Gušt i dert

LOKNASTI

pitija | 18 Jun, 2017 22:49

Volela je nedelje pre podne na ulici. Nije bilo gužve. Imala je mesta gde da prolazi; mame su imale kuda da voze svoje bebe, jer im automobili nisu zauzeli trotoare. Nedelja na ulici, je podsećala na vreme njene mladosti, kad je bilo manje automobila, pa samim tim i manje buke i zagađenja. Kao da su za vikend svi pobegli iz grada u mesta iz kojih su davno pobegli u grad. Hoće li, mislila je, ljudi naći mesto gde im je najbolje za život, gde im je sve potaman, mesta koja će voleti, gde će biti slobodni i iz kojih neće nikuda žuriti.

I ona je žurila do obližnjeg supermarketa da kupi namirnice za nedeljni ručak. Koliko god stvari kupila, uvek bi joj nešto zafalilo; čak ni spisak koji je nosila sa sobom, nije pomagao; uvek bi nešto ispustila pa bi morala opet u kupovinu.

U supermarketu je bio tek po koji kupac, sigurno sličan njoj, koji je kupovao u poslenjem momentu, ali kako je radila samo jedna kasa, morala je da čeka.

Decu, čim se rode, treba učiti strpljenju koje će im trebati na svakom koraku, pomisli, a onda joj pažnju privuče razgovor kupca ispred sebe i kasirke:

-          Mislite da to vredi za nas? Mislim za nas Srbe. Mi smo najgori narod.

Pri pomenu tih rečenica i kritika automatski se geni predaka u njoj probudiše i ona poče da sluša.

-          Javašluk koji je na svakom koraku kod nas, nigde u svetu nećete naći.

-          Neće kod nas nikad biti reda. Evo jedan moj rođak došao iz inostranstva, pa kaže ovde je opšti haos i ludnica. Bolje mu da ostane tamo da živi.

-          Jeste, tamo se zna šta je šta, šta se sme, šta ne,. Tamo si zaštićen i siguran. Nego, ovo što ste uradili sa svojim parkingom da ne može niko sem kupaca da se parkira, je super. Mora da postoji red.  – govorio je loknasti brka ispred nje. Kako su mu samo lepe lokne; da li su prirodne, zainteresova se. Baš takve bi ona volela. Gledala je u lokne brke ispred sebe, koji je nastavio priču s kasirkom, da požele i ona da ode „tamo.“

Mora da je „tamo“ sve najbolje, kad svi hvale. Možda je „tamo“ ne bi boleli zglobovi; sigurno se „tamo“ sa mužem i decom ne bi svađala, jer se ni bi ni viđali, a ni na poslu je ne bi niko nervirao, jer ne bi imala vremena ni da gleda ko šta radi, a kamo li o tome da priča.

-          Samo, nisu ni stranci mnogo bolji, nego njih „lupe po džepu.“ – nastavi loknasti – Tako se oni vaspitavaju i onda poštuju red i zato im sve organizovano i sve funkcioniše. – važno nastavi da objašnjava loknasti brka.

-          Zašto mora nešto da „lupi“ najrazumnije biće na zemlji, da bi se razumno ponašalo? – nikad joj nije bilo jasno - Po ko zna koji put zapita se, dok je gledala loknastog kako odlazi svojim putem

-          Imate li super karticu? – prenu je kasirka.

-          Ne. Ne želim je.– odgovori i pomisli kako ne želi ništa što je „super, ekstra, ultra, maksi povoljno.“

Sa punom torbom krenu do obližnje pekare da kupi i poslednju namirnicu, kad je iznenadna škripa guma, baš dobro uplaši i prodrma. Okrenu se i ugleda jedna ogromna kola koja su se upravo popela  na trotoar i preprečila ga. Očito je vozač želeo da bude što bližu ulazu u obližnju prodavnicu. Zainteresova je ko je vozač, kako izgleda taj nekulturni vozači i iz koje džungle dolazi kad se penje na trotoar, pored mnoštva slobodnih parking mesta na ulici. Okrete i sačeka da se vrata auta otvore:

-          Nije valjda?  - pomisli.

-          Jeste. -  prepozna ga: iz auta izađe loknasti brka, stanovnik evropske unije, koji se zalaže za red.

-          Da li se tako parkirate i u inostranstvu? – ne izdrža da ga ne upita , mada je znala odgovor. Jedino nije znala da li će i u prodavnici držati čas o kulturi u i redu u inostranstvu, ili će se bar malo zastideti što ga za iste te stvari u rođenoj zemlji baš briga.

- E da mi je malj - požele u trenutku - za ove što misle džepom i koji su naučeni da funkcionišu SAMO kad ih "lupaju".

JA SAM OK, TI SI OK, svi smo OK

pitija | 08 Jun, 2017 13:14

Mnogo volim ovaj FB. Možeš da budeš u kontaktu sa ljudima koje nisi godinama video, koji su daleko...

Tako sam se ja kao početnik na fb odušavljavala kad mi neko pošalje poruku: Kako si?

Poštujući ljude koji me pitaju,  pitanje sam uvek shvatala ozbiljno i uvek nadugačko i naširoko pisala kako sam.

Na veliko moje iznenađenje dobijem odgovor: „Baš mi je drago da ste dobro. Javiću Vam se uskoro opet.“ ,.

Malo me to rastuživalo što na svekoliko moje pisanje dobijem odgovor od 2 rečenice; pa nisam stigla ni da pitam kako je on/a, ali  s obzirom da sam ubrzo dobijala opet istu poruku od druge osobe, nisam imala puno vremena da budem tužna.

Opet počnem da pišem naširoko i nadugačko kako sam, samo mi nekako malo dosadno da ponovo pišem isto. Taman da pošaljem, a vidim moj fb prijatelj se odjavio.

Možda je imao nešto važno, malo se utešim. Razmišljajući tako „Zašto sam ja ovoliko vremena kuckala odgovor, umalo mi i ručak nije zagoreo,“ setim se da sam umesto kuckanja iste poruke mogla samo da je kopiram i odmah pošaljem. Tako rešim za sledeći put da uradim; jeste da mi kopiranje i slanje istih poruka nije baš onako kulturno i lepo, ali šta da radim kad mi se ništa nije desilo u međuvremenu.

Sledeći put srećna što sam se dobro setila, kopiram poruku, odmah pošaljem, taman da moj FB prijatelj ima više vremena da mi odgovori..., i stvarno ubrzo mi stiže odgovor: ok, poz, čak dobijem i smajlić i ruku sa podignutim palcem.

Kako se samo ljudi raduju kad čuju da sam dobro, pomislim, pa rešim ja da pišem dnevnik kako ne bih propustila ništa od svojih dešavanja. Tako sam mogla svima brzo da pošaljem odgovor; da ih o svemu obavestim i da ih baš obradujem kad to budu pročitali.

Ali, iznenađenjima nikad kraja; ljudi su sve ćešće počeli da mi odgovaraju samo sa „ok“, pa me sve ređe pitali,  i na kraju konačno prestali uopšte i da pitaju.

Ni sad mi nije jasno da li sam ja nešto pogrešila, ili oni; što brate pitaju kad nemaju vremena da saslušaju.

Momo Kapor je davno odgovorio na isto pitanje:„ Imaš li ti pola sata vremena dok ti ispričam kako sam?“.

A kako se sad brzo živi dok tako sedimo pored kompjutera ili gledamo u telefon, reših i ja da se prilagodim vremenu i počnem da pišem „ok“, a našla sam i mnogo lepih stikera i smajlića za uz to.  Mada nekad pomislim, možda nema potrebe jedni druge bilo šta da pitamo, kad će nam uvek  stići odgovor „OK“. Ja sam "OK", ti si "OK", danas smo svi "OK".

Kako smo i šta se stvarno krije iza te čarobne reči, neka svako po svojoj mašti i volji zamišlja ..., ako ima vremena.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb