Gušt i dert

У знак захвалности

pitija | 31 Januar, 2014 21:05

После две неуспеле трудноће Даница је  коначно доспела до термина и видно уплашена и измучена од болова који су постајали све јачи и чешћи, шетала је дугим чистим ходником породилишта. Само би у паузи кратко застала да удахне ваздух и скупи снагу, придржавајући стомак. Око ње се за час окупило неколико жена које очито у том тренутку није мучило ништа од оног што је мучило њу. Оне су то или пребринуле, или очекивале касније. Њој није било ни до чега, а понајмање до приче са непознатим женама.

На тренутак међу њима препозна своју даљу рођаку, Мирјану. Виђале су се чешће у детињству и тад би сви са поштовањем гледали у Даницу причајући о њеним успесима у школи, касније и на факултету. Тада ју је Мирјана гледала великим црним очима, са искреним осмехом, пуна обожавања. Виделе су се касније још неколико пута од како су се удале. Једина веза им је била баба и кад је она умрла скоро да су престале да се виђају.

Мирјана се родила на селу, одрасла радећи тешке послове без много радости, само уз велики осмех. Школу је једва завршила и то основну. Не, није била глупа, али због замуцкивања, често је ћутала. Временом је навикла на своје замуцкивање, па се више није устручавала да прича о свему што жели, али у школу је већ била престала да иде. Убрзо су је удали за старијег момка из суседног села, тек да им не буде на терету Кажу да јој је муж пио и да му није било страно, да загрејан дигне руку на њу. Неколико пута се враћала својима, али би је они вратили мужу, јер нису могли више да брину не само о њој него сада и о две лепе и здраве девојчице које је родила без много тешкоћа. После тога прихватила је свој ни мало срећан живот и носила га као крст. Да ли је престала јер је изгубила потребу да се жали или више ником није ни имала да се жали, тек шамаре је прихватала као олују иза које ће сигурно засијати сунце. Њена лепота остала је у траговима, крупне очи и дуга, црна, тршава коса и осмех искрен и невин. Кад је затруднела трећи пут, схватила је да њен муж тражи наследника.

Даница је била мало старија; одрасла је у граду у породици пуној склада и подршке, заштићена од свега лошег и страшног што може живот да постави. Живот је био фер према њој, осим што је због нежног здравља имала две неуспеле трудноће.

 *

Измучена боловима у трену је препознала те очи: „Само ми још она треба, поред свих мојих мука.“. – помислила је и скоро да се правила да је не познаје. Преокупирана својим страхом није обраћала пажњу на Мирјану која ју је наивно запиткивала за све новости. Даница је одговарала кратко, без даљег интересовања о Мирјанином животу, надајући се да ће то одбити Мирјану.

А кад се Мирјана изгубила из њене близине, лакнуло јој је. Бар неће ништа да је запиткује.

 Ипак, Мирјана се убрзо вратила.

-          Где си била? – питале су је друге жене на ходнику.

-          Ддддда се ппппппородим – уз осмех им је одговорила. Погледале су је у стомак; као да је био мањи, али нико јој није веровао: све жене су из сале долазиле на колицима видно измучене.

-          Како тебе нису довезли? – питали су је.

-          Зззззашто? Па ммммени је добро. Ово мииииии је ттттреће дддете.

-          Ма, ти нас зезаш? – с неверицом су је и даље гледале, све док јој нису донели дете. Осмех јој је озарио лице кад је у наручје узела своју трећу девојчицу. Даници је на тренутак ње било жао, али су јој мисли прекинули болови и она се окренула својим бригама.

Њен порођај је био много дужи и тежи. Сада су једне болове заменили други. Чак и радост због рођења сина није могла да надјача болове.Кад су је измучену довезли у собу прва јој је пришла Мирјана; наквасила јој је влажном марамицом вреле усне, а онда јој поквасила чело. Даница ништа није тражила , али Мирјана је знала шта треба. А када је хтела да устане, Мирјана јој је прва пружила раме да се ослони и руку да је води. Пазила ју је и штитила. Та млађа жена у овим ситуацијама је била много стручнија и спретнија.

Није човек увек јак и не зна све; тек на други поглед се види да небитни могу да постану тако битни и потребни..... Како неке ситуације умеју да нас раздрмају, да све тотално преокрену и поставе на право место: како је имала срећу што је Мирјана била поред ње. Даница је гледала Мирјану како спонтано и самоуверено решава сваку нову и за њу непознату и тешку ситуацију. Стомак ју је и даље болео, па је Мирјана рекла:

- Идддддем да ти нннннађем доктора! - и изашла из собе. „Ма где и кога може да нађе? Ко ће њу да слуша док овако замуцкује Истераће је из ординације – сестре су овде биле јако нељубазне.  – помислила је плашећи се могућих непријатности више него својих болова. Али уместо тога, ускоро се на вратима собе с Мирјаном појавио доктор који је стрпљиво слушао Мирјану која је замуцкивала, али није одустајала да објасни да оно што је намеравала.

-          Ви сте Мирјанина рођака? Мирјана се брине за Вас, па да видим шта Вас боли?

-          Извините, ја не бих да будем досадна, Мирјана је сама тражила...

-          Ништа Ви не брините. Мирјана је наш стари пацијент. Ми се добро познајемо. –док је доктор говорио Мирјана се смешкала срећна што је успела да помогне.

Даници је од ињекције коју је доктор преписао било лакше, а наредних дана до њеног отпуштања све је било слично. Мирјана би после бриге о свом детету долазила до Даничиног кревета и бринула о њој и њеном дечаку. Остале жене су је задиркивале за трећу ћерку, упола се шалећи, упола озбиљно бринући о њој и судбини ње и њене девојчице кад се врати кући.

-          Нееее брррринем се ја више. Снннаћи ћу се. Не дам ја више нико да ме малтретира. Не дам нико да ми потцењује ммммммоје девојчице.

Жене су је гледале и веровале јој. Сада када су је све мало боље упознале почеле су да је гледају другачије, онако како је заслужила, да јој се диве и поштују је. Поред свог тешког живота, она је имала осмех и одлучност и снагу. Поред свег што није имала, давала је и радовала се . Она којиј ни родитељи нису помагали, помагала је другоме и радовала се и била срећна због шансе да и она нешто неком да, да помогне, охрабри, подржи.

Даница се постидела својих мисли. Било јој је тешко, имала је болове, али то никад не сме да буде оправдање да будемо лоши према другима. Како смо понекад у заблуди кад процењујемо друге и њихов значај.

Тешила се тиме да нико није видео њене мисли. Али она је видела своје мисли .... и није могла да се утеши.

Како живот уме да нас научи и постиди.  Стид није био довољан да би опростила себи. Било је потребно исправити недостојне мисли делима.

Чим је изашла из болнице почела је да хвали Мирјану топло и искрено пред сваким, а нарочито пред рођацима. Причала је како јој је захвална за сву помоћ и подршку коју јој је пружила.

А речи брзо путују, па су стигле и до Мирјанине куће, њеног мужа, мештана у селу.

Убрзо ју је с породицом посетила у скромној кући, у малом селу. Потрудила се да сви виде да Мирјану многи воле и да вреди. Причала је како Мирјану познају доктори, како је цене угледни људи, како је уважавају. Моћне рећи учиниле су да је бар на неко време и муж и мештани гледају другим очима. Мирјана је у свом ничим заслужено тешком животу коначно имала тренутке среће и могла је да осети каква је срећа бити вољен и поштован. Ти тренуци даће Мирјани снагу да за себе и своје девојчице не дозволи понижење.

Бар неко време Даница ће јој бити подршка. У знак захвалности.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb