Gušt i dert

КLETVA

pitija | 07 Jul, 2016 17:41

Та драга, чиста створења знала су понекад да буду врло сурова и да својим речима задају ране које годинама боле. Подсмевали су се свему: изгледу, облаћењу, ходу, гласу, стасу. А Ненад је имао од свега по мало за подсмех, ако се гледа очима петнаестогодишњака.

После неког времена, Вери  је требало доста времена да се подсети његовог изгледа на „први поглед“. Јер она је имала много више од 15 година и волела је све њене ученике. Она је трагала за оним мање видљивим, а важнијим особеностима. Изглед је за Веру био тек само полазна станица за упознавање. После само 2-3 дана и мало бољег упознавања, унутрашњост је је за њу постала доминантан знак распознавања, па би о ученицима причала: као о „оном ко се увек смеје, или оном који је културан, духовит, несташан, стидљив, тужан, ведар, радознао, причљив“.......а  Ненад је био од ретких ученика који је привлачио пажњу по смелости да пита о свему што га занима,  који је умео да размисли о добијеним одговорима, који је желео да трага за суштином и новим световима.

Дечаци су му се подсмевали због гласа који је у фази развоја јако треперио, због спољашњости на којој се истицалнала висина због несразмерно израслих костију са исувише мало мишића за ту висину, због одела које је указивало на период пре тог наглог раста и још понеког несклада насталог због ненаклоњене му ране адолесценције. Ипак Ненаду то као да није много сметало, или је јуначки подносио подсмехе вршњака; окренуо се друштву девојчица које су у том периоду зрелије од дечака и друштву старијих професора у школи и интернату.

Долазио би скоро свакодневно до канцеларије кад би у њој видео Веру и одмах би спонтано отпочињали разговори о било којој теми, тако да је Вера навикла на његово друштво и радо га је очекивала било да је он потражи, или она оде у обилазак соба и наравно, највише се задржи у његовој соби. Поштовао је време учења и тад је обавезно, или учио нешто за школу, или читао неку књигу из српске историје.

Ускоро је схватила зашто га подсмеси нису додиривали: „Можда нећу да доживим ни свој 18 – ти рођендан, ни крај школовања.“ – рекао је неколико пута. „Али зашто тако причаш“ – увек је покушавала да га охрабри говорећи упорно, али осећајући истовремено да њене речи не допиру до њега. „Таква ми је судбина“ – увек би одговарао. Мислила је да је то можда због његовог слабог здравља, због ожиљка од операције који се видео испод мајице.... Говорила би му о Виктору Френклину који је писао о концентрационом логору за време другог светског рата и онима који су преживели. А преживели су баш нелогично не они снажни, развијени, здрави, већ често болешљиви, слаби, али који су имали мотив да живе, који су имали недовршене задатке, због којих су морали све да издрже.

„Али ја немам задатак, немам сврху после школе“ – говорио би. „Ја једноставно знам да нећу дуго да живим.“

Вера је већ губила стрпљење па је покушала обрнутом психологијом:: „Зашто би уопште толико чекао? Ако ти се не живи, можеш већ сад то да урадиш....., има толико начина да себи скратиш живот и ослободиш се мука.“ „А, не“ – брзо би скочио и додао: „ То никад не бих урадио“.

Вера је одахнула после овог одговора, страхујући да ће можда све ово превазићи њено знање и да ће морати да потражи помоћ неког стручнијег.  Овако је ово приписала само адолесцентној кризи.

„Како онда нећеш да доживиш 18 – ти рођендан, ако не мислиш да се убијеш?“

На саму ту реч, Ненад се још више узнемирио и повисио глас: „Самоубиство је грех. Ја нећу да се убијем. То.......то није по нашој вери. То Бог не дозвољава. Можда ћу погинути на путу до школе, можда .....“

„Да, можда ово, можда оно, извини али ја не волим да причам о хипотезама. Више ме занима шта си данас учио у школи?“ – тако је прекинула ту тему и преусмерила га на конкретне ствари. Био је одличан ђак и ишао је у гимназију, а то је подразумевало школовање и после 18 година. Зато је ову тему брзо заборавила.

 А онда ју је једног дана питао:

„ Верујете ли Ви у Бога?“

„Знаш, искрено, ја сам из оног времена кад није било баш много религије. Те идеје да све зависи од мене, или бар много тога су се дубоко примиле у мени и ја не могу тако лако да их се одрекнем. Нисам баш много прилагодљива, те не могу лако да прихватим све супротно од оног у што сам више од пола живота веровала. Али у нешто ипак верујем. Мислим да сви верујемо, само то у шта верујемо другачије зовемо. Мислим да је за тебе то Бог, за мене енергија, за неког Васиона, Универзум, сила итд.

„Али Ви нисте онда Србин, мислим Српкиња“. – скоро се наљутио на Веру.

 „Ја сам се овде родила и мислим да је моја дужност да учиним све да волим своју земљу и да о њој научим што више; да јој дам јој све што могу. Видиш, ја никад нисам помислила да је напустим и одем да живим некуд другде, јер мислим да је много лепа и да јој требам и да она треба мени“.

„Да, наше Православље је најбоља вера.“

„Не знам много о другим верама, али волим од сваког, па био он друге националности,  и вере ....., волим да прихватим оно што мислим да је добро, или боље од нашег.“

„Али Ви тако издајете Српство“.

„Можда да, а можда и не. Ко има моћ да пресуђује шта је исправно и ко је у праву, ко шта сме и ко има право? Зар се ти сад не играш Бога?“

„Не, Бог не суди.“

„Да, он само кажњава!“

„Не он нас враћа на прави пут“.

Вера је због посла који је много волела, пуно читала, а са више знања долазило је сазнање да много не зна, да ником не суди, да не стаје ни на чију страну и још много других ствари корисних за живот. Корисних за живот разумевања и прихватања разлика и различитости. Зато није покушавала Ненада да убеди у своје мишљење, чак напротив, подстицала га је да има право на своје, на своје путеве и размишљања. Једино се сукобила с њим око мишљења која су могла да штете било ком човеку, а нарочито Ненаду. Волела је живот, људе, себе, па је део свог става хтела да пренесе и њему. Волела је с њим да прича, јер су то биле приче које терају на размишљање, које шире човека. Ненад је знао много више о историји од ње, био је паметан и много ствари могла је и она од њега да научи и није се устручавала да га пита било шта, а по бистрини погледа који је имао док су причали, знала да  и он њој све више верује и да му пријају разговори. Уосталом, зашто би већ 3 године сваког дана долазио до ње да се друже, причају, смеју. Једино је тему религије, свесно избегавала, схватајући то као лични избор и право на слободу мишљења. Искрено није наметала ученицима своје мишљење, више је волела да заједно с њима трага и открива границе ума; нарочито у овим својим зрелим годинама свесна да је у животу све променљиво, па и идеје и ставови. После свега што је преживела више ни она није могла тако олако да тврди ко је у праву, шта је исправно, примећујући код себе да више није противник оних ствари против којих је раније била; приметила је да је постала толерантнија. Схватила је да је често нешто мислила због сопственог незнања, или  колективне заблуде, али и да све не може да буде погрешно и неисправно, па тако и не треба да се одбаци, а ни прихвати одједном.

Ипак, Ненада је тај њен став, више привлачио и интересовао и често је сам наметао питања о стварима које су их „разликовале“. Најчуднија му је била чињеница да иако о неким стварима мисле тотално различито, може да се сложи са њом. Збуњивало га је то како може да му буде драга и блиска особа која мисли различито од оног што су њега учили од рођења. Кад би већ навео разговор на ту тему, Вера је покушавала да ублажи те разлике, да их споји, да каже да то није важно.

„Важно је“ – говорио је: „Бог је Бог, и не можете да верујете а опет да нисте сигурни и да га зовете другим именом. Ви имате само једно име.“

„Па добро, зови како хоћеш, важно је како радиша, важно је да си добар човек, да не повређујеш другога.“

„Ако верујете, не може да Вам то буде свеједно,“

„Није ми свеједно, само нисам баш много стручна за те ствари. Много не знам, нико ме није учио, многе ствари које проповеда Библија, научила сам из других књига, неке ми је и живот потврдио.“

„Зашто онда не верујете и у остале ствари које проповеда наша религија?“- био је видно узнемирен.

„Па рекох ти већ да много не знам, и не могу слепо да прихватим оно што ми неко каже, волим да размишљам.“ – покушала је да се нашали, али Ненад је био све нервознији.

„ Вера управо значи поверење, а не размишљање. За нас постоји само једна религија и она је најисправнија. То нам је остало од наших предака, ми смо дужни то да поштујемо.“

Осећала је да оваквој причи нема краја, јер и да му је рекла да је у праву, да прихвата све што он каже, осетио би да му попушта, а то није желео. Желео је да она искрено верује у све што и он. Узалуд му је понављала да ништа не одбија, не негира, само јој треба времена да размишља о томе, али сад нема баш пуно времена, а њега је баш то збуњивало; како постоје људи којима  су потпуно мирни и опуштени по тим животним питањима. Није схватао да постоји нешто важније од вере.

„Највише штете, нанели су нам комунисти“ – опет би другом приликом започео разговор. „Добро, и шта ћемо сад с тима? И ја сам комуниста.“ – говорила је и осмехивала му се. „Ето ја тебе волим и уопште ми не смета што ти више волиш четнике. И знаш шта? Досадило ми је више то ратовање. Доста је било рата, зар би ти могао мени да нанесеш штету, само зато што о неким стварима можда не мислимо исто?“

Ћутао би на то питање. Лако је мрзети неког имагинарног, али стварног, који ти је чак и већи пријатељ од оних који исто мисле о неким стварима, као ти, много је теже. После сваког разговора остајао би још више збуњен. Ипак долазио би и постављао друга питања важна за практичан живот, да лични напредак како се изборити са онима који су му се подсмевали, изазивали га.

„Знаш, кад већ толико волиш политику и ако желиш да се њоме бавиш , не смеш тако бурно да реагујеш. Ако то примете, намерно ће те изазивати, а тад си слаб и не можеш да реагујеш исправно, мораш да будеш спреман на провокације и ти њих изненадиш. Не смеш да реагујеш срцем, већ чињеницама.“ Вера је говорила, а Ненад је слушао и полако се мењао.

Прве две ноћи бомбардовања 1999. Вера је дежурала, сама, али јој је Ненадoво присуство много помогло, смиривао је млађе ученике, осветљавао ходник, палио свеће, тражио место да се склоне. Није то била само помоћ те врсте, већ много важнија је била помоћ да сакрије страх, да се осети сигурнијом. Била је уплашена, збуњена, бесна, немоћна, али је све некако издржала.

Трећег дана, сви ученици су отишли својим кућама, у Дом су се сместили  резервисти, а Вера је као и већина људи тражила начина да са што мање ожиљака на души, и рана на срцу преживи ту сулуду неправду  коју су им нанели.

Ученике није видела, све до почетка следеће школске године. Да је пита како је и како је преживела бомбардовање, међу првима је, наравно, дошао Ненад.

„О било ми је тешко, све док нисам решила да издржим“ – рекла му је.

„Како то мислите?“ – питао је озбиљно.

„Лепо, инат ми је дао снагу. Рекла сам себи да ћу да издржим све што треба до краја бомбардовања и још дан преко, а после макар истог трена умрла - кад сам то решила било ми је много лакше. Све човек може. Има у нама неке огромне и сакривене снаге. Хтели су од нас да направе пацове, да нас сатерају у рупе, али ја нисам пристала на то. И успела сам. После те одлуке, као да сам постала храбрија. Ха, од нас зависи.  Ето и сада ........., сада сам одлучила да ћу да живим бар 85 година квалитетног живота и оно после још мало неквалитетног“ – широко се осмехивала док је све ово причала искрено верујући у сваку реч.

„Како то Ви можете да одлучите?“ – питао је искрено зачуђен.

„Не знам како, али знам да хоћу.“

„Али то не зависи од нас?“

„Него од кога зависи колико ћу ја да живим“ – била је срећна што се онај ужасни кошмар завршио, што је жива, срећна што је опет на послу који воли, међу својим ученицима, и тај свој ентузијазам је хтела да пренесе свим ученицима, а нарочито Ненаду.

„Надам се само да ћу да доживим да видим како се све ово што је нама урадио враћа Клинтону.“ – одједном се уозбиљила..

„А Ви у то верујете, да се све враћа.“

„Наравно. Све што другоме радиш то се кад тад теби врати“

„Мислите да да неће због тога да испашта његова ћерка?“ – питао је даље Ненад видно заинтересован.

„Не, зашто његова ћерка? Какве везе она има с тим?“

„Како нема везе, па преко ње се кажњава он. То је тако. Знате колико легенди постоји о греху предака због чега су се села затрла у неколико наредних колена“.

Сад је Вера стала, да размисли..

„Ја искрено верујем да свако враћа своје дугове, а не деца.“

„Али то је једини исправан начин да се човек спречи да чини лоше. Деца су човеку најважнија и ако их воли, неће радити лоше."

„Да, има смисла у томе што причаш, али ипак ја не могу то да прихватим.  Кажњавати одрасле преко деце, зато што чине лоше, је исто врло лоше, па ма колико намера била добра.“

„То је тако, прихватали Ви то или не. Опомена преко деце највише боли. То је најделотворнија казна да се људи спрече.“

„Ја не волим да ме страх од казне, спречава да нешто не чиним. Радије би да из љубави према нечему, чиним добро.“

Обоје су заћутали, Вера никад о овој теми није размишљала, и знала је да тренутно не може да буде толико мудра да нађе одговор на ову тему. Учинило јој се да је Ненад много више размишљао па се коначно  запитала, шта он у ствари хоће да јој поручи свим овим питањима. Четири године су се познавали, а она није умела да га слуша. Није чула шта се крије иза питања, није разумела зашто пита, шта га интересује, о чему размишља ....  већ је само давала одговоре. Журила да искаже своје мишљење, а одједном је схватила да треба пажљивије да слуша.

„Шта ти о томе мислиш?“- питала је и пажљиво ишчекивала одговор.

„Мени су причали да млађи испаштају грехе својих предака“.

„Знаш, сад сам се сетила, да и ако има нечега у томе што причаш, онда мислим да ипак младима треба дати неку шансу. Деца ипак треба да имају право да искупе наслеђене грехе.  Ја мислим да мора да постоји нека могућност да се искупи  за нешто што није њихова одговорност, већ неког претка“

„Како то мислите?“

„Тако што ће у животу да буде дупло добар и честит човек.“

Ненад се осмехнуо:

„Свиђа ми се то што Ви кажете. Зашто би неко невин испаштао туђе грехе!?“

„Како је теби то уопште пало на памет? Постоји ли неки разлог да размишљаш о томе?“

„Знате,,,,, мој деда..... он је ....извршио самоубиство.....“

„Стани, коначно схватам. Немој ни да си помислио да то с тобом има неке везе“ – озбиљно је повикала..

„Сад све мање мислим о томе. Али раније....знате ја сам тако васпитаван од малих ногу“.

 „Знаш, лепо си васпитан и добар си дечко.  Буди и добар човек,пази да не правиш своје грешке и грехе, а туђе ...... туђе не прихватај“.

***

На крају школске године растали су се с осмехом. Ненад, сада већ младић, био јој је искрено драг и стало јој је да буде срећан у животу:

„Надам се да ћемо се још сретати у животу, да ће нам се путеви укрстити бар једном до моје 85.. Колико ћеш тада ти имати година? – пажљиво га је гледала у очи осмехујући се док је чекала одговор.

Разумео је њен поглед: „Наравно да ћемо се срести, макар тада ......, кад ја будем имао ....  60 година“.

Вера је била пресрећна. Због оваквих тренутака  највише воли свој посао.

„ Срећно Ненаде и храбро ....и Бог воли храбре!

  

PISMO GLUVOM

pitija | 28 Jun, 2016 22:37

Видовдан - право време да се подсетимо моје старе приче :

Та чудна , неразјашњена моћ гена не да ми да те пустим, чак и кад бих хтео, јер........ ти си вечна жива рана, отисак у мојој души...

***

Примих те кад не имаде ни кров над главом, ни хлеб ни воду. Широка срца дадох ти све што имадох: и сунце и небо и земљу и дом и хлеб. И слободу и спокој. Ал' засвиде ти се оно што поделих с тобом несебично, што ти поносно показивах наивно мислећи да га има довољно за обоје, за све домаће, за све путнике намернике и нове бескућнике.

А ти ми оте то исто срце што ти га на длану дадох. Оте ми и земљу и сунце и дом и хлеб и воду и протера ме онако изгубљеног, јадног и збуњеног.

Што ми оте земљу то ћу некако и преболети: „над земљом се још није родио господар“, пролазни смо путници на њој и ти и ја; сунце је високо, грејаће ме и овамо где ме прогна, дом ћу други направити.......Aл шта ћу са тугом на срцу?

Како ћу без гробова, како ћу без корена?

            Шта ћу кад пожелим да исплачем бол и прикупим снагу из мудрости мојих дичних предака?  

Могао сам да ратујем, то бар знам; и да добијам ратове.  У рату је бар лако. Ту се зна ко ти је непријатељ и одакле треба да се чуваш. У миру се све некако измеша, па непријатељ глуми пријатеља и прича неке лепе приче, а ради ружне ствари, па сам опет ја крив што то не разумем и што мислим да је то лоше и ружно и да не приличи часним људима.........и тако..... признајем : у миру се не сналазим .

У миру ваљда треба да се ради, воли жена и рађају деца, па мало одмори, запева, заигра и после чиста срца и мирне савести заспи ; треба да се гледају своја посла, а не вири у туђа дворишта. Не схватам зашто сам ЈА крив ? Ја који нисам умео да се пазим, а не ти који си ме преварио....Откад је то крив покрадени, а награђен лопов?

Што ми сруши цркве?

 Што ме не пусти да их камен по камен понесем са собом? Што не сачека да ископам кости мојих рођака? Да их ставим у ову моју торбу јада и чемера, па да је носим до срца и грлим овако сам и  изгубљен по свету.

 Ја сам, а остадоше ми сами и преци . Ко ће свеће да им пали и носи цвеће? Што не сачека да понесем грумен земље са бусеном црвених божура? Кажу да их тако црвених нигде више нема, па да их посадим испред нове куће и да их заливам као крв Хребељановића, Обилића, Југовића.... да никад не пресуши. Знам да теби они ништа не значе. Зато те само једно молим: немој и њих да ми газиш. Нек бар нешто подсећа да ми ту некад бејаше дом.

Мислио сам да си ми као брат или бар пријатељ; па исте смо њиве орали, бринули због кише и суше. Научио сам и твоје коло да играм. Ја сам мојој деци давао да воле твоју, да се заљубљују, жене и удају а нисам видео да ти твојој дајеш макар да се играју са мојом.

Све бих ти то опростио.... али то што ме научи да више ником не понудим чашу воде и комад хлеба, што ме научи да сумњам у људе, да кунем , што све моје врлине преокрену у мане, што ми доброту постиде и исмеја, што ми родољубље претвори у грех, е то ти вала никад нећу ни опростити ни заборавити. 

MOJE ŽEDNO DRVO 3/3

pitija | 25 Jun, 2016 19:36

Морам признати да ме је комшиница ипак  добро  препала.  Нико није довољно храбар кад је у питању добробит деце.

 Брзо почех да мислим шта је најбоље да урадим. Свратих код сестре. Лепо је имати сестру, а у оваквим ситуацијама и врло добро. Некад ми је довољно и само њено присуство и ћутање. Овога пута ми рече:

-          Ха, па твоја деца више и нису са тобом.

-          Тачно. Недавно су се сви одселили. Како се тога нисам сетила? За себе и мужа се не бојим. И није нека штета  хаха.

-          Како увек постоје такви људи који ће „за наше добро“, да нам упропасте дан? – сестра је била љута, а мени је већ било лакше. Опет је по ко зна који пут нашла речи утехе.

-          Можда је мислила да ми помаже?  Знам и ја да дрвеће има енергију, мораћу све детаљно да проучим – сад кад ми бреме бриге спаде са срца, покушах  да је разумем и помислих колико је уопште паметно саветовати неког на овај начин; ако ћемо да га плашимо. Можда и ја тако некад радим..... зато сад треба да запамтим да убудуће  савете делим само ако ми их неко траже.  

-          Да, хтела је да ти помогне, после 10 година, колико пролази поред тих врба. – вртела је сестра главом и даље док сам полазила кући.

Чим  стигох кући укључих компјутер и пожурих на интернет.

„Још су Тао Мајстори примиетили да су дрвећа изузетно снажне биљке. Не само да могу апсорборати угљен диоксид и претворити га у кисеоник, већ исто тако могу апсорборати негативну енергију и претворити је у позитивну . Дрвећа су снажно укорењена у земљу и што је дрво више укорењено, више се може испружити према небу. Дрвећа стоје врло мирно апсорбујући енергију земље и универзалну силу из неба.

Дрвеће наводно може да излечи човека и нахрани га енергијом. Најбољи су храст, бреза и бор, готово исто тако су вредни кедар, багрем, јавор, јабука, шљива…

 Бреза је најпопуларнија јер има читав низ лековитих и исцељујућих својстава.

Храст такође има изванредна својства, пре свега као антистресна терапија. Активира циркулацију и скраћује време оздрављења.

Али има и оних који човеку могу да „украду“ енергију. То су разне врсте топола, кестен, врба…

Кад дођох до овог места, претрнух, али наставих даље:

Ако желите да се ослободите негативне енергије, на сцену ступа дрвеће које одузима енергију. Најјаче у том погледу су све врсте топола и врба. Слабији, али врло корисни су и кестен и јела. Kад сте тужни, напети или растројени, прибијте се уз такво дрво леђима  и длановима, као кад сте играли жмурке и крили се иза дрвећа. Ово је нарочито препоручљиво ако вас море љубавни јади, ако сте остављени или вам је срце сломљено.

По неким веровањима, врба спада у срећно дрво.“

Заврших читање много задовољнија, него што сам почела.

А како сам и очекивала, јави се коментаром и мој верни читалац Јанакис

Сад фино кад си те гране рашчистила узми слатко па се почасти, а почасти и дјецу, и мужа....и комшинице ако имају кад .
Све остало се брзо провјетри на отвореном. А ти уживај у хладу!

Ха, срећна схватих да моје врбе могу и даље мирно да расту на свом месту – у мом дворишту. Лепо је неко давно рекао: „Дрво се на дрво ослања, а човек на човека“, мада ....мислим  не баш на сваког човека и  не на сваку комшиницу, хаха, али док је мени сестре, Јанакиса и интернета, немам зашто да бринем.

DUG

pitija | 21 Jun, 2016 19:21

Oво је обична прича о једном доктору.

Пре много година завршио је медицину -  због белог мантила. Лепо му је стајао и у њему је некако био сав важан. Одувек је волео да буде важан. Већи од других. Моћнији.

Оперисао је лако, брзо и добро. Многима је спасио живот, а то није мала ствар. То не може свако. Зна се ко одлучује о животу и смрти. .  Мало по мало, како то обично бива, прво неприметно, почео  је о себи да мисли као о равном Њему.  Мислима му је био све ближи а себи је изгледао све важнији и све поноснији. За неке  то није био понос, већ  охолост, али није се обазирао ни на кога. Најлакше преваримо себе; лаж најлакше попуни празнину на души.

А онда је помислио да би ваљало то и наплатити.  Подигао је себи цену – и буквално.  Најтеже је први пут, после је све лакше; оправдања је било безброј, а касније их није ни тражио. Постало му је потпуно нормално да наплаћује своје услуге. . Прво изокола, па све директније и отвореније.. Тако се све више удаљавао од обичних, малих људи.

Једино се није удаљио од ћерке. Једино њу је волео јако и топло, а опет некако посебно. Једино пред њом није желео да буде већи, важнији, моћнији. Једино га је она још везивала са некадашњом "малим", обичним човеком какав је био некада.

Операција сваког органа имала је своју цену.  Једноставно је размишљао: није његова одговорност што је  живот пун неправди.  Није његово да мисли о томе да ли ко и колико има.  "Колико ко да, толико ће и добити" - мислио је. То је универзалним закон.

Није он обичан месар, није он било ко, он је велики, он је најбољи, он је ..... па скоро Б....

Да ипак није раван Њему  схватио је оног дана кад му се ћерка разболела.

 Зар је могуће да се и њему десило исто што и обичним, малим, неуким људима? Зар је и он ипак само један од њих? Отрежњење  је било болно.

 Истог трена се сетио. Знао је шта је једини  спасоносни лек.

Новац.

Треба му.  

Треба много.

Треба му много због ћерке.

Узео је листу најтежих пацијената који су били код њега. Записао  је адресе и кренуо од куће до куће.

Само би покуцао, а онда без речи, са понизним погледом, истим оним којим су они њега не тако давно гледали,  сад он њима пружао коверту са новцем. Као једина разлика између њих некада и њега сада, стајао је грех. Зато је крио поглед.

Остављајући их затечене и у чуду, брзо би се удаљавао журећи до следеће куће и следећег  пацијента .

Знао је да не може да се нада излечењу ћерке, све док и последњи дуг не врати.

 

 

MOJE ŽEDNO DRVO 3/2

pitija | 04 Jun, 2016 21:13

Почетак јуна

Више од 10 година, уз ограду према улици, имамо две врбе. Донео их мој муж са Власине; свидело му се како су тамо лепе и посадио . Добре су, каже и да из земље извлаче влагу, зато и расту поред река, а нама у сутерену куће била влага.  Због тога сам ја и поплаве кад биле, знала да неће много да нам нашкоде. Извући ће моје врбе, влагу из земље . Муж им је обликовао стабло, још док су биле младе, упредао га, па сад изгледа лепо и необично.  А ја их много  волим. Кад се гране спусте и почињу да нам додирују главу, тад их сече, а ја скупљам гране. Има ту посла, али ја им се увек захвалим за хлад што нам праве.  Једино оне од свог дрвећа праве хлад и нама у дворишту с једне стране и пролазницима на улици с друге стране.  Кад лети у подне нема нигде хлада, има испод мојих врба, па пролазници увек бирају ту да пролазе. И кола паркирају испод њих. А кад неко не зна где станијемо, ја увек весело објасним: „Лако ћете нас наћи. Испред  куће су две врбе- само их ми имамо.“

Стварно, само их ми имамо, а не знам зашто немају и други. Сећам се да их зову жалосне, али моје врбе су баш веселе.

Овог пролећа смо их већ два пута кратили. Купим ја тако  једног дана, посечене гране по улици, а прилази ми једна старија комшиница. Гуши се од врућине, па ме погледа и рече: „Ех, мора човек увек нешто да ради и да се мучи. И ово време, све ће да нас погуши. Ето и око тог дрвећа има пуно посла. Да је бар неко родно па да имаш користи. Овако се само мучиш безвезе.“

Погледах ј; одавно је завршила школу. Одустадох да јој причам о кисеонику и хладу.  Осим тога и нисам баш претерано вредна, па ми ово мало посла дође као добра рекреација. Само јој климнух главом у знак поздрава и наставих да скупљам исечене гране.

Пре неколико дана заустави ме на улици друга комшиница. Нисмо нешто блиске; само „добар дан“, „добар дан“. Она уз осмех стаде испред мене. Видим да жели да разговара, па стадох и ја.

„Немој да се љутиш, али морам нешто да ти кажем.“ „Слободно“ – одговорих ја. „Знаш оне врбе што имате у дворишту – полако настави -  ...... посеците их....... нису добре...... имаш децу .......немој због деце.“

Затечена, не знадох шта да кажем, али на срећу, наиђе нека друга жена и она остаде с њом да прича.

„Ау. Сад да те видим“ – рекох себи. Уздрма ме комшиница овим речима добро. Нико није имун кад су деца у питању  – „шта  сад да радим ........?“

MOJE ŽEDNO DRVO 3/1

pitija | 03 Jun, 2016 12:27

крај маја 

Не волим више да идем у „Роду“. А идем скоро сваког дана да купим намирнице за кућу. И гледам у голе гране „мог жедног дрвета“. Стоји тако суво, поред још 3 у том делу града. Стоје као споменик – само не знам чему или коме.

Пре годину дана сам пробала нешто и ..... Није ми жао. Бар није „умрло“ жедно.  Једина добра ствар у свему томе је што су наши стручњаци ипак у праву. Сећам се, дa сам прошле године писала свом пријатељу, директору ЈП“Стандард“, да ураде нешто поводом тога што се много дрвећа у граду суши. Одговорио ми је да то није њихова надлежност, већ надлежност Дирекције  и да су му из Дирекције рекли да се дрвеће не суши због суше, већ зато што је болесно. Нисам поверовала, целог лета сам заливала „моје жедно дрво“ и ......  Tako ми и треба кад не верујем. Ето, ипак је било болесно. Та жена која је то рекла зна свој посао. Само, није да ја не верујем људима. Напротив, ето поверовала сам кад је рекла још нешто. Рекла је да они раде по плану и да је тај део главне  улице, испред „Роде“,  у плану за подсађивање идуће године.

Сад је та „идућа година“. Али није ништа подсађано. Да ли да их подсетим? Ма боље да мирујем. Киша пада данима. Пролеће је било кишно, а ево и лето ће.  Још ће мене да окриве за оволику кишу. Могу  да одговарам и Међународном суду, јер је и у целој Европи, киша. Ето, шта могу да урадим ја и „моје жедно дрво“.

MI VOLIMO MARINU

pitija | 28 Maj, 2016 00:34

Марину сви познају. Или бар сви. Она је од оних ученица које вам одмах прирасту за срце.  Осмех јој не силази са лица, препознатљива је по дугачким шишкама које стално руком помера са чела, а иза  наочара са великим оквиром  гледа вас несташним погледом.  Марина воли фудбал и игра га, што је добро, али у спорту се дешавају честе повреде, што и није тако добро.

Тако је једног дана Марина дошла са тренинга храмљући. Искочило јој је колено, стопало се укочило и искривило, истегла је лигамент и повредила нерв . Доктори су јој рекли да мирује, увили ногу и дали штаке да се ослања. Плакала је јер се плашила да ће морати да остави фудбал.

Од њеног мировања није било ништа, виђали су је на сваком кораку, прво њу како скакуће на једној нози, а онда и неког од ученика како јој носе штаке.

-          Зашто не идеш кући? – питали су је.

-          Не могу сад. Имам обавезе.

-          ????? – васпитачице нису имале много времена да причају с њом, јер је за два дана у Рековцу била домијада у кул-ум-стваралаштву. А какве су обавезе у питању, ускоро су сазнале.

-          Могу ли с Вама у Рековац, родитељи ми послали нешто по другарици, па да узмем.

-          Из Неготина у Рековац? Хммм. Но, свет је мали. А како ћеш да шеташ тамо тако повређена?

-          Нећу ја да шетам. Ви ме само поведите до тамо, да то узмем а ја ћу да све време да будем код те другарице.

-          Хм. Добро.

Другарицу нико није видео, али зато Марину јесте. Била је маскота дома, са накриво накренутим качкетом и штакама смешила се са сваке заједничке слике са домијаде. Носили су је другови на кркаче, смењивали  једни друге, али нико није хтео да је остави саму. Свуда је стизала. Тако,  у сали после наступа наше драмске секције, цела сала устала и аплаудира. Стоји и Марина ослоњена на штаке и гласно плаче:

-          Јао мене срамота! 

-           Зашто те Марина срамота? 

-           Ја никад у животу нисам плакала.

-           Сузе су ок, само плачи, ево и ми плачемо. Цела сала плаче. – кажу јој васпитачице Драгана, Јелена и ДК.
После 20мин испред сале за културу:

-          Марина ти још плачеш? 

-          Ја никад нисам плакала, не знам како да станем.

-           А зашто толико плачеш?

-           Много ми ТЕШКО. Професорка, ево овде ме боли - показује на груди – како је лепо, ЉУБАВ, РОМАНТИКА. Јооооој што ми ЛЕПО!

-           Па сад: да ли ти је лепо или тешко? Хаха

-          Не знам! Јооооој, Исидора  ме песмом убила, а драмска представом докусурила!

 Кажу да је чак и на журци ђускала, да ли са или без штака није важно. То што Марина воли дом, то је добро, али није добро што је ризиковала да још више повреди ногу.

Следеће недеље је отишла кући и ...... вратила се трчећи. Нико није могао да верује.

-          ????? зар те не били више нога?

-          Сад  ћу да Вам испричам шта је било: мој деда ми је наместио ногу, вратио ми колено и стављао ми неке чаше с вакуумом. Рекао да слободно могу да наставим да играм фудбал.

То исто су јој ускоро рекли и доктори, кад су јој поново снимили колено. С ногом је било све у реду, али после два дана дошла је са великом модрицом на руци:

-          Ух, па то је нормално.

Онда  са повезом преко главе. Васпитачица је гледа па ће у чуду:

-          Шта је САД то?

-          Играли смо да уђемо у репрезентацију и ја сам  скочила да одбраним наш го, пошто је голман изашао и ударила сам у стативу. Не би жалила и да сам разбила главу, ово је само мала чворуга.

-          Јаоооо.

-          Ма није ово ништа. Важно да смо победиле.

-          Јао шта ја све нећу да чујем од тебе.

-          Ма ниси све чула. Има још. Кажи Марина, шта си разбила синоћ – додаје други васпитач.

-          А то.!? Зуб. Кад сам трчала на Руском гробљу, криво сам нагазила и пала баш на камен. Ево видите окрњио ми се зуб.

-          Ау. Забрањујем ти више да се повређујеш. Ако опет дођеш с неком повредом, пишеш изјаву.

А кад Марина не игра фудбал онда јој је телефон стално у руци.

Једном су јој васпитачице Јелена и ДК узеле телефон, ставиле га на сто и рекле: 

-          Хајде издржи пола сата да га не узмеш. -  Марина је седела преко пута телефона и са чежњом га гледала; биле су то Танталове муке. Ипак,издржала је.. Сви су били срећни због тога, јер је то било баш добро, али кад су је поново после пола сата виделе, није било добро:

-          Разбила сам телефон!

-          Како? Да ли смо ти ми измалерисале?

-          Не.  – Марина се ретко љути, а и ако се наљути, то траје кратко. - Кад сам хтела да узмем нешто са полице, тегла џема ми је пала на сто, право на телефон.

 Е, то је било баш лоше и зато није био тренутак да јој кажу да треба да среди полицу и да се на полици држе књиге, а не тегле џема и ајвара.

Али ни васпитачи нису баш најисправнији : једном је Марина ушла у канцеларију( где су биле ДК и ученица Жана) и чим је видела васпитачицу ДК како једе чипс повикала је:

-          Аха, једете чипс, а нама причате да није здраво да једемо из шушкавих кесица.

-          Јао, Марина, ово сам узела од ових грицки за вечерашњу журку.  Била сам нервозна да завршим све за вечерас, па сам случајно узела....

-          Нема случајно, не  вреди да се сад правдате. Морам да Вас сликам, да сви виде. – неумољива је била Марина. 

-          Ево, ово ми је прво после три године. Ево питај Жану.

-          Нема никог да питам, ја видим шта видим. Морам да Вас сликам.

-          Марина, шта ти је? – Жана је озбиљно питала,  а ДК је почела да се смеје:

-          Жана, Марина је у праву. То је доказ да слуша шта причам.  Немам оправдања. Само немој слику да качиш на фб!

-          Ееее, па зашто Вас онда сликам?

-          Па да , „није се догодило, ако није било на фб“. Ето сад ме имаш у „шаци“, тј. телефону хаха. Добро, можеш да избациш, али само ако сам добро испала.

Разбијени телефон ускоро је замењен, још бољим, што је наравно супер ствар.

Пошто је тај нови телефон био скоро најбољи у Дому  и имао најбољу камеру,  васпитачице су је замолиле да им она снима филм о акцији прикупљања чепова („чеп за хендикеп“). Марина је рекла да она не може да снима, што за њих није било добро, али да може да им остави телефон да оне снимају, што је опет било добро. Онда је отишла  на Руско  гробље да трчи и да се кондиционо спреми за утакмицу.

-          Како ћеш без телефона? – питале су је.

-          Виделе сте да могу – рекла је поносно и довикнула: - Ако ме зове мајка, кажите јој да после идем у школу на хор. -  Васпитачице срећне, због телефона, нису ни чуле  шта је све Марина рекла;  уосталом сигурно ће брзо да се врати.

Снимање су завршиле  брзо, али Марина се није вратила брзо. Прошло је 6 сати! Мајка је већ неколико пута звала.  Нико није веровао да Марина може толико да издржи без телефона, па су се забринули да се није нешто десило. Забринули су се  и мајка и васпитачи и другови, што је било лоше. Али пошто Марину сви знају и воле, што је добро, одмах су кренули да је траже.  Наравно, било је све у реду; кад је завршила трчање с другарицама, Марина је отишла да пева.

Кад су је другог дана питали, како јој је било толико дуго без телефона, рекла је: Одлично. Забављале смо се, дружиле и причале. Било је то супер, али кад је требало да снимке из телефона пребаци на компјутер, она их је грешком селектовала и ....... избрисала.

 Оооо, било је то врло незгодно, морали су поново све да сниме.

Таман су завршавали снимање у холу дома, кад је Кукић, ученик који треба да склопи и измонтира филм, стигао из школе.

-          Не питај нас шта радимо. – рекле су му васпитачице.

-          Опет снимате?

-          Да, избрисало нам се.

-          Знао сам – рекао им је уз осмех.

-          Јао, не стај нам на муку. Ево дођи да видиш ове нове.

Али, кад  је видео те снимке, нису му се свидели.

-          Били су бољи они претходни.

-          Нееее! Ти то нама радиш намерно?!

-          Не  –  осмехивао се. – кад бирате непоуздане ученике. Него, добро..... могу  да покушам да „вратим“ оне прве из телефона?- питао је.

-          Зар може?

-          Може – самоуверено је рекао.

-          То је одлично, али Марина  сад није ту. Отишла је  у школу.

Морали су да чекају  до увече, кад се врати из школе, а и васпитачице су морале кући. ДК је преко фб питала, да ли може, кад дође из школе, нађе Кукића и да покушају да поврате снимке. Марина је потврдила.

Сутрадан, таман кад су Јелена и ДК хтеле да је потраже,  Марина је дошла у канцеларију по кључ од учионице:

-          Браво, браво, идеш да учиш! Него, јесте ли вратили снимке?

-          Нисмо.

-          Зашто? Не може?

-          Не, нисам нашла Кукића.

-          Како, па он је увек овде?

-          Да,  ја сам и долазила у канцеларију и није био овде.

-          Тражила си га у канцеларији? Па он није васпитач.

-          Није, али је увек овде.

-          Добро, шта да се ради? - васпитачица се помирила са ситуацијом, а и Марина је слегла раменима и отишла у учионицу. Нешто касније се вратила опет:

-          Имате ли креду?

-          Имамо. Зашто?

-          Да вежбам математику.

-          Ооо, неко ће да ти показује? Ако, ако . тако се најбоље учи.

-          Неће нико да ми показује..

-          Па зашто ће ти онда креда?

-          Лакше ми да вежбам на табли, него у свесци.

-          ??????? Уосталом, нек си ти нашла метод који теби одговара.

-          Јесам. Видите да сам све боља. Почела сам да мислим.  Сад размишљам својом главом.

-          Браво Марина. Одлично што си почела да мислиш........, само не ваља што је већ крај маја.

 

- Наставиће се -

VREME

pitija | 25 Maj, 2016 12:49

Ово време баш ненормално. Удара на природу, на људе. Чупа дрвеће, ломи гране, руши кровове, удара у главу, на срце. Сви кукају. С разлогом.

Сретох мало пре девојку 25 година, намрштила се. Питах је шта јој је, а она ми одговори: „Ма ово време“. Сви кукају, или бар скоро сви.

 Мало касније сретох девојку сличног годишта. Сија. Не помену време, већ свог драгог. Заљубљена је и од сјаја у оку не види мутно небо. Размишљам тако колико се пролепшала, како љубав чини чуда, а онда испред себе угледах једну баку. По седој коси препознах да има пуно година, али ме њен ход више зачуди. Иде брзо, усправних леђа и лако.  Лако као да не додирује тротоар. Ретки су такви. Ја је бициклом лако престигох и не одолих да упитам:

-           - Извините, колико имате година?

-           - А зашто то питате? – уз осмех, враголасто ме сад она упита.

-           - Свиђа ми се Ваш ход. Идете као официр, а опет лако као дама. – бака не успори, само настави да се лако осмехује – Нећете да ми одговорите? – била сам упорна.

-          -  Немам много! Седамдесет и нешто.

-           - Да.- схватих шта ми поручује -   И није много. Супер сте!! – довикнух јој  и скретох у своју улицу бежећи од „ лошег“ времена..

-            - Хвала – кратко одговори уз шмекерски осмех, какав обично имају млади и удаљи се својим лаким, брзим, усправним кораком. 

DUPLO SAMA

pitija | 12 Maj, 2016 10:34

Nešto mislim: ovi selfiji mi nekako žalosni - sama devojka , nema niko da je slika -
i lepa - 
lepa a sama!
Sad vidim sve više "DUPLIH" slika (znate na šta mislim) - pa sam zbunjena, da li to znači da je "ona" sad DUPLO SAMA - ili sad više NIJE "lepa a SAMA"  - pravi sebi društvo!?!?!?!?!

P.S.( ima i momaka, ne zaostaju oni ni u čemu)

 SVI LEPI SVI SAMI ......, ili nisu sami?????

NISAM JA NAJGORA

pitija | 29 April, 2016 19:13

Данас на Велики петак, сетих се како је било на Бадње вече - ***

Дан баш добро почео: директор нас пустио раније кући, таман да на миру припремимо Бадње вече. Посан пасуљ који сам још синоћ скувала запржих без проблема. Кућа је скоро сређена, само да се усиса и ове судове оперем. Организација ми је слаба страна, али изгледа да ће ми ове године све проћи брзо и лако.

-          Испржи рибу напољу  – каже ми ујутру  муж  Маркан – да не умиришеш кућу.

У реду,  обучем  се топло и у шупи испржим рибу. Ипак се добро смрзнем и покиснем,  јер ми са крова капље снег који се топи. На крају понесем у кућу 3 тањира, тигањ, флашу зејтина и 3 кг рибе одједном,  да се не враћам уз и низ степенице неколико пута.  И поред свог труда,  путем  ми испадну виљушка и варјача па сам опет морала низ и уз степенице.   

Коначно ставим све у кухињу, а стиже ми ћерка  Нада; мало је нервозна од како је почела да ради и нико не сме да је љути:

-          Ух, ала ти мирише ова риба. Умирисаћу  нови шал..

Шта да кажем? Знам да ће све бити погрешно, па изаберем да ћутим:

-          Да ли ти мене не чујеш или ме опет игноришеш? Онда ћу и ја тебе – рече и оде у своју собу. Значи ништа од усисавања? А ја рачунала да ће она то да уради. Стиже и муж с посла.

-          Где је она флаша вина што сам јуче добио од Педе, да однесем Дулету? – пита ме, јер се  спрема да иде код Дулета да пече прасе.

-          Не знам. Види у шпајзу у сутерену.

-          Овде се ништа не зна.

-          Па нисам је ја склонила. Сигурно је Нада.

-          Сви склањају, а свуда лом – каже Мак. -  Дај ми једну кесу!

Тражим кесу, али сад као за инат нема ни једне.

-          Немаш ни кесу – склањам се да не чујем остатак реченице.

-          Да ли да правим кромпир салату кад знам да је нико не једе? – ипак питам.

-          Прави прави. А могла би и питу са јабукама, или баклаву.?

-          Е вала не бих могла. Знам да ће пита да остане и сутра нико неће да је једе. Имамо пуно воћа, а и време је коначно почнемо да се придржавамо  здраве исхране и користимо шећер из воћа.

-          На Бадњи дан си нашла да почињеш здраву исхрану?

-          Могу ја и на Божић, али ко ће да поједе оне 2  торте и 3 врсте колача  које сам већ припремила.

-          Одох ја са Војом код његове бабе и деде – довикну ми ћерка из предсобља. Оде и Маркан код  Дулета.  Добро је бар ћу 3 сата бити сама. Имам довољно времена,  а још мало посла - баш сам задовољна; зато појачах музику..

 Почех да размишљам;  могла бих ипак нешто слатко да направим, кад већ имам довољно времена. нешто што нисам одавно правила, а да није пита или баклава, нешто што се брзо прави, и што је јефтино, да не буде велика штета ако ми не успе. Принцез крофне - сетих се.... оне су најбрже и најјефтиније, а досад ми никад нису биле баш како треба – кад нарасте кора, фил трчи и обрнуто. ево мени прилике да вежбам. Лош сам организатор, али сам врло упорна. Не одустајем никад.  Сад је још лакше; имам  интернет, па могу да нађем прави рецепт.

Почех да гледам и снимке да видим где сам раније грешила. Ха, док то схватих прође добрих пола сата.  Зато убрзах и почех да правим.

 Ех, знала сам: опет никако да нарасту.  Куд сам баш њих изабрала? А шта да изаберем кад су ми колачу увек  као лутрија.Изгубим  још 2 сата и добро се изнервирам.  Ух, сад немам довољно времена. Увек радим тачно све  да заканим.

 Поспем их прах шећером и замаскирам оне спљескане па склоним у собу да не гледам.  Погледам и у пржену рибу. Ако свако узме по мало, биће таман. Али  ако неко не узме пасуљ биће мало рибе.  Маркан воли да свега има више, па боље да не размишљам, ионако још ради продавница. Скокнух и докупих и рибу и рибље штапиће.  Напољу је још хладније, већ се не види , али зар за ово мало да умиришем кућу. Испржим и то „час“ напољу: на  муци се познају јунаци.

Само још да поређам салате - мешану, киселе краставце, маслине, цвеклу, у ајвар да додам белог лука, да направим белолучане, исечем кисели купус. Много волим салате. Само ..... кад будем све салате ставила на сто неће бити места ни за шта друго. Ма час, пребацим из већих у мање посуде. Сто пута сам рекла себи да бар ове зимске салате спремим дан раније, али нема везе. Стижем, стижем, бар нема предјела; још само да оперем шест посуда од салате, шерпе од кромпир салате, пасуља, тигањ за пржење рибе, и још неколико посуда  у којима сам месила крофне и хрпу виљушака, ножева, кашика; остаје ми таман довољно времена ......  да усисам. Све је спремно и кухиња је сређена. Што волим кад ми све иде по плану.

У том улази Маркан сав срећан – носи нарамак сламе довољан да се слон нахрани.

-          Откуд ти толика слама? Нећеш ваљда све то овде да распростреш.? – задржавам весео глас, да му не кварим расположење.

-          Нећу све – прича док вади сламу и распростире је по соби од једног ћошка ка другом, па испод стола,  а она се просипа то свеже усисаном  тепиху – дао ми Дуле за кокошке.

-          Ја реко, мислио да имамо краве.  – тешим се све је ок, све је супер:  гледај на ситуацију његовим очима.

Тачно у договорено време долазе деца,  Нада са Војом,  Никола са женом Јеленом..

-          Хајде домаћице донеси слаткише и воће за пијукање – Маркана не напушта расположење, а ја помислим „ Још само да одглумим кокошку и  завршила сам са свим обавезама .

-          Нешто  почеле ноге да ме боле?- преварих се па рекох гласно.

-          Шта си ти то толко радила? Ниси мрднула из куће?! – питају сви у глас. Ја помирљиво климам главом.  

-           Ја сам цело прасе испекао, па се нисам заморио. -  Доносим пуну корпу мандарина, кивија што родио у нашој башти, сувих шљива, смокава, кајсија и бомбона.

-          Како ћу смокве и шљиве да бацам у сламу. – ипак питам.

-          Бацај, бацај.

-          Ма не могу, улепиће се.

-          Е ти мораш увек нешто да компликујеш.

-          Маркане, ни ја нећу да ти једем улепљене смокве – додаје мој „љуби га мајка“.

-          Ето га, иста мајка.  Само вам нешто фали.

Ипак се некако договорисмо да суво воће расподелим у кесице па да тако бацам у сламу.  Лепо завршисмо пијукање; оста  још само вечера.  

Нада и Воја не могу ништа да једу, јели код Војине бабе и деде, још донели погачу, бобове пихтије, неколико парчета рибе и питу. Не може ни Маркан. Најео се код Дулета димљене рибе:

-          Како је била одлична,!? Ево Гоца послала и теби неколико парчета. Захваљујем уз осмех и додајем ово све што ми послали и донели. Гледам у препун сто и мислим ко ће ово да поједе. Све лепо постављено и сређено... сто изгледа баш онако лепо, баш лепо ..... као за сликање. Штета би било да то нисмо сликали....

 Никола не једе рибу од како му се кост од рибе заглавила у грлу, а ни кромпир салату; пасуљ једе ретко, а пребранац никако.  Ипак узе мало рибљих штапића. Једино Јелена из културе узе свега по мало, а ја јој онда додах још  и салату. Ни ја нешто немам апетит да ли од  нервозе, журбе, или због испробавања свега, ко би га знао; важно је да је све како треба и породица на окупу.   

Сетих се како после сваког радосног празника  плачем  због додатих килограма... то ми личи на „зидање Скадра“ – што за годину смршам, за 2 дана додам.

-          Ко је за колаче? – питам и у последњем моменту се сетих: принцес крофне (!???) Јао оне нису посне, па брзо додадох.  – Има ова супер пита што прави Војина баба. Види колико нам послала!

-          Ми нећемо ништа. Једемо ове слаткише и воће – одговарају  ми деца.

-          Војо, твоја баба је шампионка. Прави најбољу питу. Супер, дај мени једно парче. Не једно, дај ми одмах два – одушевљено ће Мак.

-          Стварно је најбоља. Штета да остаје за сутра. Сутра имамо супер принцес крофне, торте и колаче. –  одахнух . Ух, извади ме Војина баба.

Тако се ми дружисмо још мало, а онда Нада и Воја одоше у собу, Никола и Јелена у свој стан, Мак после добре вечере задовољан, леже на кревет  да гледа ТВ и после пола минута чух како крупно дише. Заспао. Могу да перем судове. Срећа  он чврсто спава.. а срећа и да имам ФБ. Кад завршим  са судовима све слике  ћу да поставим да сви виде.

Нисам  ја најгора..

Pitanje

pitija | 28 April, 2016 19:00

Interesuje me iskreno mišljenje dragih čitalaca mog bloga. Da li moje priče (uz malo doterivanje) zavređuju da ih ištampam u jednu skromnu knjigu i ostvarim svoj viševekovni san :) :) ?

"ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

pitija | 25 April, 2016 13:05

Не тако давно у једном селу живели су обични људи. Дању су радили на својим њивама, ливадама, бринули о својим животињама, а увече, кад се све смири окупљали у свом задружном дому. Ту су се мешали гласови деце, стараца и жена, са смехом младића и мушкараца у пуној снази и песмом раздраганих девојака.  Баба Мара је доносила најбољу питу и ситне колаче, Веселко их је засмејавао до суза својим шалама, Мира се играла с децом и бринула о њима. Часлав је био најмудрији па је својим саветима помагао свима који су имали неки проблем; Стојан је умео најлепше да прича, али и да слуша приче других - како им је прошао дан, које новости су чули итд итд. Од приче би се одмарали кроз песму.

Сви су певали, за своју душу и један за другога.. Временом су песму почели да прате свирком својих инструмената, ко је шта имао и како је ко знао да свира. Неки су свирали боље, неки лошије, али то није било важно; они су били важни, осећали су да су потребни једни другима, да су део те велике породице, да увек могу да добију подршку и да нису сами.

Уживали су у сваком трену, сваког дана свог живота. Видело им се то у очима, сваки пут кад би се погледали, а једино у очи су се гледали.

Опуштени и срећни одлазили би на спавање спремни за нови дан и нове напоре.

Уживао је и стари кмет села, који је сваке вечери био ту са својим мештанима. Осмехивао се осмехом мудраца док их је гледао тако на окупу, сложне као породица.  Мислећи да ће тако увек бити, спокојан је и умро.

Наследио га је млади кмет. Кажу пропутовао свет, много видео и  много научио. Одмах се дао у акцију, хтео је да промени све. „Ово не ваља“ – рекао им је. „Морамо да радимо како раде сви у свету, више и боље.“

Мештанима испочетка није било јасно шта су то они радили погрешно и шта би то било више кад им није ништа недостајало. И шта би са тим вишком радили, али ... кмет је кмет - мора да се поштује. Прошао је свет, а они нису мрднули из свог села.

Прво им је донео неко семе за нове и веће плодове. Плодови су истина били већи, али нису били тако укусни. Кад то ваља свима у свету, мора да ваља и њима, помислили су и прихватили новину. Уосталом жив се човек на све навикне.

Ускоро је престао да се дружи с њима. Имао је много планова и није имао времена за губљење..

Онда је једне вечери случајно пролазећи поред задружног дома чуо смех, песму и свирку. Одмах је ушао и озбиљног гласа рекао: „Ово не ваља. Овако никад нећете бити славни и познати.“

У чуду су га погледали: зашто је потребно да буду славни?

„Хоћу да се за ово село далеко чује, да будете најбољи, да побеђујемо, да освајамо награде.“

Шта је важније и веће од оваквог дружења? Ово није њихов посао, они нису музичари. Они су за рад и земљу рођени, а ово им је прилика да одморе, забаве се и прикупе снагу за сутрашње напоре – помислио је Стојан али није ништа рекао.

Млади кмет је већ издавао нова наређења: „Од сад ћете више да вежбате. Довешћу вам Великог стручњака који ће да вам покаже како да будете најбољи.“

Одмах је забранио да ту долазе деца – деца само сметају, па је забранио баба Мари да доноси своју питу,  јер им јело одузима време за вежбање

Мештани су се мало растужили, али су ипак послушали. На све се жив човек навикне.

А када је дошао Велики стручњак нису више имали времена да размишљају, морали су да вежбају. Велики стручњак је забранио Веселку да долази: „Ти лоше свираш и ниси више потребан овде.“, онда и Мири: „С таквим гласом само нам квариш песму, немој више да долазиш на пробе.“ Па Чаславу: „много си спор и не можеш да пратиш наш ритам.“ Тако је избацио из оркестра и старог хармоникаша који је био заслужан за почетак њиховог дружења, па бубњара који је био највреднији радник, па певача који је сваком помогао у невољи, па још једног који их је лечио боље од сваког лекара и редом, оркестар се свео на десетак мештана. Остали су стварно најбољи певачи и свирачи, јер је то сад постало страшно важно. Они са најлепшим гласом помислили да су најбољи, они који су најбоље свирали поверовали су да су главни, па су се сви уозбиљили. Велики стручњак им није забранио да разговарају. Сами су престали.  Занемели су пред оним што им се дешава..

Док је млади кмет пролазио поред задружног дома могао је да чује само савршене тонове перфектно изведених композиција. Био је задовољан: тако треба, тако се то ради у свету.

Онда је дошао дан да их представи свету, да оду на прво такмичење.

Ноћ уочи наступа Стојан није спавао мирно. „Шта ако погреше, ако не буду на висини задатка, шта ако се појави неко бољи? Ако победе кмет ће их наградити, али шта ако не победе; сигурно ће их казнити. Доста је уложио у њих, много очекује.  Само, да ли су они стварно најбољи?“

Мисли о победи, успеху, награди, смењивали су се у његовој глави, до дубоко у ноћ. Ујутру је уморан и са стрепњом дошао до велике сале за наступ. Било је пуно света, али  су сви су били задубљени у своје мисли и очекивања. Нису се ни упознали, ни спријатељили.

Док је први оркестар свирао, нико од љубитеља музике, који су то слушали,  није уживао. Само су се; чули шапати оних који су тражили грешке у наступу, осећале жеље да ови погреше како би њима пут до победе буде сигурнији.

У углу собе за припрему, наслоњена на зид, стајала је једна виолина. Стојан је пришао са погледом пуним дивљења. Овакву је одувек желео, она производи најлепше тонове. Али она припада неком другом, неком ко ће можда баш због ње да победи. У том тренутку пришао му је друг из оркестра и погледао га неким новим погледом. као никад до сада. Погледом у коме се у тренутку спајају радост и злоба. Ратзумео је.

Док га је друг заклањао, из џепа је извадио свој перорез и ....  пререзао жицу. Касно је схватио шта је урадио.

Одакле то зло у њему? Целог живота је о себи мислио као о добром  човеку.То није био он, откуд сад то? Шта све чучи у нама чекајући прилику да изађе на површину? Тај нови Стојан му се није свиђао.

Друг га је радосно тапшао по рамену: „Свака ти част. Браво“ , а када га је погледао и видео у Стојановим очима стид, брзо је додао: „Не брини! То сви раде. Сад је ново време. Навићи ћеш се.“

Чувши то Стојан је само јаче  стегао своју виолину. И пожелео је да су то њему урадили.... од туђе злобе човек може да се заштити, али како ће од своје?

Свирао је као у трансу, ништа није чуо, па ни када су прогласили победника. Кмет им је радосно пришао, почео да их грли, да скаче, обећава, виче:

„Успели смо! Успели! Најбољи смо! Победили смо!“ – викали су и други око њега. Вест о његовом гесту оркестром се брзо проширила. Постао је јунак преко ноћи. Ником није сметало начин на који су победили. Осмехивао се збуњено и први пут оборио поглед.

Бежећи од туђег погледа, зачудило га је сазнање да и остали не гледају једни друге у очи. Неки су гледали доле, неки су очи крили иза црних наочара. Сви су имали исти осмех и деловали срећно...

Наместио је и он уста у осмех. .....Боље је да се не разликује од других.

Крио је поглед и кад је пролазио крај унесрећеног такмичара коме је пререзао жицу:

„Победио бих у сваком случају“ – понављао је у себи.. Можда, само што то никада неће сазнати. Немоћ да то икада сазна, изједаће га целог живота – уплашио се будућности.

„Натерали су ме други. Они су криви?“, - правдао се, а себи изгледао још кривљи. Себе човек не може да превари.

 

„Навићи ћу се. – понављао је себи.

„Украо си радост другом, себе си слагао да си најбољи.“ – вриштала је савест на њега.

„Није то ништа! Да нисам ја, урадио би неко други! Зашто виолину није носио са собом? Да је није оставио ја не бих ништа урадио. Сам је крив!“  трудио се да умири савест и бол коју је она изазивала.

У том тренутку кмет му је пришао с леђа, моћно га загрлио и шапнуо :

„Сутра дођи код мене, имам награду за тебе!“ - Стојан се прену и покуша да се умири мислима о новој одећи за децу, новом шпорету за кућу, новим алатом за себе ...   ипак те вечери, први пут не исприча деци причу за лаку ноћ.

Ноћу опет није спавао. Мучили су га снови: Падао је..... све дубље и дубље, а поред њега стајали су неки непознати људи. Махао је и тражио помоћ, али иза црних наочара нико га није видео. Викао је, али га они занесени сопственим смехом, нису чули.. Кад се пробудио није одахнуо; чекала га је јава.

Пут ка кметовој кући водио је поред воћњака. Те године воће је родило, као никад пре, само што га овога пута поглед на плодне воћњаке није обрадовао. Није их ни видео.

Више није био толико чист да би могао да одбије награду коју му је кмет дао. Наравно према заслузи његова награда је била већа од награде осталих чланова оркестра. Ипак, није им ништа рекао. Осећао је да је тако боље..

Није поздравио ни комшију, није имао воље да саслуша продавца са којим је обично причао. Никоме није ништа рекао. Није се похвалио.

Кад је дошао кући, схватио је да је паметније да о награди не прича ни жени. Све је сакрио.

Али, поглед није могао више да крије.

Купио је црне наочаре и више их није скидао.

Не каже се узалуд:  „жив се човек на све навикне“.

 

 

 

 

DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

pitija | 20 April, 2016 21:07

Ручак је већ скоро био готов. Милица је урадила све што је требало да се млади гост сачека како треба. Остало јој је још мало времена до његовог доласка. Могла је да се опусти. Задовољно је села и наставила са читањем свог омиљеног часописа:

Светски познати глумац умро је сам у хотелској соби, болестан и без пребијене паре. Винуо се у висине, дотакао звезде, а онда се суновратио и завршио на дну.   Милица је размишљала; волела је да из свачијег искуства извуче поуку. Коју поуку, је нудио живот овог глумца, питала се? - Постао је познат у младости у својој земљи, заљубио се и оженио. Али „светла позорнице“ Холивуда одвела су га заувек далеко. Напустио је једину љубав свог живота, сина и своју земљу. Достигао је славу, новац, али и много порока. Један од њих, коцка, одузео му је све. Становао је по хотелима, чешће био без, него са новцем, због чега више није бирао улоге, већ почео да снима трећеразредне филмове. Тек кад је видео да се унуци смеју његовим улогама, схватио је колико је ниско пао. Пред смрт је рекао: „Холивуд ми је дао славу, али и усамљеност такође. И много носталгије за мојом земљом, мојим народом. Да сам остао у својој земљи, можда не бих био овако познат, али бих сигурно имао кућу, једину жену коју сам волео целог живота и бар четворо деце.“

Милица је одложила новине осетивши горчину у души. Уздахнула је при помисли на многе промашене животе.  Да ли уопште постоји прави пут и како га изабрати?

Весели гласови на улазу прекинули су њено размишљање. Одмах је препознала лепог младића. Видела га је још пре двадесетак година кад је имао 4-5 година и кад су први пут посетили његове родитеље у лепом малом војвођанском месту. После тога су се сретали на неким заједничким окупљањима још пар пута, а онда су им се путеви разишли; отуђили се као и многи.

Овога лета Мики је пожелео да их посети и дође на викенд у њихов град, да поново приближи родбину, упозна браћу, сестру. Пронашао их преко ФБ. „Бар нешто корисно од ФБ“ – насмејала се Милица. Она се посети искрено обрадовала, јер су сва сећања на његове родитеље била лепа.

Сећала се младог, лепог и очито заљубљеног пара. Становали су малој, али тако топло и модерно уређеној кући, да би се свако ко уђе осетио пријатно и помало љубоморним. Весна,  Микијева мајка, била је уредна и дотерана. Једна од ретких фризерки са уредном фризуром. Њено примерено дамско држање, код сваке муштерије је изазивало поштовање. Била је позната у малом месту и сви и из околних места су долазили код ње на фризуру и леп разовор. Прва је уводила новине у пословању, а послужење за муштерије, кафу, сок, неки колачић уз разговор били су обавезни. Многе муштерије су више долазиле због разговора и дружења, него због фризуре. Весна никад никог није оговарала, јер је била задовољна. Није морала другог да унизи да би себе уздигла. Била је преокупирана својим животом: мужем, децом, послом, кућом и здрављем.

У почетку су јој замерали да Горан због ње није отишао у иностранство, да се одрекао каријере успешног спортисте . Била је то средњошколска љубав, можда прва, али сигурно права, па зато нису хтели да се раздвајају. Кад је требало да бира, Горан је између каријере и ње, изабрао ЊУ. Можда због тога, а можда и што је била таква, трудила се да покаже да није погрешио и да је добро изабрао. Нежна, крхког здравља, са осмехом је носила све своје болести и болове. И можда су тај осмех и здрава воља временом учинили да буде све јача и јача, а увек лепа, ведра и пријатна свима и за све.

Горан никад није зажалио што је уместо пут великог града, успешне каријере и великих пара остао у родном месту. Кајање би значило да је желео другачији живот, а он је био задовољан оним што је имао.

Да ли је имао довољно, мало или много, зависи коме колико треба. Већином је имао недовољно пара, а довољно времена за живот са пријатном, вредном женом, два здрава лепо васпитана дечака, родитеље у породичној кући. Некадашња страст за фудбалом, временом му је постала хоби. Свакодневно је прво са једним сином, а онда и са другим играо фудбал. Поносио се кад су му говорили, да су наследили његов таленат, кад су их из једног клуба позивали у други већи и успешнији клуб.

-                           - Твој тата због маме није отишао у иностранство да игра фудбал? – питала је Милица Микија, да провери да ли су јој тачна сећања. – сећам се да су и после неколико година брака још били заљубљени.

-                             . - Да. Мама је још ишла у школу и зато није могла с татом, а он није хтео да иде без ње. Били су много заљубљени – Мики није скидао осмех с лица док је причао -  И сада су  исти. Никада их нисам чуо да су се посвађали. Волео бих једног дана и ја да имам брак као моји родитељи.

Горан је у животу имао падове, али  је сваки пут устајао неповређен. Весна му није дала да се сломи. Чувала га је као мало воде на длану, као важног саиграча. Зато је и он њу чувао. Њихов тим у коме су сви четворо били важни играчи, пребродио је све изазове и кризе времена у коме су живели. Понеки налет разочарења због просечног живота у паланци, брзо би заменила срећа због смеха његових синова на травнатом терену док јуре лопту.

-                    -  И ти играш фудбал? Сећам се да су причали да си бољи фудбалер од тате?

-       -             - Да, али мој брат је бољи од обојице – поносно је одговорио..

О таленту Горановог млађег сина брзо су чули они које то интересује. Није их он тражио, дошли су они до њих.

-                   - Ооо, занимљиво. И... ниси љубоморан? – дирала је насмејаног младића.

-         -   Не, ја мог брата волим највише на свету. Све бих учинио за њега. Нарочито сад кад се ретко виђамо. Мој брат живи у Београду, јер тамо игра фудбал.  

Мики је наставио да прича с поносом о свом срећном детињству, о својој породици коју много воли, а укућани су га пажљиво слушали. Причао је како је тата месецима возио брата на тренинг у Београд, јер је био мали да га самог пусте. Због тога често нису имали довољно пара, али су се сви трудили да дају свој допринос. Мама је спремала храну и слала им. Понекад је и он ишао с њима; најсрећнији је био кад је с татом седео на трибинама и бодрио млађег брата. У средњој школи брат је ипак морао да пређе да живи у Београду. Тако га је све ређе виђао, а све више га волео. Отац и он користили су ретке тренутке сусрета да се с братом надмећу у спорту који их је везивао. Играли су утакмице на оној истој ливади на којој је тата први пут пре много година почео да игра. А кад би се сва тројица вратила са утакмице, знојави, гласни и срећни, мајка их је служила омиљеним колачима. Мудро је ћутала, гледајући их са стране, док препричавају шансе и добре ударце у тој магичној игри, њиховој заједничкој љубави.

Мики је за тренутак застао па наглашавајући сваку реч додао:

-                             - Много сам поносан на свог брата. Знате, он је члан младе репрезентације Србије.

-                - Шта? Део је екипе ПРВАКА СВЕТА!?!? – прекинула га је Милица. – О како сам се ја тада радовала!  

Њене речи изгубиле су се у галами осталих мушких чланова, који су сад живо и у глас почели да препричавају тај догађај..

Устаде и остави их да се сећају тог великог успеха наших младих спортиста. Поглед јој паде на новине које је читала и чланак о смрти некада славног глумца.

„Који је пут је најбољи и који треба изабрати? Одговоре на та питања сазнамо обично на крају пута“ - помисли и настави да пере судове...

MOJE ŽEDNO DRVO 2/8

pitija | 14 April, 2016 11:22

Април

Ове године је топлије него обично.;  природа кренула раније: процветало цвеће, олистало све дрвеће у граду, никла нова трава тамо где је остало бар мало неизбетониране земље, па се зелени и прија очима. 

Никло још неколико квадрата асфалта; за паркинг за „љубимце“ – на месту где је била ливада. Посечена бресква у цвету.

 Чух како један човек рече: „Како су смели да посеку воћку у цвету? Десиће им се нешто лоше.“

То што се обичаји не поштују, не значи да њихова снага не делује. Мада, мислим да се лоше неће десити  само том раднику који је морао да посече воћку у цвету, него и нама. Није ни половина априла, а већ се жалимо на врућину.

Олистало све дрвеће у граду, осим ....... мог „жедног дрвета“.

Моје дрво није дочекало пролеће. Умрло је у зиму.

Да ли је све било узалуд?

MOJE ŽEDNO DRVO 2/7

pitija | 14 April, 2016 10:00

Четвртак 11. Фебруар 2016.

Код нас на жалост постоје „Парови“, „Фарма“, „Велики брат“, али на срећу постоје и емисије попут „Моја лепа Србија“.  Е ту емисију волим да гледам. Гледам емисију о Младеновцу, смештеном подно Космаја, планине чудне и лепе енергије; а слушам шта прича Др Неле Карајлић, њен искрени обожавалац. Прича како је овде нашао своју оазу мира;

Деведесет и неке дошао је из Сарајева у Београд, и поред много других ствари које је морао у Сарајеву да остави, недостајале су му планине којима је Сарајево окружено. Потражио их је око Београда и оно што је тражио нашао је на Космају. Сад ту има и кућу и мир. Прича даље, како путује по свету, али сваки пут на тим путовањима увек му је пред очима повратна авионска карта којом ће се вратити кући, јер зна да ће дан по повратку доћи на Космај да се одмори и ужива у миру, ваздуху, лековитим травама, енергији ове дивне планине.

16-фебруар

Јутрос чух дивну песму. Певају „Легенде“. Волим да их слушам; и њих и „Гарави сокак“; ваљда они иду уз моје године. Обично само певушим уз музику, речи не слушам. Ипак привуче ме једна реч - „липа“, а онда и стих: „Миришу ноћи на липу ,из нашег дворишта“ . Одмах портажих на интернету текст:


СТАРА ЛИПА

Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Свуда по белом свету

живот ме водио

али сам комад тог неба

у срцу носио

 

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

 

 Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Пола сам видео света

и свега имам ја

ал душа оста ми жељна

старога огњишта

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

19.март 2016.

 

Управо ме на ТВ подсетише на акцију „Сат за планету“ . Прошле године сам угасила светло у кући: кад је дошла моја ћерка из града и видела мрак, већ навикли на моје идеје, само питала шта ми је сад опет и уопште се није  зачудила кад сам рекла да „чувам планету“; једино је питала „да ли сме да пали светло кад иде у купатило“,а ни муж се није бунио, па смо тако сви седели у мраку – срећни.

Одмах навих аларм да ме подсети вечерас на послу да угасим светло у канцеларији, а обавештење избацих на ФБ – (бар нека корист од ФБ).

Стиже ми ненадана порука и баш ме обрадова; од Сузане, бивше ученице која живи у Шведској:

„Ви сте као рођени за Шведску. Скоро свака акција на коју позивате постоји и овде :)))) ја искрено не би ни знала да постоје.“

Одговорих одмах : „Хвала на комплименту, значи ми - мој муж кад је ишао у Швајцарску, рекао ми да је то земља по мојој мери, поштују се прописи, рад и ред свуда .“ Ето никад нисам пожелела да живим негде ван, нису те стране земље за мене, али изгледа ја за њих  јесам – помислих.

Ни мрднула нисам из своје земље, (да се Југа није распала не бих могла да кажем да сам била у иностранству),  а опет ја ушла у Европу.

Те вечери седели смо у мраку тај један сат, само уз светло телевизора, три ученика и ја. Чак сам и компјутер искључила. Један ученик је разговарао са мајком телефоном. Каже да и његова мајка угасила сијалицу у соби – и она „чува планету“. Има нас, помислих – можда је и сачувамо. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb