Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".
JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
pitija | 21 Mart, 2023 17:59
Jedne večeri muž I ja ugasili TV i uključili radio:
- Кako je lepo, kao u studentskim danima. - kažem.
- Ja bih baš voleo da se vratim. – kaže muž nostalgično.
- Ja ne bih. Tad ne bi imala ove dečake i devojčice, a ti ne bi imao ovakvu ženu.
- Ja bih se baš zato i vratio. – smeje mi se.
- E džabe tebi što si celog života bio pametan kad si pogrešio kad je bilo najvažnije; kad je trebalo da birao ženu – jednom glup I zezneš se za celi život. A ja “glupa”, tad bila pametna I dobro izabrala, pa celi život uživam – I ko je sad pametniji. – ne ostajem mu ni ja dužna .
Kad mi je postalo malo bolje, počele koleginice da me zovu. Koleginica Violeta mi stalno šalje pisma preko FB. U jednom piše kako je shvatila da nije savršena kao što je mislila.
- Važno da si lepotica! Lepota je ipak najvažnija – odgovaram joj .
- Moram da učim viruse sa mojim „ljubi ga majka“. Dobio 2. – piše drugi put.
- Vidiš šta nam rade virusi. – odgovaram ja.
Sutradan, pošto je naučila o virusima i „ljubi ga majka“ popravio 2, Viki piše:
- Ne brini. Кad smo mogli da savladamo onoliku decu, savladaćemo mi i viruse, nisu ni živi.
- Šta li bi nam radili, tek da su živi. Ne smem ni da mislim.
***
- Jadna ti kako se mučiš – kaže mi muž jednom. Jednog jutra kad sam išla na kontrolu pao prvi sneg, I baš u tom trenutku nebom letelo jato gavrana, vrana, šta li, ja pojurim da ih snimim (umetnička crta u meni nikad me nije napuštala), okliznem se niz stepenice I razbijem. Ipak dobro prođem, jer zimska jakna na koju sam pala bila debela.
- Zašto? Meni ništa ne fali, samo srce i ovo malo kad sam pala pa sam se ugruvala.
- To i kažem. Što te ovaj gore ne uzme? Tamo bi se sigurno manje mučila?
- Кo se muči? Samo ne mogu da se pomerim, jer sam se razbila.
- Znaš šta? Da sam ja na tvom mestu, mene bi uhvatila takva depresija ... da sam ja toliko kao ti na bolovanju, ja bih prolupao, a ti se još i šališ.
- A šta ti misliš, zašto se ja šalim? Ja sam odavno prolupala.
Drugom prilikom kaže meni muž:
- Treba da jedeš čokoladu. Znaš da ona dobra za srce.
- Кako kad imam šećer? Ono što treba da jedem za srce ne valja za šećer, ono što dobro za reumu ne valja za žuč. Šta ću jadna? A ... setila sam se; nikad se ne predaj, moja deviza; staviću cimet na čokoladu, on skida šećer. Taman ono što digne čokolada, cimet će da skine, pa će da bude u normali.
- Bogami, skupa ova tvoja bolest. – dodaje opet muž.
- Šta prošla ljubav? Dosta si brinuo?
- Da, nego znaš koliko košta limun, pa banane, pa ovi vitamini u tabletama, šumeći pa u prahu.
- Da bar pomažu. Džabe se ugoji, a nikako da ozdravim. Ovaj virus neki opasan, zavukao se duboko pa ne mrda, lepo mu kod mene, čak mu ni soda bikarbona, moj svemogući lek izbora, ništa ne može.
- nastaviće se
- Кako je lepo, kao u studentskim danima. - kažem.
- Ja bih baš voleo da se vratim. – kaže muž nostalgično.
- Ja ne bih. Tad ne bi imala ove dečake i devojčice, a ti ne bi imao ovakvu ženu.
- Ja bih se baš zato i vratio. – smeje mi se.
- E džabe tebi što si celog života bio pametan kad si pogrešio kad je bilo najvažnije; kad je trebalo da birao ženu – jednom glup I zezneš se za celi život. A ja “glupa”, tad bila pametna I dobro izabrala, pa celi život uživam – I ko je sad pametniji. – ne ostajem mu ni ja dužna .
Kad mi je postalo malo bolje, počele koleginice da me zovu. Koleginica Violeta mi stalno šalje pisma preko FB. U jednom piše kako je shvatila da nije savršena kao što je mislila.
- Važno da si lepotica! Lepota je ipak najvažnija – odgovaram joj .
- Moram da učim viruse sa mojim „ljubi ga majka“. Dobio 2. – piše drugi put.
- Vidiš šta nam rade virusi. – odgovaram ja.
Sutradan, pošto je naučila o virusima i „ljubi ga majka“ popravio 2, Viki piše:
- Ne brini. Кad smo mogli da savladamo onoliku decu, savladaćemo mi i viruse, nisu ni živi.
- Šta li bi nam radili, tek da su živi. Ne smem ni da mislim.
***
- Jadna ti kako se mučiš – kaže mi muž jednom. Jednog jutra kad sam išla na kontrolu pao prvi sneg, I baš u tom trenutku nebom letelo jato gavrana, vrana, šta li, ja pojurim da ih snimim (umetnička crta u meni nikad me nije napuštala), okliznem se niz stepenice I razbijem. Ipak dobro prođem, jer zimska jakna na koju sam pala bila debela.
- Zašto? Meni ništa ne fali, samo srce i ovo malo kad sam pala pa sam se ugruvala.
- To i kažem. Što te ovaj gore ne uzme? Tamo bi se sigurno manje mučila?
- Кo se muči? Samo ne mogu da se pomerim, jer sam se razbila.
- Znaš šta? Da sam ja na tvom mestu, mene bi uhvatila takva depresija ... da sam ja toliko kao ti na bolovanju, ja bih prolupao, a ti se još i šališ.
- A šta ti misliš, zašto se ja šalim? Ja sam odavno prolupala.
Drugom prilikom kaže meni muž:
- Treba da jedeš čokoladu. Znaš da ona dobra za srce.
- Кako kad imam šećer? Ono što treba da jedem za srce ne valja za šećer, ono što dobro za reumu ne valja za žuč. Šta ću jadna? A ... setila sam se; nikad se ne predaj, moja deviza; staviću cimet na čokoladu, on skida šećer. Taman ono što digne čokolada, cimet će da skine, pa će da bude u normali.
- Bogami, skupa ova tvoja bolest. – dodaje opet muž.
- Šta prošla ljubav? Dosta si brinuo?
- Da, nego znaš koliko košta limun, pa banane, pa ovi vitamini u tabletama, šumeći pa u prahu.
- Da bar pomažu. Džabe se ugoji, a nikako da ozdravim. Ovaj virus neki opasan, zavukao se duboko pa ne mrda, lepo mu kod mene, čak mu ni soda bikarbona, moj svemogući lek izbora, ništa ne može.
- nastaviće se
kratke priče |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Mart 2023 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||