Gušt i dert

ODGOVOR

pitija | 17 Mart, 2018 16:24

Sve češće dođe onaj dan i

 nikako da prođe.

Razočara te  i zaboli taj dan,

 sve češće ti se poremeti san,

 pa noću budan gledaš u mrak

 i pitaš se svašta i pomisliš svašta.

I prijatelji dragi postanu ti tuđi i strani

i pitaš se šta to bi i ko se toliko promeni?

Nisu te razumeli, tešiš sebe,

 ili ti njih nisi razumeo, svejedno,

 tek od prijateljstva ni pozdrav ne osta.

Oči kriješ i gledaš u nešto drugo,

kao  nešto ti važno i trudiš se da si važan

 i da te „kao“ ništa ne boli.

Misliš, nisu oni loši, a znaš da nisi ni ti,

 Samo ste postali daleki.

Otišao život, otišlo I prijateljstvo.

Oni se lakše prilagodili,

uklopili, snašli...

 Tebi sve manje snage za to.

Gde da je opet nađeš?

Pogledaš unazad,

 mogao si možda bolje,

 možda si mogao i mnogo gore.

Ništa ne zameraš, ni njima ni sebi,

Samo nije ti više lepo, kao nekad.

A znaš  da si dao sve od sebe,

trudio se, opraštao i ponovo pokušavao.

I ne znaš šta je trebalo drugačije.

Zar je trebalo umesto osmeha,

da pokažeš zube?

A opet, ono što ne umeš

I ne pokušavaj.

Samo što se isto pitanje

 u hladnim noćima opet  javlja,

I dok se sivi dani polako vuku.

Kako setu da istučeš

I odakle snagu da izvučeš?

Onda vidiš u dvorištu trešnja cveta,

 i zumbul miriše,

A neko malo lice drago,

 ti se iskreno  smeje,

 kad te na vratima vidi.

I tada znaš

dok nežne dečije ruke ima ko da ti pruži,

znaš da ćeš naći snagu za pokušaj novi

znaš da ćeš ispraviti leđa,

učvrstiti korak,

nabaciti osmeh,

i  u susret još jedan,

 krenuti opet.

Malene ruke u zagrljaj da primiš

NAIVNA

pitija | 05 Mart, 2018 22:47

Već po ko zna koji put ulazi u ovu zgradu. Njena firma i firma smeštena u ovoj zgradi poslovno sarađuju. Nije bio nikakav problem ući u praznu kancelariju i prepisati neke potrebne podatke.

Ovoga puta svi su bili na kolektivnom letnjem odmoru. Nije bilo  portira, tek nekoliko čistačica. Pile su kafu i ogovarale kako samo one moraju da rade po ovoj vrućini dok ostali uživaju negde na moru. Prvi je naravno otišao direktor. Već decenijama je bio na čelu ove firme i već se osećao kao prestolonaslednik. Otići će odavde kad ga zakon zbog godina starosti prisili. Možda ni tad. Teško se nalaze tako sposobni ljudi.

Uđe i kao svaki put pomisli da li da uradi to već jednom i ovde. Celog života je to radila svuda; nije mogla da odoli tome, jednostavno, bilo je jače od nje.

Svaki put kad je dolazila u ovu zgradu bilo je isto;svaki put je pomislila da uradi to.  Uspe da iskontroliše sebe i okrenu glavu na drugu stranu. Ali, ne moramo uvek nešto da vidimo, da bi za to znali da postoji.

Prvo dobro razlisli da li to možda nekom treba. Pogleda kroz veliki prozor u susednu zgradu: uspešnu privatnu firmu i shvati da kod njih nije kao ovde. Znači, ne treba.

Sunce je lepo sijalo i obasjavalo prazne prostorije zgrade; videće se do kasno popodne kad će čistačice otići i  zaključati vrata.Njeni su je kritikovali zbog toga što to radi: zašto nas brukaš, pričali bi joj, ali uzalud. Njoj nikako nije bilo jasno zašto je to bruka, a mnogo štošta nije.Drugi su radili mnogo gore stvari pa se nisu stideli. Uostalom niko je do sad nije video. 

Znala je da je za sve to bio odgovoran njen otac koji ju je to još odmalena naučio i tako vaspitao.

Možda bi to mogle da urade čistačice, pomisli, ali se odmah seti da one  to neće uraditi. Da su htele, uradile bi to još nekoliko dana pre, odmah kad je počeo kolektivni odmor.

Sve joj je to sada postalo teret. Trebalo je da se menja. Prilagođavala se, ali izgleda nedovoljno brzo i lako.

 Mora to da uradi. Hoće- neće.

Uradiće to.

Priđe prekidaču i pritisnu ga. Sijalice duž dugog, praznog hodnika se ugasiše.

Niko to  ne primeti, isto kao što niko nije video ni kad su sijale i po danu i noći, obasjavajući neokrečene zidove, otpali malter u hodniku, neravan pod sa rupama u linoleumu. Onda priđe toaletu, iz koga je samo ona čula šum vode koja neprekidno teče. Povuče ručku, podiže plovak i voda stade.

Neće smeti nikom o tome da priča, njeni će joj reči da se uzalud brine, jer ne može sve da ispravi, kolege će joj reči da to ništa ne znači, da je to kao kap u okeanu.

Svi su želeli velike promene. Želeli su da uzburkaju okeane, potope brodove, isprave krive Drine, zaustave vetrove, pomere planetu. Sve ostalo im je bilo malo i beznačajno. Ona je volela te male stvari, ona ih je cenila i čuvala. Kao kap vode na dlanu. Zar i mi nismo mali, na ovom velikom svetu, kao kap u okeanu, kao zrno peska - mislila je, ali opet imamo veliku vrednost jedni za druge. 

Sa tih nekoliko kilovat sati struje koja neće uludo goreti i tih nekoliko kubika vode koji su mogli oteći za mesec dana, ona neće spasiti svet, ali bilo je lepo i odgovorno sačuvati ih .   

Plašila se da je neko ne vidi, a malo je i priželjkivala to. Znala je da će joj se tada većina  čuditi i ismevati je, ali se nadala da će… možda neko… kasnije uraditi …baš isto što i ona.

Nisu joj uzalud govorili da je naivna.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb