Gušt i dert

NIJE DO POSLA DO LJUDI JE

pitija | 26 Septembar, 2020 16:51

- Gde ćeš tamo? Stani. Gde si pošao ko muva bez glave? – još izdaleka čuo se ženski glas. Onda kratko tišina, pa još jače:
- Vidiš šta piše. Ne ulazi. Umeš li da čitaš? - Tek sad je bilo jasno o čemu se radi: niko nije terao ovce, samo je jedna medicinska sestra vikala na nestrpljive pacijente.
- Samo da pitam. – pokuša pacijent nešto da kaže, ali ga još brže prekide strogi glas:
- Čekaj. stavi knjižicu na šalter .
- Ali.
- Nema ali. Svi čekaju. Kad dođeš na red.
U malenoj laboratoriji u prizemlju jedna sestra pokušavala je da zavede red. Bila je vidno neraspoložena, a bilo je tek 7:30.
Istina, ona sama, prima knjižice, daje informacije, vadi krv, a pacijenata ... pa skoro desetak.
Iza vrata na kojima je pisalo "zabranjen ulaz" pojavi se druga sestra. Jedan uporni pacijent htede nju da pita, ova zausti da mu odgovori, ali kad se srete sa strogim pogledom koleginice, samo bespomoćno slegnu ramenima i pacijentu očima pokaza da ne sme ništa da priča. Onda se brzo udalji..
Tako stroga sestra, opet osta sama.
Viče ona na pacijente, poneko poviče i na nju. Vikalo bi više njih, ali ne smeju, a ona to zna, pa kao da uživa da ih uči redu.
- Čula sam Vas šta ste rekli. Kakav je to način da se tako ponašate? – jedna fina gospođa ljutito izađe, jer umesto informacije dobi psovku. Jedan pacijent baci knjižicu i potvrdu da je dobrovoljni davalac krvi i da ima prednost i izađe iz čekaonice i on.
Čovek koji upravo uđe u čekaonicu i vide sve to, odustade da bilo šta pita i samo stavi knjižicu na šalter.
Ipak, neka žena se ogluši o sve upute sestre i uđe u malenu prostoriju. Svi koji su čekali sa zanimanjem pogledaše kroz šalter i otvorena vrata šta će sad biti. Na opšte iznenađenje one se najsrdačnije izljubiše. Onda joj sestra izvadi krv, malo još popričaše i žena ode.
Za to vreme na šalteru se povećao broj knjižica. Sestra ih sad uze i poče da razvrstava:
- Ti nisi za ovde. To je za broj 6 na spratu. – reče čoveku koji je odustao da pita gde da čeka.
- Izvinite – poče da joj se izvinjava što je pogrešio – uvek sam ovde donosio mokraću za majku.
- Vidiš šta ti piše – mikrobiologija sa antibiogramom. – pokaza mu nešto, a on brže ode da ne pravi gužvu. Realno nije čekao ni 10min, samo mu se zbog sve one vike i nervoze, učinilo mnogo duže.
U laboratoriji na spratu, kao po običaju gužva. Već je dolazio ovde i zna da bez obzira na gužvu brzo ide (osim ako ne padne sistem). Klima radi, ali kao da ne, zbog mnogo ljudi. Nema ni dovoljno stolica. Bolesni kašlju, a trudnice se uplašeno sklanjaju. Imaju trudnice prednost, ali teško je probiti se među 50 ljudi. Još ako su "malo trudne" pa se stomak ne vidi, predstiji teška borba do šaltera. Možda bi im neki transparent u tome pomogao - pomisli čovek.
Sestra iza šaltera prima knjižice, razvrstava upute, naplaćuje participaciju, dok koleginica kuca nalepnice za analize. Onda preko mikrofona proziva i deli nalepnice, usmerava svakog gde treba da ide, pa opet prima knjižice i tako naizmenično.
Čovek brzo dođe na red.
- Ovo je za sobu 6. – reče mu sestra. Znači nije mu trebao broj, ni nalepnica. Uzalud je čekao, ali nije strašno: ni 5min. I sam se pitao, zašto je nestrpljiv, zašto se svi žale kad dođu u bolnicu?. Na kasi nekog supermarketa često duže čeka.
Rade ljudi i ovde, postoji i ovde neka organizacija, ali šta vredi kad sve deluje drugačije. Kad ljudi ovde dođu uvuče im se neki strah zbog sopstvene nemoćni. Uvuče im se nezadovoljstvo zbog iščekivanja da će neko ući preko reda, da će ih neko popsovati nezadovojan zbog 1001 razloga, da će promašiti šalter ili dan, ili da će biti nestašica baš onog što njima treba.
Seti se jučerašnjeg dana. Bio je u banci. Nije još savladao svu metodologiju savremenog plaćanja, još se plašio tih novih sistema, tehnologije i nove terminologije, ali na ulazu ga sačeka ljubazna mlada službenica:
- Treba li Vam pomoć? – obrati mu se.
Otkuca mu na automatu broj. Odvede ga do šaltera, gde mu službenik reče nešto, ali on nije razumeo. U trenu se opet pored njega stvorila mlada žena i poče da objašnjava: – Uneli ste pogrešan kod i sad ste sigurno blokirali karticu? Vama treba da se deblokira kartica – objašnjavala mu je, dok je on gledao zbunjeno:
- Znate ja se baš ne snalazim dobro u ovim novim stvarima – stidljivo joj reče.
- Ne brinite. Nije mnogo komplikovano. Samo morate ponovo da sačekate – ponovo mu je otkucala novi redni broj za čekanje. Oko njega je čekalo još nekoliko ljudi, ali svi su bili strpljivi. Temperatura je bila prijatna, imalo je gde da se sedi; ko je želeo mogao je i novine da pročita.
Kad je došao na red, ponovila mu je kao detetu koje uči da priča, sve što treba da kaže drugom službeniku. Zaista, sad se i njemu činilo da nije komplikovano. Brzo je završio i na izlazu je još jednom pozdravio i zahvalio se ljubaznoj službenici. Pitao se da li je ljubazna zato što mora, banka je ovo; dobiće otkaz ako se neko žali na nju. Da li službenici imaju dobru platu zbog ljubaznosti, ili su ljubazni zbog dobre plate? Ipak delovala mu je iskreno ljubazna. Oseti se to.
Razmišljao je o sestri i bankarskoj službenici i upoređivao ih dok je čekao ispred broja 6. Možda je sestra ljuta zbog male plate, zbog posla i 1000 drugih razloga?
U razmišljanju mu prođe još desetak minuta. Sam je kriv. Ne bi lutao da je znao odmah gde da dođe. Mikrobiologija sa antibiogramom, seti se. Gde to piše? Pogleda uput. Nema. Ma rekla je da ima. Onda pogleda na dno uputa: MB i AB. To je znači to. Zapisaće da ne luta sledeći put, pomisli dok je ulazio.
- Dobro jutro. Dajte knjižicu. Hvala. – jedna od dve sestre koje ugleda, mu se ljubazno obrati. Bile su raspoložene, što ga vrlo iznenadi i obradova.
- Da li plaćate participaciju?– upita ga ponovo.
- Ne. To mi je za majku.
- Izvinite. Doviđenja.
- Nema razloga za izvinjenje i hvala Vam što ste ljubazne. – reče im i izađe.
Bože, ovde su ljubazne kao u banci, pomisli.
Više od klime, stolica, automata za redni broj za čekanje, nedostajala mu je odlika lepog vaspitanja: "dobar dan", "izvolite", "Hvala", "izvinite" i "doviđenja".
Znači nije do posla – do ljudi je

PRAVILA

pitija | 20 Septembar, 2020 20:12

Kad se Dečak približio drugoj godini, približilo mu se i vreme da krene u vrtić.

Kad su ga mamai tata odveli u vrtić nije mogao da veruje: ostavili su ga kod nepoznate tete.  Zašto, nije mu bilo jasno? Ništa loše nije uradio; mislio je da ga vole, a sad ga ostavljaju.

Zašto? - Pitao se. Bio je strašno tužan, ćutao je, samo su ga suze odale. Bez glasa je plakao. Tužno, najtužnije.

Nije hteo da se igra sa decom. Uzeo je jedna kolca i igrao se sam. Posle nekog vremena, na vratima su se pojavili mama i tata. Nasmejani. A Dečak je pomislio:

-          Znači nisu me ostavili. Ipak me vole,- sada je zaplakao od sreće.

Nekoliko dana je plakao bez glasa, a onda se razboleo. Mama je bila zabrinuta, a Dečak presrećan. Nije morao u vrtić.

Ali brzo je ozdravio.

Na pitanja o vrtiću nije odgovarao.

Vremenom svidele su mu se teta „tačice“. Bile su baš dobre kao njegove tete.

Sve manje je plakao. Shvatio je da je odlazak u vrtić obavezan, kao spavanje.

Onda su mu se svidele igračke, pa deca.

Još nekoliko puta se razboleo dok nije potpuno shvatio da vrtić nije tako loš, kako je mislio.

Onda je mama rekla da neće više u vrtić, jer će da mu rodi bebu.

Ništa mu nije bilo jasno. Nikakvu bebu nije tražio. Zašto sad da ne ide u vrtić? Baš su odrasli čudni.  I kako se to bolest donosi iz vrtića?

Nije dugo oko toga razmišljao, bilo mu je lepo da bude sa mamom.

Ali iznenađenjima nikad kraja. Mama mu je osim jedne rodila dve sestre. Nije tražio jednu, a sad je dobio dve bebe. Dobio je dve potpuno beskorisne bebe; sa kojima nije mogao da se igra a koje su ga noću budile, i stalno su htele da sisaju i da ih mama drži. I tata je morao da ih drži, a na njega su stalno vikali, ne ovo, ne ono. Život mu se potpuno promenio. On je hteo svoju mamu i svog tatu natrag.

Više nije voleo ni da se slika, jer bi tata uzeo jednu a mama drugu bebu, a on je stajao sam između.

Kad jeDečaki napunio četiri godine, opet je došlo vreme da se krene u vrtić. Upisali su ih sve troje u vrtić, ali drugi, bliži.

Bilo mu je malo lakše što će i sestre morati u vrtić. Radovao se pri pomisli da će ih gledati kako plaču sad one.

Tog dana, u vrtić su otišle samo sestre, Dečak se razboleo.

Posle dva dana, jedna sestra je dobila temperaturu, pa nije smela u vrtić, a onda se i druga razbolela pa ni ona nije išla. Prošle su još dve nedelje dok nisu opet krenuli sve troje.

Dečak nije hteo da obuče duks, a ni da ga ponese. Sestre su plakale. Mama je žurila da ih sve troje spremi, da spremi sebe, da ponese masku i potvrdu od doktora da su sada svi zdravi. I tata je brzo došao sa posla da pomogne mami. Kad su stigli do ulaza jedna teta ih je sačekala:

-          Ne možete u vrtić. Zakasnili ste. – rekla je važno. Neke tete baš vole da se prave važne.

-          Kako smo zakasnili? – pitala je mama – 5 do osam je.

-          Decu primamo do 15 do 8. – strogo je rekla teta na ulazu.

-          Ali mi nismo znali – mama je pokušala da objasni.

-          Nemoguće da niste znali? – prišla je i teta sa drugog ulaza – svi znaju.

-          Stvarno nismo znali – ponovila je mama.

Ali teta je izgleda tvrda srca bila, pomislio je Dečak; i tata je zamolio da im oproste ovog puta, ali sve zalud.

-          Takva su pravila – dodala je i neka teta iz kancelarije – ne možemo mi da vas čekamo. Imamo i druga posla.

Dečak je načuljio uši:

Pravila?!?! Baba mu je nedavno objasnila da su i Noleta diskvalifikovali sa takmičenja jer je udario neku tetu loptom. Dečaku nije bilo jasno zašto je samo Nole kažnjen, a ne i teta koja nije umela da se pomeri od lopte, ali baba mu je rekla da pravila moraju da se poštuju.

I ovaj vrtić ima neka pravila, shvatio je Dečak.

Tako su ih sve troje vratili. Ovoga puta Dečak nije bio srećan što neće u vrtić. Bio je baš tužan.

Bilo mu je žao mame, jer joj tete nisu verovale.  Mislile su da njegova mama laže; a mama ga  nikad nije slagala. Mama nije bila kriva, ona je baš žurila i tata je žurio sa posla.

Znao je ko je bio kriv. On.

Sutradan, kad ga je mama probudila, odmah je skočio, obukao se, a onda je prišao sestrama:

-          Budite seeee. Zove nas vrtić. Ako zakasnimo neće da nas prime.

NEVOLJENA ZEMLJA I NESREĆNI LJUDI

pitija | 20 Septembar, 2020 16:52

Živim na istom mestu gde sam se rodila. Samo se kuća promenila. Godinama smo se trudili, ulagali znanje, vreme, novac i trud, da nam bude bolja, udobnija i lepša za život.
Nažalost država u kojoj sam se rodila, i ova u kojoj sada živim nije više ista.
Ne mislim na veličinu, na ime, mislim na ono šta sada osećamo prema njoj.
Onu državu smo voleli, ponosili se njom, trudili se da doprinesemo, da bude još bolja i nama i svetu.. I u svetu su mnogi lepo govorili o nama i njoj. Zato nam je srce bilo ogromno. Zato smo bili srećni.
Ali nisu je svi sa strane isto voleli. Ko zna zbog kog razloga razorili su je, ponavljali nam da smo zli, da ne vredimo, da nas niko ne voli.
Srušilo se sve u šta smo verovali i voleli.
Trebalo je krenuti ispočetka, trebalo je ponovo se prilagoditi. Bio je to dug put, pa se usput negde izgubila i ljubav.
Neki su prestali da vole svoju zemlju.
Bilo je mnogo laži na tom putu, a kad se laž često ponavlja, počinjemo da verujemo da je istina.
Bolno je boriti se za nešto što je nekad bilo, teško je tražiti nešto što ti se čini da je izgubljeno. Zato su mnogi odustali.
Mnogo je lakše prikloniti se većini, jačem, moćnijem. Jer je u njihovom društvu sigurnije. Lakše je pljuvati po svome
Lakše, ali nije ni lepo ni kulturno, ni pametno.
Srušili su mi zemlju.
Kuću na sreću nisu.
I da su mi srušili kuću, znam, opet bih je pravila, krpila, prepravljala deo po deo, temelj, pa krov. Zato što drugu nemam, zato što mi tu žive deca. Bilo bi to teško, mnogo teško, ali nikad ne bih odustala, nikad je ne bi pljuvala. Nikad ne bi psovala mesto gde mi protiče život. Nikad ne bih govorila deci da je kuća u kojoj žive propala, da pobegnu u neku drugu lepšu, sigurniju kuću. Pokazala bi im kako se kuća gradi cigla, po cigla, greda po greda i učila da i oni to rade, malo po malo, a onda prema svojim mogućnosrima sve više i više, do maksimuma. Gradeći je, voleli bi je i vezali se za nju čvrsto i iskreno.
A na drugom kraju sveta postoje ljudi čije kuće često ruši uragan, a oni ih ponovo i ponovo na istom mestu grade. Prvo su me čudili, zašto ne pobegnu odatle, zašto ne odu gde nema uragana, a onda sam počela da im se divim.
Ne beže, jer vole zemlju u kojoj su se rodili, vole čak i taj uragan koji ih često neprijatno iznenadi. Ali čekaju ga spremni. Prilagodili su mu se, pa sad kuće prave od drveta, ne od betona i cigala, da ih ne povredi kad se sruši, da je lakše naprave ponovo.Trude se, ne odustaju.
I onda mu bude baš žao kad nas čujem kako grdimo po sebi, svome i svojima.
Sve više me strah da počnem da razgovaram sa nepoznatim ljudima. Plašim se pravca u kom će da ode razgovor. Postalo je moderno komentarisati kako ništa ne valja, niko nije dobar, niko ništa ne zna.
Pomislim, pa tako će reći i o meni kad se rastanemo.
Zato sam uvek birala ljude koji dobro i lepo pričaju o drugima. Znam, i u meni će videti nešto lepo. Onaj ko radi zna kako je teško napraviti nešto i naći će uvek razumevanje za druge i poštovaće tuđi rad.
Pitam se da li oni koji loše pričaju o drugima, mogu dobro da rade, da li su SAMO ONI TI koji su najbolji i najbolje znaju?
Ako misao prethodi delu, ako nam je život takav kakve su nam misli, onda je sve jasno.
Znam da oni ni sad neće ništa shvatiti, ali pišem zbog sebe. Da sebi olakšam.
Jer, mnogo mi je žao što smo toliko nesrećni.
A zemlja nam lepa i ovako nevoljena, dostojanstveno ćuti i trpi, čeka da je ponovo zavolimo i budemo srećni.
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb