Gušt i dert

OČEV POKLON - 2

pitija | 27 Januar, 2021 21:05

OČEV POKLON
Od oca mi je ostalo časno ime i uspomene kojima se ponosim. Zato i tugu dostojanstveno nosim.
Vredan je bio i mnogo je radio. Nikada se nije žalio, a bilo je razloga za to. Od ranog detinjstva je ostao siroče i bio je prinuđen da ode daleko od kuće da uči zanat. Poput oca je brinuo o svom mlađem bratu, poput viteza je štitio majku od teških udara sudbine. Uvek je bilo krize; nisu ta prošla vremena bila toliko lepa kako nam to danas izgleda, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ljudi nesrećnih i nezadovoljnih.
Moj otac nije bio jedan od takvih. Nije u njemu bilo gorčine, samo vere u bolje sutra i energije da se dostigne cilj. Nije u njemu bilo straha, samo želje da ima srećnu porodicu i dovoljno
ljubavi da se ona izgradi. Bio je ispunjen zadovoljstvom jer je obavljao posao koji je voleo. Mogao je da spava mirnim snom, jer nikada nikoga nije prevario, niti je ikome dugovao bilo šta.
Sećam se vremena najveće inflacije, vremena čekova bez pokrića, ali se ne sećam da je još neko bio kao moj otac: „Ne mogu da potkradam svoju državu” – pravdao je svoje poštenje i nije
potpisao nijedan takav ček.
Državu nije uspeo da sačuva. Bilo ih je mnogo više s one druge strane, bez volje da se bore za bilo šta osim za sebe.
Svoju porodicu jeste sačuvao. Svojim potomcima je ostavio u nasleđe ugled i vredne uspomene. Najdragoceniji poklon bila je jedna rečenica, mudrost za ceo život. I da ništa više osim nje nije ostalo, ja bih sebe smatrala bogatom. Sećam se njegovog zadovoljnog osmeha dok nas je gledao i spokojno i samouvereno često govorio: „Nikad nisam imao više nego sad!” – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari
koje nam je doneo progres: auto (a nekad je imao samo bicikl), pa televizor (a nekad nije imao ni tranzistor), itd. Ono najvrednije ostavio bi za kraj – decu i unučiće. O deci je govorio sa ponosom koji se video iza osmeha, a kada su kasnije stigli i unučići, reči o njima isijavale su ljubavlju sa celog lica: iz očiju, bora, obraza, sa čela. Ta rečenica, taj osmeh i to zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce, u dušu. Tako sam čitavog svog života želela da imam samo ono što je imao moj otac. Kada bih imala manje ili više od toga, ne bih bila zadovoljna.
Možda je zato ranije otišao... iz straha da možda ne ostane bez nekog od nas.
Kažu mi da ličim na oca. Nije to samo zbog osmeha.
Često govorim: „Danas imam najviše!” i lepo mi je.
Naravno, ne uvek.
Ponekad plačem, ali „suze su u redu”, puno se smejem…u redu je smejati se … i zdravo. I poznajem divne ljude. Samo mi teško pada kad ljudi kažu da je sve manje dobra i
sve manje ljubavi. Izgleda da su nas godinama, malo po malo odučili od dobrote i ljubavi.
Uči se to. Uči se stalno, od rođenja pa kroz čitav život. Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog

dana kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem. Svet i druge možemo voleti samo ako prvo volimo sebe. Ispravno je jedino tako… Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo sebi što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Osmehnimo se svojim nedostacima. Podignimo sebe kad padnemo – obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Mi smo sebi najbliži. Dobri sa sobom, dobri smo i za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima. Oprostimo i drugima. Kad je neko neljubazan ili loš, to samo znači da je nesrećan. Njemu najviše treba ljubavi. Ne merimo ono što radimo. Dobra stvar nikad nije mala i ne sme biti sitnica. Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca u mom srcu.
„Tata, hvala što si me naučio da budem zahvalna životu.”

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb