Limunada

Pre godinu dana moja majka se izgubila. Imala je tada 84godine. S godinama nizale su se i bolesti. Između nekoliko drugih, bila je tu i Parkinsonova bolest. Bez obzira, majka se nikad nije predavala: plela je, šetala, radila u bašti. Bolest je radila svoje, majka svoje.

U ovoj priči, glavni junak, neće biti moja majka. Ovoga puta biće to jedna druga žena, jedan dobar čovek.

Tog dana, moja majka je izašla da kupi neku mast za noge. Svratila je u „Aloju“, gde svakodnevno ide, jer tamo ima mnogo dobrih farmaceuta, koji joj strpljivo sve objasne i preporuče ono što treba. Moja majka je volela ljude i uvek nailazila na dobre. Pošto mast nije našla u „Aloji“ krenula je u neku drugu, novu prodavnicu.

Krenula i izgubila se.

Nadam se da ne znate kako je to kad se izgubite, i da nikad nećete osetite kako je to kad ste stari, bolesni, nemoćni, a opet dovoljno svesni svega toga.

Stajala je tako izgubljena i plakala.

A onda se desilo ono zbog čega pišem. Naišla je "devojka", kako kaže moja majka i pomogla joj da nađe kuću. Naišla je Jadranka Savić. Ne znam kako Jadranka izgleda, ni koliko ima godina, mojoj majci je izgledala lepo i mlado, kao što izgledaju svi koji imaju dobru dušu.

Jadranka ju je pitala da li zna ulicu u kojoj stanuje da dođu taksijem, da li zna broj nečijeg telefona, da pozovu. Moja majka nije mogla da se seti. Onda je Jadranka uzela moju majku pod ruku, i povela je. Majka je jedva išla i oslanjala se na Jadranku, ali njoj to nije smetalo. Ta divna žena nije žurila, nije bila nestrpljiva; šetale su sat vremena, dok se majka nije setila da stanuje kod „Aloje“ i dok tako nisu konačno našle kuću. Onda su našle broj mog telefona i Jadranka mi se kasnije javila. Glas koji sam čula bio je blag i ljubazan: Nemojte da je grdite – još mi je rekla i objasnila šta se desilo.

Zar bih mogla za to da grdim majku?! Grdila bih godine i bolest, ali ... Bilo je mnogo divnih godina.

Majka se ponovo rasplakala od dragosti i zahvalnosti toj nepoznatoj ženi.

A ta nepoznata žena, mogla je da žuri, moglo je da je nije briga, da okrene glavu, da kritikuje i nas što smo je pustili i nju što ide kad može da se izgubi, mogla je mnogo neispravnih stvari da uradi, ali ona je uradila jednu ISPRAVNU. Pomogla je.

Zato joj veliko HVALAAAAA.

Želim da u svakom teškom trenutku njenog života, sreća bude s njom kao što je ona bila s mojom majkom. Da hodaju ruku pod ruku do željenog mesta, do mesta sigurnosti.

 Ako je poznajete prenesite joj pozdrave i ako nekad pomislite da nema više dobrih ljudi, setite se Jadranke.

P.S. Posle nekoliko meseci upoznala sam Jadranku. Ta "devojka" je imala nešto više od 50godina i zaista je bila divna i lepa. Zbog opasne bolesti, telo joj je nekoliko puta bilo isečeno, ali duša je ostala cela. Nije se dala ni bolestima, ni mukama, ni ružnim rečima, ni otrovnm mislima. 

Kad je majka umrla, prva je donela cveće i došla da izjavi saučešće. Taj dan kad je pomogla mojoj majci ih je snažno povezao, kao da su rod rođeni, ili bar dobre drugarice. Slične po duši. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom