Gušt i dert

DO ZVEZDA I NAZAD

pitija | 09 Jun, 2018 18:29

-          Baš mi se sviđa ova košulja? – reče koleginici. Zastale su ispred jedne radnje i na brzaka pogledale izlog.  Do početka takmičenja ostalo je još malo. Ako želi da je kupi moraće da požuri. – Iz svakog grada u koji dođem, želim da imam neku uspomenu. Kad sam bila mala kupovala sam lutke, sad kupujem nešto za sebe.

Brzo su ušle u radnju.

-          Lepa je – reče joj koleginica – ali mora da se pegla. Ja više volim one što operem i odmah mogu da obučem.

-          Ne mogu da joj odolim. Kupiću je.

Zadovoljna izađe iz radnje sa košuljom, koja će pored drugih uspomena da je podseća na ovaj grad u kome se održavao susret domova učenika – popularna domijada, koju su obožavali i učenici i vaspitači. Takmičenja za koja su one bile zadužene bilo je završeno.

Potrčaše do sale centra za kulturu da gledaju nastupe koje su pripremile ostale koleginice sa učenicima njihovog doma. Stigoše taman na vreme.  Ubrzo se zatvoriše vrata; ugasiše se svetla. Presta žamor. Ču samo svoje srce.Upališe se reflektori.   

Na pozornicu kročiše učenici. Počelo je njihovih „5 minuta slave“.

***

Nastup učenika njenog doma bio je završen. Koleginica i ona istovremeno ustadoše da ih glasnim aplauzom pozdrave. Osetila je kako joj se srce širi kako bi prihvatilo svu milinu i oduševljenje tog trenutka. Kako ih je volela dok je gledala kako su bezbrižni, talentovani, manje talentovani, kako na pozornici daju sve od sebe, kako se trude i istovremeno uživaju. I pre nego se završio aplauz požuri iza pozornice da ih sačeka, na trenutak zaboravljajući na koleginicu.

Nije znala kako drugačije da im prenese sve svoje oduševljene, osim da ih redom sve izljubi, čvrsto stisne ruku. Onda se, da ne bi kvarila magiju trenutka nečujno kao što je i došla udalji i vrati u salu da nastavi da gleda program.

-          Kako je teško biti u žiriju! – prošaputa koleginici. dok je istom jačinom pozdravljala nastup učenika drugog doma. – Ne bih znala ko je najbolji. Koliko talenata, sposobnosti, dara u njima ima, pa to je neverovatno. Naše poznajem, pa ih zato najviše volim, ali verujem da svuda ima divnih mladih ljudi koje je lako zavoleti.

Pogleda po sali. Osim članova žirija i nekoliko vaspitača sve ostalo su bili učenici. A imalo je još praznih mesta u prvom redu.

Sigurno su opet imali neka važnija posla. Navikla je već na ta prazna mesta pa ne dade previše vremena ni njima ni sebi, nego izađe napolje.

Na klupi u obližnjem parku učenici su pevali i svirali; oni koji su nastupali bili su u sredini, a oko njih su bili drugari koji su ih bodrili iz publike. Sada su hteli da im se što više približe, ne bi li i oni osetili slast slave. Tapšali su ih, divili im se i s poštovanjem gledali.

U trenu odnekud se stvoriše velike flaše piva: jedna pa druga, treća. Pet. Pogledom ih prebroja i uteši se da učenika ima dovoljno za tu količinu alkohola.

Sede na klupu preko puta njih sa namerom da uživa u trenutku i danu koji prolazi. Neki učenici poneseni i zaneseni „5 -minutnom slavom“ mahali su flašama u želji da sreća traje još, još. Flaša je išla iz ruke u ruku. Negde se zadržavala duže, negde kraće; neki su je samo prosleđivali dalje.

Nekoliko učenika joj priđe: bili su nasmejani, raspoloženi da popričaju malo,  tek da daju do znanja da nisu prešli granicu pristojnog ponašanja.

-          Koliko srećnih i talentovanih mladih ljud – pomisli – a koliko nesrećnih odraslih ljudi. Šta se dešava sa ovim mladim ljudima kasnije? Gde ih put vodi? Gde se gube svi ti darovi sa kojima se ova deca rađaju, gde nestaje sva sreća koju sada imaju? I zašto?

Učesnike su drugari hvalili, iznova i iznova, a te reči su budile žeđ za još i opijale jače od najjačeg alkohola.

-          Je l da smo bili najbolji? – doviknu jedan vidno zagrejan učenik.

-          Ne znam. I drugi su bili dobri.  – vaspitačica kratko zastade da razmisli, pa upita: - Jesi li ti dao sve od sebe?

-          Jesam.

-          Jesi li zadovoljan sobom?

-          Jesam.

-          Pa šta ti više treba?

-          E vaspitačice, svi žele da budu prvi. To je najvrednije i najvažnije. Zar Vi ne bi voleli da budete prvi?

-          Ranije sam mnogo želela i radovala se kad osvojim neku nagradu, kad pobedim drugog, uradim nešto bolje od nekog. Prijalo mi je kad me drugi tapšu po ramenu, hvale. Patila sam mnogo kad bi to izostalo. Vremenom sam uspela da promenim prioritete. Sad se takmičim sa sobom.  – reče, ali vide da je učenik ne razume. Nezadovoljan odgovorom gledao je u pravcu društva. Samo dodade:

-          Ma sigurno će potplatiti žiri. Zna se ko će biti prvi. – raspoloženje mu zameni bes i ljutnja.

-          Jesi gledao nastupe drugih domova?

-          Nisam, ali znam. Tako je uvek. Nepravda. Veze.

Drug iz grupe mu priđe,  zagrli ga,  pa se zajedno opet okrenuše ka grupi još glasnije pevajući.

Na tren osta sama, a onda joj priđe jedna devojka; tiha i mila kao i uvek, kao svakog običnog dana. Sede pored nje.

A svojim nastupom je oduševila sve. Svi su joj se divili, hvalili je. U domu je bila najbolja, ali znala je da mora još mnogo da uči. Zato je upisala i muzičku školu. Iz tihe mrvice na sceni bi postajala opasna tigrica. Muzika je živela u njoj i svaki put kad bi pustila glas, on bi se vinuo do neba, do srca slušalaca. A onda, kad bi završila nastup opet bi posajala ona draga, skromna, prirodna, koja se izdvaja u moru istih.

-          Bila si super, kao i uvek. Nije se videlo da si umorna. Jesi zadovoljna svojim nastupom? Znaš da se ja mnogo ne razumem u muziku. Muziku srcem ocenjujem, a kad god ti zapevaš ja zaplačem; ne zbog teksta, jer ne razumem engleski na kom pevaš, već zbog osećanja koja probudiš u meni –  devojka je u poslednje vreme ima problema, ali se junački bori sa njima i zato joj je bila još draža.  

-          Jesam, zadovoljna sam kako sam otpevala.  Više nisam umorna; biću dobro. Učila sam sinoć do kasno. Imam važan test.

-          Imaš puno obaveza, ali ne žališ se. Nisi popustila sa uspehom u školi? Bićeš odlična?

-          Da. Teško je, ali ja ovo volim.

-          Želim da ti ispričam nešto. Mislim da će ti značiti.  – vaspitačica poče polako, birajući svaku reč, svesna poruke koju želi da prenese ovoj dragoj devojci:

-          Jedna naša poznata glumica, koja ima dosta godina, ali izgleda potpuno prirodno i mnogo mlađe od svoje generacije;  aktivna je i vrlo pametna, jednom reče: lako je dovesti sebe u ulogu i dići adrenalin; teško je izaći iz uloge i vratiti se u normalu. Mnoge moje kolege to nisu umele i zato su mladi otišli... A mogli su još mnogo toga da daju. Posle svake premijere, većina bi do kasno u noć ostajala da se druži, želeći da produže „ 5minuta“ slave, da uživaju u opčinjenosti bez kraja... Ja nisam tako radila, možda je to tajna  mog uspeha.

-          Šta je ona radila? – zainteresovano upita učenica.

-          Ona je posle predstave odlazila kući i PEGLALA.

-          Hm. Zanimljivo. – devojka se osmehnu.

-           Nadam se da razumeš i da će ti ovaj savet koristiti.

-          Mislite da će mi trebati?

-          Sigurna sam. Bićeš ti jednog dana poznata pevačica. Uspešan se ne postaje preko noć; putem uspeha se kreće u ranim godinama uz želju i mnogo truda. Oblake dostižu samo oni koji čvrsto koračaju zemljom. 

 

KARTA ZA (NE)ŽIVOT

pitija | 08 Jun, 2018 16:38

Mlada profesorka uđe u kancelariju, pozdravi nekoliko kolega koji su se tu zatekli, a onda posle malo neodlučnosti, snebivajući se upita

-          Donela sam karte za humanitarni koncert koji organizuje škola moje sestre. Želi li neko da kupi? Karta je 60,00 dinara.

-          Hoću ja. Evo ti 200,00 – reče jedna koleginica.

-          Hoću i ja  i nemoj da mi daješ karte, ne treba mi. Prodaj ih nekom drugom. – kupi i druga koleginica.

-          Ima li neko da mi pozajmi da kupim dve karte. Vratiću sutra – pita treća koleginica i kupi i ona.

-          E a za koga je ta akcija? – pita četvrta koleginica.

-          Ne znam. Učitelji su želeli da vaspitaju decu da budu humana, pa će sakupljeni novac uplatiti na žiri račun neke bolnice.

-          A ko svira na koncertu? – opet upita.

-          Peva gradski hor i neke lokalne grupe.

-          Hm, lepo – opet reče ista koleginica, a mlada profesorka je začuđeno pogleda išćekujući da kupi kartu. Ali ova lagano izađe iz kancelarije.

-          Kad je taj koncert? – upita i kolega.

-          Za pet dana.

-          Oooo, pa ima vremena. Ne mora danas da ti damo pare. – reče kolega i izađe i on napolje.

-          E izem ti državu koja nema para za lečenje svoje dece – poče da psuje drugi kolega. Ostali nastaviše nezainteresovano nešto da pišu. Mlada profesorka postiđeno vrati karte u torbu i zbunjena, priđe svom ormaru da ostavi stvari.

-          Daj mi te karte – reče joj jedna od koleginica koja je kupila karte. – idemo da ponudimo učenicima. Samo saekaj da prvo otkucamo obaveštenje. Koji slogan da smislimo? Moglo bi „KUPI KARTU ZA ŽIVOT BOLESNE DECE. Da niko ne bude sam i zaboravljen. Zajedno ćemo podeliti tugu, zajedno ćemo, pobediti bolest. Budi human, budi čovek.  – 60,00din“

-          E super. Baš ti hvala.

-          Ma ne brini. Treba decu učiti dobroti. Idemo da pitamo ove starije. – sedoše u hol da čekaju učenike koji tuda prolaze. Naiđoše dva učenika:

-          Za koga je to? – upita jedan od njih.

-          Za bolesnu decu.

-          A jeste vi kupili? – opet upita.

-          Jesmo.

-          E dao bi ja, ali nemam sitno.

-          Dajte meni jednu – reče drugi. Ubrzo im priđe još nekoliko učenika: 

-          E gde ste našli sad na kraju nedelje?! Potrošili smo đeparac. 

-          Nije ti ništa ostalo?

-          Ostalo mi malo, ali treba mi, posle škole idem na piće sa društvom.

-          A jeste li Vi profesorka, sigurni da će te pare da idu baš tamo gde treba. Možda će neko da ih stavi u svoj džep.

-          Vidiš meni takva misao nije pala na pamet. Svako radi po svom izboru i savesti. Moje je da dam, i ne brinem šta će da rade drugi.

-          E lako je Vama. Vi imate platu. I ja bih davao da imam platu kao Vi.   I to 60,00. din pa Vi ne možete ništa da skupite. Trebalo je da cena bude bar 500,00 din.

-          Mnogo je bolje stalno davanje po malo. Zato se i kaže „naše malo, nekom znači mnogo“. Kad se svi udružimo, to će biti dovoljno. Bolje je nego da neko da mnogo jednom i više nikad, a da stalno priča o tome.

Prodadoše nekoliko karata. Mlada koleginica razočarano upita:

-          Zar stvarno nemaju 60,00 din?

-          Oni koji nemaju, oni su kupili karte. Nije stvar u imanju i nemanju.  Više je u okruženju koje sumnja u sve, u stilu života da smo sve otuđeniji i da decu niko ne uči da budu dobra. Pod hitno treba uvesti predmete „dobrota“ i „zahvalnost“. Vremenom ćeš to shvatiti. Nemaš još dovoljno životnog iskustva, ali nikad nemoj na ovakvo stanje da se navikneš. Ma koliko ti se činilo da malo možeš da promeniš, potrudi se i uvek uradi to što možeš da svet bude bolji.

-          Pitam se samo kako je onima kojima treba novac za lečenje? A nikad se ne zna ko će biti sledeći? Kome će sledećem da zatreba pomoć.

-          O tome uvek razmišljam. Volela bih samo da nikad ne saznaju za ova, besmislena i bespotrebna pitanja, za reči bez dela. Zato uvek i podržavam svaku ovakvu akciju. Svakog meseca šaljem po tri SMS-a prvog, desetog i dvadesetog. Važno je da „kaplje“, da oni koji čekaju pomoć osete da nisu zaboravljeni. Na sreću, uvek ima i ovakvih i onakvih. Možda je to dobro. Možda tako treba.

 U tom trenutku nova grupa učenika prođe pored njih. Starija profesorka ih ne ponudi karte, samo nastavi tužno da gleda za njima. Znala je da, od kad imaju policajca neće više to raditi u [kolskom dvorištu. Uzalud su im pričali, uzalud otvoreno ukazivali roditeljima. Oni su bili gluvi, roditelji slepi za najgoru istinu. Za nešto gore od bolesti.

Uvek se trudila da bilo šta uradi, i zato je situacija u kojoj se osetila nemoćno najviše pogodi.  Sumnjala je da bilo ko može da ih zaustavi u mladalačkoj naivnosti, zanesenosti. U sunovratu.  Kako je teško skupiti novac za kartu za život bolesne dece, a kako lako isti novac dati da se upropasti život. Savi glavu i poče da broji novac koji su dobile za karte.

-          Koliko ima? – upita mlada koleginica.

-          Tačno onoliko koliko će ona grupa zdrave dece platiti kartu za svoj neživot. Možda sada, možda večeras, sutra... a pritom neće postaviti nijedno pitanje.

-           

Сад (ни)је право време за љубав

pitija | 20 Maj, 2018 12:46

Био је рођени вођа. Волели су га другови, волеле су га и девојке. Био је омиљен у друштву. Због свог шарма и професори су му праштали несташлуке. Са свима је био фин, културан и бескрајно духовит. Никад није био сам.

Она је често била сама. Озбиљна, понекад  тужна, док га је гледала са стране, неупадљива, нечујна, невидљива. Тек понекад би се насмејала његовим шалама, а онда опет сакрила осмех, као да се стиди.

Једва је пролазио разреде, да ли због неучења, да ли због бежаља са часова. Пушио је, понекад пио са друштвом,. Био је млад и радио све што многи у тим годинама раде.

Она је била одликаш и није радила ништа  што већина ради.  Била је примерна и пазила шта ради..

Ишли су у исто одељење, били у истом интернату, а били толико различити. Мењао је девојке, а она није имала ни једног момка.

Време је пролазило, ништа се није мењало. Једном приликом неко мудар му рече:

-          Много грешите у вези љубави. Забављате се са тотално непознатим особама, па се зато разочарате, будете повређени. Онда не верујете у љубав.

-          А како би по Вашем мишљењу требало?- озбиљно упита младић.

-          Не жури. Дружи се, играј, забављај, будите добри пријатељи. Нек се роди симпатија.  Сачекај онај дан кад ће живот да изненади. Дан када ћеш схватити да је твоја најбоља другарица у ствари дивна девојка у коју си лудо заљубљен. Мада... можда си одувек био заљубљен, само си сад то открио. – човек је тихо причао навикнут на одговоре да су то што прича глупости и да је тако можда било раније; да је сада све другачије, јер се живи брзо. Али младић је саслушао пажљиво, па онда озбиљно упита:

-          Као што је Милица?

-          Шта? Ти си приметио?

-          И Ви сте приметили?

-          Заљубљеност још нико није сакрио.  Али лако је мени то да приметим, боље се види кад се гледа са стране. А ти? Како си приметио да јој се свиђаш?

-          Не знам. И она се мени свиђа. Добар је човек, добар је друг, у школи ми увек помаже кад нешто не знам, помаже свима. Уме да размишља; волим да причам с њом. Прија ми њено присуство. Чини да сам бољи. Али, мислим да сад није време за праву љубав. Рано је. Не бих да је прерано потрошим . Волео бих да је сачувам за право време.  Још сам неозбиљан, незрео.   младић је кратко застао : - А опет, шта ако јој досади да ме чека, па је изгубим? Ако промашим, претерам  за неки дан? Шта ако направим неку грешку?  Шта ако престане да ме воли?

-          Е 1000 зашто, а 1 зато. Нема у животу гаранције  ни за шта. У томе и јесте драж. Неки погоде право време за срећу, неки је целог живота траже. Само буди опрезан и никад не заборави, шта ти је заиста важно. Док год негујеш особине због којих се заљубила у тебе, волеће те.

***

Прошло је још неколико година.

 Она је остала иста, и даље га воли. Али, он се променио. Не може више без ње.  Постао је зрелији, одговорнији. Звезде су им се поклопиле. Сада су заједно и чекају бебу.

Изгледа  је сад право време за љубав.

5-10-15-20...

pitija | 11 Maj, 2018 19:48

Била је испред дворишта и чистила тротоар  кад група деце прође поред ње. На кратко се усправи да види шта јој се то учинило тако чудно. Била је то споредна улица, па је на срећу мало аутомобила пролазило туда. Свака друга кућа била је празна, газде су живеле у иностранству или су умрле, а наследници се још нису појавили. Али су испред сваке куће у којој је живео неко била паркирана бар по два аутомобила.  Тако је било више аутомобила него људи.

Некада је улица била пуна деце, стално их је са прозора гледала. Шта јој се то учинило тако чудно, кад су прошла деца, запита се .

Коначно схвати :

Ова деца пpичају, вичу, смеју се, онако како одавно у улици није чула.  Погледа мало боље: ниједно дете није имало мобилни; или ће на време отићи кући, или ће их мајке као некад позвати с прозора на вечеру.

Сетила се како је њеној баби сметала галама деце која се играју на улици, а њу сад ова галама баш обрадова. Нарочито се обрадова кад деца почеше да играју жмурке. Нису заборавили.  Док је улазила у двориште с осмехом је слушала  5-10-15 -20....

DOKTORI

pitija | 05 April, 2018 12:55

Naše naravi 4. deo

Srele se dve poznanice na ulici:

-          Kako si ? šta radiš? – pita jedna.

-          Ma ćuti. Razboleo mi se sin pa ga vodim lekaru. Idem da vidim šta će da mu kažu. Valjda znaju nešto. Znaš kakvi su danas lekari!? Užas.

-          Da, da. Nego kaži mi kako ti je ćerka? Ona je starija?

-          Da, da. Ona je mnogo dobra i pametna. Već studira.

-          A šta studira?

-          Medicinu.

ODGOVOR

pitija | 17 Mart, 2018 16:24

Sve češće dođe onaj dan i

 nikako da prođe.

Razočara te  i zaboli taj dan,

 sve češće ti se poremeti san,

 pa noću budan gledaš u mrak

 i pitaš se svašta i pomisliš svašta.

I prijatelji dragi postanu ti tuđi i strani

i pitaš se šta to bi i ko se toliko promeni?

Nisu te razumeli, tešiš sebe,

 ili ti njih nisi razumeo, svejedno,

 tek od prijateljstva ni pozdrav ne osta.

Oči kriješ i gledaš u nešto drugo,

kao  nešto ti važno i trudiš se da si važan

 i da te „kao“ ništa ne boli.

Misliš, nisu oni loši, a znaš da nisi ni ti,

 Samo ste postali daleki.

Otišao život, otišlo I prijateljstvo.

Oni se lakše prilagodili,

uklopili, snašli...

 Tebi sve manje snage za to.

Gde da je opet nađeš?

Pogledaš unazad,

 mogao si možda bolje,

 možda si mogao i mnogo gore.

Ništa ne zameraš, ni njima ni sebi,

Samo nije ti više lepo, kao nekad.

A znaš  da si dao sve od sebe,

trudio se, opraštao i ponovo pokušavao.

I ne znaš šta je trebalo drugačije.

Zar je trebalo umesto osmeha,

da pokažeš zube?

A opet, ono što ne umeš

I ne pokušavaj.

Samo što se isto pitanje

 u hladnim noćima opet  javlja,

I dok se sivi dani polako vuku.

Kako setu da istučeš

I odakle snagu da izvučeš?

Onda vidiš u dvorištu trešnja cveta,

 i zumbul miriše,

A neko malo lice drago,

 ti se iskreno  smeje,

 kad te na vratima vidi.

I tada znaš

dok nežne dečije ruke ima ko da ti pruži,

znaš da ćeš naći snagu za pokušaj novi

znaš da ćeš ispraviti leđa,

učvrstiti korak,

nabaciti osmeh,

i  u susret još jedan,

 krenuti opet.

Malene ruke u zagrljaj da primiš

NAIVNA

pitija | 05 Mart, 2018 22:47

Već po ko zna koji put ulazi u ovu zgradu. Njena firma i firma smeštena u ovoj zgradi poslovno sarađuju. Nije bio nikakav problem ući u praznu kancelariju i prepisati neke potrebne podatke.

Ovoga puta svi su bili na kolektivnom letnjem odmoru. Nije bilo  portira, tek nekoliko čistačica. Pile su kafu i ogovarale kako samo one moraju da rade po ovoj vrućini dok ostali uživaju negde na moru. Prvi je naravno otišao direktor. Već decenijama je bio na čelu ove firme i već se osećao kao prestolonaslednik. Otići će odavde kad ga zakon zbog godina starosti prisili. Možda ni tad. Teško se nalaze tako sposobni ljudi.

Uđe i kao svaki put pomisli da li da uradi to već jednom i ovde. Celog života je to radila svuda; nije mogla da odoli tome, jednostavno, bilo je jače od nje.

Svaki put kad je dolazila u ovu zgradu bilo je isto;svaki put je pomislila da uradi to.  Uspe da iskontroliše sebe i okrenu glavu na drugu stranu. Ali, ne moramo uvek nešto da vidimo, da bi za to znali da postoji.

Prvo dobro razlisli da li to možda nekom treba. Pogleda kroz veliki prozor u susednu zgradu: uspešnu privatnu firmu i shvati da kod njih nije kao ovde. Znači, ne treba.

Sunce je lepo sijalo i obasjavalo prazne prostorije zgrade; videće se do kasno popodne kad će čistačice otići i  zaključati vrata.Njeni su je kritikovali zbog toga što to radi: zašto nas brukaš, pričali bi joj, ali uzalud. Njoj nikako nije bilo jasno zašto je to bruka, a mnogo štošta nije.Drugi su radili mnogo gore stvari pa se nisu stideli. Uostalom niko je do sad nije video. 

Znala je da je za sve to bio odgovoran njen otac koji ju je to još odmalena naučio i tako vaspitao.

Možda bi to mogle da urade čistačice, pomisli, ali se odmah seti da one  to neće uraditi. Da su htele, uradile bi to još nekoliko dana pre, odmah kad je počeo kolektivni odmor.

Sve joj je to sada postalo teret. Trebalo je da se menja. Prilagođavala se, ali izgleda nedovoljno brzo i lako.

 Mora to da uradi. Hoće- neće.

Uradiće to.

Priđe prekidaču i pritisnu ga. Sijalice duž dugog, praznog hodnika se ugasiše.

Niko to  ne primeti, isto kao što niko nije video ni kad su sijale i po danu i noći, obasjavajući neokrečene zidove, otpali malter u hodniku, neravan pod sa rupama u linoleumu. Onda priđe toaletu, iz koga je samo ona čula šum vode koja neprekidno teče. Povuče ručku, podiže plovak i voda stade.

Neće smeti nikom o tome da priča, njeni će joj reči da se uzalud brine, jer ne može sve da ispravi, kolege će joj reči da to ništa ne znači, da je to kao kap u okeanu.

Svi su želeli velike promene. Želeli su da uzburkaju okeane, potope brodove, isprave krive Drine, zaustave vetrove, pomere planetu. Sve ostalo im je bilo malo i beznačajno. Ona je volela te male stvari, ona ih je cenila i čuvala. Kao kap vode na dlanu. Zar i mi nismo mali, na ovom velikom svetu, kao kap u okeanu, kao zrno peska - mislila je, ali opet imamo veliku vrednost jedni za druge. 

Sa tih nekoliko kilovat sati struje koja neće uludo goreti i tih nekoliko kubika vode koji su mogli oteći za mesec dana, ona neće spasiti svet, ali bilo je lepo i odgovorno sačuvati ih .   

Plašila se da je neko ne vidi, a malo je i priželjkivala to. Znala je da će joj se tada većina  čuditi i ismevati je, ali se nadala da će… možda neko… kasnije uraditi …baš isto što i ona.

Nisu joj uzalud govorili da je naivna.

FB

pitija | 04 Januar, 2018 19:39


Rešim ja da postanem poznata, da i za mene svet sazna. Kad ću ako neću sad, za ovo malo što mi ostalo. Vala kakvih ima, ja sam još i dobra, ma vrlo dobra. Ne kaže se džaba „nikad nije kasno“; samo što ja ne znam da pevam, ali mogu da pišem. Evo sad svi pišu i izdaju memoare. A i ovaj fb milina prava, ko stvoren za mene da se proslavim.

Prihvatim se zato ja kompjutera i fb-a.

Setih se da sam negde čula kako opasnost vreba sa interneta, jer sve što objavite može da vidi čak 40 000 ljudi. E tu opasnost ja hoću. Ta „opasnost“ meni treba. Ja neću da se krijem, ja baš hoću da me vide. Kad me vidi tih 40 000 ljudi zagarantovana mi je popularnost.

Zato napravim profil i počnem da pišem.  Sad će svi moji prijatelji da me čitaju, pa će da pozovu svoje prijatelje, a ovi svoje i eto mene u Grandu kao otkriće meseca „Najstariji mladi pisac“- pomislim.

Kad ono, samo pola posto prijatelja me čita. Uh moram da povećam broj prijatelja. Napravim i stranicu,pa grupu za stranicu pa još jednu stranicu i grupu da sa jedne šaljem na drugu, ali sve džaba.  Ako domet objave bude do 100 i ako mi 10 vernih prijatelja lajkuje super. Pomislih i da lažni profil napravim, al ipak odustadoh; nije to za mene, ozbiljna sam žena.

-  A gde je sad onih 40 000 što može da me vidi? – mislim se.

 Sve što više prijatelja, manji domet objava. Blokira me fb. Ne da da se proslavim.  Izgleda sam JA postala opasnost za fb. Još mi stalno šalje obaveštenja: ako želite da povećate vidljivost vaše objave platite 5$ 10$ itd itd. Ovaj fb kao pravi makro. Prvo ti da sve džabe da te navuče, a onda digne cenu.

Znate šta, platila bih ja i to, ali bojim se mene nema ko da čita. Sad svi sa fb pobefli na tviter i instagram. Izgleda fb-u odzvonilo, izgleda  sam ja iste sudbine kao Kosovka devojka što se jadna „vatala za zelen bor, a on se zelen osušio“.

 Jedino da pišem onom Zakerbergu, da mi plati da mu se više ne vatam za ovaj njegov fb. 

„Od čega si umorna, kad ne radiš?“

pitija | 02 Januar, 2018 13:39

Nije da ne volim praznike, dobro dođu da se odmorimo od posla, ali ja eto ne volim kad ne radim za praznik. Stvarno.  I nekako mi krivo na one žene što rade. One su nasmejane, našminkane, evo u jednoj prodavnici gazda svim svojim radnicima  stavio rogove, mislim od irvasa, pa Nova je godina.

Već je podne a ja osim što sam popila kafu, doručkovala, odgledala jedan super film i dobro, skoknula malo do fb –a, ništa nisam uradila. Tako jednom pitao muž moju koleginicu: "Šta si radila celo pre podne?", a ona mu lepo odgovorila: "E kršno mi pre podne! Mnogo dugačko! Ako ustanem u 10 imam samo 3 sata da nešto uradim."

I tako sa načetom grižom savesti, što nisam bolje iskoristila pre podne pojurim u kupovinu. A kosa neoprana, frizura „pusti me da umrem“, a oko mene doterane prodavačice. Potajno se nadam da neće niko ovakvu da me vidi, zaboravljajući da „Mali je ovo grad, u njemu svi se poznaju“; stidljivo se krijem iza kapuljače, koja još više privlači pažnju, i pokušavam da se setim šta mi treba.


Nisam ja glupa da nasedam na akcije i kupujem ono što mi ne treba. Kupujem samo pametne stvari. Kupila sam  skoro sve što sam se prisetila da mi treba i još 5 litara zejtina. Jeste da je i on bio na akciji, ali to je pametna akcija, i još  daju pakovanje od 5 litara.

Od preostalih para,  zbog dobro obavljene kupovine, častila sam sebe jednom divnom plavom bluzom. Taman se uklapalo sve do u dinar - živela sniženja, a još što mi se slaže uz oči, divota jedna. Jeste da ne idem nigde za novu godinu, ali veliki mi ormar. Ima mesta. Nije mi smetalo ni što sam prepune kese nosala sa sobom, "lepota traži žrtvu".  

Mada, iskreno, malo me uhvatila nervoza od sve te praznične gužve. Deluje mi da svi osim mene znaju kuda idu i šta rade. Ja se lako pogubim u svemu tome, umorim i iznerviram, a tek što pare potrošim?!  

Baš sam se namučila  dok sam  sve donela kući, a još kad sam shvatila da je meni u stvari trebao šećer i da neću imati od čega da  spremim kolače, i da ću stvarno opet morati u prodavnica a da više nemam para, e,  smrklo mi se. A i za onu divnu plavu bluzu shvatih da mi je kao i zelena i crvena koje sam nedavno kupila višak, jer nemam suknju uz koju bi ih nosila. Sva sreća što ne idem nigde. Zato je odmah sklonim, da je ne gledam i da me ne podseća gde sam potrošila pare

Htedoh da sednem da malo odmorim i popijem kafu, tek da se opustim i smirim. Dobro je, došla sam kući kao i one žene što su radile i imam isto vremena kao i one da spremim sve za doček Nove godine. I manje. One su se bolje organizovale i pola stvari završile još juče. Ja imam samo još jedno poslepodne... Štaaa?

Kad videh koliko je sati presede mi i kafa i praznik.

Kako onda sva umorna, nervozna, bez para, ne znam ni gde sam išla, ni šta sam radila, da ne pozavidim onim radnicama koje nemaju slobodne praznične dane? One bar znaju gde su bile, šta su radile, a to što su umorne im je oprošteno. Mene niko ne razume :

 „Od čega si umorna, kad ne radiš?!“- uvek me pita muž.

I sve bih  to nekako podnela, ali ona 3 kg što za dva dana dodam, a skidam ih cele godine, e to nikako ne mogu da podnesem.  Zato uvek za Novu godinu gledam tenis. Nekako mi lakše. Kad one teniserke trče, kao  da ja  trčim.

I sad će neko da pomisli da sam sve ovo izmislila. Nisam. Stvarno!

POBEDITI SEBE

pitija | 29 Decembar, 2017 22:45

Највећи победник је онaj ко победи самог себе!
Хм, још једна мисао која на први поглед ништа не казује.
Зашто би се борили против себе?
Човеку треба да је лепо у сопственој кожи, човек треба да воли себе, а не да ратује са собом ........ а онда једног дана у себи откријеш другог неког човека, странца и схватиш да се с њим бориш целог живота, а он се увек изнова и изнова јавља неуништив.
Како себе „везати“ за столицу и учити ствари које ће ти једног дана користити, а сад те не занимају?
Како себе савладати и не узети ЈОШ само једно парче чоколаде?
Како победити страхове који се ниоткуда појаве?
Kако бити срећан данас без бриге за сутра?
Како себе сачувати од порока, искушења?
Како себе спречити осионости и охолости, надмености и паметовања?
Како себе подићи из кревета и повести у шетњу?
Како „угристи“ себе за језик да не кажеш прејаку реч у криво време?
Како себе смирити кад је повод за нервирање небитан?
Како уживати у оном што имаш, без чежње за оним што немаш? 
Како не позавидети плодовима туђе баште, туђем успеху, туђем животу? 
Како себе покренути за корисне, а сачувати од штетних ствари?
итд итд 
Нек ми јави, ко је успео да победи себе!

CRNI PONEDELJAK

pitija | 12 Decembar, 2017 12:36

Ponedeljak ujutru oko 7 sati.

Na posao stiže žena 60-tih godina.

-        Dobro jutro – na ulazu u firmu s osmehom je pozdravi portir.

-        Kakvo mоје „dobro jutro“. Zbog ove moje nesanice budna sam od 4.

Za njom ide devojka od 20-tak godina:

-        Dobro jutro – pozdravi je ljubazno portir.

-        Kakvo „dobro“? Sinoć sam bila na jednom rođendanu, legla sam u 3 jutros. Ne vidim ni belu mačku.

Stiže i žena 30-ih godina. Portir je ozbiljno pozdravi:

-        Dobro jutro.

-        Ti to mene zezaš? Možda tebi „dobro“, meni sigurno nije. Vidi koliki su mi podočnjaci; dete mi celu noć plakalo i budilo me. 

Za njom ulazi žena 40-tih godina. Portir je pažljivo gleda, pa posle kraćeg razmišljanja i njoj reče:

-        Dobro jutro.

-        Kakvo crno „dobro jutro“ u ponedeljak?Zaspala sam tek pred zoru. Čekala sam da mi deca dođu iz grada.

„E, vala više nikom neću da kažem „dobro jutro“ – naljuti se i portir.

-        Umeš li ti da govoriš? Ništa ne radiš, i „dobro jutro“ ti teško da kažeš – ljutito mu se obrati direktor.

„Šta li je sad ovom? Otkad oženio mladu ženu, viče svako jutro.“ – pomisli portir i savi se da „kao“ nešto podigne, ne bi li izbegao susret sa sledećim radnikom koga ugleda na ulazu.

SADA ZNAM

pitija | 10 Decembar, 2017 16:19

Kad mi dan posivi sav,

Kad mi seta sleti na dlan,

Kad mi tuga oboji san,

Kad mi se strah u srce uvuče

Kad mi nemir kroz krv poteče,

Kad me  nemoć obuzme uveče,

Ja tada znam,

Znam kako da obojim dan:

Suze obrišem i u priče ih zapišem.

 

I sve druge ispisane i ispevane pesme nežne,

Taj treptaj što dušu obuze,

Sada znam,

To nisu reči, to su suze.

Suze što dušu peku,

pa one, kroz reči teku.

PRIPADNOST

pitija | 30 Novembar, 2017 23:24

Pre nekoliko dana naš Dom učenika bio je domaćin učenicima i vaspitačima iz drugih Domova. kao što u takvim prilikama obično biva potrudili smo se svi da se predstavimo u najboljem svetlu, između ostalog i da najbolje što može sredimo naš Dom. Pošto nisam ništa radila, a tetkice su imale mnooogo posla, trebali je oribati hodnike, počistiti dvorište, oprati prozore, uzela sam četku za paučinu i počela da je brišem. Ja sam iz onog vremena kad je neprijatno i nekulturno da sediš, a drugi da rade, uostalom svima nam je u interesu da Dom što bolje izgleda. I onda kao i pre 5 godina, kad napisah sličan tekst, prođe jedan učenik i začudi se zašto to radim.

-          To nije Vaš posao. Vi ste vaspitač, Vi treba da vaspitavate, a ne da čistite.

-          Upravo to i radim – opet odgovorih, kao i pre pet godina i opet nisam bila sigurna da li je razumeo.

 

Nedavno smo takođe pozvali učenike koji se dosađuju u svojim sobama, da izađu da skupljamo lišće. Većina je negodovala:

-          Imam da učim – rekao je učenik koji je često govorio „danas nemam šta da učim“.

-          Moram da sredim sobu – rekao je učenik koji je na primedbe vaspitača da sredi sobu govorio : „nije moj red“.

-          Što baš ja – rekao je učenik, koji nikad ni za šta nije pomagao.

Kad smo nekako privoleli nekoliko učenika da siđu u dvorište, mrzovoljno su se vukli i ovlaš  grabuljali lišće.

-          Oni se stide da rade – shvatih.

Kad im se koleginica i ja  pridružismo i počesmo da radimo s njima, počeče da se opuštaju, da rade malo bolj,e ali i da komentarišu:

-          Hoćete da nam date opravdanje da danas ne idemo u školu?

A bio je divan jesenji dan. Bilo je prijatno izaći u dvorište i na suncu se malo razmrdati jedan sat..

-          Privilegija je raditi ovo. Nepristojno je tražiti nešto za malo truda, za nešto što najviše vama koristi.

-          Ali ovo nije moje. – rekao je jedan učenik.

-          Ja kod svoje kuće radim. Evo za vikend sam sa ocem bio u šumi. Ovde nisam došao da radim. Ovo nije moja kuća – reče drugi.

-          Da, ovde si 5 dana, a kod kuće 2 dana nedeljno i ovo nije tvoja kuća?  - rekoh više za sebe. Kako su jednostavne stvari najteže za shvatanje?

 

Kako nešto gde živim 4 godine, može biti tuđe i nije me briga da li sam ostavio česmu odvijenu, svetlo upaljeno, isprljao kupatilo, prosuo kantu, zalupio vratima, bacio hleb ? Kako mogu da ne volim i ne želim da ulepšam prostor gde provodim najlepše dane svoje mladosti? Kako više volim da se dosađujem nego ulepšam svoje okruženje; da nađem izgovor umesto uradim nešto?

U trenutku shvatih da većina nas pati od odsustva osećaja pripadnosti.

Zašto decu nismo naučili da je treba da brinu o svemu gde se nalaze, gde žive i da kvalitet onog što nas okružuje utiče i na kvalitet našeg života.

Kako se desilo da napravimo takav propust?

Zašto smo sebični, slepi, neuki, prosti, nepristojni, negativni?

*

Nije nas život takvima načinio, mi smo život sebi takvim načinili... mada nikad nije kasno da zavolimo i ulepšamo svoj život.

ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.

pitija | 22 Novembar, 2017 22:57

Прави срећник је онај ко ради посао који воли, ко у њему ужива - који живи свој посао.
Али ту постоји "опасност" да направите грешку, јер у посао уносите срце и често сте субјективни. Нарочито ако радите са људима, осећања лако могу да вас наведу на грешку.
У књизи "Ана Карењина", давно још прочитах да грешке најмање праве они који посао раде професионално, објективно тј главом. 
Тако ја једном упитах своју колегиницу:
Како радити а не правити грешке?
- Лако. Само се држи правила - још лакше ми одговори колегиница.
Волим ја правила и држим их се кад год могу, али ... увек има неко али. Односи међу људима не могу се увек одредити правилима.
То су они ризици кад лекар оперише пацијента кога нико други не би, а пацијент оздрави, кад професор верује у ученика у кога нико други не верује, кад му да шансу више, уместо шансу мање, а ученик једног дана постане добар човек итд итд.Наравно не оздрави сваки пацијент, не постане добар сваки ученик, али и за само једног човека вреди ризиковати.
Зато ја кад год не знам шта да урадим, ја се понашам онако како би волела да се понашају према мени. То је ваљда оно кад се каже "питај срце".
ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.
Ако се у тим случајевима деси да погрешим, грешку лакше поднесем.
А ви?



ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.

pitija | 22 Novembar, 2017 22:57

Прави срећник је онај ко ради посао који воли, ко у њему ужива - који живи свој посао.
Али ту постоји "опасност" да направите грешку, јер у посао уносите срце и често сте субјективни. Нарочито ако радите са људима, осећања лако могу да вас наведу на грешку.
У књизи "Ана Карењина", давно још прочитах да грешке најмање праве они који посао раде професионално, објективно тј главом. 
Тако ја једном упитах своју колегиницу:
Како радити а не правити грешке?
- Лако. Само се држи правила - још лакше ми одговори колегиница.
Волим ја правила и држим их се кад год могу, али ... увек има неко али. Односи међу људима не могу се увек одредити правилима.
То су они ризици кад лекар оперише пацијента кога нико други не би, а пацијент оздрави, кад професор верује у ученика у кога нико други не верује, кад му да шансу више, уместо шансу мање, а ученик једног дана постане добар човек итд итд.Наравно не оздрави сваки пацијент, не постане добар сваки ученик, али и за само једног човека вреди ризиковати.
Зато ја кад год не знам шта да урадим, ја се понашам онако како би волела да се понашају према мени. То је ваљда оно кад се каже "питај срце".
ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.
Ако се у тим случајевима деси да погрешим, грешку лакше поднесем.
А ви?



 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb