Gušt i dert

Из дневника једне брижне мајке

pitija | 28 Avgust, 2013 12:01

( један обичан дан особе која ми улепша дан и до суза ме насмеје, верујем да ће и вас)

Спарно летње вече око 21:30. Отац игра игрице ( или гледа фудбал), мајка пере судове ( или пегла веш), син Миша, 8 година распростро играчке по поду и игра се. Ћерка Тина,18 год ускоро треба да стигне с посла. Већ месец дана распуста ради како би зарадила паре за матурантску екскурзију.  Вечерас са другарицом излази у град, па је зато још јутрос, чим је устала у 12:30 пеглала косу таман до 14:00 кад је отишла на посао.

Звук са компјутера ( или галаму фудбалских навијача) одједном надјачава неко шуштање. Мајка прилази отвореном прозору : пљусак.

У тренутку кад помисли како ће.... зазвони јој телефон:

-          Сачекај мало, сад ће да престане. Склони се негде, пљусак никад не траје дуго.

-          Не могу да чекам, закаснићемо у град.

-          Уууу! Закаснићете а тек је пола 10.

-          Знаш ли ти колико нам треба да се спремимо?

-          Шта има да се спремате, само обучеш другу мајицу и ...

-          Морам да се истуширам, па скинем дневну и ставим ноћну шминку, па онда,,, ма шта теби причам кад ти не разумеш.

-          Све то можеш да стигнеш за пола сата, ионако сад нико не излази пре 11 сати.

-          Добро, слободно ми кажи да те мрзи и да нећеш да долазиш. А за твог сина би одмах дошла – љутито ће ћерка која са другарицом чека у граду, а мајка шта ће куд ће да, оставља посао, узима кључеве од кола и креће .

-          Куда ћеш? – пита је муж.

-          Идем да довезем твоју принцезу да не покисне. Чека са другарицом на пола пута од куће.

-          Свашта, нек сачека мало.

-          Ма пусти ме молим те. Лакше ми да је довезем, него да је слушам да ми звонца.

-          Мама, куда ћеш? – пита син .

-          Идем по Тину

-          Супер, Идем и ја с тобом.- Устаје са пода и прилази вратима.

-          Покиснућеш.

-          Ако ћу.- неумољив је син

-          Добро, хајде само брзо.

-          Где ћеш сад и њега? – опет пита муж.

-          Па нек иде.

-          Мама, чекај да понесем и мач – син се изненада сети па се трчећи врати по мач.

Мајка стрпљиво чека, а отац се чуди:

-          И мач ћеш да му носиш?

-          Шта фали? Знаш да га свуда носи.

-          Зато и кажем. Није толико мали.

-          Али није ни велики. Кад буде имао 18 година сигурно неће да носи мач са собом.

-          Ти жено ниси нормална – промумла за себе отац и настави да игра игрице

Мајка покушава да обује нешто прикладно, јер је боли малић – пре неколико дана се повредила кад је прескакала играчке на поду - напрсо јој на 2 места (?)..  коначно се одлучује за јапанке и  они крећу.

На изласку из зграде док је држала сина за једну руку и мач у другој руци тако се оклизнула да се замало није цела сломила. На срећу успела је да се задржи. Кад су изашли напоље, сетила се да су кола паркирана далеко од улаза зграде и тако док су по пљуску трчали до кола, док их је откључала, сместила сина на задње седиште обоје су већ били мокри до голе коже. 

Кад је дошла близу зграде где јој је ћерка рекла да са другарицом чека, схватила је да је улица затворена за саобраћај. Недалеко одатле једва разазнајући од кише угледала је паркирана милицијска кола, па је морала је да се паркира у суседној улици. Кад је хтела да позове ћерку да дотрчи до кола схвати да није понела мобилни..... зато крену сама :

-          Мишо, напољу је мрак и олуја, али ти седи ту и ништа се не бој. Брзо ћу ја.  – дечак се ништа не узнемири него само настави да маше мачем по колима, а брижна мајка дотрча до ћерке и њене другарице са ткђ испегланом косом..

-          Где си до сада? Где су ти кола? – упита је ћерка.

-          Ту у другој улици.

-          Штаааа? Како ћемо до тамо?

-          Па видиш да је овде забрањен саобраћај.

-          Ух, ко да је теби први пут да кршиш правила.

-          Еј видиш ли ти милицију? Полази ако хоћеш.

-          Немаш ни кишобран?????

-          Па шта ће ми, док га отворим, па склопим за ово кратко време исто ћу да покиснем.

-          Жено, како ћемо по киши пеглале смо косу?

-          Па то кратко, дигните мајице преко главе док претрчите.

-          Ијуууу, па да нас неко види. Немамо ништа испод.

-          Ма ко ће по овом пљуску да вас гледа кад се од кише ништа не види?

-          Уффф – хукће ћерка, али ипак трчи до кола. Стигне до ближе стране кола и таман да отвори врата:

-          Е не можеш с те стране. Ту седи Миша. Пређи на другу страну.

-          Штаааааа и њега си повела? Знала сам. Свуда идеш са њим. – и тако док је трчала око кола пљусак као да се појачао...... тако да су све биле ПОТПУНО ПОКИСЛЕ.. Оно мало што није било мокро сквасило се кад су излазиле из кола , јер испред улаза зграде опет није било места.

Онда су ушле у супер осветљен лифт и са великим огледалом. У тренутку кад је у огледалу видела себе рашћупану и покислу дугарица је вриснула:

 

-          Лелеееее.....Тина, па ми морамо опет да се пегламо. Требаће нам бар 1,5 сат.

-           Ма шта 1,5 сат! Избришите косу мало пешкиром и терајте даље. – смирено и практично мајка покушава да их умири.

-           Штаааа?  Нееее, тата је дефинитивно у праву кад каже да ти ниси нормална Да идемо ооооваквееее ко ГРООООООБОВИИИИИИ???.– ћерка ће у шоку.

-          Таман ће да мало да вам се уфрћка, а тако вам баш лепо стоји.

-          Ја да волим локне не бих је пеглала – бесна, рашчупана ћерка са другарицом улази у стан док им вода капље са косе; за њима иде Миша, маше мачем не примечујући ништа од свега што се дешавало око њега.

Последња, дупло покисла ( од кише и критика) улази мајка, мумлајући и критикујући оног ко први рече да треба да се удаје и да има децу..и кишу која 2 месеца није падала, а нашла да пада баш вечерас.

-          Ви покисле, а киша ево стала – расположено ће отац.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb