Limunada

 Majka je oduvek volela da ide u baštu. Taj očev poklon,  na brdu, taj mali deo placa na obodu grada, nedaleko od kuće gde se rodila, majka je čuvala do kraja života.  Za očevinu, kako je volela da kaže, bila je neraskidivo vezana celog života.

Koliko me je samo puta molila da dođem do brda, da vidim kako je lepo cvetalo cveće, ma samo da ga naberem, da vidim kako je rodila kruška, da uberem kajsije za džem, sakupim orah, da samo sednem ispred kućice i pogledam na stadion u podnožju po kome trčkaraju  deca kao letirići, a ja sam to izbegavala.

-          Izađi iz kuće, da vidiš kako je tamo lepo. – uzalud mi je govorila.

Lepo je bilo u brdu, ali meni je bilo lepo i u dvorištu gde sam se ja rodila, i u kući i uporno sam to izbegavala. Više sam volela da sedim čitam knjige, ili kasnije kuckam na kompjuteru. Čak i kada smo sestra i ja stvorile svoje porodice pa nam prepisala plac, ni tad nisam odlazila u „brdo“. Dovoljno je bilo što je to voleo moj muž. On je najbolje i shvatao majku i njenu ljubav prema bašti.   Zato me je bez oklevanja podržao, da je mi odvezemo, kad smo shvatili da je klonula i da više sama tamo neće moći da ode.

 Mislili smo da će odlazak u baštu da je oporavi, kao što je godinama pre držao u životu.  Nije bilo mnogo verovatno da se to desi, ali ako se čudo i ne desi, biće to ispunjenje jedne neizgovorene želje.

Dok sam je pridržavala da korača, govorila mi je:

-          Slobodno uberi ove ruže. Evo vidi kako su lepe. Suša ih malo ubila, bile bi mnogo lepše. Rascvetaće ti se čim ih staviš u vodu. 

Komšije su joj povadile luk, bilo je tu tek 2 kilograma, sitnog od suše nerazvijenog luka, a ona je htela da pogleda da nije još neki ostao u zemlji.

-          Sedi tu, mama. Mi ćemo. – rekla sam joj.  Sedi malo s komšinicom. Popričajte , brzo ćemo mi.

Majka je sela na stolicu ispred kućice i videla da su sa drveta, opale jabuke, pa je krenula da ustaje.

-          Gde ćeš Latinka? – zadržala je komšinica.

-          Vidi što su opale ove jabuke. Da pokupim za jabukovo sirće.  -

-          Mama, sedi ne zamaraj se.  Evo ja ću. – htedoh da kažem  da neću imati vremena da sečem jabuke za sirće, ali se setih i ćuteći nastavih da skupljam.

-          Ja ću da ih isečem, čim mi malo bude bolje. Prirodno jabukovo sirće je zdravije od kupovnog. – majka je nastavila da mi priča, da me odobrovolji i opravda moj trud, ali ovoga puta nisam protivurečila. Dobro je dok se međusobno raspravljamo, protivurečimo, ubeđujemo. Mislimo da ima još dosta vremena, da imamo još mnogo zajedničkog vremena pred sobom; mislimo: „ sutra je novi dan, sutra ćemo biti blagi i trpljivi jedni prema drugima“. Blagi i nežni jedni prema drugima postajemo kad shvatimo da ništa u životu nije sigurno, najmanje  taj sutrašnji dan.

Tog dana u bašti bila sam strpljiva, radila sve što mi majka kaže. Skupila sam koficu jabuka, a majka je  dodala:

-          Uzmi još jednu koficu, vidi koliko ih ima, šteta da ostanu.

-          Da, nema to ko da skuplja više – i komšinica je dodala.

-          Šta će ti te sitne jabuke?To ništa ne vredi , baci to.– reče mi muž, kad priđe, noseći ona 2kg sitnog luka sa drugog kraja bašte.

-           Neka , mama će da ih secka za sirće, čim joj bude bolje.– rekoh mu, savijene glave da ne vidi suze. Shvati i on, pa se savi da mi pomogne.

Posle nekoliko dana bacili smo obe kantice jabuka. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom