Limunada

Ne šminkam se mnogo, ni često, samo kad idem na neku svečanost ...i  kad mi je teško. To me je majka naučila.

Moja majka je u mladosti bila prirodno lepa žena. Tada se žene nisu mnogo ni šminkale,  malo rumenila i karmina  bilo je sasvim dovoljno.

Tu naviku do danas je zadržala, pa i u 85god preko izbrazdanog lica i obraza, ponekad ugledam tragove rumenila. Na naše porodične proslave nikad nije došla a da ne stavi malo rumenila i karmina. Deca su se često smejala tom babinom rumenilu i „doterivanju“, jer u tim godinama svi mislimo da ništa ne može da ulepša staro i izborano lice. Sada znam da se ljudi ulepšavaju zbog sebe, ne zbog drugih.

Prvi put kad sam bila u bolnici zbog spontanog pobačaja, majka mi je u posetu donela karmin.

-          Našminkaj se malo – kratko je rekla. Nisam plakala, ili bar ne puno, sada se ne sećam, shvatila sam to kao nešto što se dešava. Dešava se, ne zbog nepravde, ne zbog toga što sam nesrećna, već jednostavno u životu se dešavaju i lepe i ružne stvari.  Nismo uzdisale, nismo pričale o onom što je bilo, već kako da se što pre i bolje oporavim. Rekla mi je da je i ona morala da leži u trudnoći, ali da sve brzo prođe i da se sve muke isplate.

To malo šminkanja stvarno je delovalo dobro. Da bi se žena našminkala, mora sebe da pogleda u ogledalo, da se suoči i dogovori sa sobom da ima snage, da obeća sebi da će izdržati. Taj trenutak pogleda u ogledalu, suočavanja sa sobom vraća nam sećanja na sve lepe trenutke u kojima smo sebe ulepšavali i vraća veru da će sve opet biti dobro.

To malo šminkanja delovalo je dobro i na osoblje bolnice, jer kad osoblje počev od čistačica, preko servirki, do sestara i doktora vide nekog ko drži do sebe i oni ga bolje gledaju i poštuju, ljubazniji su. Niko ne voli slabiće i jadnike.

Tog saveta sam se sećala i u prvim godinama braka, kad smo se često svađali, a ja plakala. Nijedna reč koju žena može reći muškarcu nije bila toliko delotvorna kao kad žena obriše suze i našminka se. Nikad nisam umela da se svađam, nikad nisam koristila krupne, ružne rečii. Svaka reč za mene ima težinu i pažljivo sam ih birala i u svađi. Sve što se kaže mora i da se ispoštuje, a ja nisam volela da kažem nešto što ne želim i da uradim. Zato sam patila kad sa druge strane ne naiđem na razumevanje, ili me muž razume na pogrešan način, ili manje ceni reči od mene, ne shvatajući njihovu moć. Ali malo šminke, malo ruža i rumenila svi ispravno razumeju.

Onako kako gledate sebe, i drugi će vas gledati. Onog ko voli sebei drugi vole i drugi poštuju.

Majka me je naučila da jedan crveni ruž u tašnici, čuda stvara.

Moja majka sada ima 84 godine i nije kao što je bila. Nismo ni mi, ali ne vidimo sebe i naivno verujemo da ćemo ako dođemo u njene godine biti i lepi i zabavni i pametni.

Moja majka nije ista, ali ponekad zablista istim sjajem.

Pre 4,5 godine kad je trebalo da se rodi naš Uki sve nas je pokrenula.

Baš onog dana kad je trebalo Ukijeva mama je otišla u bolnicu. Lepo su je primili, pripremili je za taj veliki događaj, a onda... ništa.  Ništa se nije dogodilo  tri dana. Uki se pritajio još malo u maminom stomaku. Mama nije tri dana ništa jela, tri dana nije pila vode. Brinuli smo se i čekali. Mama je sve stojički podnosila, a mi ostali smo čekali. Doktori su dolazili i odlazili. Nešto bi pogledali i ćuteći odlazili. Valjda znaju šta rade, tešili smo se. Tako je to kod prvog deteta, mislili smo, ali doktore niko nije smeo ništa da pita niti su oni bilo šta pričali. Ukijeva mama je kao i sve buduće mame na pregled išla kod privatnog doktora, za doznake i lekove u ambulantu kod drugog, a bebe su se rađale kod trećeg doktora u bolnici.  Sve je bilo prepušteno svesti, savesti i znanju doktora koji vam se padne. A znamo da je svačiji pacijent  ničiji pacijent.

Moja majka me je svakog dana zvala telefonom i pitala ima li nečeg novog. Ja sam joj stalno ponavljala isto. Trećeg dana, svratila sam do nje i srela je na kapiji. Po odelu sam videla da je krenula negde:

-          Kuda ideš? – pitala sam je.

-          Idem kod kume (ona je medicinska sestra na opštoj praksi). Kuma sigurno poznaje nekog u porodilištu. Šta čekate TRI dana? Nije to obična stvar. ČOVEK TREBA DA SE RODI. Čekate i rizikujete.  Nađite nekog da pitajte, nek je pogleda. Tri dana se muči. Znate da bez veze danas ništa ne može. – ljuto mi je rekla.

Ja koja sam se bila ukočila od treme i brige, shvatila sam koliko je majka u pravu. Od brige niko nema vajde.  Ona od 80 god nas je sve postidela. Ali i pokrenula. Nekako sam je ubedila da se vrati u kuću, a ja odjurila svojoj kući. Skoro panično svima sam ponovila majčine reči i iskritikovala nas sve.  To je bilo dovoljno da posle tri dana čekanja muž pozove jednog doktora, ćerka je pozvala drugog, kolegu da ode do porodilišta i vidi kako je, sestra je pozvala ženu muževljevog kolege koja radi na ginekologiji, našli smo i nečiju drugaricu čija majka radi u bolnici.

Tog dana kad se rađao Uki, dežurni doktor je rekao Ukijevoj mami: A ti si ta sa najviše veza."

Hm, kakva ironija. Na sreću sve je bilo u redu, doktori su sve vreme kontrolisali situaciju. Imali su znanje, samo im je nedostajalo malo ljubaznosti. Nedostajale su dve tri rečenice ohrabrenja budućoj mami i nama ostalima. Nedostajalo je samo da kažu:

-          Sve je u redu, ne brinite. Na svet uskoro dolazi NOVI ČOVEK.

Kad sam otišla na fakultet, kod nas je počela da živi jedna devojčica. Bila je neko vreme sa roditeljima u inostranstvu, a onda je poželela da živi u Srbiji. Išla je sa mojom sestrom u osnovnu školu, a u početku je živela kod rođaka u zgradi preko puta nas. Stalno se viđala s mojom sestrom i mojim roditeljima i poželela je da dođe kod nas. Pošto ja nisam bila tu, mogla je da spava u mom krevetu. Uvek se radujem novim ljudima, novim poznanstvima. Ima li šta lepše nego imati puno braće i sestara? Za svakog novog pomislila bih sve najlepše, pomislila bih da će nam od sad biti zabavno, novo, drugačije.  I u većini slučajeva je tako i bilo. Kako mislimo tako nam se i dešava.

Lana je bila nezadovoljna smeštajem i odnosom sa rođacima, i oni su bili nezadovoljni njom, pa je prelazak kod nas svima odgovarao.  Rođaci su nam samo uputili zabrinjavajuć pogled: ne znate u šta se upuštate.

Lana je bila dobra devojčica, lepo smo se slagali, sa mojom majkom je imala drugarski odnos, često su pričale i šalile se, kao i mi što smo.

Imali smo samo dva problema. Lana je volela dugo da spava, a kad ustane nije nameštala krevet.  Nije bilo baš prijatno ako bi neko ušao u sobu i video nered.  Lana bi onda ušla u kuhinju i dugo, dugo doručkovala. Dugo je i ručala i večerala. Bila je baš spora. Vremenom je to počelo da ugrožava druge stvari i odnose.  Nekad bi nam došli gosti, a ona je u 12 u kuhinji sedela u pidžami  i doručkovala. Sestra i ja smo je nekad požurivali, ali to nije imalo efekta. Moja majka dugo ništa nije komentarisala, valjda je razmišljala. Lana se sa rođacima svađala kad bi joj nešto zamerili i glasno psovala na švedskom jeziku da je ne bi razumeli.

Kod nas se nije ni svađalo, ni psovalo, a rešenje problema je bilo tako jednostavno i delotvorno:

-          Lana, moraćemo da se dogovorimo. Možeš da spavaš koliko hoćeš, ali kad ustaneš moraš da namestiš krevet. Ko ustaje poslednji namešta i drugi krevet. – majka je to rekla mirno. Njene reči su imale težinu i Lana nije želela da sazna šta bi se desilo ako to ne bi uradila.

Sutradan je Lana namestila dva kreveta, a prekosutra je ustala pre moje sestre.  Obaveza koja joj je bila neprijatna, prerasla je u igru i zabavu. Vremenom je ustajala na vreme i svako je nameštao svoj krevet.

Što se tiče hrane, bilo je isto. Kad bi svi počeli u isto vreme da jedemo, majka je rekla:

-          Ko poslednji završi, pere sudove.

Lana nije oprala nijednom sudove. Naučila je da jede brže, a onda je imala više vremena za sve ostalo. Lošu naviku je zamenila dobrom. I svidelo joj se. U školi je popravila uspeh.

Kad je porasla da može da živi sama, prešla je u svoju kuću. Mi smo nastavili da je posećujemo. Završila je fakultet  na opštu radost roditelja, a ja znam da bi ga završil i ranije da je moja majka napravila s njom „dogovor“.

Do današnjih dana smo ostali u dobrim odnosima i sa njom i sa njenim roditeljima.

Да је било више људи као мој отац, комунизам би код нас опстао. Нажалост ни мог оца ни комунизма више нема.

 Никада се није жалио ни на шта. „Никад нисам имао више“ – говори би често мислећи и гледајући у своју децу и унучиће.

 Како је он само умео да се поноси својом децом. Кад се највише поносио ништа није причао, само се осмехивао. Због тог поноса у осмеху, поштедела сам себе и њега многих младалачких глупости.

Мој отац је умро од цирозе јетре...... а никад се није напио. Сва наша породична и родбинска славља протекла би у лепом расположењу, отац би обукао своје одело у коме је сваки пут личио на неког директора, дечачки би се радовао док смо му се ми дивили, волео је и да заигра, а после 2-3 чаше вина ставио би руку преко чаше и рекао „доста је било“. Никад ме није обрукао и никад се нисам стидела због њега. Немам ништа да му опростим. Само захвалим.

 Никад није прешао границу ни у чему.  Мада....можда само у раду.

Ма увек се осмехивао.

Мирно је спавао целог живота, осим кад су од напора ноћу ноге почеле да га боле и буде.

.Недавно сам га опет сањала. Радио је нешто и..... смешио се.

Knjige sam volela od malih nogu. Čim sam naučila da čitam, upisala sam se u gradsku biblioteku. Sećam se da sam sama išla ( imala sam 8 god), uzela sam jednu slikovnicu i pročitala je odmah. Majka me je dugo ubeđivala da ne mogu dve knjige dnevno da se zadužuju, ipak je morala da popusti i dozvoli mi da opet odem do biblioteke i uzmem drugu knjigu. Sad to nije bila slikovnica, već neka dečija knjiga.

Vreme vaspitanja pričama koje su namerno pričale moja majka, tetke i komšinice o lepom i ružnom ponašanju, dok smo se sestre i ja igrale u blizini, i krišom to slušale, polako je ustupalo mesto vaspitanju putem knjiga.

Mnogo stvari iz knjiga su mi se utisle u srce i uticale na moje sazrevanje.

Sećam se „Šoljice kafe“ i „Desetice“ Ivana Cankara koji mi je približio osećaj greha prema bliskim osobama, u Cankarevom slučaju prema majci. Cankar se zastideo majke pred drugovima i  pravio se da je nije video. Tek kasnije je shvatio koliku je žrtvu ona podnosila zbog njega i koliko se teško podnosi griža savesti zbog takvog greha.

Ne znam u kom razredu smo čitali ove pripovetke, a ja se i danas sećam njih i poruke koje nose.

Dobro se sećam ekskurzije u osnovnoj školi, sedmi ili osmi razred. Bili smo srećni i nestrpljivi da što pre uđemo u autobus i odemo van grada, daleko od roditelja koji su nas pratili. Nezreli žurili smo da pokažemo da smo veliki. Neki su roditelje  grubo vratili kući i pre nego je pošao autobus, neki su brzo utrčali u autobus i preokupirani  avanturom koju slute,  roditelje nisu udostojili nijednim pogledom.  I ja sam požurila u autobus, a onda... sam se setila Cankareve pripovetke. Ostavila sam stvari na sedište i izašla iz autobusa. Zagrlila sam majku da svi vide da je ta obična žena baš moja majka. Kad smo mali zagrljaji nam tako trebaju, ohrabruju nas,  bez njih ne možemo lepo da porastemo, a kada porastemo malo, nešto se desi, pa počinjemo toga da se stidimo. A zagrljaji trebaju celog života.

Stajala sam tada s majkom dok i poslednji učenik i nastavnik nije upao u autobus.

Ne sećam se da li me je neko zbog tog postupka od društva ismevao, ali se dobro sećam da je majci to mnogo značilo. I više nego što sam pretpostavljala. Godinama je prepričavala kako sam je pred svima zagrlila, dok su se drugi stideli svojih roditelja i terali ih od sebe.

Ta sreća me je naučila da uvek između činjenja nečeg što će bliske i drage osobe usrećiti, ili moguće neprijatnosti od nebitnih ljudi, uvek izaberem da usrećim drage ljude.

Moja majka nikad nije pušila. Otac jeste, ali ga se ne sećam kao pušača. Prestao je kad sam pošla u školu. Sećam se da su se i otac i majka hvalili zbog toga. Čim je majka čula za poskupljenje cigareta, požurila je u trafiku i kupila ocu boks cigareta.  

-          Evo da imaš još da uživaš  po nižoj ceni – rekla mu je. Otac je do tad uvek kupovao samo po paklu. Htela je da ga obraduje. I otac je hteo da obraduje majku:

-          Neću da bacam pare na cigarete. Neću da uništavam sebi zdravlje. – rekao je i prestao da puši.

U glavi su mi ostale te dve rečenice: na cigarete se bacaju pare i nisu zdrave.  To mi je bilo dovoljno da ne poželim da pušim.

Kod moje majke su dolazile i dve komšinice koje su pušile uz kafu. Majka je za njih uvek imala paklicu cigareta kojom bi ih poslužila. Tako nisu morale da donose svoje od kuće, ili da se vraćaju kad zaborave. Uzele bi samo po jednu i uživale uz kafu.

Majka je pila kafu s njima, a nikad nije povukla nijedan dim.

Mislim da majka nije samo zbog njih čuvala te cigarete.

-          Ako poželiš da pušiš, bolje uzmi jednu i popuši u miru, da ja znam, nego krišom mnogo više. Ne bi bilo lepo da mi nešto radiš iza leđa, da svi znaju, a samo ja da ne znam. – tako je govorila nudeći i mene i komšinice.

Moja majka je imala dve sestre. Kod jedne sam posebno volela da idem, jer je uvek bila vedra, šalila se sa i pričala o temama koje vole mladi. Kad bi neko od nas dece došao, ona bi ostavljala sve što je radila i sela s nama. Poslužila bi nas slatkim dok skuva kafu, a onda bi zapalila cigaretu. Drugom bi ponudila mene. Nije bila pušač, to je radila samo ponekad.  Sad mislim da znam zašto; ni tetkine ćerke, nisu postale pušači.

Nekako sam uvek brinula o sebi i nisam želela da radim nešto što bi mi škodilo. Mnogi pametni ljudi su govorili, da je glupost to što su propušili. Mnogi dobri ljudi, ućinilu su mnoge dobre stvari za druge, ali za sebe nisu mogli: nisu mogli da prestanu da puše i kad su silno želeli.

Zašto bih ulazila u nešto iz čega ne bi mogla kasnije da se izvučem, razmišljala sam.

Na radnoj akciji, na vojnim vežbama na fakultetu, mnogi su se trudili prvo da me nateraju da propušim, onda su se trudili da zapalim bar jednu. Kako je njima bilo zanimljivo da me navedu na to, meni je još zanimljivije bilo da se ne pokolebam, da ostanem svoja.

-          Nisi drug – čak su mi neki rekli pomalo ljuti.

-          Ako se tako pokazuje drugarstvo, onda nisam drug – mirno sam im odgovarala.

-          Neće ništa da ti fali od jedne cigarete – nastavljali  su da me ubeđuju. Vremenom to su radili sve ređe i ređe. Na kraju su me prihvatili.

Mnogo je mudrosti u izreci;„Ne grdite deci zato što lažu, već ih ohrabrite da govore istinu“, i moja majka je to znala. Shvatila sam da me je ohrabrivala da joj uvek govorim istinu, tako da je potreba da lažem, da radim nešto što nije u redu potruno iščezla...

Nikada u životu nisam zapalila cigaretu. Nisam čak povukla nijedan dim.

Bližila se Nova godina. Bližilo se vreme dobijanja paketića. Uki je dobio mnogo paketića od mame, tate, tetki, teča, stričeva, baba i deda, jer je dobar i jer je imao dobro ponašanje.
Samo jedan paketić mogao je da dobije od Deda Mraza.
Samo je „babin posao“ imao Deda Mraza i Uki se baš radovao.
Pošao je po paketić sa babom, dedom i Beka Senom, sestrom od tetke. Imao je nešto više od tri i po godine i znao je da ga mnogo voli. Voli i on nju, ali ne voli kad ga opominju: „Ne Uki da guraš sestru, ne Uki tako jako da je grliš, ne Uki prevrnućeš je. Ne voli Uki kad ga zbog sestre kritikuju i opominju. A i sestra, ništa ne razume, samo se smeje kad ga vidi, grli ga, uzima mu igračke, baba i deda joj se smeju, igraju se s njom i nemaju više toliko vremena za njega.
Dobro, nekad mu je slatka i nežno je zagrli i poljubi, ali onda opet kad vidi da se svi vrte i trude oko nje, dođe mu da je baš gurne, onako kao što zna, onako kao slučajno.
Te večeri baba i deda su ih zajedno poveli kod babe na posao. Tamo je bilo puno nekih nepoznatih ljudi i puno neke nepoznate dece. Mnogi su bili veći od njega, a svi su bili veći od njegove sestre. Sestra je imala tek godinu i mesec, ali nije htela da jede i teta se baš brinula. Zbog toga je bila vrlo sićuška, ali već je koračala i čvrsto stajala ne plašeći se gužve. Baš su bili mali u toj gužvi. Onda je neko ugasio svetlo. Stizao je Deda Mraz. Baba ih je stavila ispred sebe, u prvi red da bi ga videli. I ostala deca i roditelji su se približila Deda Mrazu.
Uki je pogledao oko sebe: video je samo noge nepoznatih ljudi i sestricu, malenu, još majušniju nego što je bila. Hteo je da uradi nešto, nešto što nikad do tad nije uradio. I uradio je: prebacio je svoju ruku preko bekinog ramena i približio je sebi. Zagrlio ju je. Kao veliki. Zaštitnički. Beka se baš lepo obukla. Imala je lepu haljinicu i bundicu i lep rajf za kosu sa novogodišnjom jelkom. Bila je najmanja, ali mu je bila najlepša. Njegova sestra. Zagrlio je pazeći da je neko ne gurne, da se ne uplaši. Neka deca su počela da plaču, ali Beka je i dalje mirno stajala. Kad je osetila njegovu ruku, okrenula se prema njemu i snažno ga zagrlila, snagom svojih 13 meseci i 7kg. Na licu je imala osmeh sreće kad u tuđem, nepoznatom okruženju, pored sebe imate nekog svog. Nije se bojala, jer je brat koga je volela bio pored nje.
Pri povratku Uki je nosio svoj paket, a svim silama se trudio da pomogne i Beka Seni da ponese svoj. Ponašao se kao veliki, kao pravi brat, a Beka kao da je porasla i kao da se i ona pravila važna.
Niko ih tome nije učio, niko im nije rekao šta treba da rade. To je bio predivni osećaj koji deca donose rođenjem. Vremenom od odraslin nauče mnoge druge stvari pa se desi da to zaborave, izgube.
Baba ih je slikala i tu sliku će im pokazati kad porastu. Mogu se svađati, gurkati, ljutiti kad su sami, ali među nepoznatim, na nepoznatom terenu uvek treba da se drže zajedno, uvek treba jedno drugom da budu oslonac i zaštita, kao te večeri.
Baba ih je slikala da ih tom slikom podseti da brat uvek čuva sestru i sestra uvek voli brata. Neograničeno. Bezuslovno.

Ja sam bila poslednja generacija u srednjoj školi koja je nosila uniformu: radne bluze i kecelje. Većina učenika prestajala je da ih nosi, naročito maturanti. Većina profesora je to tolerisala. Pomirljivo su prihvatali još jednu promenu. Pojedini su se uporno držali starog načina oblačenja, pa su na njihovim časovima svi morali da imaju uniformu. Imali su je tako što su od ono malobrojnih u školi koji su je i dalje nosili, zajmili. Kad bi prošao taj čas kod „opasnog“ profesora, vraćali bi je, svi zadovoljni i svi „siti“.

Meni nije smetala uniforma, a nisam imala ništa protiv ni da prestanem da je nosim. Nisam bila od onih koji su se osećali zarobljeno, ugroženo, sputano i koji su žudeli za nekom novom slobodom. Uvek sam se osećala slobodnom, ravnopravnom.  Ipak, moralo je ipak da odlučim šta ću. Bližio se početak završne godine i trebalo je odlučiti da li nabaviti novu kecelju, ili ne. Sećam se da sam rekla majci da bi mogla da prestanem da je nosim.

-          Zašto bi je šila, kad više niko i ne nosi. Više nije obavezna.

-          U redu, ako tako želiš.

-          Šta ti misliš? – pitala sam.

-          Još malo si u školi, uskoro završavaš srednju i više nikad nećeš imati priliku da nosiš đačku uniformu. Jos samo ovu godinu si đak i nikad više. Svoje odelo nosićeš ceo život. Zašto bi žurila? Uživaj u ovo malo vremena što si đak, a uniforma je jedno lepo obeležje tog perioda..

Bilo je to vrlo lepo i logično objašnjenje. Zato sam odlučila da za tu završnu godinu sašijem najlepšu kecelju: kecelju sa belim rajsferšlusom. Niko još nije imao takvu. Tako sam i dalje imala školsko obeležje, a opet  bila svoja.

I u uniformi sam se razlikovala.

Kasnije sam čula da uniforme nose đaci najprestižnijih koledža Kembridža, Oksforda, Itona.

Tada smo manje bežali iz škole, nego sad. Ipak, normalno je bilo  bežanje poslednjih dana sa časova. Naše odeljenje je poslednji čas kod razrednog ostalo u učionici. Bila je to prava radost kad je ušao i video celo odeljenje kako ga čeka.  Iako su ocene i izostanci bili zaključeni rekli smo mu: Nismo hteli zbog Vas da pobegnemo. Želeli smo da i ovaj čas provedemo zajedno.  Ostala odeljenja su bila u dvorištu sa muzikom, a mi smo bili sa našim razrednim, sedeli i smejali se i prepričavali srednjoškolske dogodovštine. Bio je to divan čovek Radiša Miletić. Predavao nam je matematiku, ali više od matematike, naučio nas je svakodnevnim, životnim stvarima.

Kažu da nikad nije dolazio na mature. Na našu je došao, posedeo malo i otišao. Nedavno mu je umro otac, pa mu muzika nije baš prijala. Od nje nismo mogli ni da se čujemo. Ali mi smo već sve jedni drugima rekli na poslednjem času.

Te savete: ne žuri, uživaj u onome što si sad, jer se to vreme nikad neće vratiti, govorila sam mojim učenicima kasnije, naročito kad su počeli pre kraja srednje škole da beže sa časova. Često bi me poslušali.

Uostalom, ko ne posluša lepo i logično objašnjenje.

Uki često dolazi kod babe i dede da se igra sa njima. Baba i deda mu pričaju razne priče a i lepo se razgovaraju. Uki pita, baba mu lepo, strpljivo odgovara.

Jednom je baba uzela popilotne da uvije kosu:

-          Uki, sačekaj da uvijem kosu, pa da se igramo. – Uki je seo pored babe i pogledao šta ona radi.

-          Baba, zašto to radiš? – pitao je.

-          Da budem lepa. – odgovorila je baba.

-          Zašto da budeš lepa? – pitao je Uki začuđeno. Bio je zbunjen. Babi nije jasno šta njemu nije jasno. Onda je baba malo razmislila. Naučila je da malo promisli o onome što joj Uki kaže. Deca su iskrena i uvek pričaju važne stvari. Odrasli ponekad pričaju tek da bi pričali, kod dece je drugačije. Deca razmisle o onom što pričaju.

-          Uki, voliš li ti da baba bude lepa?

-          Ne .-  opet Ukiju nije bilo jasno šta ga baba pita, ali je babi postalo jasno.  Odrasli su život zakomplikovali deleći ljude na lepe, manje lepe i ružne. Deci je to nebitno. Deca kad nekog vole, vole ga bez uslovljavanja, bez poređenja. Vole ga onakvim kakav je prema njima. Deca ne znaju šta je lepo, a šta ružno. Deci je važno da se lepo slažu sa nekim, dase lepo osećaju pored njega, da ih taj voli i da ga oni vole. Sve ostalo je nebitno.

Deci je lepo sve što vole.

Deca rođenjem upoznaju svet tako što na svet gledaju srcem, svako ko im prija, ko ima blag glas, nežne ruke, lep osmeh njima je drag.

Zato su deca nasmejana. Onda se umešaju odrasli i počnu da im pričaju da je neko lep, a neko nije. Počnu da gledaju na kosu, na odelo, na cipele i pričaju : ovo je lepo, ono nije i tako nauče decu nebitnim stvarima. Nauče decu da gledaju očima, a zaborave srce. Nauče decu da upoređuju, da mere, da brinu bezrazložno. Tako deca postanu ozbiljna, tako deca mereći šta je lepo, a šta manje ili uopšte nije lepo, počinju manje da vole, manje da se raduju, tako uče da budu manje srećna.

Jednom je baba isto tako pogrešila.  

Kako bi privolela Ukija da sredi svoje stvari i da pomogne da srede kuću, rekla mu je:
- Jao kakva nam je kuća?Kad bi NEKO došao, REKAO BI „Au što vam je kuća nesređena. Baba, Uki, to nije lepo ponašanje. Kuća treba da bude sređena.“ Hajdemo da je sredimo. – te reči su pomogle I Uki je pomogao da srede kuću.
Sledeći put kad su se igrali bojicama, Uki je izmazao svoju majicu. Baba ga je pitala:
- Hoćeš da ostaviš majicu na pranje, ili da je čuvamo da je opet obučeš kad bojimo, da bude majica za bojenje?
- Hoću da je perem. Kad bi došao neki čika, on bi rekao: Jao Uki kakva ti je majica umazana! To nije lepo ponašanje – ozbiljno je odgovorio.
Baba je shvatila da je pogrešila:  tako male ih vaspitavamo da nešto rade ili ne rade zbog DRUGIH. ŠTA ĆE DRUGI REĆI. Učimo ih da da budu zavisni od odobravanja, ili kritike drugih. Kasnije kad porastu, deca se se naviknu na takvo ponašanje, pa teško mogu to da promene I teško toga da se  oslobode.
Zato će baba, sledeći put kad treba da sređuju kuću reći:
- Hajde da sredimo kuću da NAMA bude prijatno. U sređenoj kući ćemo imati više mesta za igranje i bićemo baš srećni što smo vredni.

P.S. Dragi prijatelji, Vi koji ste ovo pročitali, treba mi mala pomoć od Vas - pošto želim da štampam knjigu sa ovim pričama, zamolila bih Vas, ako možete u komentaru da mi napišete sugestiju šta da promenim ili bap ocenu od 1 -10.

Hvala 

Naša kuća bila  je pored jedne novoizgrađene zgrade. Preko celog dana deca su se igrala ispred zgrade. Bezbrižna, puna elana i snage, smejali su se, vikali i lupali loptom od ujutru do večeri. Zgrada je imala tri ulaza. Na ulazu blizu nas, u prizemlju živela je sama jedna žena. E njoj je najviše smetala graja dece. Izlazila bi na terasu i vikala na decu. Govorila im je kako ih roditelji nisu vaspitali, pa kako su bezobrazni što joj galame ispod prozora, pa da će im iscepati loptu ako padne na njenu terasu, a vremenom je počela i da ih psuje. Što se ona više ljutila i psovala ih, to su oni sve su više galamili i lupali loptom. .  I oni su počeli da joj dobacuju i viču za njim kad je prolazila ulicom.  Prestali su da se igraju ispred drugih ulaza, gde nikom nisu smetala, već dolazili samo ovde. Kao da ih je svađa sa usamljenom, neraspoloženom ženom zabavljala.

Mi nismo imali tih problema. Moja majka bi ih u prolazu nešto upitala, našalila se s njima. Često bi ih poslužila bombonama, a na česmi u dvorištu uvek su mogli da popiju vode. Kapiju nikad nismo zaključavali, pa je njima bilo baš zgodno da dođu tu, nego da se penju u zgradu do svog stana. Prvo su pili iz ruke, a onda je moja  majka stavila čašu samo za njih, da im bude lakše. Tiho, pažljivo bi ušli, rekli „Dobar dan“, popili vode, zahvalili se i rekli „doviđenja“. Nikad nisu galamili, ni gurali se. Čak su u vreme popodnevnog odmora izbegavali da ulaze u dvorište. Kao da su to bila neka druga deca.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom