Limunada

MOJA MAJKA - 17 deo SVRATI DA TE VIDIM

pitija | 26 Februar, 2022 21:40

- Čekala sam te. Zašto nisi svratila? – prekorila me je majka.

- Mama, znaš, da nemam vremena: treba nešto za posao da završim, treba ručak da spremim. – nestrpljivo sam odgovarala. Majka je volela da se svakog dana viđamo, a ja nisam shvatala suštinu toga. S godinama, tema za razgovor je bilo sve manje, razgovor u dvoje nam je sve teže išao; već mi je bilo muka da slušam o bolovima, o nespavanju.

- Noćas sam se probudila u 4.

- Pa normalno kad si legla u 20.

- Ma ne, nego me bolela leđa. Jaooo što me bolela.

- Mama, svakog dana te nešto boli. Za tvoje godine to je normalno.

- Nije. Eto juće me nije ništa bolelo.

- Jeste i juče te bolelo. Nećemo da pričamo o tome. Sad te ništa ne boli?

- Ne.

- E super, onda nemoj da vraćaš na to koliko te bolelo, da opet proživljavaš. – bila sam gruba. Svaki put kad bi majka rekla „jaooo kako me bolelo“, mene bi nešto oko srca preseklo. Majka je celog života bila bolesna i to je postao njen stil izražavanja, a mene je to uznemiravalo.

To me podsetilo jednog razgovora s babom, koji je bio davno, još dok je baba bila živa. Baba je počela nešto da mi priča, a ja sam je prekinula:

- Baba, opet mi to pričaš. Znam sve o tome, ispričala si mi već nekoliko puta. – bila sam nestrpljiva.

- Znam da sam ti pričala, ali moram o nečemu da pričam. Nemam ništa novo. – činilo mi se da je i baba bila ljuta, ali ne na mene, već na godine što su prošle, na nemoć koja dolazi.

Tužno je kako sa starim ljudima gubimo teme za razgovor; kako je s godinama sve manje zajedničkih ljudi o kojima pričali, sve je manje događaja u životu u kojima zajedno učestvujemo. Pretrpani životnim obavezama, starost nas iznenadi nepripremljene. I onda tako nespremni grešimo. Jednu grešku ispravljamo drugom, koprcamo se neprihvatajući izvesnost.

I zalud u dubini duše znaš da treba da budeš ljubazan prema svojojj deci, roditeljima, bračnom drugu, prijateljima; znaš da treba da biraš reči, jer reč može da „ubije“; znaš da treba da se osmehuješ stalno, jer osmeh prija; znaš da drage treba da maziš često, jer dodir leči; da ih usrećuješ sitnicama, jer one čine život, znaš da treba da ih štitiš kad god možeš – kad su oni sigurni, ti si moćan i snažan. Znaš da treba da im pomogneš da ponesu, ili podnesu teret kad ih život pritisne. Znaš da ne treba da ih opterećuješ nevažnim stvarima, da treba da biraš probleme, plačeš s njima, I da ne dozvoliš da oni plaču zbog tebe.

Znaš da treba da činiš sve da te kajanje ne stigne, jer kajanje jako boli, a savest jako peče.

Znaš da tako treba da činiš stalno, svakog dana, jer jednog dana to nećeš moći … i sve tvoje nežnosti otići će sa tobom.

Znaš da tako treba da čini stalno, svakog dana, jer jednog dana oni neće više biti sa tobom.

Sve znaš i opet ne činiš tako.

A onaj vekovni vapaj: “ljubi bližnjeg svog”, izgubi se u svakodnevnim običnim, nevažnim stvarima.

Kad bi se dešavalo da u našem društvu bio još neko, ili kad bi ja pričala sa sestrom, majka bi posedela malo, a onda ustala:

- E da ja vama ne smetam, to su neke vaše teme. Idem u sobu da se odmorim.

- Kud sad ideš? Sedi, možeš i ti da slušaš šta pričamo. Kako te ništa ne zanima, a žališ se da nemaš društvo? Samo o bašti brineš, samo te ona zanima. Odmaraš da bi posle mogla da ideš. A znaš da je to naporno za tebe. – ljutile smo se i sestra i ja. Posle svakog odlaska u baštu, majka je bolovala po pet dana.

- E, ja se vama ne mešam šta ćete vi da radite. Pustite mene. Uostalom, ovo što sad radim nije ništa. E koliko sam ranije radila.

- Ali mama, shvataš da nisi više ista. I to malo je mnogo za tebe. – uzalud bi pokušale ponovo da je urazumimo, ali majka je već izašla iz kuhinje i otišla u sobu. Njena kočopernost, nas je zavaravala i davala nam opravdanje da budemo stroge.

Sve manje smo razgovarale, a sve više se raspravljale, ljutile, bezuspešno pokušavajući da promenimo jedna drugu i ubedimo u ispravnost svog stava. Na svu sreću nikad se nismo posvađale, niti bi se desilo da ne pričamo. Sledećeg dana bi se pozdravile kao da ništa nije bilo.

I pored svih tih rasprava i novog odnosa, majka je insistirala da dolazim svakog dana. Na fiksni telefon, samo me je majka zvala. Uvek u isto vreme, uvek isto pitanje:

- Kad ćeš da dođeš?

- Mama, možeš i ti da dođeš. – stanovale smo na 5min hoda jedna od druge.

- Dođi ti – rekla je majka, a ja sam znala da čuva snagu da ide u baštu.

- Zašto da dođem, kad smo se juče videle?

- Dođi, da te vidim . – ovu rečenicu je uvek izgovarala posebno ljubazno, nežno i s osmehom, kao dete koje se umiljava, ne bi li dobilo ono što želi. Pred tom nežnošću nisam mogla da budem gruba. Sela bi na bicikl i došla do majke.

- Šta ima novo?- pitala bi me.

- Nema ništa. Mama, znaš da se od juče do danas ništa nije desilo. - razmenile bi još nekoliko rečenica, ja bi se kratko zadržala, a majka bi uvek izašla na terasu da me isprati i kaže:

- Hvala što si svratila.

Ta rečenica me je uvek zbunjivala. Majka meni da zahvaljuje što sam svratila?

- Videćeš kako je teško, kad ti majka umre.- govorili su mi oni koji su to osetil, a ja sam se pravila jaka.

Nikad ne ceniš dovoljno ono što imaš, niti na pravi način. Nikad te savet ne nauči, kao život kad opeče. Ono što nisi doživeo, nikad ne možeš ni da pretpostaviš, ni približno osetiš .

Ništa nisam razumela . Do sada.

- Mama, hvala što si me zvala da svraćam. Bilo bi mi teže da nisam.