Gušt i dert

ZAŠTO JE NA ODMORU SUPER

pitija | 30 Jul, 2017 11:38

 

-          Kako je bilo na odmoru? – pita kolega kolegu, a onda sam odgovara – eh, kako može da bude na odmoru nego...

-          Super.

-          E, a mi ovde umiremo od vrućine. Jedva čekam da odem i ja na odmor pa da se super provedem.

Nikad mi nije bilo jasno kako se neki ljudi, kojima je cele godine „smor“, na odmoru super provode. Baš mi je žao što ne idem sa njima tamo gde i oni, pa da ih vidim u tom super raspoloženju. Šta ću kad ja idem na obična mesta, a ne na ta super, ekstra najlepša mesta, tj destinacije gde idu oni. Ja ti brate idem na seoski turizam.

Krenemo mi tako, a već me hvata trema od gužve na granici.

-          Pričaj nešto, da brže prođe vreme – kaže mi muž, jer se približavamo granici, a red se otegao.Čeka se po tri, četiri, pet – šest sati, zavisi da li ulaziš ili izlaziš iz nekada bratske nam republike. A zvezda upekla, usijao se asfalt, trava pored puta izgorela od vrućine, a o drveta pored auto nema ni govora.  Tamo gde ih i ima, gde nisu napravljena savremena odmarališta sa pumpama, šopovima itd itd razletele se kese, papir i ostali otpad.

-          Zadržavanja na granici su uobičajenih sat do sat i po. – čujem na radiju ( kako (k)(l)ažu ).


-          Kako mi ubodemo uvek kad je najveća gužva? - pita se moj muž.  

/M   Možda nam nije tačan sat? haha To je po Marfijevom zakonu, ako treba da biraš između dva reda, izabraćeš onaj gde je veća gužva i gde je sporije. Nego jesi li ti napunio rezervoar – pitam muža i gledam u kese sa sendvičima i flašama s vodom. Valjda će potrajati dok prođemo granicu. - I nemoj da pretičeš i upadaš u druge kolone. Samo nam još fali da se čuknemo s nekim pa da čekam policiju po ovoj vrućini, da izvrši uviđaj. A ne bi ni imala kud da dođe, sve trake popunjene. Jedino helihopterom.

-          Ajd ne baksuziraj. Šta tebi sve neće da padne na pamet?

-          Ma ja to tako. "Zaludan pop i jariće krsti" dugo čekamo, ne znam više ni šta da pričam.

-          Onda bolje ćuti.

No dobro kako svima tako i nama. Stignemo, malo umorni, malo šlogirani od vrućine, ali srećni, odmor može da počne.

A mesto divno, taman za odmor, noći hladne, nema komaraca, ali nema ni ljudi. Posle dan, dva krećemo u potragu za gužvom. Šta ćemo, ušla gužva današnjem čoveku u krv.

Odemo do obližnjeg jezera, okruženog brezama i jelama. Lepše mesto ni na razglednicama nisam videla. Kao veliko obožavalac prirode, napravih 30tak slika. I sve bilo dobro , samo me leđa nešto peku i zatežu. Ajoj, ja „malo“ izgorela. Ne volim da se sunčam, samo da se kupam, ali ne volim ni da se mažem, a sunce peće i u vodi i van vode.

Pošto smo se divno proveli, iscrplo nas kupanje, predveče se najedem ledeneog bostana i vrućeg pečenja. Noću me probudi stomak. Nešto žubori i zavija. Ma nije to ništa. Imam ja jak stomak.

Za sledeći dan isplanirali smo posetu bazenu sa termalnom, lekovitom vodom. Ne znam šta leči, ali meni sigurno odgovara, za neki organ od ovih što me bole.

I izdrža ja pola dana na bazenu, milina jedna, ali dalje ne mogadoh. Boli i stomak i glava i svaki mišić. Morasmo da se vratimo kući. Žao mi samo što se ne slikasmo, toliko snage, bar za osmeh, negde bi se našlo. Samo ne setih se. 

Sledećih dana, stroga dijeta. Dvopek , čajevi, banane, plazma. Toliko sam ih pojela da neće da mi padne na pamet to da jedem, bar pola godine. Što uštedeh na hrani dadoh za lekove. Kupih sve što mi pade na pamet: probiotik, flonivil, ranisan, buskopan, al slaba vajda. I s lekovima i bez lekova bez 7 dana ne može da prođe. Taman kad je trebalo da se vratimo kući.

 Ali dobro, bar sam malo smršala. Bar neka korist od odmora.

-          Daj mi tvoj telefon, on je bolji, pa napravimo selfi I da slikam ovu lepu prirodu. – kažem mužu, na dan povratka. Setih se na vreme.

-          Pa da izbaciš na fb? - podsmešljivo će on.

-          Naravno. Da svi vide kako sam se lepo provela na odmoru.

-          Jes. Baš me briga šta će ko da misli. -  opušten je moj muž kao i uvek. On uvek tera sve po svome i nije ga briga šta drugi misle.

-          E, lako je tebi ti nemaš fb. Ne znaš ti kakva je tamo konkurencija. Kakvo se drugi provode. Treba mnogo truda i slika da bi bio primećen. Inače nema lajkova.

-          A šta su ti ti lajkovi? Čemu oni služe?

-          Pa da se vidi da si omiljen, uspešan.

Moj muž mi ništa ne odgovori, pogleda me samo pogledom, koji bolje da ne prepričavam.

Kad stigosmo kući, opet šlogirani od gužve i vrućine, ali srećni što stigosmo, pita me komšinica:

-          Kako je bilo na odmoru?

-          Eeee, kako može da bude na odmoru?! - sva važna ja joj odgovorim.

-  Pa da. videla sam ti slike na fb. - sa setom prokomentarisa komšinica koja ove godine ne ide na odmor.

- Onda sve znaš. (ne kaže se uzalud „jedna slika vredi više od hiljadu reči“).

-         

NAŠE NARAVI - treći deo

pitija | 15 Jul, 2017 14:31

Subota. Pijačan dan. Na ulici gužva, nema se gde proći. 
U jednom trenutku začu se škripa kočnica.
Žena za volanom u poslednjem trenu uspela je da zakoči i tako ne udari čoveka koji je dijagonalno prelazio preko ulice, nedaleko od pešačkog. Sočno ga opsova, a onda nastavi da vozi.. U istom trenu začu se i psovka čoveka koji je sa dečakom išao trotoarom. 

- Volina.

Ma važno da se sve dobro završilo, pomislih. Ne moramo da se psujemo. Možda je čovek bolestan, jer je bez reči nastavlo svojim putem, kao da se to njega ne tiče. Samo zafrljači dogorelu cigaretu preko glava prolaznika.
- Pa šta ako je čovek malo promašio pešački prelaz - čovek sa dečakom i dalje je ljutito komentarisao.- Šta, ako nije prešao gde treba? Zar da ga zgazi? Nema pojma da vozi. Žena za volanom ihhh - konačno shvatih kome su psovke namenjene.
Sva sreća da ja vozim bicikl, pomislih i setih se one Šojićeve rečenice:
- S ovi vandalizmi, u Evropi, nećemo moći! 

SUVE SUZE

pitija | 13 Jul, 2017 22:52

Na ulici je bila gužva iako vreme nije bilo prijatno za šetnju. Bilo je toplije nego uobičajeno u to doba godine. Od ranog jutra, do kasnog popodneva biće tako. Ljudi sa cvećem, sa buketima cveća.

Nikad nije volela praznike, običaje  i te gužve. Nije videla svrhu toga. Bila je iznad svega, želela je da se razlikuje, da ima svoja pravila, a ne neka koja je neko drugi davno postavio i čija značenja nije ni znala, niti se trudila da shvati.

            -  I to cveće! Čemu to? – pitala se. Prepune ulice cveća, plastičnog, poljskog, uvelog. Njoj to ne treba niko da donosi.

            -  Ljudi treba svoje drage da posećuju, da vole i poštuju svakog dana, ne samo za taj dan. - govorila je .

            - Nekad bude tako, nekad ne. I ne može se uvek, a i ne treba. Bilo bi previše. Svako ima svoj život, treba da ga posveti i svojim željama, snovima, ljubavima. Kad bi poseban dan bio svakog dana, izgubio bi svoju posebnost i značaj. Sve ima svoje vreme i svoj dan, život je tako uređen, život ima svoje zakone pretočene u običaje.  – odgovarali bi joj. – Svaki običaj ima svoj razlog, svoj uzrok postojanja i posledicu. Bez toga bi se sve rasplinulo i ukrstilo, izmešalo i zaboravilo.

            - Nisam kao drugi – bila je uporna.

Nije verovala da će jednog dana zbog toga da pati..

Gledala je tu reku ljudi, tražeći među njima neko drago, poznato lice. Bezuspešno.

Dugo ih nije bilo, dugo je nisu obilazili. Bila im je u mislima, ali misao je nevidljiva.

Da li su je zaboravili, da li su se odselili daleko negde ili im se nešto desilo? To nije mogla da sazna i svesnost o nemoći je najviše bolela.

Kako bi je sada obradovao i buket najprostijeg plastičnog ili livadskog cveća. Kako se vremenom sve promeni. Kako vremenom sve dobije svrhu i počne da znači - mnogo.

Možda je sama kriva, njena strogost i hladnoća su ih možda plašili..., a možda su nečim sprečeni, tešila se opet. Sve bi pomislila, u sve bi poverovala, samo da umiri strašnu, neutešnu usamljenost. Usamljenost koja mami suze, ali i guši istovremeno, pa nikako da poteku. A one bole najviše. Suve suze.

Koliko bi joj laži kojima je lagala sebe prijale, samo da nije bilo te istine; istine koja kao da joj je prkosila, probija se i nadvisivala sve laži i zablude.

-          Napuštena si i zaboravljena – u lice joj je vrištala istina.

-          Možda će danas ipak doći neko - mora da se nada. Nada poslednja umire. Bez nade sve bi bilo uzaludno i besmisleno, znala je.

***

-          Zašto neko ne počupa korov sa ovog groba? – ču glas jedne žene koja pokaza na mesto gde je odavno položeno njeno telo; pokaza na njen grob.  – Sramota! – žena prođe i stade pored susednog koji je bio uređen i prekriven cvećem. Uvek.

-          Nemoj tako; možda nema nikog, možda su njeni daleko. – odgovori druga spuštajući na grob svoje majke, novi veliki buket cveća i torbu punu voća i kolača.

-          Da... a možda su je zaboravili. Žalosno je to. Kad izgubimo običaje, shvatićemo da smo i sami izgubljeni.

-          Na sreću ona to ne može da vidi. – zaključiše žene i sedoše na klupicu.

Ubrzo dođe još nekoliko ljudi i malena devojčica. Bila je to velika porodica i svi njeni članovi za svaki Dan posvećen mrtvima, dolazili su na grob svoje majke. Rasporedili bi se u krug, rasprostrli platno i onda bi iz korpi iznosili sve sve što su pripremili za taj Dan.

Prve jauke i suze vremenom je zamenila tiha priča, a onda se sve češće čuo i smeh. Smeh zbog malene devojčice koja još nije saznala za tugu i koja je svojom srećom i opčinjenošću životom, tešila, vraćala osmeh i davala smisao svemu.

-          Dođi draga, stavi cveće u vazu. Vidiš baka je bila dobra žena i po njoj si dobila ime.

-           Uzmi ovu jabuku, baka je najviše volela jabuke. A kako je samo dobru pitu od jabuka pravila. Najlepšu.

-          I koliko se samo tebi radovala kad si se rodila. – žene su nastavile da pričaju i tako seju seme sećanja, koje će devojčica ponosno nositi kroz svoj život. Dok ih je slušala, skakutala je okolo i postavljala pitanja bez kraja..

U jednom trenu, odskakuta od groba svoje bake do napuštenog groba pored. Pogleda u korov i poče da ga čupa.  Žene  pogledaše u nju, pa jedna u drugu, a onda priđoše da joj pomognu.

Kad počupaše sav korov, malena donese jedan cvet i položi ga na napušteni grob. U tom trenu nekoliko kapi kiše im kanu na lice. Žene pogledaše u nebo:

-          Otkud kiša?

-          Možda nije kiša. Možda neko gore plače? ... – odgovori devojčica.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb