Gušt i dert

VIŠE SREĆE DRUGI PUT

pitija | 02 Mart, 2017 12:25

Rešim ja da pošaljem priču na konkurs, ali pošto sam je toliko puta ispravljala, bila sam tako umorna da nisam mogla više ništa da pišem, pa ni lične podatke.
Uostalom, ako me izaberu nek jave, pa ću lako da im napišem sve od rođenja do današnjih dana.
Ipak morala sam da napišem bar ono osnovno, pa stavim broj telefona, ali dodam da me džabe ne zovu, jer nikad ne znam gde mi je, niko me ne zove, zato što ga ne nosim :)
Dopišem i da imam puno god, ali da se nikad mlađe nisam osećala, tj, ovako otkačena nikad nisam bila.
Prošle godine sam sama izdala prvu knjigu, jer niko drugi nije hteo. Nijedna priča nije prošla ni na jednom konkursu :)
Na kraju dopišem da su izmene teksta dozvoljene i poželjne, samo da već jednom uđem u neku zbirku. Nagrada ne mora. 
Pozdravim ih uz " čujemo se, mada, ne verujem da ćete da se javite, ali se nadam, jer "nada poslednja umire."
Na moje veliko iznenađenje, uskoro mi se javiše:
 
"Ovim putem potvrđujemo Vaše učešće na konkursu za kratku priču i zahvaljujemo se na podršci i uloženom trudu, ali i želimo puno sreće".
 
 Ja to shvatih kao
 "više sreće drugi put " :).
 
Ma dobro, ni svi veliki umetnici nisu bili shvaćeni, a mnogi su se proslavili tek posle ....... a ja izgleda neću ni tad :)
 .

ČUVARICE OSMEHA

pitija | 23 Februar, 2017 23:27

Tata ih je grlio, grlio ih je tako jako, da ih je skoro bolelo. Tata je prvi put plakao izbezumljen od bola i straha od sutra i svega što će osećati kad se sutra probudi. Tri malene ništa nisu shvatale, ni te ljude oko sebe što plaču, ni mamu što leži zatvorenih očiju prekrivena cvećem, ni sveće što gore, a nije im rođendan, ni čiku u crnoj mantiji što peva neku čudnu pesmu, ni to što ih svi gledaju kao nikad do tad.

I rođaci, prijatelji dugo su brisali suze dok su tiho pričali o njihovoj nesreći i bolu. A kad se ta čudna povorka zaustavila i kad su htele da poviču: „Vratite nam mamu! Zašto bacate zemlju na nju? Ne radite to. Prestanite! – tada su ih sklonili u stranu. Kasnije, kad su ih vratili kući shvatile su da nešto ozbiljno nije u redu, da se nešto strašno desilo. Mame više nije bilo nigde, ni u kuhinji da im mesi kolače, ni u kupatilu da ih češlja, ni u dvorištu da sade cveće, ni u spavaćoj sobi da ih zašuška pred spavanje.

Tri devojčice ostale su bez majke.  Teška bolest oduzela im je majku. Otela je mladu ženu od svojih malenih princeza.

Dve bliznakinje su tek nedavno naučile da kažu „mama“, a više nikad neće imati koga tako pozvati, starija devojčica tek je pošla u školu i naučila da piše. Nikad se više neće radovati što je najlepše pisala prvu naučenu reč „mama“, plakaće svaki put kad učiteljica zada domaći na temu „Moja mama“, plakaće i svaki put kad drugi učenici budu čitali svoje sastave. Plakaće svaki put kad čuje onu najlepšu rečenicu koju mali školarci uvek pišu „moja mama je najlepša i najbolja mama na svetu“, jer ona neće imati kome da je pročita, neće imati ko da je pohvali.

Tata!? Ma koliko se trudio, tata nije mama i ne zna sve što zna mama..... I tati nedostaje mama.

Tri malene će pamtiti svoju majku po kratkom vremenu provedenom u njenom društvu. Vreme će im oduzeti sećanje na njen miris i boju glasa, na nežan dodir; ostaće samo po koja zajednička slika koja ne miriše na mamu, ne govori kao mama, ne grli i ne ljubi kao mama..

Plakaće stalno i dugo i ta bol obeležiće ih za ceo život. Možda će vremenom zaboraviti i da se smeju, možda će se vremenom povući i zatvoriti u sebe, ući u svoj unutrašnji svet, na jedino mesto gde su sačuvale mamu..

Prijatelji, rođaci, vremenom su sve manje dolazili. Bilo im je teško, pa su okretali glavu: ono što ne vidimo, ne boli nas. Svi su se vratili svom svakodnevnom životu, svojim porodicama... svi sem dve mamine koleginice.

One su dolazile na smenu i vodile devojčice kod svojih kuća da se igraju s njihovom decom. Kuvale im ručak, vodile u parkić da se igraju, šetale ih, držale za ruku, najstarijoj pomagale da napiše domaći ... radile su sve isto kao sa svojom decom. I devojčice su volele da idu kod maminih koleginica. Volele su šetnje u parku, volele su druženje sa njihovom decom, ali najdraže im je ipak bilo nešto drugo.

Mamine koleginice su tako lepo znale da pričaju o mami. One su mamu najbolje poznavale i tim pričama sačuvale su im osmeh. Tri malene su stalno tražile iznova i iznova da im te tete pričaju, ponekad iste priče, ponekad da se sete najsitnijih detalja i uspomene, a onda su sa sjajem u očima zamišljaju mamu kako se smeje, kako korača. Tako su saznale koliko ih je mama volela i koliko je svima pričala o njima, kako se samo ponosila svojim malenim princezama.

Dve plemenite žene najbolje su ih razumele, zbog tragedije koju su i same doživele, zbog bola koju su i same nosile.. I one su izgubile nekoga dragog, nekoga mnogo važnog. Vremenom su naučile kako bol može postati podnošljiva.

Bol može da se podnese, samo ako se praznina koju ona napravi ispuni dobrotom.

Bol promeni i popravi čoveka, samo ako preraste u dobra dela za bližnje..

Dve mamine koleginice tako su postale čuvarice devojčicinih osmeha. 

IZGUBLJEN PRIRODAN OSMEH - NALAZAČU sledi nagrada

pitija | 21 Februar, 2017 11:39

Listam ovaj FB. Svega ima. Skoro. 
 Samo nema prirodnog osmeha. Puće se, nameštaju i devojke i devojčice, mladići i dečaci, stari i mladi. Svi se „zarazili“ tom ISTOM nestvarnom, izveštačenom lepotom... kao da se više nikad nećemo sresti u živo i pogledati u oči i videti te nabitne nedostatke, te životne posebnosti koje nas razlikuju i čine jedinstvenim.
Zato evo da ohrabrim one malobrojne sa prirodnim osmesima, da istraju i svojoj skromnosti i prirodnosti, da ne čine od sebe ono što nisu i ne treba da budu – da ih sačuvamo kao retke prirodne vrste. 
Bojim se da nam za koju godinu od ovog „kako biti lep kao SVI“, predstoji teži zadatak „kako biti prirodan, drugačiji i svoj“..
Ostavimo estradne zvezde; nije njima lako. One pokazuju ono što imaju. Možda bi i bile prirodne kad bi imale nešto svoje, ..  na njima je sve manje njihovog.
Ne budite kao žabe po onoj narodnoj:
„Videla žaba da se konji potkivaju pa digla noge i ona“ i setite se da sačuvate stid -sačuvaće vas od nemoralnih i pogrešnih stvari i odluka.
A sve je to već odavno rekao mudri naš narod i sve je to zbog svoje valjanosti i istinitosti preživelo vekove: „čega se pametan stidi time se budala ponosi.“
P-S. ako ipak neko želi da i dalje bude „napućen“ i „natrćen“, nek to ne radi pored WC šolje, (mislim suvišno je objašnjavati, šta ako zaboravi da pusti vodu?) ili bar neka sredi sobu i stvari iza sebe.

TREBAJU LI NAM REČI?

pitija | 16 Februar, 2017 11:11

Ponekad mi se čini da nam govor i te reči koje izgovaramo više štete nego koriste.
Koliko su nas puta posvađale, posekle oštije od najoštrijeg noža i ostavile trajne i ružne ožiljke?
Koliko puta nam se samo desilo da pomislimo jedno, kažemo nešto, a razumeju nas potpuno drugačije? I sve što posle pokušavamo kako bi to objasnili zalud je. Samo se još više zapetljavamo, mi u objašnjavanju, a drugi braneći ono kako su nas prvo razumeli.. 
Onda ostaje samo gorak ukus u ustima .... i kajanje što je do nesporazuma došlo ... i razmišljanje gde smo to pogrešili; možda smo mogli drugačije. 
Reči su najveće VARALICE, ZAVODNICE, SVAĐALICE...
Otud i dilema da li je možda bolje da smo prećutali?
Možda bi bilo bolje, kad prećutane reči ne bi pekle iznutra, jer samo reči mogu da peku i spolja i iznutra.
A onda, posle nekog vremena, kad shvatimo da jedni bez drugih ne možemo, kad shvatimo po ko zna koji put da smo važni i potrebni jedni drugima, ostaju nam te iste reči, da ih prepakujemo malo drugačije i ponovo pokušamo da izrazimo ono isto ...... a, ostaje i ISTI RIZIK, da nam se ISTI NESPORAZUM ponovo ne desi i tako u krug. 
Ponekad mi se čini da bi nam život bez reči bio manje komplikovan; bili bi bliži jedni drugima, više bi se gledali u oči, više bi osluškivali otkucaje srca, više bi se mazili, dodirivali, uživali u mirisu kože, više bi se grlili.
Tako bi se više i voleli ..... 
.
P.S. eto i na FB, kad napišete neku šalu, postoji rizik da vas ne razumeju, ali kad stavite srce i smajlića, nema greške :) <3

NEKAD I SAD

pitija | 11 Februar, 2017 15:50

Nekad smo imali manje, sad imamo više, a opet nam nije dovoljno:

Nekad su deca imala dužnost, sad prava.

Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.

Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.

Nekad smo imali 1 televizor, sad u svakoj sobi po jedan.

Nekad je TV program trajao od 18 – 22 h, sad traje non stop na preko 100 kanala.

Nekad smo išli na posao peške, biciklom ili autobusom, sad nam deca i u školu idu taksijem.

Nekad su ulice bile bez automobila, sad bez dece.

Nekad su deca ceo dan bila na suncu, sad ih od sunca boli glava.

Nekad su deca išla na spavanje u 22:00, sad tad idu u grad. 

Nekad su deca sebi pravila igračke i ludo se zabavljala, sad se dosađuju sa svim što imaju.

Nekad su deca bila srećna sa nekoliko pravih drugara, sad su usamljena pored 1000 virtuelnih. 

Nekad majke nisu mogle da uvedu decu u kuću, sad ne mogu da ih nateraju da izađu napolje.

Nekad su majke gledale u decu, sad gledaju serije.

Nekad smo jeli voće, a nedeljom kolač, sad non stop jedemo slaniše i slatkiše iz šuškavih kesica.

Nekad je bilo sramota imati jedinice, sad je sramota ako tata detetu ne može da ih popravi.

Nekad smo u školu išli 6 dana nedeljno, sad nekima mnogo pet, pa ni tad ne idu.

Nekad niko nije imao telefon, sad i dete od nekoliko godina ima mobilni.

Nekad smo sve pamtili, sad imamo pametne telefone.

Nekad smo poklone dobijali za materice, Božić, rođendan, sad svakog dana kupujemo.

Nekad je bilo sramota govoriti ružne reči, sad je sramota biti fin.

Nekad je kockanje, klađenje bilo društveno štetna pojava, sad se prenosi na državnoj televiziji.

Nekad nije bilo droge, sad su je „svi probali“.

Nekad su ruke morale da se oznoje i mozak pomuči, sad je sve na dodir, sve lako dostupno. Itd itd itd.

Sve što više imamo sve nam više nedostaje „vreme nemanja.“

Možda nije dobro sve imati.

Možda lakše i lepše nije uvek i bolje.

Možda je trebalo sve dobiti, da bi shvatili da nam to uopšte nije trebalo.

 

MOŽDA

pitija | 09 Februar, 2017 11:26

Lepo je kad roditelji brinu o svojoj deci. Lepo, a i potrebno. To nam je dužnost.

Mnogo roditelja sam čula kako se žale na školu da su đačke torbe teške, što jeste tačno. Da su im deca opterećena suvišnim knjigama. I to je tačno. Da im težina torbe opterećuje slabu kičmu, još u razvoju, što je sasvim tačno. I ništa tu nije sporno, osim pitanja kako škole tako malo "brinu" o deci.

Sva sreća da deca imaju roditelje koji brinu o njima.

Samo, kako se onda ni jedan roditelj ne žali na sebe što dozvoljava svom detetu da satima igra igrice na kompjuteru?

Možda zato što i roditelji to rade, ili što im je tako lakše, jer ne moraju da zabavljaju dete.

Možda deci ipak višesatno sedenje uz kompjuter neće iskriviti kičmu,

Možda im neće pokvariti vid,

Možda deca neće imati neku govornu manu, zbog višesatnog ćutanja,

Možda neće imati ravna stopala zbog nekretanja

Množda neće patiti od nedostatka samopouzdanja, zbog smanjenog kontakta sa ljudima

Možda neće biti depresivna ili agresivna

Možda neće imati višak kilograma......

Možda će deca ipak ostati zdrava i prava, možda .....

Možda neće, a možda i hoće. Ostaje da vidimo u godinama koje dolaze. A ja odoh da vidim gde su i šta rade moja deca.

IH TI UČITELJI

pitija | 08 Februar, 2017 17:50

Svakog dana idem u istu prodavnicu po hleb i jogurt; sada i po pomorandže. I svaki put kad mi prodavačica izmeri pomorandže, ja joj najljubaznije kažem „hvala.“. Ne znam da li mi ona prethodno kaže „izvolte“, ali ne zameram; težak joj je posao: unosi gajbe sa voćem i povrćem, meri i seče suhomesnate proizvode i uskače gde god i šta treba da se uradi .....radno vreme joj je od 06 – 22 sata, radi devet - deset sati dnevno, ni za kakvu platu, a pitanje je i da li je prijavljena i da li joj se računa staž?
Ne zameram joj ni to što je većinom ozbiljna i što ćuti.
Danas prvi put pogleda prema meni i neraspoloženo reče:
- U ovi učitelji preterali. Daju deci domaći i za raspust.
Ne odgovorih ništa, a izgleda da ni ona nije očekivala odgovor; brzo se savi i poče da skuplja prosuti šećer. Shvatih da je pametno što ništa nisam rekla, jer ono što bih ja rekla njoj ne bi odgovaralo, pa brzo izađoh iz prodavnice.
Ne verujem da njeno dete ide na Kopaonik na zimovanje, a i da ide ne bi ništa smetalo da pred spavanje pročita koju pričicu.
Pomislih šta njeno dete radi na raspustu, pa nema vremena za domaći? 
Najverovatnije ustaje kasno, uključuje televizor, a kad on dosadi onda do besvesti igra igrice na telefonu ili kompjuteru, jer ma koliko roditelji imali ili nemali, sva deca imaju te savremene napravice. U međuvremenu pojede neki sendvič sa salamom, taman da preskoči ručak kad majka dođe s posla. Razmeniće dve tri rečenice, pa će nastaviti da ćute zajedno. Samo će se kad dođe otac, najverovatnije majka s njim posvađati, ko više radi  i zašto niko nikom ne pomaže. Ako imaju grejanje u drugoj sobi, dete će pobeći u nju, ako ne, samo će se još više zadubiti u igrice. Otac će posle ručka zaspati, a majka će se odmarati uz neku seriju.
Dete će glad za trenutak udaljiti od kompjutera, a majka će mu ponuditi ostatke od ručka. Opet će odbiti i opet napraviti isti sendvič, a možda će se počastiti i smokijem, čipsom, napolitankama. Otac će popiti pivo i gledati dnevnik; psovaće državu i političare, a majka će krenuti da kuva ručak za sutra, uz gunđanje; zašto to radi kad ga ionako niko ne jede.
Roditelji će uveliko spavati dok njihovo dete do duboko u noć gleda ko zna šta na internetu. Ma nek je živo i zdravo. 
A sledećeg dana opet sve ispočetka. Možda će u jednom trenutku roditelji poželeti da se raspust što pre završi i da dete što pre pođe u školu, da manje brinu.
Ne, ne kritikujem nikoga, jer ni sama ne znam uvek da organizujem svoje vreme. Ne želim da kažem kako je nekad bilo bolje, jer je najbolje vreme SADA, samo ..... uvek može drugačije, uvek ima izbora.
Ovog raspusta u mnogim mestima su vredni ljudi, koji vole svoj posao, vredni učitelji, nastavnici, bibliotekari organizovali „Zimovanje u biblioteci.“
Ovo zimovanje ništa ne košta, a deca mnogo dobijaju: vežbaju svoje pametne glavice, podstiču maštu, kreativnost, druže se, smeju. Udružuju ljubav prema znanju, udružuju radoznalost za nove stvari, udružuju svoje talente i znate šta: tako rastu.
Srećna sam što poznajem učenicu koja je u Lapovu organizovala radionicu za najmlađe „Između mašte i stvarnosti,“ i još neke vredne mlade ljude i njihove roditelje koji ih „ne štede i ne štite od znanja.“ 
Divno je što postoje takvi ljudi. Uvek su postojali i postojaće. 
Na početku imamo iste mogućnosti, a onda nas izbori razdvoje: neko izabere trenutno LAKŠI neko BOLJI PUT..

DILEMA

pitija | 27 Januar, 2017 17:55

Od skoro imam dilemu: da li sam baksuz ili vrlo srećan čovek?
Jutros ustanem rano da idem u grad. Spremim se pre muža i izađem na terasu da ga sačekam. Kad napolju imam šta i da vidim i čujem: jato čavki prekrilo nebo u niskom letu. Lete, lete i gaču, gaču. Uplašim se prvo od tolike zastrašujuće sile: kad bi sletele pola grada bi prekrile. Ubrzo shvatim da ipak samo lete svojim putem, pa se opustim.

Ipak ,prizor je  veličanstven.. Ha, mogla bih da snimim; da ovekovečim ovaj nesvakidašnji prizor. – pomislim i brže utrčim  unutra, da od muža uzmem telefon. Moj telefon nema kameru, a i da ima, ne znam gde mi je.

-          Brže, brže – vičem ja.

-          Šta ti je?

-          Daj mi, daj mi.

-          Šta se desilo?

-          Ma daj mi telefon da snimim nešto – otmem mužu telefon i požurim napolje da mi čavke ne odlete. A one i dalje mirno lete; lete, lete i gaču, gaču..... već 5min

  Probam da snimim sa terase, ali od krova ih ne vidim lepo. Požurim dole i ...... bukvalno se sjurim.  Pao prvi sneg, pa prekrio 3 poslednja stepenika;  a ja gledala gore i ...... preletim preko tih stepenika.

-        Joj, joj – ležim ja na zemlji, gledam u nebo i zapomažem. A čavke i dalje lete, lete i gaču, gaču.

Kukam ja, a ne smem da se pomerim. Shvatim da od muža nema vajde, ne čuje me, a nikako ni da izađe.  Pogledam , a u podignutoj ruci i dalje držim telefon. Bar sam njega sačuvala.

Kad se iskukam, probam da se pomerim.

Mogu, izgleda sam dobro prošla. Ništa sem ponosa mi nije povređeno, a ni to nije bitno; niko me nije video. Počnem polako da ustajem, a onda ubrzam: čavke još lete; još mogu da ih snimim, da ne bude da sam uzalud pala.

Dobro, dok sam ja našla gde je kamera, gde su slike a gde se snima, uhvatim samo rep jata .... a i on se jedva vidi.

Konačno iz kuće izađe i muž, ali rešim da mu ništa ne pričam, za svaki slučaj - da ne shvati koga oženio. Neka ga još malo u zabludi :).

I tako, malo razočarana zbog loših snimaka, a srećna što mi se ništa nije desilo, ispričam ja sve, a gde nego na FB, jer „ako nije bilo na FB kao da se nije ni dogodilo.“

-          Jesi li stvarno dobro? – pita me komšinica.

-         Malo ne mogu da idem, teško ustajem i ne mogu da čučnem, ali sam odlično – odgovorim ja.

-         Samo se ti šali. A kod lekara nisi bila, zar ne?

-         Jesam, ali juče – za srce.

-         Ženo, gledaj gde staješ, ne zevaj u nebo! Nisi mala da ti se priča. Eto, sad zapiši i svoj biser, nemoj da beležiš samo moje - napisa mi i koleginica komentar.

Stiže mi i poruka od bivšeg učenika koji sad živi u Nemačkoj:

-         Evo Vam za utehu jedna sliku ptica, što sam ja slikao.

Laknu mi; znači ne volim samo ja ptice. On je baš dobrica, samo što su na njegovoj slici laste, a one male, lete visoko i ne gaču.

Ipak,obradova me njegov pažljiv gest; a izgleda da sam i ja mnoge obradovala: vest da sam pala lajkovalo mi je najviše ljudi do sad..

A ja mislila da su mi na FB prijatelji :) .

Kasnije, odem na lekarsku komisiju i taman da ustanem, kad me žignu tamo gde sam pala::

-         Jao.

-         Šta Vam je? – pitaju me. – Sad Vas i kičma boli.

Mislim se; da li da im nabrojim šta me ne boli, kraći je spisak, ali odustanem:

-         Ne, ne....., malo sam pala.

I tako, taman, mislim da sam dobro prošla, kad eto mi ćerke.

-         Dobro, zašto si pala? – ljuto mi kaže.

-         Pa ja... – počnem da mucam, ne znam šta na ovo pitanje da odgovorim.

-         Kako si mogla da padneš? Znaš šta je u tvojim godinama moglo da ti se desi? – nastavlja ona da me kritikuje, a ja samo ćutim. šta da kažem, sve sam objasnila na FB. Šta ću, što bi jedna baba rekla „nisam ja kriva“.

Inače, u poslednje vreme, kad me neko vidi,  obavezno mi kaže:

-         Ooooo, popravila, si se „malo“.

Ja samo slegnem ramenima; nije mi jasno zašto pitaju, kad se vidi.      

E, sad imam spremljen odgovor:

-    E da nisam, sad bi se razbila, a ja evo - skoro nepovređena .

Eto, otud dilema: da li sam ja baksuz, ili srećan čovek?.

DOBRA DECA - LOŠE VREME

pitija | 25 Januar, 2017 20:20

Nešto razmišljam:

ko se danas najviše žali?

Mladima je lepo jer su mladi i jer ne znaju za drugo „bolje“ vreme, najstariji više nemaju snage ni za šta, pa ni da se žale ....., znači: ljudi u zrelim godinama.

Ali .....

Ljudi u zrelim godinama, najmanje imaju pravo da se žale što je DANAS ŽIVOT LOŠIJI, nego kad su oni bili mali.

Očito zaboravljaju ko je odgovoran što je ovako kako je.

Pitanje je samo kako je od tako lepo vaspitanih dečaka i devojčica, iz tako dobrih starih vremena nastao ovakav – loš- svet?

Ipak nije sve tako crno:

Mogu ipak da budu srećni što neće doživeti da vide kakav će svet stvoriti današnji manje vaspitani i razmaženi dečaci i devojčice.  

DVOJKA

pitija | 23 Januar, 2017 19:44

U holu Doma učenika bilo je živo kao i obično. Jedni su posle ručka žurili u školu, drugi dolazili iz škole i išli na ručak. Do kraja školske godine ostalo je još dve nedelje i oni koji su došli iz škole posle ručka će na učenje. Otići će do sobe, presvući se i sići u učionicu koja se nalazila pored trpezarije.

Ta učionica, koju su tokom godine neki zaobilazili izmišljajući 101 razlog zašto nije vreme da uče, ili ne mogu tu da uče, polako se punila. I pre vremena učenja.

Većina učenika, kao da je znala kuda će, samo se Bogdan, nekako vrteo u krug.

-          Bogdane, nešto si zamišljen? – upita ga vaspitačica..

-          Jesam, vaspitačice. – odgovori  on uz uzdah.

 Bogdan je bio jedan od nestašnih učenika, uvek raspoložen za izbegavanje obaveza, spavanje u vreme učenja, noćno nespavanje. Uvek je imao bezbrižan izraz lica, pa je ova njegova ozbiljnost lako pala u oči.

-          Šta te muči? – upita ga vaspitačica i pozva na stranu da popričaju.

-          Izgleda da ću da imam jednu jedinicu..i to ......, možete misliti .... iz istorije. – prezrivo reče .

-          Au. Je li ti jedinica zaključena ?

-          Nije, ali biće, znam. Ne znam ništa. I ne volim istoriju. Uostalom šta će meni istorija, kad sam ja automatičar?

-          A ne treba ti ni muzičko, ni likovno, ni geografija......., ni fizičko? – stade vaspitačica da nabraja.  Naslušala  se ona ovakvih komentara, pa je sad htela da čuje i Bogdanovo mišljenje.

On potvrdi, ne shvatajući ironiju u njenom glasu. Bio je oduševljen što se konačno neko od vaspitača slaže s njim.

-          Pa da. Šta će mi ti predmeti? – a onda ipak dodade - Dobro, fizičko može da ostane .....,  i stručni predmeti.

Vaspitačica se opet uozbilji, pa pokuša da mu pojasni.

-          Treba ti malo opšte kulture, možda ćeš putovati negde, pa će ti lakše biti sa predznanjem, a i nećaš valjda, kad se sutra vratiš s posla kući, ili kad se nađeš s prijateljima, da pričaš samo o automatici. Treba o svemu da razmišljaš, da se interesuješ, da obogačuješ život raznim sadržajima.

-          Ih, baš ću o Mocartu, Hunima ili Leonardu da Vinčiju da pričam sa društvom? Uostalom sve imam na internetu – Bogdan je i dalje bio nezadovoljan, pa vaspitačica odustade od daljeg ubeđivanja.

-          Hm ...sigurno i većina tvojih drugova tako misli....  Nego.....znači iz stručnih predmeta imaš petice?

-          Nemam. – Bogdan se skoro uvredi, pa dodade mirnije -  Imam dvojke. Zašto? – bio je i dalje zamišljen i nije shvatao zašto ga to pita.

-          Pa ako ne znaš ono što te ne zanima i što ti „ne treba“, logično bi bilo da znaš ono što voliš i što ti treba?

-          Ja sam rekao da mi treba, a ne da volim. Ih vaspitačice, vidim ja da od Vas nema pomoći.

-          Kako nema?! Evo ja baš želim da ti pomognem.  Hajde da napravimo plan učenja:  imaš još 2 nedelje;   koliko lekcija treba da naučiš;   podelimo ih na dve nedelje, pa na 3 sata svakog dana. Ne treba sve da učiš, pročitaš, pa izvučeš i zapamtiš samo glavne stvari. Evo ja bih ti rado pomogla; meni je istorija baš zanimljiva. Taman da obnovim svoje znanje.

-          Uh, da učim svakog dana istoriju? I to po tri sata dnevno? Nema šanse.

-          Nije to mnogo. Nemoj odjednom. Uči sad dva sata, pa uveče još sat.

-          Štaaaa, i uveče da učim? Dve nedelje da učim glupu istoriji, svaki dan i još i uveče. A kad ću da idem u grad?

-          Ćekaj,  možda ćeš i ranije da naučiš. Bitno je samo da kreneš. Evo donesi knjigu da vidimo koliko lekcija imaš.  – vaspitačica shvati da se njen predlog ne sviđa Bogdanu, jer je i dalje stajao zamišljen, pa razmisli i pokuša poslednjim adutom - Uostalom, znaš da u Dom ne možeš sa lošim prosekom?!

-          Znam. Zato i brinem.... nego .... ovi profesori danas, popravljaju ocene samo preko veze i za pare.

-          Ih, nije uvek istina sve što neko kaže. Evo, ja smem da se kladim da ima i petica u razredu?

-          Normalno da ima. – brzo odgovori Bogdan.

-          Eto vidiš. A kako je to moguće? – vaspitačica je ređala pitanja, nadajući da ipak da ga navede na ispravno razmišljanje i jedini način koji mu je preostao kako bi rešio problem.

-          Ma, to su štreberi. Oni ništa ne znaju - samo uče.

-          A ti ne bi da budeš „štreber“?

-          Naravno, da ne bih.

-          Pa ja sad stvarno ne znam kako da ti pomognem..  – vaspitačica konačno shvati da su svi njeni napori uzaludni.

-          Ja da hoću da učim, ja bi imao peticu, a ne jedinicu.

-          Ništa ne razumem. Želiš li ti da popraviš tu jedinicu?

-          Naravno da želim da popravim. – Bogdan, malo poćuta pa konačno odluči da pita ono što mu je sve vreme bilo na pameti :

-   Znate li Vi nekog ko poznaje profesora istorije? Ja bih da popravim jedinicu, ali da ne odgovaram. Ja bih  da mi profesor pokloni dvojku.

LJUBAZNOST

pitija | 17 Januar, 2017 09:18

-          Ваше срце је добро. Важно је да смо га сачували. – професионално, као и увек рече доктор. – Више није потребно да долазите на контроле.

Весела је поново после много месеци опет била весела. Тешко јој је било да иде код доктора, не само из страха од болести него и од нељубазних сестара. Истина, понекад би понека сестра била љубазна, али једна је увек била нељубазна. Радила је све што треба, али је увек имала презрив, намрштен израз лица који би заледио сваког ко je погледа.

Изашла је из болнице, а онда стала:

-          Желим нешто да купим сестрама – рекла је колегиници која је ишла с њом.

-          Зашто сада, кад ти више не требају? – упита је колегиница, али Весела не обрати пажњу на њене речи; већ је улазила у продавницу.

Кад је изашла са кесом пуном кафе, сокова и слаткиша, кратко је рекла:

-          Сачекај ме, брзо ћу. Додај ми само хемијску оловку. – узе оловку и на папирићу кратко написа „хвала на љубазности“, а онда отрча назад у болницу

Брзо се вратила, без кесе.

-          Шта су ти рекле? – упита је опет колегиница.

-          Ништа. Нису ме ни виделе.  Изашле су негде.

-          Па зашто си им онда то оставила ?

-          Баш зато. Неће знати ко им је донео, па ће бити љубазне према сваком пацијенту.

ZABORAVNOST

pitija | 11 Januar, 2017 12:20

Кад сам била млада мислила сам да знам, ако не све, а оно многооо.

Сад видим да скоро ништа не знам.

Питам се само, где ми је то знање из младости? Јесам ли све заборавила?

Не каже се узалуд да су стари људи заборавни :( 

NERADNI DANI

pitija | 02 Januar, 2017 22:35

moja prošlogodišnja priča, ako je neko nije čitao
16 Januar, 2015 22:53
Хохохо, за Нову годину непланирано „добих“ неколико слободних дана . Супер. Надокнадићу све пропуштено. Ништа страшно, само мали заостатак.
Прво ћу мало више да се одморим. Оно, нисам била нешто уморна, али за шта друго служе нерадни дани?.
Теоријски знам да је активан одмор најбољи одмор, али имам довољно дана, нећу ваљда одмах да будем активна.
Могла бих да направим план приоритета и надокнадима све што сам пропустила, а тако волим – да више излазим напоље, више шетам и пишем.
Ма све ћу ја то спонтано. Дуги су дани. Зато изабрах да мало будем пасивна: пореметих навику раног устајања и својски се потрудих дуже да спавам. Одустадох и од јутарњих вежби, али се зато активирах у гледању ТВ-.а, почиње нова сезона тениских мечева. Главне тачке мог кретања постадоше: кревет, фотеља, сто и судопера.
Шетње одложих за топлије време. Ко још шета по оваквом мразу? Осим тога продавнице не раде. А и хране има толико да месец дана нема потребе ништа да купујем.
Прође неколико дана и таман кад реших да ипак изађем на ваздух, ма како био свеж - паде снег. Нећу да идем по леду и сломим ногу. Сваког дана јављају са ортопедије о броју прелома.
Од силног одмарања и боравка у кући, поче да ме боли глава. Почех да се вртим по кући гледајући шта треба да се уради. Од тога постадох само нервозна и мрзовољна, нећу ваљда ове поклоњене слободне дане да потрошим у брисању прашине и сређивању ормара. То ћу да радим кад почнем да радим.
Због мраза и поледице нико ником није ни ишао у посету.
Кад ми паде напамет да ја кренем у обилазак рођака, дође Божић.. Нормално, одмах одустадох. Божић се проводи у кући. Почех да радим од свега по мало, како се ваља, али од силног јела и чаше вина после ручка, брзо заспах. Пробудих се за дневник. Кад видех насмејана и задовољна лица на екрану и чух како је ко провео ове празничне дане, погоди ме депресија..
Најдепресивнији је ипак био поглед на сказаљку на ваги. 3кг вишка. А да смршан 2кг, требало ми је годину дана. Да казним себе, поједох парче торте.
Погледах телефон и празан екран. Кад се нико није мене сетио, нећу ни ја никог да зовем. За 5 дана, 3 поруке, више него депримирајуће.
Трачак наде ствара помисао, да су ми можда честитали преко фб. Истог трена кад укључих компјутер, покајах се. И ту иста ствар. Ма ништа зато, могла бих да почнем да пишем и завршим оне силне започете текстове. Али тек то сазнање да сам свој хоби тотално занемарила, да му нисам поклонила ни мало времена ме наљути. Озбиљно се наљутих на себе. Зашто то нисам почела неколико дана раније?
Откуцах 3 речи пре него ми стиже порука са фб - "одговорити сад или касније, питање је сад?". Наравно, изабрах фб.
Кад се вратих опет писању.... осетих нешто у леђима..... па дрхтавицу. Пипнух главу... врела. Изгледа ме закачио грип.
Морам да легнем.
И тако још три дана.
У међувремену, снег је отопио, улице се осушиле, температура идеална за шетњу. Нема ми куд, ваља мало прошетати. Уђох у пекару и таман кад хтедох да поздравим комшиницу-продавачицу, она ме предухитри:
- Благо теби. Е да сам ја имала слободне дане као ти, како бих уживала!
Кисело се осмехнух. Сва срећа да од сутра опет идем на посао.

TEŠKO JE SAMO PRVI PUT

pitija | 23 Decembar, 2016 17:15

Већ дуго је размишљао о томе. Није имао довољно храбрости да то уради.

-          Није то ништа страшно – помислио би кад би ушао или у пекару, или месару, млекару, кинеску радњу, књижару.....

Али опет није могао. Сваки пут би га зауставио љубазан осмех и глас продавачица:

-          Добар дан комшија. Ево изволите. Желите ли још нешто?

Како то да уради, кад је осећао да оне желе да му се приближе, да буду пријатељи? Како кад га већ препознају?

-          Можда баш зато. То није искрено. То је из интереса. Шта би га онда било брига за њих. – убеђивао је себе безуспешно.

-          У Швајцарској то често раде – слушао је пуно прича о томе -  можда су они баш зато богати. Богати јесу, али по критеријума средине у којој је живео њихово понашање  је било лоше и овде то нико није одобравао. А он није „лош“ као Швајцарци.

Платио је робу, узео своју кесу , али није пошао ка излазу. И даље је стајао поред касе. Насупрот њега био је крупни месар, власник месаре коју су једном већ затварали. Имао је доста искуства и није одустајао од свог посла. Недавно је опет отворио месару и опет је исто радио. Гужва испред шалтера за пљескавице била је још већа.

-          Хоћеш још нешто? – упита га власник месаре, већ нестпљив..

Сад или никад, помисли . Ово је власник, није љубазна радница која мора да ради како газда каже. Мора већ једном да почне, мора већ једном да преломи; још једном погледа у људе што су чекали и помисли како они  нису битни за ово што ће он да уради..

-          Да. Желим да ми дате и ФИСКАЛНИ РАЧУН. 

DECA ANE K.

pitija | 20 Decembar, 2016 23:57

Ана је потицала из солидне породице. Кад  јој је мајка умрла, отац је наставио да се труди око ње и оно што је зависило од њега како би јој умањио бол због губитка мајке. Није се поново женио. Кад је завршила вишу школу , запослиo je без проблема у суду у ком је радио. Отац био је угледни судија и сви су га поштовали, тако да није био проблем да једном у животу уради мимо закона: да запосли ћерку.

Јесте да му је било тешко да изда начела за која се целог живота залагао, али живети се мора. Прилагодио се новом времену. Уосталом, једино више од поштења волео је своју јединицу. Једина непогодност било је то, што је за почетак морала да ради посао мало испод своје квалификације. Отац јој је рекао да буде стрпљива, да је и то добро, таман док стекне праксу, док се покаже и докаже, напредоваће.  

Ана се после годину дана удала се за момка с којим се забављала неколико година. Био је то добар момак, волео је и све јој чинио по вољи. Отац им је купио стан, а када се родила унучица Милица, срећи није било краја. Опремили су стан модерним намештајем, купили и боља кола, а Ана је имала тек нешто више од 25 година; муж је био коју годину старији, али и он млад. Обоје су имали све и довољно времена пред собом.

„Кад би на свој живот гледала туђим очима, можда би  Ана осетила да је срећна“, али овако, све се више удаљавала од ње. Како је до посла дошла лако, није га много ни ценила, као и све друге ствари које се добију а не зараде. Уверена да заслужује више и боље, стално је имала неке примедбе.. Уместо напретка на послу, била је све незаинтересованија и пасивнија и док је муж  све време трошио да напредује на послу,  Ана се све више удаљавала од сруке.

Ишли су истим путем, али смер је почео да им се раздваја,. Изгледа је подлегла новонасталој зарази „општег незадовољства“: ишли су на море у Грчку, али гледала је оне што су путовали у егзотичне крајеве. Обоје су имали плату, али у она је гледала оне са већом платом, куповала је скупу гардеробу, али патила је за светски познатим маркама  ........ имали су стан, али она је пожелела кућу.  Заборавила је на усавршавање а и дете је било здраво и није захтевало превелику бригу;  већину времена девојчица је проводила код баке.

Да ли зато, што није оправдала његова ишчекивања, или због изненадне болести, тек отац се пензионисао. Можда није могао својим старијим колегама више да гледа у очи.

Ана, заслепљена собом, сопственом важности, а због разочарења што јој отац није нашао бољи посао, ништа није видела.

Зар она која вреди и заслужује најбоље, да ради овако бедан посао, мислила је.. Најгласнија је била у паузама, кад се истицала у критикама. „Видиш оно шта тражиш и у шта гледаш“, тако да је она у паузи уз кафицу са колегиницама критиковала друге мање вредне на бољим пословима, друге без стила у облачењу, у говору, понашању, причала о туђем нераду, немару, незнању, безобразлуку; нереду јер је свуда морала да чека: код лекара, у банци, или пошти, чак и код фризера. Увек је било нешто да се коментарише, а паузе су биле кратке да искаже све што јој је сметало. Изгледало је да су сви сем ње, били несавршени и неисправни.

Странке није могла да гледа ни у нормално време, а поготово кад би јој прекинули паузу.

-          Како је овај наш народ некултуран. – мислила је.

И шта ако је прошла пауза? Нико не пита како је њом. Није она на чивилуку.  Чека и она ред где год иде, а нико је не пита да ли јој се жури. Кад може ОНА могу и они да чекају.

Полако је постала охола, нељубазна и незадовољна. 

Отац је умро ускоро, ваљда га убила туга за женом. Умро је таман на време да не види кад се ћерка заљубила у новог, младог правника, који је од скоро почео да ради у  суседном одељењу исте зграде.

Можда би јој отац дао неки савет, можда би јој рекао да не жури, да не брза, да не ризикује. Можда би јој рекао: "Девојчице моја: цени то што имаш  „стави каменчић у ципелу, боље он да жуља, него нешто друго. Увек нам треба нешто да нас држи чврсто на земљи, да не полетимо превише.“

Овако од заљубљености прешла је на састанке, па на лажи, а онда је мужу отворено признала .

-          Где сам погрешио? – питао је муж .

-          Нема више страсти. – важно му је рекла. - Постао си ми досадан. Ја сам млада и не желим живот да проведем без страсти.

 

Муж је молио да размисли, због ћерке, али све је било узалуд.  Већ је била трудна.

Растали су се убрзо, а Ана је срећна и заљубљена започела нови страствени живот. С новим мужем прешла је у већи стан.

Али већи стан ипак није био довољно велики. У њему није било собе за Милицу, која је сада имала 5 година. Она више није  била девојчица, него пакетић који се из недеље у недељу шаље од очевих до мајчиних врата и обратно.

Отац се вратио код своје мајке, па је девојчица била неколико дана код мајке, неколико код оца, свуда на кратко, ни овде ни тамо. Стални путник без сталне адресе...

Кад би ноћила код мајке извлачили су помоћни лежај , а у ормару су за њу ослободили 2 преграде. Ипак нико ствари није стављао тамо; оне су биле свуда по стану, пребачене преко кревета, фотеља, увек спремне да их за 2-3 дана поново спакује у свој ранчић и однесе код оца. Понекад су се прљаве и чисте ствари мешале, јер се више није знало ко је за шта одговоран.

Била је мала, али довољно велика да схвати да се родитељи и даље свађају, само овога пута због ње; због тога што је отац заборавио да дође по њу у вртић, због тога што је мајка заборавила да јој купи костим за маскенбал, због тога што је отац каснио да је врати, због тога што се прехладила код мајке......

Горе од тога што је постала пакет, било је сазнање да је пакет непожељан, тежак пакет за родитеље и нови живот којим су кренули. Ни пољупци на брзину при сусрету и растанку, нису пријали, ни мажење, ни све што би јој купили, само ако покаже  прстићем.

Дуго се надала , дуго је чекала онај трен кад су је предавали једно другом и истовремено држали за руке, да га искористи и својим рукама, споји њихове.. Покушала је то неколико пута, али кад су они најбрже што су могли раздвајали руке, почела је да схвата да никад више неће бити као пре; да никад више неће бити породица. Ноћу је почела кришом да плаче.

Преокупирани новом ситуацијом у којој су се нашли, нису имали времена ни стрпљења да је питају како јој је. Отац је још патио за мајком, па није могао ни себе да утеши, а камо ли дете. Мајка је нежност чувала за младог правника који је трпео осуде својих рођака; критиковали су га што је журио и узео жену са дететом. Зато је она морала да постане нежна, љубазна, насмејана и да га пази као дете које је расло у њеном стомаку. Све ређе је имала времена за Милицу. Надокнадиће јој све касније, заваравала се и обасипала је поклонима.

Милица је све више времена проводила код оца и баке и све више патила. 

Почела је око себе бесно, да баца ствари које су јој купили. Родитељи су почели да је кажњавају.

Онда се разболела.

Али кад је чула разговор оца и мајке пожелела је да не оздрави.

Отац је бесно звао мајку  и говорио јој ружне речи: бивши муж, разочаран и напуштен лако је љубав претворио у мржњу. И мајка која је оца одавно престала да воли одговарала је другим ружним речима. Али најтеже су јој пале речи мајчиног новог мужа који се укључио у свађу:

-          Какав је то отац, кад се ТО дете увек код њега разболи? – млади правник је био љут. – Мораш да пазиш на себе. Разболећеш се и ти, па ћеш нашкодити НАШЕМ детету!

 Милица одједном више није била дете; постала је ТО. Изгубила је жељу да прича, а њено мало рањено срце све више је патило и још се надало чуду. Још није могла да прихвати нову ситуацију..

И Ана је све мање причала; од причљиве жене, постала је ћутљива. Није више била тако охола и надмена, тек само понекад. Једино је још на улици изгледала срећна.

Тек кад се родила нова девојчица Уна, Милица је престала да се нада. Постала је „ничије дете“. Зато није волела ту малу сестру. Нико је није питао да ли је жели.

Отац се после 2 године оженио и почео нови живот са Милицом и новом женом...  

Временом све се мењало, а све је остајало исто..

-          Може ли Милица данас да остане код тебе, - стизао би позив од мајке баш у тренутку кад је на прагу очевог стана спремљена, с ранцем на леђима чекала да је одведе мајци. Отац је опет говорио ружне речи, а Милица је опет ћутала док је улазила у стан и скидала ранац. Разлога да Милица не дође код мајке било је безброј:  носили су Уну на контролу, или се  Уна  разболела, или су јој куповали ствари за собу итд итд .

И отац је често био заузет својим послом, па је Милица остајала сама у стану.

Свима је лакнуло кад су се коначно сложили око тога, где ће с њом. Највише Милици. Код бабе ником није сметала.. Ту је коначно могла своје ствари да спакује у ормар.

 Кад је Милица пошла у школу већ су се родили и брат Никола од мајке и још две сестре од оца. Родитељи су је сад чешће звали .... да причува брата и сестре. Тако је и заволела та мала бића, плашећи се да се и њима једног дана не догоди исто.

Сву бригу око ње преузела је баба. Она је долазила и на родитељске састанке...

Тако је време пролазило и залечило све ране.

Да ли стварно? То је једино Милица знала.

 А шта је било са Аном?

Мало због средине, мало због рођака, тек нови муж је полако Ану приземљио. Удаљио је далеко од себе, послао на рад у предграђе. Прича се да није само Ана желела страст у досадном животу већ и нове, младе секретарице. Да ли је знала за то или не, тек Ана мужу ништа није рекла. Можда се плашила оног што би могао да јој одговори.

 Родитеље је заједно видела још 2 пута, кад је требала њихова сагласност за екскурзију – за пут у иностранство. Тада се нису свађали. Нису причали, а то је Милици било још теже. Почела је да гледа одсутно, у даљину, у празно а почела је и да носи слушалице. Ретко их је вадила из ушију.

Родитељи су је увек пуштали на екскурзију и давали велики џепарац. Другови су јој завидели због тога и нису је разумели зашто ћути, зашто је заборавила да се смеје.

Нико ништа није разумео, јер је крила; крила од других и од себе. Стидела се. Све до једног дана.

Био је час српског језика; лектира: Ана Карењина.

Разредна је подстицала дискусију, терала ученике да размишљају, да разумеју човека да не осуђују и да буду толерантни.

Ипак једни су бранили, други кривили Ану. Прфесорка је покушала да им шири видике:

-          Зар вам не делује да је Ана жртва околности у којима се нашла? 

-          Не, није. – одједном се јавила Милица. Љуто је добацила и све изненадила.

-          Зар не може да се схвати, да је поклекла, јер пре Вронског није осетила праву, страсну љубав?.

-          Не може. Није имала права. – одлучна је била Милица.

-          Љубав је велика сила.  Често не можемо да јој се одупремо.

-          Морамо. – наставила је Милица упорно.

-          Исувише си млада, можда ћеш боље да разумеш кад се заљубиш. – покушала је професорка мирољубиво.

-          Да, али све је то оправдано док се не добије дете. – Милица се гушила у свом гласу који је дрхтао.

-          Али Ану се због гриже савести убила. Није могла себи да опрости.

-          И не заслужује опроштај. –  Милица је била на ивици суза. Разредна је била збуњена и још једном покушала да је омекша и освести да разуме.

-          Зашто си тако строга? Можда сутра и тебе живот наведе на сличну грешку. Сви грешимо.

-          Ја знам да нећу тако да погрешим. Све је опроштено док се не роди дете. Мајка никад не сме да напусти дете. Мајка има обавезу и одговорност према  деци. Цела књига је написана о Ани Карењиној, хиљаду страна о њеним осећањима, љубави, страсти, а ни једна реченица о томе како су се њена деца осећала. Она као да нису важна, као да не постоје. Њих су сви заборавили. – као да је сав бес који је носила у себи тог часа излила пред целим одељењем.

Миличин бес мешао се са сузама .  Милица је освестила своју бол, све што је свој, цели, кратки живот крила Крила од других, највише од себе.

 

Професорка је застала тек толико да схвати да Милица није причала о Ани, причала је о себи, и о свој на овај, или онај начин  напуштеној деци.

Милица је причала о свом болу. Не, о оном шта ће или неће у животу да уради, јер то нико не зна, већ о оном шта је она претрпела због раставе својих родитеља.

Завладала је непријатна, тешка тишина, а када је звонило, свима је лакнуло. Пред вратима је стајала стара жена.

Била је то Миличина баба. која је разредној донела оправдање због Миличине болести.

Кад је угледала своју бабу, Милица се први пут осмехнула, пришла јој, нежно је загрлила и прошаптала:

-          Хвала.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb