Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".
JAGODE SA ŠLAGOM
pitija | 07 Mart, 2022 18:27
Ni od Korone nismo odahnuli, a novu strahovi nas osvajaju, nove pošasti vrebaju i prete.
- Vidiš u kakvom ludom vremenu živimo. Ne zna čovek šta da radi – reče mi komšinica u prolazu i podvi glavu pod kapuljaču još više.
Htedoh da joj ispričam jednu priču, ali se ona već udalji. Zato priču ispričah sebi da se ohrabrim i podsetim važnih stvari:
„Bila je devedeset i neka. Kriza. Raspad jedne zemlje koju sam mnogo volela, srušeni gradovi, mostovi. Kolone izbeglica na traktorima i na ekranu televizora jedan pogled devojčice. Gledala je u smeru kuće koju napušta ne shvatajući zašto, dok joj se iz divnih plavih očiju, niz obraze slivaju suze. Smanjila sam ton da ne čujem odakle je devojčica, koje je nacionalnosti. Isto bi me bilo žao za sve devojčice i dečake.
Imala sam sreće pa mi niko nije bio u ratu, niko blizak nije ubijen, nijedan deo kuće srušen. Osim srušenih snova, razorene duše, izgubljenih nada i poljuljane vere bila sam u redu.
Na menjačnicama su se svaka 2-3 sata menjala obaveštenja o strmoglavom padu dinara i novom skoku marke. Svuda je bio strah, sve je bilo stres.
Čime kupiti i šta kupiti iz polupraznih prodavnica? Mali spolja, još manji iznutra, tavorili smo plašeći se za sutra. Svaki zalog bi mi zapeo u grlu pri pomisli koliko dece nema šta da jede, svaki osmeh bi mi zastao na licu pri pomisli da neko negde plače. Moja patnja nikom nije pomogla, moji strahovi ne da nikom nisu pomogli, već su mi naškodili. Od mene uplašene, retko ko bi mogao da ima koristi. Ali to tada nisam shvatala..
Radila sam kao kasir u prvoj privatnoj apoteci, koja je imala sve lekove, što je bilo dobro zbog bolesnih i loše što su se lekovi prvi put placali pa su nas mnogi psovali, ni krive ni dužne. Gazda je tada dobro plivao u poslu i snalazio se više nego odlično. Stalno je ponavljao rečenicu:“što gore to bolje“, što je običnom čoveku bilo neshvatljivo. Uvek ima ljudi koji vole krizu. Na sreću i krize nekad prođu. Čim je prošla, gazda je propao, nije se snašao.
U apoteci je uvek bila gužva. Ceo grad je tu kupovao. Jednog dana u apoteku je ušla žena koja je radila kod istog gazde, u nasoj firmi, samo u upravnoj zgradi, u knjigovodstvu. Bila je izbeglica iz Vukovara.
- Imate li aceton? – pitala je i pokazala uredno nalakirane nokte. Pomislila sam kako u ovo vreme nestašica i nemaštine ona troši novac na nebitne stvari. Koleginica ju je pitala šta radi i ona je odgovorila:“ Izašla sam ranije s posla, da kupim jagode, a sad idem da kupim šlag. Mnogo volim da jedem jagode sa šlagom.“
To me još više iznenadi i začudi. Ja nisam kupovala jagode, već sam čekala da naše u bašti uzru. Zbog nestašice šećera, jeli smo ih bez ičega, samo sveže oprane. Sve što smo imali čuvala sam za neke buduće bolje dane, presvisla od straha.
Sećam se da nam je ta žena kad je došla u naš grad, pričala kako su se tri meseca krili u jednom velikom podrumu. Hrvati i Srbi. Kad bi gore bila srpska vojska, izlazili bi Srbi i čuvali Hrvate, kad bi gore bila hrvatska vojska, pred njih su izlazili Hrvati i govorili da u podrumu nema Srba. Iz podruma su izlazili samo jednom dnevno, uveče, tek da izbace lavor koji im je služio kao toalet.
Pogledala sam pažljivije ženu. Pričala je i osmehivala se. Moje čuđenje zameni oduševljenje i poštovanje: ova žena kojoj je kuća srušena, rođaci rasuti po svetu, živi u iznajmljenom stanu, koristi tuđe stvari i ne plaši se da li će imati dovoljno za neke buduće dane. Dodirnula je dno i sad izranja na površinu. Naučila je lekciju: ne živimo ni juče ni sutra, postoji samo danas.
Tog dana kad je svratila u apoteku, da kupi nebitnu stvar, nije bila ni svesna, da mi je poklonila jednu vrlo bitnu lekciju.
U redu je plašiti se, ali je lepše živeti.
Uskoro će proleće, a u našoj bašti rastu jagode. I više nego ranije. Nabraću puno jagoda, kupiću šlag i poslužiti unučiće.
Sešćemo u dvorište i jesti jagode sa šlagom. Gledaću u sunce i živeti samo za taj trenutak. Juče je prošlo, sutra još nije došlo. Postoji samo danas i mnogo lepih trenutaka, koje izaberemo da stvorimo
- Vidiš u kakvom ludom vremenu živimo. Ne zna čovek šta da radi – reče mi komšinica u prolazu i podvi glavu pod kapuljaču još više.
Htedoh da joj ispričam jednu priču, ali se ona već udalji. Zato priču ispričah sebi da se ohrabrim i podsetim važnih stvari:
„Bila je devedeset i neka. Kriza. Raspad jedne zemlje koju sam mnogo volela, srušeni gradovi, mostovi. Kolone izbeglica na traktorima i na ekranu televizora jedan pogled devojčice. Gledala je u smeru kuće koju napušta ne shvatajući zašto, dok joj se iz divnih plavih očiju, niz obraze slivaju suze. Smanjila sam ton da ne čujem odakle je devojčica, koje je nacionalnosti. Isto bi me bilo žao za sve devojčice i dečake.
Imala sam sreće pa mi niko nije bio u ratu, niko blizak nije ubijen, nijedan deo kuće srušen. Osim srušenih snova, razorene duše, izgubljenih nada i poljuljane vere bila sam u redu.
Na menjačnicama su se svaka 2-3 sata menjala obaveštenja o strmoglavom padu dinara i novom skoku marke. Svuda je bio strah, sve je bilo stres.
Čime kupiti i šta kupiti iz polupraznih prodavnica? Mali spolja, još manji iznutra, tavorili smo plašeći se za sutra. Svaki zalog bi mi zapeo u grlu pri pomisli koliko dece nema šta da jede, svaki osmeh bi mi zastao na licu pri pomisli da neko negde plače. Moja patnja nikom nije pomogla, moji strahovi ne da nikom nisu pomogli, već su mi naškodili. Od mene uplašene, retko ko bi mogao da ima koristi. Ali to tada nisam shvatala..
Radila sam kao kasir u prvoj privatnoj apoteci, koja je imala sve lekove, što je bilo dobro zbog bolesnih i loše što su se lekovi prvi put placali pa su nas mnogi psovali, ni krive ni dužne. Gazda je tada dobro plivao u poslu i snalazio se više nego odlično. Stalno je ponavljao rečenicu:“što gore to bolje“, što je običnom čoveku bilo neshvatljivo. Uvek ima ljudi koji vole krizu. Na sreću i krize nekad prođu. Čim je prošla, gazda je propao, nije se snašao.
U apoteci je uvek bila gužva. Ceo grad je tu kupovao. Jednog dana u apoteku je ušla žena koja je radila kod istog gazde, u nasoj firmi, samo u upravnoj zgradi, u knjigovodstvu. Bila je izbeglica iz Vukovara.
- Imate li aceton? – pitala je i pokazala uredno nalakirane nokte. Pomislila sam kako u ovo vreme nestašica i nemaštine ona troši novac na nebitne stvari. Koleginica ju je pitala šta radi i ona je odgovorila:“ Izašla sam ranije s posla, da kupim jagode, a sad idem da kupim šlag. Mnogo volim da jedem jagode sa šlagom.“
To me još više iznenadi i začudi. Ja nisam kupovala jagode, već sam čekala da naše u bašti uzru. Zbog nestašice šećera, jeli smo ih bez ičega, samo sveže oprane. Sve što smo imali čuvala sam za neke buduće bolje dane, presvisla od straha.
Sećam se da nam je ta žena kad je došla u naš grad, pričala kako su se tri meseca krili u jednom velikom podrumu. Hrvati i Srbi. Kad bi gore bila srpska vojska, izlazili bi Srbi i čuvali Hrvate, kad bi gore bila hrvatska vojska, pred njih su izlazili Hrvati i govorili da u podrumu nema Srba. Iz podruma su izlazili samo jednom dnevno, uveče, tek da izbace lavor koji im je služio kao toalet.
Pogledala sam pažljivije ženu. Pričala je i osmehivala se. Moje čuđenje zameni oduševljenje i poštovanje: ova žena kojoj je kuća srušena, rođaci rasuti po svetu, živi u iznajmljenom stanu, koristi tuđe stvari i ne plaši se da li će imati dovoljno za neke buduće dane. Dodirnula je dno i sad izranja na površinu. Naučila je lekciju: ne živimo ni juče ni sutra, postoji samo danas.
Tog dana kad je svratila u apoteku, da kupi nebitnu stvar, nije bila ni svesna, da mi je poklonila jednu vrlo bitnu lekciju.
U redu je plašiti se, ali je lepše živeti.
Uskoro će proleće, a u našoj bašti rastu jagode. I više nego ranije. Nabraću puno jagoda, kupiću šlag i poslužiti unučiće.
Sešćemo u dvorište i jesti jagode sa šlagom. Gledaću u sunce i živeti samo za taj trenutak. Juče je prošlo, sutra još nije došlo. Postoji samo danas i mnogo lepih trenutaka, koje izaberemo da stvorimo
kratke priče |
Sledeći | 
Prethodni |
Komentari (0) | 
Trekbekovi (0)
Komentari
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Mart 2022 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||