Gušt i dert

OŽALOŠĆENI

pitija | 05 Oktobar, 2020 23:46

Bandere. Sastavni deo naših ulica kojima svakog dana prolazimo, a retko ih primećujemo. Primetimo ih tek kad je mrak, jer ne radi sijalica, ili kad na njoj osvane nova umrlica. Tužne su te umrlice i bandere sa njima. Tužne ne samo zbog večnog rastanka od neke drage osobe, već i zbog toga što tako bez reda zalepljene umrlice nikako ne odaju poslednju počast . Nikako to nije poslednji dostojanstveni pozdrav od naših najmilijih, što bi trebalo da bude..
Nekada davno, umrlice su imale svoje mesto, odnosno nekoliko mesta u gradu. Postojale su zastakljene table namenjenim samo za to. Vremenom kako su se živi manje poštovali, manje su se poštovali i mrtvi. Staklo je sve češće bivalo razbijeno, sve ređe su ga menjali pa su konačno i prestali. Vreme je nagrizlo drvo od kog su te table bile napravljene, pokrivile su se, polomljeni su i nogari i polako su nestale te table. Nestala su mesta namenjena za objave zadnjeg pozdrava od dragih nam ljudi.
I nikom to nije smetalo.
Umrlice su od tada počele da se lepe na bandere.
Stare umrlice su od kiše i sunca bledele, a nove se lepile preko njih.
U jednoj ulici, prolaznike privuče novo postavljena umrlica.
Umrla je žena u 91. godini.
- O dugo je živela. Uspeh je živeti toliko – pomislili su.
Prolaznike nešto još više iznenadi: Na mestu gde piše ožalošćen, stajala su samo dva imena, jedno muško, jedno žensko. Ko su ti ljudi bez prezimena? Nije pisalo da su joj deca, rođaci, prijatelji, komšije. Samo jedan čovek i jedna žena žale za njom.
Malobrojni prolaznici okupljeni ispred umrlice, setiše se da je nekad bila učiteljica, da je živela u istom dvorištu sa nekim rođacima, ali sama u kući. Nije imala dece.
Često je od komšija tražila da joj nađu nekog da brine o njoj. Nije mogla sama. Ali niko nije uspeo da joj nađe to što je tražila. Rođaci iz dvorišta činili su sve da niko ne ostane tu sa njom. Plašili su se za nasleđe. Ni učiteljica nije bila baš za saradnju. Živeli su u istom dvorištu, a nisu govorili. Ko je kriv, ko je u pravu, ko bi ga znao? Starost je teška, samoća još teža. Ne stari čoveku samo telo, stare i osećanja. Ostari dobrota, oslabi i poružni, smani se tolerancija, brižnost izgubi snagu. Ostare i mnoga druga lepa osećanja isto kao i srce, vene, kosti, pa se sve promeni, i čovek više ne liči na onog iz mladosti. Sigurno su učiteljicu voleli mnogi njeni učenici, sigurno su se njom ponosili mnogi rođaci, ali vremenom se sve menja. Neko uspe da živi život kakav želi, neko ne uspe. Mnogo snage, truda i mudrosti treba za život. Naročito za dug život. Učiteljica je živela dugo, možda i iz straha, jer je bila sama. Nije smela ranije da umre. Plašila se samoće, pa je strah grčevito držao u životu. A možda je do zadnjeg dana imala nadu da će doći neko s kim će provesti lepe poslednje dane.
Nekako u isto vreme, nekoliko ulica dalje umro je i jedan čovek. Tek je počeo da troši penziju. Doselio se iz Australije. Kupio je kuću za koju su mnogi mislili da nikad neće da se proda. Bila je to kuća u radničkom naselju napravljenom pre 60 godina bez mesta za garaže, bez širokih ulica da se dva automobila mimoiđu, jer su automobili tada bili retkost. Kuća nije ni bila u nekom stanju, trebalo je da se renovira. Naselje je bilo sastavljeno od istih kuća pravljenih za dve porodice. Nije mu smetalo ni što je njegov deo kuće većinom dana bio u hladu. Ništa mu nije smetalo i lako se odlučio da kupi kuću. Ljudi su se čudili, kako neko ko ceo život živi u velikoj i bogatoj zemlji, širokih ulica i bulevara, a dođe i kupi neuglednu malu kuću. Čovek nije imao auto, pa mu nije smetalo što nema garažu i što je ulica uska. Kao da mu je odgovaralo što je od komšija udaljen nepuna 3metra. Kao da mu je odgovaralo što bi sa svoje terase mogao da priča sa komšijom preko puta. Od drugog komšije ga je delio zid. Mogao je da čuje da li su kod kuće, mogli su i oni da čuju njegov televizor i glasnu muziku. Živeo je nekoliko godina, ali nije pokazao želju da renovira kuću. Lako se uklopio u novu, nepoznatu sredinu. Jedino je njegova kosa ofarbana u jarko crvenu boju odavala da nije sa ovih prostora. Komšije su se brzo navikle na to. Bio je korektan. Bilo je tu i tamo ponekog nesporazuma i čarke. Normalne su to stvari. Ipak pazio je da se ne posvađa sa svima, pazio je da ima nekog s kim će moći u prolazu da popriča o vremenu, da ga pozdravi. Najtolerantniji je bio sa komšijama preko puta. Sa onima koji su mogli da vide njegovo svetlo, da znaju kad je tu, da ga pitaju je li dobro, treba li mu što šta.
Oni su i pozvali miliciju. Neko vreme nije bilo svetla u njegovoj sobi , neko vreme ga nisu videli, a setili su se da se prethodnih dana žalio na pritisak i glavobolju.
I ispred njegove kuće bila je bandera, ali tu posle njegove smrti niko nije zalepio umrlicu. Nigde nije zapisano da li je bilo ožalošćenih.
Sahranila ga je opština o svom trošku

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb