Gušt i dert

Радан

pitija | 19 Avgust, 2014 21:53

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Био је скоро неприметан. Уселио се у интернат у другој години, па му је утолико било теже да се прилагоди. Сви проблеми прилагођавања најлакше се преброде са вршњацима, у првој години. Ретки који се уселе у другој, усамљени су са свим својим мукама и страховима. Сви остали из његове генерације, превазишли су то још прошле године, па сада осећају само предности интернатског живота.  Радан зато није имао са ким да подели своје тешкоће. И васпитачима и друговима је увек причао да је добро. И ништа више, а нико га више није ни питао; другови су били заокупљени собом, а васпитачи  свакодневним обавезама и искрслим проблемима,

Заправо, Радан није волео пуно да прича; више је волео да ради, тј. учи. Био је одличан ђак.

Вера је дежурала у приземљу у учионици, кад се изненада кроз отворен прозор зачула гласна музика са првог спрата. У време учења то је била реткост. Очекивала је да престане и нервозно гледала према прозорима првог спрата, али узалуд. Музика је била све гласнија, Вера све нервознија, а ученици у учионици све расположенији. Гледали су у Веру и забављали се коментаришући новонасталу ситуацију. Она је очекивала да се неко појави на прозору и да му каже да искључи музику. Али изгледа да су сви били или у школи, или у учионици, осим тог ученика који је пуштао диско музику у пола 4 по подне. Није јој преостало ништа друго него да оде и пронађе диск-џокеја. Вера се ретко љутила; било је то само у приликама некултуре, уништавања домског инвентара и нарушавања времена и права на одмор и учење. Овога пута нарушена је тишина за учење, зато је била баш, баш љута. Брзо се попела на спрат, и још брже пронашла одакле долази музика:

-          Хеееј, шта то радиш? – викнула је – брже искључи ту музику.

-          Зашто? Коме смета? – ученик је кроз осмех мирно одговорио.

-          Штааа?- Вера је осетила како је све љућа.; не само да је кршио кућни ред, него је још и дрзак.

-          Па нема никог на спарату? - Објашњавао је Радан, док је утишавао велики радио са силним прикључцима и великим звучницима, које је распростро по соби.

-          Штааа? – није могла да схвати да треба да му објашњава тако свима разумљиве, обичне, свакодневне ствари. Тотално ју је збунио својим питањима које није очекивала, па није знала шта друго да каже осим да бесно повиси глас:

-          Још си и дрзак?! – чим је то изговорила, Радан је схватио да је нешто погрешио и забринуто се уозбиљио. Вери је љутња одједном спласнула, схвативши да није хтео да је провоцира, већ да је осмехом прикривао страх.

-          Ти си онај нов? Како се зовеш? – блаже га је питала.

-          Јесам. Зовем се Радан...... само сам пробао ове звучнике –одговорио је збуњен.

-          Видим, а и чује се. – осмехнула се већ смирена, а онда је покушала да га охрабри. – знаш овде треба да ти буде пријатно, немој да се плашиш, само мораш да научиш кућни ред и да га поштујеш како би свима било пријатно и како не би угрожавали једни друге.

-          Нисам знао......

-          У реду је. А сад узми нешто да учиш. – рекла је и брзо се вратила у учионицу.

 

Неколико пута је затекла Радана у соби; звучници и појачало су били ту, али их више није укључивао , или бар не тако гласно. Сада су у соби биле упаљене лампе у боји.

-          Шта је ово? Сад од собе правите диско?

-          Не, пробали смо их.

-          Припремате се за Нову годину? Има још месец дана.

-          Радан их  је поправљао. – одговорио је један цимер. – нешто се откачило.

-          Добро, добро. Надам се да га је закачио.- расположено им је одговорила.

-          Јесте, јесте. Он се у све разуме. Прави је мајстор. – додао је други цимер.

-          Баш ми је драго, да овде имамо и мајстора, а видим и књиге су ту. Могли би у паузи мало да учите. – нашалила се.

-          То се подразумева, професорка.- одговорио је Радан.

-          Ти си Радане био одличан кад си дошао, немој да попустиш, да не кажу да те интернат покварио.

-          Хоће..неће.- збунио се Радан. – хоћу да учим а нећу да се покварим.

-          Ха, ха, разумела сам, не брини.

 

Следећи пут га је питала:

-          Како си сада? Јеси ли упознао још неког осим цимера? Недостаје ли ти нешто?

-          Прилагодио сам се, а и упознао сам пуно ученика.

-          Зашто си онда тако замишљен?

-          Размишљам.

-          Недостаје му 300 евра. – смејао се један цимер.

-          Ха, ха. Само'? – насмејала се Вера, мислећи да се цимер шали.

-          Стварно, професорка. – цимер је сад био озбиљан.

-          Зашто?

-          Треба да купим нешто. - додао је и Радан.

-          Шта, треба ти нови мобилни телефон, или патике? – Вара ће сад већ помало разочарана. То су биле најчешће жеље ученика.

-          Ма не.

-          Како не? Шта друго вама треба? Обично то тражите.

-          Мени је добар и овај стари телефон. Треба ми за нова појачала.

-          Ха, ха, опет појачала. Надам се да нећеш овде да их укључујеш?

-          Не, професорка, он прави појачала.

-          ?????

-          Требају ми делови да направим нова појачала. Јача.

-          Знате....  он одржава журке у свом дворишту у селу.

-          Да ли твоји родитељи имају да ти дају? Имају ли они довољно пара?- Вера је сад била збуњена.

-          Имају његови довољно. И ми му кажемо да узме од родитеља, али он неће. Хоће сам да се мучи.

-          Уууу, 300 евра је баш много.

-          Не треба мени све за појачала. То сам Вам рекао колико ми треба за све што сам планирао – пришао је столу и узео цедуљу и почео да чита – 50 евра ми треба да завршим кутију за алат – подигао је  испод кревета и показао металну кутију са ситним преградама на 3 спрата који су се померали и спајали у исту раван,

-          То си ти правио?

-          Да,  Сам – одговарали су цимери уместо њега. – Он зна свашта да прави.

-          Треба још нешто да заварим и офрбам па ми требају електроде и фарба. Само да нађем паре да направим, па касније могу да је продам 3 пута скупље.

-          Имаш ли коме?

-          Имам, већ сам продавао. Није ми ово прва. Има један човек у мом селу, који држи радионицу и он ми купује све што направим. Онда овај скејт – извадио га је испод другог кревета, ова гума се потпуно излизала, да је заменим треба ми 20 евра. – настављао је даље да чита са списка а Вера је стајала затечена. Одушевљена. Овакви ученици су били разлог зашто воли свој посао.

-          Родитељи хтели нови скејт да му купе за рођендан, али он хоће да вози овај стари. Видите каква је он будала – смејали су се цимери објашњавајући.

-          Зашто да мењам кад ми је и овај добар, навикао сам на њега.

Вера је слушала са све већим занимањем.

-          Знате ја имам велико двориште, а пошто ме техника баш занима, направио сам осветљења, лајт шоу за двориште. Знате лети нема никакве забаве у селу, па сам организовао журке у мом дворишту. Сад долазе и из другог села, па хоћу да проширим  простор за игру и зато ми требају јача појачала.

-          Стварно?! Не могу да верујем. Па то је дивно!– Вера је била одушевљена – како то организујеш?

-          Цена за улаз је симболична, тек да се зна број посетилаца и да покријем трошкове срује. Музику сам спремио са другом из села и тако....

-          Браво. Браво! Сад ми је јасно зашто ти је соба пуна ових лампица, жичица, лемилица. Да ли се још плашиш? Ха, ха, мислим да ћеш и кад одеш из интерната увек памтити наш први сусрет . Много си ме наљутио, а и ја сам тебе много уплашила. Како си сада? Мислим осим што ти недостаје 300евра.

-          Добро – одговорио је уз осмех.

-          Осећам да ћемо постати баш добри пријатељи. Обично се то дешава кад на почетку буде неспоразум, па после све лепо разјаснимо.

-           Професорка, он не воли  интернат.– додао је цимер. – биће овде само ово полугође, а онда нас напушта. – рекао је цимер тражећи помоћ од васпитачице.

-          Није да не волим, само желим да се испишем. -  тихо је рекао.

-          Па то је исто. Ако га волиш, зашто се онда исписујеш? – убацио је помало љутито,  други цимер.

-          Стварно? Хајде сви да му помогнемо да се боље прилагоди. Испричајте му како је вама било. Радане, видећеш биће и теби касније лакше. Природно је да ти је тешко у новој, непознатој средини.

-          Није то у питању. Већ сам се прилагодио.

-          Па у чему је онда проблем? Почетак је свима тежак, касније је све лакше, ево још мало ће крај зиме, па распуст и пролеће, а ти сада кад иде онај лакши и лепши део желиш да нас напустиш? Јесам ли ја нечим допринела да донесеш такву одлуку?

-          Ма не, професорка. Ви сте фини, и сви остали васпитачи су добри, али....

-          Онда су цимери? Шта сте му радили? – покушала је да се нашали.

-          Не, не. Баш смо се добро упознали и лепо се дружимо. – Радан је и даље погнуте главе одговарао, као неко ко се мучи и треба да донесе неку важну одлуку.

-          Ево ускоро ће журка у дому, па можеш ти да нам је организујеш. Ето ако хоћеш добро би нам дошла и та твоја светла у боји – договорићемо се ако ниси скуп – шалила се Вера и даље покушавајући да га орасположи и сазна разлог његовог одласка.

-          Не брините могу ја да дођем и кад напустим интернат, ако треба да вам помогнем.

-          Добро, видим да си одлучан у својој намери. Жао ми је због тога, али поштујем твој избор. – Вера је у својој дугогодишњој пракси имала пуно оваквих случајева, неки су истрајали, неки се предомислили. Знала је да их треба пустити неко време. Инсистирањем и наваљивањем, може само погоршати ситуацију.

Следећих неколико дана, кад би га срела причали су о свему, осим о одласку из дома. Вера се потајно надала да ће се предомислити, али повремено би га виђала са торбом, како односи кући своје ствари.....

Једне вечери, био је сам у соби:

-          Радане, значи ипак ћемо се растати?

Слегао је раменима и погнуо главу.

-           Добро. Имаш право да не желиш да будеш овде и то је у реду, нема разлога да ти због тога буде непријатно. Само желим да ти кажем да ћу се увек сећати тебе и твојих појачала. Знаш не срећу се сваког дана млади који су предузимљиви, који знају шта хоће,  који желе да својим рукама зараде, уместо да се препусте уживањима која им се нуде на сваком кораку.

-          Волим и ја да уживам – застао је па наставио – само мени је уживање кад радим у радионици у мом дворишту. Мени рад није тежак. Знате само како је пролеће лепо на селу. Кад ми процветају воћке..... Мој деда и ја се бавимо и пчеларством. Ја сам по цео дан напољу.

-          Да, соба је ипак мала да би ти послужила као радионица.- Вера се саосећајно окренула око себе и погледала по соби. – Интернат има лепо двориште, али у време учења ипак није дозвољено бити ван...... где си живео у првој години?

-          Путово сам. Било ми је тешко, нарочито зими. Аутобус није ишао редовно, често је каснио.... па онда лош пут. Одсуствовао сам често из школе, или стизао касно по подне кући, а зими је, знате, дан краћи. Зато су ме родитељи ове године уписали у интернат. Али зима је још мало па прошла, па ми неће бити тешко да путујем.

-          Умориш ли се кад путујеш? Кад устајеш?

-          У 5 сати. Заморим се, огладним, али све ме брзо прође кад стигнем кући.

-          Да ти се одмараш радећи. – насмејала се - уверила сам се сама.

-          Ето сад знате зашто идем. Није да ја не волим интернат..... само много више волим своје село.......

-          Да, ти знаш шта хоћеш и то хоћеш одмах. А и зашто да не? – Вера се трудила да размишљала као он. Чинило јој се да све има смисла. Радан се сада ослободио је све више је причао. Вера га је пустила да прича не да би је убедио, него зато што јој се свиђало оно о чему је причао.

-          Осећам да кад бих остао овде пропустио бих нешто вредно тамо. Пропустио бих да више помогнем родитељима, пропустио бих време дружења са дедом.... а он је стар, нема још много времена.... пропустио бих време у радионици, време у мом воћњаку.... овде не могу да радим све оно што желим. За сат времена свакодневне вожње аутобусом ја бих све то могао. Родитељи нису хтели да се мучим, али сам им објаснио

-          Да, толико би путовао и иначе да живиш у нашем главном граду, а да не говоримо колико путују сваког дана људи у свету, у Америци.

-          Драго ми је што ме разумете.

-          Знаш Радане, ја много волим интернат, и жао ми је кад неко оде одавде – уозбиљила се, застала, па наставила наглашавајући сваку реч: -  али разлог због ког напушташ интернат је тако леп...... тако диван..... да ми је баш драго што идеш. Иди....иди што пре у своје село. Иди и уживај у њему ...... и прави планове ...... и постављај нове циљеве и прави нове ствари ....... и поправљај живот у свом селу и буди по цели дан напољу и дружи се што више можеш са својим родитељима и дедом који су ти тако дивно усадили љубав према раду и према природи.....уживај у својим ливадама и воћњацима и не дај да ти то нико одузме. ....и учи. Ти си један дивам младић и ја сам баш срећна што сам те упознала.

Снажно су стисли једно другом руку: kао пријатељи који се добро разумеју.

Komentari

Re: Радан

zile | 19/08/2014, 23:19

Doooobrica !

mediterraneo

mediterraneo | 22/08/2014, 21:47

pozdrav Apolonovoj proročici ,javiću se

Re: Радан

mastalica | 08/10/2014, 00:43

,,Родитељи хтели нови скејт да му купе за рођендан, али он хоће да вози овај стари. Видите каква је он будала'' volim ovakve budale :D saljem pozdrav i podrsku

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb