Gušt i dert

Fakultet DA ili NE

pitija | 14 Februar, 2015 21:04

Ненад је млад и здрав. Живи здраво, мада не размишља о томе. Ко још у 19 година размишља о болести? Рано устаје, рано леже, добро једе, јер пуно ради. А воли да ради. Рад у ауто радионици, на школској пракси за њега није напоран. А помаже и оцу кад оде кући. Ради на њиви и на терену кад отац поставља металне ограде или се пење на кров изводећи разне занатске радове. Ни ветар ни хладноћа, ни сунце му ништа не могу. Добро не баш увек; некад га боли глава, некад леђа, али млад је па све то брзо прође без посете лекару. Попије по коју табету, одлежи мало и то је то. Лекаре скоро да не посећује.

Још се није срео са нељубазним медицинским сестрама и љубазним докторима. Са сестрама које вас свог болесног и никаквог на шалтеру дочекају са 100 питања, не би ли одустали од посете лекару, пошто схватите да је вама кудикамо боље него њима. Ненад још није осетио оно што осете многи, који кад то издрже , какав год после тога био доктор, њима се чини као најбоље и најљубазније створење на свету.

Ненад никад није лежао у болници па не зна како тамо неке сестре дају непогрешиве дијагнозе и одређују терапију..... не зна како неки причају како сестре некад знају скоро исто као доктори, не зна каква су помоћ у важним, хитним случајевима и ситуацијама. Како на први поглед нема разлике између доктора и сестара.....а опет, чешће су љуте и оштре. Добро, има и незгодних пацијената, али некако доктори све то лакше подносе, више су насмејани док самозадовољно корачајући у својим белим мантилима.  

Ненад је од првог дана средње школе због своје зрелости падао у очи професорима. Већина ученика је у ту школу дошла случајно.  Он је ту школу изабрао и желео. Пре 20 година ту школу је похађао његов отац. С поносом га је уписао, надајући да ће бити као онда кад је он ишао. Касније је био мање поносан схвативши да је школа и по угледу и знању испод оне од пре 20 година. Али Ненад јој је полако враћао углед. Био је од ретких који су први разред завршили одличним успехом .  Тешко је било изборити се с друговима чије су једине жеље биле да ескивирају и наставу и учење. Тражили су минимум од свега. Зашто су уопште ишли у школу?  Ненад је желео да учи, не да бежи, не да губи .  А губитник је свако ко нешто губи, макар то били „само“ часови у школи. Није хтео много да се издваја од друштва, али кад им је бежање прешло у навику, морао је. Остајао би сам у учионици, па су га у почетку онако великог избацивали кроз прозор учионице у приземљу.

У другој години, учионица им је била на спрату, а и видели су да са њим нема шале, па су га таквог прихватили. Бежали су сами. Ретким професорима, које није напустио ентузијазам он је враћао наду с почетка каријере и веру да је образовање најлепши посао на свету. Ту другу годину је завршио с још већим просеком, а трећу са 5,00. Све више је уживао у пракси. Стварно је волео ту школу и механику и моторе. Остајао је и преко лета да ради код мајстора на пракси. Враћао би се после праксе „мртав уморан“ , уљем умазаних руку у плавом комбинезону, али задовољан.

У четвртом разреду су га изабрали за најбољег ученика школе, добио је награду града,  власник једне успешне фирме у граду понудио му је стипендију за факултет ....... али он не жели да студира.

„Не могу сви да студирају, не могу сви да буду инжењери, неко треба и да ради и да има умазане руке.“ – одговарао би свима који би га питали зашто неће даље да се школује. „Осим тога мајстор ће ме одмах запослити код себе, тако да ћу лакше до посла. Данас је тешко до посла. Ко зна да ли ће ме неко хтети после факултета? Нећу да губим 3-4 године.“ – био је неумољив.

Није ствар у умазаним рукама. Само није добро ићи испод својих способности. Можда једног дана себи неће моћи да опрости, што бар није покушао. Остаће нејасно питање зашто сви, осим њега верују да он може да заврши факултет. Остаће нејасно зашто гледа задатке за пријемни на машински факултет, а не проба да их реши. А до пријемног има још довољно времена.

Можда су и неке од ових медицинских сестара хтеле одмах до плате, хтеле одмах да помажу људима...... а сада.... кад је плата много мања од њихових способности, када сва захвалност и поштовање оду докторима, можда им није свеједно. Можда оне нису љуте на нас, него на себе. Можда су незадовољне, нерасположене, нељубазне, зато што нису пробале....... бар оне које су могле?

Мада.... опет.... има много и љубазних и задовољних сестара.

Можда такав буде и Ненад?

Можда буде љубазан, кад младог инжењера буде уводио у посао? Можда он ипак буде задовољан?

NAŠA POSLA

pitija | 05 Februar, 2015 12:39

Дошао нови шеф у једно друштвено предузеће:

-          Од данас хоћу да ми достављате свакодневни извештај о томе шта радите и  план шта ћете сутра. – рече и оде даље.

-          Штааа? – изненади се једна службеница. – Да ли ово значи да ћемо ми од данас морати нешто и да радимо?

-          Па ...изгледа – одговори јој колегиница.

-          А неће вала. Зар ја, сад неколико година пред пензијом морам да се мењам?  Па то нигде нема у свету. За овако бедну плату још и да радим!!!! Не пада ми на памет.

-          Мораћемо, изгледа – опет ће друга.

-          Ко каже?

-          Па шта ћеш онда да радиш?

-          Као и до сад. Није он једини који је ово покушао. Видела сам ја леђа многима пре њега, а надам се видећу и његова. Или ће да га промене, или ће да одустане....... а до тад идем на боловање.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb