Gušt i dert

Ja sam bila poslednja generacija u srednjoj školi koja je nosila uniformu: radne bluze i kecelje. Većina učenika prestajala je da ih nosi, naročito maturanti. Većina profesora je to tolerisala. Pomirljivo su prihvatali još jednu promenu. Pojedini su se uporno držali starog načina oblačenja, pa su na njihovim časovima svi morali da imaju uniformu. Imali su je tako što su od ono malobrojnih u školi koji su je i dalje nosili, zajmili. Kad bi prošao taj čas kod „opasnog“ profesora, vraćali bi je, svi zadovoljni i svi „siti“.

Meni nije smetala uniforma, a nisam imala ništa protiv ni da prestanem da je nosim. Nisam bila od onih koji su se osećali zarobljeno, ugroženo, sputano i koji su žudeli za nekom novom slobodom. Uvek sam se osećala slobodnom, ravnopravnom.  Ipak, moralo je ipak da odlučim šta ću. Bližio se početak završne godine i trebalo je odlučiti da li nabaviti novu kecelju, ili ne. Sećam se da sam rekla majci da bi mogla da prestanem da je nosim.

-          Zašto bi je šila, kad više niko i ne nosi. Više nije obavezna.

-          U redu, ako tako želiš.

-          Šta ti misliš? – pitala sam.

-          Još malo si u školi, uskoro završavaš srednju i više nikad nećeš imati priliku da nosiš đačku uniformu. Jos samo ovu godinu si đak i nikad više. Svoje odelo nosićeš ceo život. Zašto bi žurila? Uživaj u ovo malo vremena što si đak, a uniforma je jedno lepo obeležje tog perioda..

Bilo je to vrlo lepo i logično objašnjenje. Zato sam odlučila da za tu završnu godinu sašijem najlepšu kecelju: kecelju sa belim rajsferšlusom. Niko još nije imao takvu. Tako sam i dalje imala školsko obeležje, a opet  bila svoja.

I u uniformi sam se razlikovala.

Kasnije sam čula da uniforme nose đaci najprestižnijih koledža Kembridža, Oksforda, Itona.

Tada smo manje bežali iz škole, nego sad. Ipak, normalno je bilo  bežanje poslednjih dana sa časova. Naše odeljenje je poslednji čas kod razrednog ostalo u učionici. Bila je to prava radost kad je ušao i video celo odeljenje kako ga čeka.  Iako su ocene i izostanci bili zaključeni rekli smo mu: Nismo hteli zbog Vas da pobegnemo. Želeli smo da i ovaj čas provedemo zajedno.  Ostala odeljenja su bila u dvorištu sa muzikom, a mi smo bili sa našim razrednim, sedeli i smejali se i prepričavali srednjoškolske dogodovštine. Bio je to divan čovek Radiša Miletić. Predavao nam je matematiku, ali više od matematike, naučio nas je svakodnevnim, životnim stvarima.

Kažu da nikad nije dolazio na mature. Na našu je došao, posedeo malo i otišao. Nedavno mu je umro otac, pa mu muzika nije baš prijala. Od nje nismo mogli ni da se čujemo. Ali mi smo već sve jedni drugima rekli na poslednjem času.

Te savete: ne žuri, uživaj u onome što si sad, jer se to vreme nikad neće vratiti, govorila sam mojim učenicima kasnije, naročito kad su počeli pre kraja srednje škole da beže sa časova. Često bi me poslušali.

Uostalom, ko ne posluša lepo i logično objašnjenje.

Uki često dolazi kod babe i dede da se igra sa njima. Baba i deda mu pričaju razne priče a i lepo se razgovaraju. Uki pita, baba mu lepo, strpljivo odgovara.

Jednom je baba uzela popilotne da uvije kosu:

-          Uki, sačekaj da uvijem kosu, pa da se igramo. – Uki je seo pored babe i pogledao šta ona radi.

-          Baba, zašto to radiš? – pitao je.

-          Da budem lepa. – odgovorila je baba.

-          Zašto da budeš lepa? – pitao je Uki začuđeno. Bio je zbunjen. Babi nije jasno šta njemu nije jasno. Onda je baba malo razmislila. Naučila je da malo promisli o onome što joj Uki kaže. Deca su iskrena i uvek pričaju važne stvari. Odrasli ponekad pričaju tek da bi pričali, kod dece je drugačije. Deca razmisle o onom što pričaju.

-          Uki, voliš li ti da baba bude lepa?

-          Ne .-  opet Ukiju nije bilo jasno šta ga baba pita, ali je babi postalo jasno.  Odrasli su život zakomplikovali deleći ljude na lepe, manje lepe i ružne. Deci je to nebitno. Deca kad nekog vole, vole ga bez uslovljavanja, bez poređenja. Vole ga onakvim kakav je prema njima. Deca ne znaju šta je lepo, a šta ružno. Deci je važno da se lepo slažu sa nekim, dase lepo osećaju pored njega, da ih taj voli i da ga oni vole. Sve ostalo je nebitno.

Deci je lepo sve što vole.

Deca rođenjem upoznaju svet tako što na svet gledaju srcem, svako ko im prija, ko ima blag glas, nežne ruke, lep osmeh njima je drag.

Zato su deca nasmejana. Onda se umešaju odrasli i počnu da im pričaju da je neko lep, a neko nije. Počnu da gledaju na kosu, na odelo, na cipele i pričaju : ovo je lepo, ono nije i tako nauče decu nebitnim stvarima. Nauče decu da gledaju očima, a zaborave srce. Nauče decu da upoređuju, da mere, da brinu bezrazložno. Tako deca postanu ozbiljna, tako deca mereći šta je lepo, a šta manje ili uopšte nije lepo, počinju manje da vole, manje da se raduju, tako uče da budu manje srećna.

Jednom je baba isto tako pogrešila.  

Kako bi privolela Ukija da sredi svoje stvari i da pomogne da srede kuću, rekla mu je:
- Jao kakva nam je kuća?Kad bi NEKO došao, REKAO BI „Au što vam je kuća nesređena. Baba, Uki, to nije lepo ponašanje. Kuća treba da bude sređena.“ Hajdemo da je sredimo. – te reči su pomogle I Uki je pomogao da srede kuću.
Sledeći put kad su se igrali bojicama, Uki je izmazao svoju majicu. Baba ga je pitala:
- Hoćeš da ostaviš majicu na pranje, ili da je čuvamo da je opet obučeš kad bojimo, da bude majica za bojenje?
- Hoću da je perem. Kad bi došao neki čika, on bi rekao: Jao Uki kakva ti je majica umazana! To nije lepo ponašanje – ozbiljno je odgovorio.
Baba je shvatila da je pogrešila:  tako male ih vaspitavamo da nešto rade ili ne rade zbog DRUGIH. ŠTA ĆE DRUGI REĆI. Učimo ih da da budu zavisni od odobravanja, ili kritike drugih. Kasnije kad porastu, deca se se naviknu na takvo ponašanje, pa teško mogu to da promene I teško toga da se  oslobode.
Zato će baba, sledeći put kad treba da sređuju kuću reći:
- Hajde da sredimo kuću da NAMA bude prijatno. U sređenoj kući ćemo imati više mesta za igranje i bićemo baš srećni što smo vredni.

P.S. Dragi prijatelji, Vi koji ste ovo pročitali, treba mi mala pomoć od Vas - pošto želim da štampam knjigu sa ovim pričama, zamolila bih Vas, ako možete u komentaru da mi napišete sugestiju šta da promenim ili bap ocenu od 1 -10.

Hvala 

Naša kuća bila  je pored jedne novoizgrađene zgrade. Preko celog dana deca su se igrala ispred zgrade. Bezbrižna, puna elana i snage, smejali su se, vikali i lupali loptom od ujutru do večeri. Zgrada je imala tri ulaza. Na ulazu blizu nas, u prizemlju živela je sama jedna žena. E njoj je najviše smetala graja dece. Izlazila bi na terasu i vikala na decu. Govorila im je kako ih roditelji nisu vaspitali, pa kako su bezobrazni što joj galame ispod prozora, pa da će im iscepati loptu ako padne na njenu terasu, a vremenom je počela i da ih psuje. Što se ona više ljutila i psovala ih, to su oni sve su više galamili i lupali loptom. .  I oni su počeli da joj dobacuju i viču za njim kad je prolazila ulicom.  Prestali su da se igraju ispred drugih ulaza, gde nikom nisu smetala, već dolazili samo ovde. Kao da ih je svađa sa usamljenom, neraspoloženom ženom zabavljala.

Mi nismo imali tih problema. Moja majka bi ih u prolazu nešto upitala, našalila se s njima. Često bi ih poslužila bombonama, a na česmi u dvorištu uvek su mogli da popiju vode. Kapiju nikad nismo zaključavali, pa je njima bilo baš zgodno da dođu tu, nego da se penju u zgradu do svog stana. Prvo su pili iz ruke, a onda je moja  majka stavila čašu samo za njih, da im bude lakše. Tiho, pažljivo bi ušli, rekli „Dobar dan“, popili vode, zahvalili se i rekli „doviđenja“. Nikad nisu galamili, ni gurali se. Čak su u vreme popodnevnog odmora izbegavali da ulaze u dvorište. Kao da su to bila neka druga deca.

Dečaku su još i pre nego je progovorio svi stalno govorili:

-          Hajde sada TI.

-          A sada TI šutni loptu.

-          Hajde baci TI meni loptu.

-          Hoćeš li TI da jedeš?

-          Hajde TI skoči.

Govorili su mu ono što roditelji i bližnji govore svakom.

Dečak je sve to slušao i jednog dana ih je sve iznenadio kad je progovorio:

-          Hoće TI loptu.

-          Hoće TI da skače.

Kad su ga pitali, kako sez, rekao im je: „TI“.

Svi su se smejali, ali Dečaku  ništa nije bilo jasno, niti mu je bilo smešno. Nije ni bilo smešno. Dečak nije ništa pogrešno, ni smešno rekao.

Onako kako odrasli zovu decu, deca se tako osećaju. Dečak je od stalnog ponavljanja pomislio da je TI.

Zato deci treba često govoriti kada nešto dobro urade, da su DOBRI.

Treba im govoriti kad pomognu nekom da su VREDNI.

Kad postave neko dobro pitanje, kad lepo razmišljaju da su PAMETNI. Kad nešto ne uspeju, da ne brinu, nego samo da više VEŽBAJU.

Kad nešto pogreše, treba im reči: dešava se, ISPRAVIĆEŠ. Da drugi put budu pažljiviji.

Nije strašno kad se pogreši.  Greške nas uče kako da budemo bolji.

I odrasli greše. I odrasli iako su veliki ne znaju sve. Nije strašno pogrešiti, strašno je ne ispraviti grešku. 

Zato oni odrasli koji deci govore ružne reči, to odmah treba da isprave. Odmah treba da prestanu deci da govore ružne reči. (mi ne volimo ružne reči, zato ih sada nećemo navoditi). Može se desiti da deca porastu i misle da su „TI“ -  odnosno da su sve to što su im rekli

A nisu. Deca su mnogo pametna i dobra i mogu sve što požele.

Zato, kad odrasli pričaju s decom, treba da budu vrlo oprezni.

Reči zalivaju malo dečije srce i onda malo srce postane veliko i puno ljubavi, vere i snage. Tako deca porastu u snažne i smele ljude.

Tako se gradi samopouzdanje. Tako s decom raste ona snaga koja im pomaže da kad porastu, sve što požele, to i urade.

Deca rastu od kašica iz tanjirića i flašica,

deca rastu od voća i povrća,

Deca rastu od lepih reči,

od toplih dodira i pogleda,

od zagrljaja i osmeha,

Deca rastu od trčanja i igranja,

od skakanja i penjanja,

Deca rastu od sunca, trave i cveća i

naravno od drveća.

Deca rastu kad se vrte, penju  gore pa dole,

a najviše deca rastu

KAD SE MAMA I TATA VOLE.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• MOJA MAJKA 4- deo
• PRIČE za decu i odrasle - NEKA SVOGA I U GORI VUKA
• MOJA MAJKA 3- deo
• PRIČA ZA DECU I ODRASLE - lepo je sve što volimo
• MOJA MAJKA 2- deo
• MOJA MAJKA 1- deo
• PRIČE ZA DECU I ODRASLE - Pažljivo s rečima
• PRIČE ZA DECU I ODRASLE - PUT NA MORE -
• ŠETNJE S BEBOM - priče za decu i odrasle
• Mama i tata uče - priča za decu i odrasle

• kratke priče [128]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom