

Мариана ми јавља: направила рекламу за нашу групу. Хоће да ми је пошаље, али не може преко ФБ. Шаље ми на мејл, али не може одједном. Шаље из два дела. Сад не може да избаци на групу, али ићи ће преко ју тјуба  Како волим људе који кад нешто желе да ураде, нађу начин, уместо  оних који не желе па траже изговор“. Мариана је једна од оних која увек нађу начин и пут.. .

 Стигла порука и од Сање. Још увек је расположена:

-           Хахаха, пала киша, али свеједно, залила сам цвеће, не дрво, јер није имао ко да ме слика, тако да се ја и не виидим – хахаха. –

 Погледах слике што послала. Шта ли је ово ситно? Личи на нану. И ја имам нану у дворишту. Ма добро је, нана је врло корисна лековита биљка а лимунада с наном је баш освежавајућа. Видела моја Милчица у турској серији. Бар нешто корисно из серије. Сад често правимо лимунаду са наном .

-          Нисам могла данас, код нас пада киша и велико је невреме – пише Марија.

-          Хоћу кад се опоравим – јавља ми Александар – а као доказ шаље фотографију ноге у гипсу. Ау.Ух јао..

-          Здраво, нисам вас заборавила.Није имао ко да ме слика, али ево сама сам се потрудила.. – јавља и Бојана. Вратила се с мора и сликала своју кајсију.

Обрадова ме коментар моје драге колегинице  Гаге:

-          Морам да похвалим станаре зграде у којој живим. Удружили смо се и купили младо дрвеће које је засађено ове године испред наше зграде. Заливамо га и лепо напредује. – ха знала сам да ће нам се придружити, само...... није ми јасно зашто нам се Јела не јавља? И она је део тима за све активности. Она често чува сестричину, мали Лену, па може с њом да пошаље неку слику, помислих.

 

10 дан

 

Данас се и  моја Милчица вратила с мора......ишла је да ради. Њен први посао.

-          Kако је било на послу? Је ли било тешко? Бринула сам.- питам је.

-          Јесте. Знала сам да ћеш да бринеш, Зато ти нисам све ни јављала.

-          Кад сам почела да бринем о мом дрвету, било ми је много лакше. Увек је лакше кад се нешто ради, кад нечим преокупирамо мисли.

       Хоће да јој покажем моје дрво. Сад има ко да ме слика, али не журим. Прво да га види. Важније је да оно више није жедно. За данас поподне најавили опет кишу, па не морам да га заливам. Пажљиво га гледамо са свих страна; пребројавамо преостале зелене листове. Навијамо да преживи.

Милчица ме пита:

-          Што си изабрала баш то дрво?

-          Не знам. Изабрало оно мене. Волим изазове.

-          Шта ако се осуши?

-          Неће, наћи ћу му неки лек. Мора да постоји.

Укључујем компјутер а са екрана ми се осмехује колегиница Јела и њена сестричина Лена: заливају једну патуљасту крушку. Ха, како сам срећна. Како је дивно имати овакве колегинице, које ти „виде“ мисли. Још написала:

-          Није да се правдам, слика са Леном је од пре 6 дана. Прво ми се покварила косилица, замисли у сред лета; не иде да се сликам у корову.... онда 2 сахране у комшилуку, а данас ми се породила снајка. Живот је много чудан и интересантан... и тако.

Баш је све лепо рекла. Тако је: живот је чудан и интересантан, ... и леп, ако га испунимо  добрим људима.

 

11. дан

 

Јутро је пријатно и сунчано. Данас ће моја Милчица да слика моје дрво и мене. Морам лепо да се обучем.

 Око дрвета неке рупе, а и земља некако црна. Шта ли је то и од чега?- забринух се мало. Неће ваљда неко да ми отрује дрво? Ма, сигурно се неко играо и кишбраном боцкао сад већ меку земљу..   

Јуче на улици купих честитку за децу оболелу од  рака. Ја често купујем такве честитке… и моја деца купују.  Затражих  честитку од стидљиве продавачице и пре него ми понуди. Само, људи све више сумњају у такве продавце. И критикују ме што сам наивна. Кад стигох кући, однекуд се појави  сумња.  Време делује и на мене. Да није превара? – помислих, и та мисао ми не даде мира. Натера ме да укључим компјутер, нађем Институт за онкологију и радиологију и пошаљем мејл. Волим овај интернет. Одговорише ми одмах – није превара.

Значи могу и даље да верујем људима.

Кажу да ће поподне и надаље падати киша, па нећу морати неко време да заливам моје дрво.  Наравно, обилазићу га и даље. Само,  шта бих могла  да радим за тих 5мин које сад имам вишка? Онако успут!

Ускоро почиње школска година, нешто ћу се већ сетити:  ту је моја Марианa; и моји одговорни људи и моје сродне душе. „Дрво се на дрво ослања, а човек на човек“ – како је то лепо кад имате на кога да се ослоните. А ја на срећу имам и више од 5 људи. Ја сам баш срећан човек.  

Ха, можда  следећу акцију назовемо: „ Моје срећно  .......?!“

MOJE ŽEDNO DRVO 11. nastavak - pretposlednji

pitija | 20 Avgust, 2015 13:28

7 дан

 Цело пре подне, размишљала сам о тврдој земљи око „мог дрвета“. Много би боље било кад би се мало окопало. Бар мало, да вода лакше прође до корена.  А како сама да окопавам? Да  бар имам неког да ми прави друштво. Моја Милчица би ме подржала, али није ту.  Значи, мораћу то сама неупадљиво да урадим, онако успут.  Само чиме?

Коначно се сетих. Узех моје 2 флаше воде и сврдло; мало, згодно, таман у шаку да стане и да се не види. Док вода лагано кваси земљу ја чепркала око стабла:  Тврда  земља, не да се. Разгрћем песак, каменчиће, затвараче од пива Нађох и нешто металног новца.. Срећом на 10 цм испод осетих  праву земљу. За први дан, није лоше, сутра настављам даље. Задовољна пођох кући. Срете ме професорка  која ради у средњој  школи. Љубазно ми се јави па ме још љубазније упита шта радим:

-          Ево заливам дрво – показах празне флаше, очекујући да се заинтересује. Љубазност се истопи истог трена. Погледа ме као ванземаљца па журно скрену према козметичком салону.

-          Журим, имам заказано.

Добро, није  она професорка биологије – помислих. Дођох кући  и сетих  се Слађана. Морам да га подсетим  за слику. Не прође много , не могох да поверујем: стиже слика и то баш онаква како сам ја хтела.  Са још једним маленим дечаком Слађан  залива дрво. Слика  личи на оне из раних уџбеника познавања природе и друштва кад су још одрасли и деца садила дрвеће и бринула о њему. Слађан се још сетио оног важног,  а скоро заборављеног стиха  чика Јове Змаја: „Где год згодно место нађеш, ту дрво посади“ Браво!

Послала слику  и моја сестра ..... и Ивана ....... и Иванина сестра – уметничке. Како је природа  лепа, тамо где је има; тамо где је више природе, а мање људи.

       Мариана направила још 1 плакат, Лазар избацује дивне мисли уз слике  дрвећа ......

Да ли је ово нама кренуло?

 8 дан

 Данас ми се чини да оно мало зелених листова  на „мом дрвету“некако веселији или ја то видим оно што желим. Ма не, стварно су веселији и као да су мало порасли. Мало, али иде на боље.  Хе, опет ме моје дрво улепша дан..

Улепша ми  дан и оно што моја драга колегиница Виолета написала:

Драга Драгана, ја испред зграде имам огромну липу захваљујуци чијем хладу немам климу у стану. Не могу да је заливам, јер комшије кажу да јој корење доспева ко зна докле под земљом, Kад су врућине, опада лишће као у јесен. Зато мој син и ја повремено грабуљамо лишће, да под крошњом буде чисто и да ако падне киша, оде нешто и под земљу, а не да увело лишће све заджи. Kомшије кажу да сам очигледно залудна и да немам друга посла на одмору, него да грабуљам лишће - није ми то двориште. Мој муж је одрастао под том липом. И моја деца.И деца и унуци мојих комшија одрастају под њом. Можда сам залудна, али мени је задовољство да макар несто урадим за моје, за наше дрво, па ме баш брига шта ко каже и како ко на то гледа. Ја се осећам испуњено кад је погледам са терасе, онако огромну , а под крошњом - милина. Заливам једну врбу преко пута, нешто споро напредује, а што се сликања тиче – тежи случај.

Дирну ме овај коментар. То је то. То сам желела.  Лепо је кад имам овакву колегиницу са којом се разумем и која „види“ моје мисли. Лепо и нама и добро послу који радимо. Знам да има стари телефон којим не може да слика,а и да може да слика, знам да  не уме она то. Као ни ја, ни Гага. Али зато уме Јела . И све што нам треба онa слика.. Мораће Јела ускоро да нас научи. Него, што ли нема Јеле и Гаге?  Мора да их нешто омело па се не јављају.

Погледах ко нам лајковао, па  реших да и њих активирам:

-          Пошаљи нам неку слику за „Моје жедно дрво“ – послах Комсију.

-          Где да Вам нађем дрво „у овај Београд“? Све саме зграде и бетон. Усијало се све, не могу да дишем. Катастрофа. Могу само цвеће што гајим да сликам па Вам пошаљем. То ме хоће. Само,  моје цвеће није жедно. Бринем о њему.

  Миленица окупила своје сестре и брата и дечаке из комшилука и послала дивне слике како заливају воћњак.  Разнежи ме слика радосне деце у воћњаку. И пас је с њима. Као у она носталгична времена: дечаци трче око плодних воћака, играју фудбал,  девојчице распрострле ћебе па се играју „лутке“. И сви се смеју. У последње време, много слушам, како се мој народ све мање смеје. Свуда у свету се више осмехују од нас.  Прођу један поред другога, осмехну се и кажу „Добар дан“. А кажу, тога код нас све мање. Мој ведри, гостопримљиви народ  постао намрштен и тужан.  Не могу да верујем.   

На тренутак се уозбиљих, али ми поглед на ове лепе слике, одмах вратише осмех. Баш задовољна кренух на мој свакодневни задатак. За данас ми не треба хлеб, али морам да обиђем мајку и моје дрво.

Опет понесох сврдло.

Још мало окопах око дрвета да направим малу рупу  где ће вода да се  задржава  док је  полако упија, а не да иде на асфалт. Када то заврших, свратих до мајке.Она види флашу на корпи мог бицикла па ме пита.

-          Још заливаш?

-          Да...... само..

-          Шта смеју ти се?

-          Ма, не. Врућина. Нема никог на улици. Ни кад би пала у несвест не би нико приметио, него нешто размишљам .....  направила сам  рупу око дрвета да се задржи вода и не прелива на асфалт.  Стоји вода ту, тешко пролази кроз тврду земљу,направила се барица, ..... ја не сачеках да је земља сву упије .....Кренем ,  пређем улицу па се још једном окренем и замисли шта видим:  долетео један голуб до те барице......... и  пије воду..

-          Да......Страшна суша. Чух јутрос на радију, да на некој планини стока почела да цркава без воде.

-          И ја сам то чула..... а чула сам и да киша стигла до Хрватске, вечерас или сутра долази освежење и код нас..

 

Кад стигох кући на ФБ ме сачека ме слика Лазарове колегинице:  уз Лазаров коментар:„прво залијмо цвеће у стану па онда на улици. Може, може! Супер! Лепа девојка, ваљда ће још неког да мотивише. Мариана ми пре неки дан рече да се њени другови стиде да пошаљу слику; смејаће им се. Ха, није данас лако радити исправни ствар. Зато сам се ја обратила најхрабријима:

Ево и поруке од Милана. Не могу да верујем: послао неколико слика и још написао:

-          Изаберите слику !

-          Јееее. Ма стави све.

-          Ја бих то избацио за 10 дана .

-          Штааа? 10 дана сам чекала да сликаш, а сад још 10 да избациш.!?

-          Мислио сам да сликам и тад па да избацим заједно. Да се види напредак..

-          Добра идеја, али не могу да чекам, објављуј одмах. Него где си ово сликао? ( тујице у жардињерама).

-          Дошао сам у Крагујевац. Ово су тује испред  моје  зграде. Замислите, ишао сам да уплатим за испите, па сам прошетао кроз главну улицу и .......уопште нема дрвећа L !

Ево  још једне слике: Љиљана је сликала мајку како залова дрвеће у њиховом дворишту.

Седим поред прозора и гледам у екран  компјутера, у пристигле слике: сестра сликала сестру, брата, цимер цимера, ћерка мајку,оца, дрво за које смо заборавили да постоји, деца у воћњаку, сви са осмехом, јер раде нешто добро, јер су корисни.. Није много, али боље и једна слика  него ниједна. Бар смо на тренутак погледали око себе и приметили  да осим нас постоји још неко, неко ко нама треба и коме ми требамо..... можда ће неко ово памтити целог живота и тако ...  Како Вељко написа: једно дрво је један живот.

Прекиде ме неки чудан шум. Неко шуштање. Шта је то? Није на компјутеру, то је напољу.  Устајем и гледам. Коначно:

Пада киша

MOJE ŽEDNO DRVO 10. nastavak

pitija | 19 Avgust, 2015 17:30

Не срећу  стигао ми  коментар од моје Миленице:. 
„Да Вам јавим шта сам јуче видела, тражећи своје дрво: испред пекаре и градске библиотеке, тамо у центру, где се чека бус, два човека су између бетонских шипки око дрвета, чистили пикавце и плевили траву.......

Браво за два човека и Милену што је то видела! Програмирани смо да видимо лоше око себе. Треба да се репрограмирамо и да скупљамо те ситуације и нижемо их једну по једну, дан по дан, као бисере! Размишљање ми прекиде Марианина порука:

-          760  чланова у груопи. ДИВНО! –  пише ми одушевљено.

-          Да ли је боље да их је више или да буду одабрани?

-          Више! Они које то не замима, сами ће напустити групу.

-          Али они НИШТА НЕ РАДЕ! – кажем ја ни мало одушевљенo .

-          Полако, није лако анимирати људе.

-          Мени причаш L.

-          Имам идеју.

-          Што волим идеје. - разочарење се смањује и као да се опет јавља нада.Тако све у круг. 

Стиже и порука од Енице  са саветом о аутоматском наводњавању флашама. Супер ствар, добродошле су све идеје и савети  везани за природу и нашу бригу о њој.

 Мариана је у праву, почели су да нас читају и размишљају.  

Ево и Слађан ми нешто јавља:

-          Професорка нисам стигао данас да направим слику. Искрено, заборавио сам.

Ајој, врућина, а он заборавио да залије бар нешто. Али добро;добра ствар у овом случају је што ја баш ценим искреност.

На блогу мој верни читалац Јанакис ми оставио коментаре:

-          Немој некога да сам видио да залива пивом! -  и још један: „Важно је да је одзив добар :-) ево код мене у крају се окупљају и стари и млади па заливају бандере :-))

-          Ма нек се залива, могу и бандере. – написах тек да спасим самопоштовање.

MOJE ŽEDNO DRVO 9. nastavak

pitija | 18 Avgust, 2015 21:34

6  дан

  Ујутру  одмах укључих ФБ.

Оооооо  и Снешка лајковала!!!!! Активна нон стоп на ФБ. Има пуно двориште зеленила и стално избацује слике.  По 10 слика и објава о свему сваког дана.

-          Снешка, пошаљи нам слику, ти бар волиш природу. Може и из твог дворишта - Пошаљем јој поруку  и одем по хлеб.

Данас ме први пут ухвати сумња: а шта ако је стварно болесно ? .... жена из Дирекције која је то рекла, је сигурно стручњак....... а ја поштујем стручна мишљења. Стварно.

Шта да радим?

Не одустајем.Нема везе, бар неће бити жедно.

Још са почетка улице видех два бицикла наслоњена на њега. Пикавце и не бројим. Кад исипах прву флашу и пређох улицу, упита ме жена што продаје воће и поврће:

-          Шта заливаш? – ха, коначно ме приметила.

-          ?????? Па дрво! Суши се!

-          Аааа!

Кад се вратих да исипам и другу флашу изгледа да само једна бакица наслоњена на степениште „Роде“ препозна шта радим:

-          Заливаш дрво! Него, да ли ти то чиста вода?

-          Јесте. Хоћете да пијете?

-          Дај ми мало. Носим са собом флашицу, али сам све попила. Велика врућина.

-          Хоћете да Вам напуним флашицу? – рекох, мислећи да се моје дрво неће наљутити ако бакици  дам мало његове воде.

-          Не, хвала. Ускоро ћу кући. – рече, а мени се све чини да  је хтела да више остане за дрво. Наставих полако да сипам воду. Дође и човек  који је паркирао бицикл, само ме погледа и не рече ништа. Ја  наставих да петљам око дрвета.: земља није ништа мекша. Сваког дана још је тврђа.  Џабе ми сав труд.. мора да се окопа.

Дођох кући, урадих и више него обично, само да могу мирно да скокнем на ФБ.

Стигао одговор од Снешке:

-          Какву слику и где?

-       Јао, па да ли ти читаш оно што лајкујеш? Пошаљи слику како заливаш цвеће.

-          Не заливам, уједам од врућине. – одговори.

       Дигох руке од Снешке,а онда питах Мариану за комшиницу:

-          Шта је било?

-          И ја се питам. Јуче је имала пуно посла, па била уморна, а данас не знам где је.Изгубила се негде.

MOJE ŽEDNO DRVO 8. nastavak

pitija | 17 Avgust, 2015 21:44

5 дан

Данас је баш врућина: 38 степени.

Али ја је некако не приметих. Све време сам мислила да ли се моје „жедно дрво“ још држи? Има ли још зелених листова?  И тако док сам се возила према њему   преокупирана тим мислима,  схватих, да у ствари оно мени помаже чак и више него ја њему.

Сипам  воду, а око корена мог дрвета још 3  пикавца.  Јуче је био само један,...... а канта бетонска, за отпад,  поред њега. „Добро је, није много“ - помислим и бацим их у канту.

-          Госпођо, Ви радите у некој хуманитарној организацији, - чух глас  комшинице.

-          Да,  ово је моје дрво. Ако се не осуши имаћу шта да причам унуцима.

-          Жено ти си баш залудна кад заливаш дрвеће по граду. – рече ми сад полуозбиљно, погледом који не бих да дешифрујем. .

-          Јесам.  Заливам само ово једно.  „Моје“– добро, оваква питања сам очекивала.

-          Не радиш још?

-          Не. Још сам на годишњем. – одговорих, мада не разумем каве то везе има.

 Моја драга комшиница, наслони бицикл уз дрво и пожури у климатизоване „Родине“ просторије, а ја одох кући. Сигурно је помислила да сам ....... Уосталом, само се будале памте.

Данас имам госта па немам времена за ФБ, а и шта ћу, кад знам да неће бити ничега.

 Увече, ипак не издржах, па скокнух на ФБ.   

Ооооо 2 слике – Милена и Лазар:  Милена дошла у град код оца на посао, па искористила прилику да у центру залије  бетоном  заробљено „ничије“ дрво.  Лазар послао слику, неке дивне мисли и још написа: "У мом селу на срећу нема много бетона, па је свако дрво НЕЧИЈЕ".

Била у праву што се њих тиче.  И Мариана одушевљена.:

-          Стижу слике. Све нас  је више. До магичног броја 5 фали нам још само један.

Хајде да видим шта раде остали моји одговорни људи.  Послах им опет поруку:

         "Кренуле нам слике, чекамо тебе  - слика као симбол да бринемо о природи - не мораш да се видиш,  може само део. Ма може како желиш !."

Стигоше одмах одговори:

-          Још сам на мору - Бојана  ми одговори.

-          Па код мене пала киша – одговори Милан. – али то било пре 2 дана.  – понових му да је слика симбол наше бриге о природи. Обећа поново.

-          Хоћу, никако да нађем неког да ме слика -  Сања пише.

-          Умеш ваљда да направиш селфи са дрветом- да се види да си га залила - мокра земља, флаша с водом итт.

-          Аа не, ја хоћу да ме усликају лепо.

-          Ма ниси битна ТИ него ДРВО - да се не осуши. Јадно оно - написах јој .

-          Како нисам битна, па не може дрво само да се залива. –  пише ми Сања  и шаље неке шаљиве стикере. Да ли да плачем или се смејем и ја?

Ипак  један диван коментар са блога ми улепша вече:
Драга "pitija", ових недеља и "мој" парк вапи за кишом. Због претеране врућине жедан је придобио изглед каснојесењег. Путићи и стазе којима свакоднево пролазим покривене су осушеним лишћем. Стање незапамћено. Док трчим све шушти и пуцкета под ногама. Као да је октобар месец, а не средина августа. Већина младог дрвећа је изгубило лишће. И велика стабла боре се задњом снагом да дочекају кишу. И једна старија госпођа бори се против суше са пластичном кофом и канапом у руци. Њоме захвата воду из оближњег канала и залева повећи грм јасмина. Оног, који нас сваки пут с пролећа, на улазу у парк, поздрави својим опојним цветним мирисом. Да, и мени је жао дрвећа на овој суши...

„Има нас још“ – помислих.

 

Како неколико лепих речи могу да учине чудо.Задовољна одох на спавање.

MOJE ŽEDNO DRVO 7 nastavak

pitija | 16 Avgust, 2015 15:44

4 дан

 

Три дана нико ништа не примети;  а надала сам се да ће неко видети од мене – бар фризерка што пуши испред радње са колегиницом из продавнице до ње. Или жена што продаје бостан у хладу једног дрвета  а кантар веша о летву закуцану у дрво, или људи  што препродају воће и поврће; дрво испред њих је посечено,  али  ту су  у жардињерама  тује,  скоро суве,  или људи што седе  у пивници испод сунцобрана. Нико ме не виде, чак ни дечаци што у том прођоше улицом. Загледали се у своје мобилне..  

Одох  данас до мог дрвета и полако исипах воду из флаше, прво једну па кад се вратим из продавнице и другу. Земља као бетон, не може одмах да прими воду. Ако сипам превише прелиће се на асфалт:

-          Што просу то ту? Ел ти вишак?  -  први пут ми се обрати жена што чека аутобус

-          ??? Ма не” зар не видите да се дрво суши?

-          Хммм, то ништа не значи.. То треба све да се залива –  огласи се озбиљни  намрштени човек поред ње. И не гледајући ме, са презиром одмахну главу у страну  „у стилу све пропало“, а његова жена се задовољно осмехну. Е нек ми је рекао.

-          Па има нас више од дрвећа, кад би свако помогао по једном  младом које се суши  - почех да причам, али видех да ме нико не слуша.  Но нема везе, навикла сам. Прошла сам кроз ово кад сам престала да узимем кесе у продавници  ( јер носим торбу) .  Узми, „џаба су”  рече ми једна жена на пијаци и баш се зачуди кад је не послушах. Било је то  пре више од  5 година, а искрено ни сад ме све продавачице не гледају боље.

Kад стигох кући  укључих ФБ. Ништа. Значи морам да подсећам.  Навикла сам и досадна да будем:

-       Хеј, Милане,  још јуче је било „сутра“, а од тебе ништа не стиже?

-       Професорка код мене јуче пала киша. Мислим да нема потребе да заливам.

-       Па стварно, нема потребе. Бар смо је призвали код тебе.

Док тако размишљам, пажњу ми привуче вест са телевизије на „Србији данас“ :

-        у Нишу волонтери уређују зарасли  некадашњи парк.  Једну добру вест смени још боља: некадашњи акцијаши са новим младим члановима пошумљавају 15ха на планини Столови . Акција се зове„Ора није фора“  и треба да засаде 35 000 борова , а придружиће им се и акцијаши из Словеније и РСрпске.

-       Видех и како у Вршцу  нема несташице воде па могу да заливају своје дрвеће на улици и цвеће. Имају цвеће и у парку и на бандерама и  то по 3 реда, весело, бујно.  Њихове улице широке, па брезе што приказаше, окружене травом и слободне, а човек што их залива очито воли свој посао; осмехује се док их поји..

Те вести ми опет  подигоше морал.

Али сад се и Мариана мало разочарала, због малог ( никаквог) одзива.  Али то и није тако лоше, јер је добила инспирацију да  напише песму; тек  да јој буде лакше. 

-        Јесам ли ти рекла да нам треба бар 5 људи за било какву акцију. Наћи ћемо. – пробах да је утешим.

-        Јој, сад ми то делује тако далеко и тешко.

Али ми нисмо од оних што одустају после 4 дана..   У Марианином комшилуку нема деце , али јој зато  комшиница, озбиљна жена од 40 год обећала да  да ће да се прикључи акцији, а ја рачунам још на моје сигурне људе. Јавиће се, знам.

MOJE ŽEDNO DRVO 6 nastavak

pitija | 15 Avgust, 2015 23:16

 3 дан

 

Кога би могли још да ангажујемо? Познејем ли неког ко ради у главној улици? – размишљам, па се сетих једне младе женице.  Питаћу је да ли би и она хтела да се придружи акцији?  Има малу децу, био би то леп пример деци кад је сачекају с посла да ураде то заједно.

Одмах ми стиже одговор:

-       Нема испред радње, има ниже доле, али ми је глупо да идем испред туђе радње, а и не могу да закључавам врата радње.

-       Таман посла да закључаваш. .

Сунчица ми јави да је и данас залила, али не може више, тек кад се врати. Иде вечерас на одмор..

            За утеху стиже ми ПРВА и ЈЕДИНА СЛИКА. Наравно од Мариане. Само да није последња – пу,пу да не баксузирам..

Не знам зашто, сетих се и објаве на ФБ: једна жена баш љута, псује власт што не среди парк испред њене зграде. Лепо све сликала шта све она фина сваког дана мора да гледа са свог балкона. А сетих се и „људи са другог улаза“: тако зовемо људе у једној згради близу моје мајке. Зграда иначе има 3 улаза, али ове са првог и трећег улаза никако не зовемо. Њих као да нема ту. А „људи са другог улаза“ се често окупљају и смеју док праве неке акције: зими заједнички чисте снег, а и први су увели интерфон. Испред њиховог улаза некако је увек чисто, мада им понекад  лети ђубре испред трећег улаза где и ноге могу да се сломе зими. Они сваке године испред зграде посаде по једну јелку. Ону што им остане од Нове године, Сад су велике, а било би их више да им неке нису посекли они што уводе гас. Остало им још пет и увек је лепа хладовина и лепо мирише, па им се ту играју деца и унуци.

Само, морам  ипак признати да  ми није баш лако ићи и заливати дрво..

 Хеј ко још данас  залива дрво!?

Или сам луда или залудна?!  Преиспитујем себе, за ово прво не знам,  а за друго можда: скувала сам ручак, средила кућу, обишла мајку, помазила пса, прочитала неколико страница нове књиге, написала причу, поподне идем у башту. Није ми тешко да понесем флаше воде кад пођем по хлеб. Рекреирам се, а ни 5мин ми не треба за то. Шта бих корисније могла за то време да урадим? 

Мада, можда би ипак нормалније било да мењам владу ?! (за сваки случај да напишем да се шалим хаха наравно)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb