Limunada

Дан још није прошао - Carpe diem

pitija | 24 April, 2014 00:38

После дужег кишног периода, тог дана се на небу појавило сунце. Коначно један баш леп пролећни дан. Онај што те тера да потражиш радост у њему, што те тера да нађеш лепоту коју ће пролазност једном да ти ускрати. Али та лепота као да мами негде из висина, негде с неба... па је не виде сви.... не виде је они што повијају главе испред себе и гледају доле.

Моја мајка је као и обично журила у башту, жалећи се што ју је време омело у пољопривредним радовима, што због кише није могла да посади све, што је оно што је посадило пола струлело, а другу половиму напале штеточине, па сад мора и да прска и сади...( а све је требало да буде само рекреација – мислим у себи, али се уздржавам да кажем, јер би је то још више изнервиало). Помислих да кажем нешто сестри, али ме она предухитри : жали се на проблеме на послу. Већ месец дана нико у њеној фирми није „знао где му је глава“ због најављене инспекције. „А инспекција, зна се увек тражи нешто што не треба, па то зато нико и нема, а најчешће нађе оно што нема, па је онда апсурдно било шта мењати и радити“.

Видим ја да моје ведро небо и сунце почињу да заклањају облаци. За сад их је само два.

Уживање у лепом дану, настављам даље. На пијаци, у пролазу ухватих разговор намрштене продавачице и једне муштерије о томе како је све више живчаних купаца (иако је на пијаци уопштено гледајући све мање купаца– због макси маркета). Бежећи од трећег облака, заобиђох у широком луку ту продавачицу, не желећи да чујем следећи коментар.

Касније на послу наиђох на моју драгу колегиницу, али и она је данас изнервирана због обимног школског програма за децу, љуту на учитељицу која поштује тај програм и још и сама задаје „деци“ нове задатке по принципу„направи сам“ као да не зна да све то раде родитељи; поред свих обавеза, само јој још треба да прави лабуда и цвеће од картона. Други колега се као и сваког дана свађа са вестима из новина, а опет их упорно чита и коментарише. Видех ја да од мог лепог дана оста сасвим мало ведрине.

Може ли човек да ужива у дану ако му је окружење љуто, изнервирано, бесно, разочарано?

У том тренутку стиже ми порука:

„Данас сам гледала операцију мозга. Који геније доктор Николић! Како је само смирено и опуштено оперисао. Колики тумор, а он оперише као да је то нешто најлакше и најпростије. И баш је био љубазан, све нам је обајснио, а онда и рођацима тог пацијента. Како су тек они били срећни“. – завршавам са читањем поруке од ћерке, а онда одушевљено и гласно вичем:

„ Браво за успелу операцију. Браво за неурохирурга, доктора Николића, за његову стручност, опуштеност и љубазност.“

У истом трену самопрозва се, тј огласи се мој колега:

„Па нормално, зашто би се секирао?. Њему је лако, није његов мозак у питању. Уосталом он мора да буде смирен, такав му је посао“ – заврши мајстор за откривање завера, умањење туђих успеха и инсистирање на лошим странама живота.

Али овога пута ја га не чух. Ово порука ми није узалуд стигла. Научила ме важној лекцији. Мој леп дан још није прошао. Имам сасвим довољно времена да га паметно искористим.

А ви?