Gušt i dert

ANĐELA

pitija | 10 Novembar, 2017 21:35

-          Ne mogu da verujem da sam četvrta godina. Vreme je tako brzo prošlo. – Anđela je pričala vaspitačici -  Već mi je strašno teško kad pomislim na rastanak. Ne znam kako ću bez Vas?

Vaspitačica se samo smeškala i ćutala.

-          Zar Vama nije teško? – pitala je dalje.

-          Jeste, ali ja sam već navikla „mene su već ostavljali“ .  Već dvadeset godina ispraćam mlade  u svet odraslih. Na sve se čovek navikne. Uostalom tako treba. Naučila sam da prihvatim neminovnost. Poželim im srećan let  a onda se polako vratim  da  sa istim oduševljenjem i radošću sačekam nove učenike  što dolaze.

-          Mnogi Vam se više ne jave?

-          Da, ali to je dobro. Ako se ne jave ne znači da su me zaboravili.  Kao što ja njih sve pamtim znam da če i oni pamtiti mene. Ne može se zaboraviti onaj ko ti ulepša život. To samo znači da im više ne trebam kao što sam ranije; da smo ovaj zadatak koji nam je život zadao dobro uradili u vremenu u kom su nam se životi ukrstili. To samo znači da smo posle tog zajedničkog dela života napredovali; niko nije isti: ja sam spokojna, a oni odrasli i samostalni. 

-          Kako dobro? To nije lepo, pa Vi ste meni bili kao majka.

Vera se na trenutak podsetila svih osećanja koja su je obuzimala dok su proteklih godina razgovarale. Tema je bilo na pretek: o prijateljstvu, o izneverenim prijateljstvima, o lošim ocenama i peticama na kraju svake godine, o prvim ljubavima i patnjama, o svim novim stvarima koje su se nudile i kojih je trebalo da oproba i svim lošim novim stvarima koje nikad nije želela da proba, o roditeljima, o religiji, o svetu, o tome da se sve može naučiti, pa i kako biti srećan... Mogle su da pričaju neprekidno, u isto vreme pažljivo slušaju jedna drugu i uče jedna od druge. Tako se zrele godine podmlade, a mladost sazri.

Obe su posedovale nepresušnu radoznalost koja je žudela da, ako ne sve, a ono što više sazna. Iako je  Vera mnogo čitala i mnogo znala s radošću je slušala novi način razmišljanja koji je mlada  mudrica Anđela predstavljala. I Anđela je mnogo čitala i za svoje godine mnogo znala, ali bi svakog dana čekala Veru sa mnoštvom pitanja i nedoumica. Slušale su se kao da će ona druga  u tom trenu da  otkrije najveću tajnu i mudrost života; zato su razgovori bili najveći dar četvorogodišnjeg Anđelinog boravka u domu učenika.

-          „Roditeljska ljubav je jedina ljubav kojoj je krajnji cilj odvajanje“ – nastavila je Vera citirajući misao koju je odavno čula. -  Lepo je znati da je neko bar malim delom i zbog mene postao samostalna, zadovoljna i uspešna osoba. Osoba koja slobodno korača svojim životom, hrabro donosi odluke, zrelo se nosi s izazovima i s osmehom ide napred.

-          Zašto bi morali da se odvajamo? Ja od Vas nikad neću da se odvojim.

 -          Zato što je to tako u životu. To je prirodno. Tako život ide dalje napred. To je ona potrebna emotivna odvojenost, koja nam omogućava da bez straha gradimo sopstveni život. Taj samostalni let je dokaz da je učitelj dobro odradio svoj posao i da je svom učeniku preneo sve svoje znanje.

     Anđela je nezadovoljno vrtela glavom, a Vera nije želela dalje da objašnjava ono što samo život može da pojasni. 

A    Poslednji meseci brzo su prošli, a i rastanak nije bio toliko bolan. Nove obaveze oko maturskog, priprema za prijemni na fakultetu nisu ostavljale mnogo vremena za razmišljanje i tugu. Zato i postoje obaveze, da se nikad ne stane. Sve dok imamo obaveze idemo napred; živimo. Ljudi se obično žale što imaju obaveze, ne shvatajući da onog dana kad prestanu obaveze, deo nas prestaje da živi.

Poslednjeg dana u domu, kad je zagrlila Anđelu, Vera joj je samo tiho prošaputala:

-          Leti, leti visoko, a ja ću biti srećna, jer ću znati da deo mene leti sa tobom.

Anđela je bez problema upisala fakultet;  broj položenih ispita nizao se sigurno kao što jutro sigurno dolazi posle noći. I ocene su bile visoke, samo bi se retko omakla poneka slabija ocena, da razdrma i podseti na ozbiljnost i težinu visokog školovanja. Dobro se nosila isa svim izazovima, verovala u uspeh i brzo koračala ka njemu.

Veru je zvala svakog petka;a posle prve godine došla je da je poseti. I posle druge i posle treće. Ipak Vera nije bila zadovoljna zbog toga, jer svi ti pozivi vapili su za utehom; Anđela nije bila srećna.  Nije bila potpuna, jer njeno srce kojim je grlila ceo svet, još uvek nije našlo ljubav svog života.

 „Ne manje od onog što zaslužuješ“ , često joj je Vera govorila;  Anđela je bila nebrušeni dijamant, neprocenjive vrednosti, a dijamant, samo uz dijamant ide... Samo, ponekad ni dijamanti međusobno nisu odgovarali, pa je Anđela patila, a Vera je birala reči kako bi je utešila. Pričale su sve dok Anđela ne bi rekla :“Hvala Vam puno. Sad mi je lakše.“ Ali Veri nije bilo lakše. Svi razgovori govorili su da Anđela još uvek nije bila spremna za samostalan let.

Ne može tako doveka biti, mislila je Vera. Svih prošlih godina govorila joj je da je sreća izbor i Anđela je verovala i svim srcem to i želela... ali svaki sadašnji poziv bio je vapaj za pomoć; nosio je bezbroj pitanja, čak i o onome o čemu su toliko pričale.

- Zar su sva učenja, svi razgovori možda bili uzaludni? - zabrinula se Vera..

U četvrtoj godini Anđela je pozvala, ali ovoga puta ne da traži utehu, već da se pohvali.

Sledećeg leta došli su da je posete: Anđela je htela dečku da pokaže svoju vaspitačicu, a vaspitačici da se pohvali svojim dečkom. Mladić je bio divan, obrazovan, nasmejan i iznad svega videlo se da ludo voli Anđelu.

Školovanje su nastavili u inostranstvu, a Veri su se i dalje javljali, samo mnogo ređe. I sve ređe.

 Vera je shvatila da više ne treba Anđeli onako kao ranije. Anđela je konačno bila spremna za samostalan let.

 Obradovalo ju je to saznanje, ta spoznaja da je došao trenutak odvajanja. Mada, možda je zbog njega bila malo i tužna: Svako odvajanje ma koliko mislili da smo spremni na njega i da je dobro, malo žacne oko srca.

Ipak brzo je vratila osmeh na lice: treba biti srećan zbog sreće onih koje volimo.

 

Neće biti više dugih razgovora, poslaće jedna drugoj čestitku za rođendan, Novu godinu,možda još ponekad .... i to je dovoljno. A prazninu nastalu zbog manje razgovora i viđanja popuniće razgovori i viđanja sa novim divnim ljudima. Život i jeste putovanje slično bilo kom drugom putovanju: život je pun stanica na kojima se rastajemo s jednim putnicima i sastajemo i upoznajemo sa drugim. Važno je samo da to vreme, jedino vreme koje imamo jedni za druge ne potrošimo uzalud.

 

 

Komentari

Re: ANĐELA

Лаки | 10/11/2017, 22:12

Хвала ти pitija пуно што овакве животне приче поклањаш нама на читање.

Re: ANĐELA

Lastavica | 12/11/2017, 18:36

Divna priča. Posebno: "Leti, leti visoko, a ja ću biti srećna, jer ću znati da deo mene leti sa tobom."

Re: ANĐELA

pitija | 12/11/2017, 19:25

Dragi Laki hvala tebi, jer da nema vas kojima se sviđaju moje priče ne bi imala snage da ih pišem.

Navrati ponekad

Crvenkapica | 13/11/2017, 19:28

Eh, život je to. Upoznamo brojne ljude, sa pojedinima provedemo nebrojene sate pričajući, razmenjujući ideje, smejući se, jer upravo to je ono što nas posebno veže za pojedine osobe. Kada se lepo osećamo sa nekim, ispunimo se radošću i ljubavlju, nastojimo da što više vremena provedemo sa tom osobom. Sve dok nas fizička blizina ne rastavi... A onda uslede druge značajne osobe u našim životima, sa kojima smo svakodnevno i onda sa njima želimo što više sati da razgovaramo i smejemo se, i da podelimo muke, baš kao i sa onim prethodnima. Samo, tu je jako, jako bitno po mom mišljenju, da osobe, koje su nam predstavljale značajne ili čak najznačajnije figure u nekim prethodnim periodima života, ne zaboravimo. Često su nam neki ljudi u mislima, ali to nije dovoljno ukoliko nam i dalje jako znače. Poseban je onaj osmeh na licu kada ugledamo poruku drage nam osobe, punu topline, koja probudi u nama zajedničke uspomene i podeli sa nama neka sadašnja razmišljanja i osećanja. E, to je taj momenat kada osetim kao da sam opet pored te osobe, čak i kada sam kilometrima daleko od nje. Lepo je rekao patrijarh Pavle - budimo ljudi. Sa srcem koje nas navede da obradujemo jedni druge i želimo dobro.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb