Gušt i dert

SUVE SUZE

pitija | 13 Jul, 2017 22:52

Na ulici je bila gužva iako vreme nije bilo prijatno za šetnju. Bilo je toplije nego uobičajeno u to doba godine. Od ranog jutra, do kasnog popodneva biće tako. Ljudi sa cvećem, sa buketima cveća.

Nikad nije volela praznike, običaje  i te gužve. Nije videla svrhu toga. Bila je iznad svega, želela je da se razlikuje, da ima svoja pravila, a ne neka koja je neko drugi davno postavio i čija značenja nije ni znala, niti se trudila da shvati.

            -  I to cveće! Čemu to? – pitala se. Prepune ulice cveća, plastičnog, poljskog, uvelog. Njoj to ne treba niko da donosi.

            -  Ljudi treba svoje drage da posećuju, da vole i poštuju svakog dana, ne samo za taj dan. - govorila je .

            - Nekad bude tako, nekad ne. I ne može se uvek, a i ne treba. Bilo bi previše. Svako ima svoj život, treba da ga posveti i svojim željama, snovima, ljubavima. Kad bi poseban dan bio svakog dana, izgubio bi svoju posebnost i značaj. Sve ima svoje vreme i svoj dan, život je tako uređen, život ima svoje zakone pretočene u običaje.  – odgovarali bi joj. – Svaki običaj ima svoj razlog, svoj uzrok postojanja i posledicu. Bez toga bi se sve rasplinulo i ukrstilo, izmešalo i zaboravilo.

            - Nisam kao drugi – bila je uporna.

Nije verovala da će jednog dana zbog toga da pati..

Gledala je tu reku ljudi, tražeći među njima neko drago, poznato lice. Bezuspešno.

Dugo ih nije bilo, dugo je nisu obilazili. Bila im je u mislima, ali misao je nevidljiva.

Da li su je zaboravili, da li su se odselili daleko negde ili im se nešto desilo? To nije mogla da sazna i svesnost o nemoći je najviše bolela.

Kako bi je sada obradovao i buket najprostijeg plastičnog ili livadskog cveća. Kako se vremenom sve promeni. Kako vremenom sve dobije svrhu i počne da znači - mnogo.

Možda je sama kriva, njena strogost i hladnoća su ih možda plašili..., a možda su nečim sprečeni, tešila se opet. Sve bi pomislila, u sve bi poverovala, samo da umiri strašnu, neutešnu usamljenost. Usamljenost koja mami suze, ali i guši istovremeno, pa nikako da poteku. A one bole najviše. Suve suze.

Koliko bi joj laži kojima je lagala sebe prijale, samo da nije bilo te istine; istine koja kao da joj je prkosila, probija se i nadvisivala sve laži i zablude.

-          Napuštena si i zaboravljena – u lice joj je vrištala istina.

-          Možda će danas ipak doći neko - mora da se nada. Nada poslednja umire. Bez nade sve bi bilo uzaludno i besmisleno, znala je.

***

-          Zašto neko ne počupa korov sa ovog groba? – ču glas jedne žene koja pokaza na mesto gde je odavno položeno njeno telo; pokaza na njen grob.  – Sramota! – žena prođe i stade pored susednog koji je bio uređen i prekriven cvećem. Uvek.

-          Nemoj tako; možda nema nikog, možda su njeni daleko. – odgovori druga spuštajući na grob svoje majke, novi veliki buket cveća i torbu punu voća i kolača.

-          Da... a možda su je zaboravili. Žalosno je to. Kad izgubimo običaje, shvatićemo da smo i sami izgubljeni.

-          Na sreću ona to ne može da vidi. – zaključiše žene i sedoše na klupicu.

Ubrzo dođe još nekoliko ljudi i malena devojčica. Bila je to velika porodica i svi njeni članovi za svaki Dan posvećen mrtvima, dolazili su na grob svoje majke. Rasporedili bi se u krug, rasprostrli platno i onda bi iz korpi iznosili sve sve što su pripremili za taj Dan.

Prve jauke i suze vremenom je zamenila tiha priča, a onda se sve češće čuo i smeh. Smeh zbog malene devojčice koja još nije saznala za tugu i koja je svojom srećom i opčinjenošću životom, tešila, vraćala osmeh i davala smisao svemu.

-          Dođi draga, stavi cveće u vazu. Vidiš baka je bila dobra žena i po njoj si dobila ime.

-           Uzmi ovu jabuku, baka je najviše volela jabuke. A kako je samo dobru pitu od jabuka pravila. Najlepšu.

-          I koliko se samo tebi radovala kad si se rodila. – žene su nastavile da pričaju i tako seju seme sećanja, koje će devojčica ponosno nositi kroz svoj život. Dok ih je slušala, skakutala je okolo i postavljala pitanja bez kraja..

U jednom trenu, odskakuta od groba svoje bake do napuštenog groba pored. Pogleda u korov i poče da ga čupa.  Žene  pogledaše u nju, pa jedna u drugu, a onda priđoše da joj pomognu.

Kad počupaše sav korov, malena donese jedan cvet i položi ga na napušteni grob. U tom trenu nekoliko kapi kiše im kanu na lice. Žene pogledaše u nebo:

-          Otkud kiša?

-          Možda nije kiša. Možda neko gore plače? ... – odgovori devojčica.

Komentari

Re: SUVE SUZE

lastavica | 15/07/2017, 04:52

Rasplakala si me...

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb