Gušt i dert

Ослушни очи . jedna malo ljubavna

pitija | 27 Jul, 2021 20:06

Весну је веселило пролеће. Како су године пролазиле и како су на њеном телу све више остављале траг, све више га је волела. Раније није толико размишљала о годишњим добима, али сада је једва чекала да огреје сунце, да измили трава и почну да се појављују боје; тако је и она имала наду да све оно што ју је болело, све оно што је остарило, или нестало може са пролећем поново да се подмлади и врати.

Онда би изашла у своје двориште по коме се одскоро шепурио њен кућни љубимац, једна темпераментна лабрадорка, са којом је волела да прича и да је као грди за све несташлуке које је правила. С годинама је заволела време проведено у тишини, сама са својим мислима и плановима и у дружењу са својим псом. Људи су причали како би волели да путују по свету, тамо где је лепше, а она није схватала, јер се одлично осећала баш овде у свом дворишту, поред „оазе здравља“, како је називала део двориште где је садила жалфију, нану, мајчину душицу и остале лековите биљке, па веровали или не и коприву. Коприва за њу одавно није била коров.

Тако би седела и грејала своје кости на пролећном сунцу, уз свог пса и обавезну књигу са својим пин-хол наочарима и испијала шољицу чаја.

Одувек је била је свесна своје вредности, али темпераментна, млада и брзоплета, због махања својом интелигенцијом долазила је у сукобе и уместо да јој то донесе добро, често је имала проблеме. С годинама је схватила да свет треба пустити да пролази без сталне опседнутости и заблуде да можемо да га променимо и поправимо, па је временом постајала све више посматрач, што никако није значило да се повукла. Што се мање трудила, било је више резултата и била је више свесна себе и света у коме живи и више је учествовала, само сада на другачији начин. Чинило јој се да је временом постала мудрија.

Ни од једног посла који је започела није лако одустајала па се није предавала ни пред животом и браком. „Мора да постоји неки начин, неко решење“ – увек је мислила у тешким ситуацијама. А тешких ситуација је увек било: било да је у питање био посао, здравље, породица или брак.....

Сркнула је чај па узела свој омиљени часопис. Са насловне стране смешили су се двоје младих тек венчаних. Помислила је шта их све чека, а онда се мислима вратила у своје протекле године:

„Прве године брака биле су испуњене честим свађама; Петар је више волео да ћути, а Весна је волела да прича, он је био озбиљан, рационалан, она је волела да се смеје и машта. На свет је гледала кроз ружичасте наочаре, па јој је сметало што Петар не „носи наочаре“ и што увек види ружну страну, па је то тумачила као негодовање. Често је мислила да је он не воли довољно, па би се прва љутила испровоцирана неком његовом реченицом. Плакала је понекад, па се опет смејала, викала и смиривала, тражећи начин да им брак успе. Тако јако је желела да буде срећна. Петар је говорио да не види у чему је проблем, да она претерује и увек би учинио тај судбоносни први корак ка помирењу.

 Није јој било јасно зашто је увек попуштао. Одговор јој се сам наметнуо, једног дана кад је сређивала старе ствари.

Привукла ју је кутија са старим видео касетама. Поред мноштва снимљених песама било је и неколико снимака са породичних славља. Видео су одавно избацили, чим се покварио, а касете са забележеним незаборавним тренуцима претиле су да буду заборављене. Дуго је размишљала шта да уради са њима, сумњала је у њихову исправност па је помишљала да их баци, али није могла. Вредан садржај које су оне носиле обавезивао је да ипак покуша да их пресними. Нестрпљиво је чекала све док јој жена из фотографске радње није јавила да је успела да садржај видео касете пресними на ДВД. Била је пресрећна због деце. Деца су одавно порасла и била је то немерљива радост видети их поново као мале.

Оставила је све послове и укључила компјутер. Како су само били слатки кад су били мали, одушевиће их кад им покаже снимке. А онда је уследило потпуно изненађење: угледала је на снимку Петра насмејаног. А онда је видела његов поглед упућен њој. Да ли је могуће да то до сад за све године није видела.? Није могла да верује, па је пустила ДВД поново. И поново, све док се и најмања сумња није изгубила. Не, није се преварила: Сви ухваћени Петрови погледи њој били су пуни љубави. Све те године кад је чула само његове речи није видела да је гледа заљубљено као првог дана. Све време је негодовала због његовог негодовања, мислила је да је она та која воли више, мерила је љубав, а истина је била да ју је он волео: увек и исто.

Како јој је то промакло? Како је могло да се деси да те погледе није тако видела?

Чекала је речи, само речи, „те речи варљиве“....Страх и сумња су је заслепили.... како је могла да сумња у његову љубав, кад су је сва његова дела потврђивала?

 Само на тренутак је помислила шта би се све десило да никад није видела те снимке? Да је наставила да инсистира да он свет гледа њеним очима, да мисли исто што и она, да је наставила да од њега тражи да  чита њене мисли, да је наставила да мисли да се иза сваке његове речи крије нека критика, , да је наставила да се жали да је не воли довољно........

Можда би он једног дана и престао да је воли.

Од тог дана више је слушала његове очи, јер..... „очи су огледало душе“, “

*

Весна је одложила часопис, пожелевши девојци са насловнице да има довољно мудрости и стрпљења за живот који је пред њима; и тако завршила са сањарењем. Поново је постала свесна садашњег тренутка, свог дворишта и свог света . Помазила је  пса, задовољно се осмехнула и ушла у кућу.

 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb