Gušt i dert

ПРОМЕНА

pitija | 07 Oktobar, 2014 21:52

По мраку који се видео кроз прозор, знала је да је јутро још далеко. Више се није сећала шта је сањала кад је отворила очи. Пробудио ју је непријатан осећај бола у стомаку. Сваки део тела имао је свој бол, чак више врста.

-          Откуд сад то? – помислила је.

Ово је био неки нови, до сада непознати бол. Превртала се по кревету и на крају схватила да мора да устане.

Бледо ружичаста тачка која је личила на крв, на месту где је није очекивала и где никако није смела да буде, заледила ју је у тренутку .

- Немогуће! Не, то стварно није могуће. Не то њој не може да се деси. Па она је радила све како треба да се буде здрава. Неће ваљда живот опет да је поучи да је једино несигурност сигурна, да ни за шта на свету нема гаранције и да је једино правило у животу да “нема правила“. Зар је све ово што се трудила све ове године узалуд?

Тихо је заплакала пазећи да не пробуди укућане. Ма не, то ипак није истина. Зар је све без смисла? Зауставила је своје црне мисли. Али шта друго може да буде? Да ли уопште нешто друго и може да буде? Обећала је да ће сада редовно ићи доктору на контроле. Ха, она и њена веровања у моћ мисли, моћ биља. Или је ово живот куша, шаљући јој болест, да докаже да је оно у шта је веровала заиста могуће? Да је вера моћнија од реалности.  Сетила се времена бомбардовања кад се молила да бомбе не падну на њихов град, а из угла подсвести долазила је мисао да није праведно да неки други страдају а да се њима ништа не деси. Да ли је то била хуманост, дељење судбине или болесна радозналост да се осети оно страшно, што су многи осетили, а њима је на срећу било ускраћено – чепркала је по мрачном делу душе. А онда је одмах себе искритиковала и заустављала опасне мисли. 

Да ли и сада игра ту игру, уједно луда од страха и мазохистички радознала.?Не, не, зауставила је своје мисли. За такав испит сада није имала снаге...... али мисли нису слушале. О тај чаробни мозак, коме се дивила, куда све може да нас одведе?

-          Да ли је ово заслужила? Где је погрешила?

-          Али ко још добија према заслугама?

-          Добро, у то је увек веровала, али све што верујемо пада у воду кад се ослонац само мало заљуља. Како само мало ствари може све да окрене наглавачке, да нам сруши свет. 

-          Не, не, не. Али, ако ово ипак не буде оно најгоре, шта да обећа животу? Шта није добро радила? Шта је пропустила? Било јој је лепо, коначно је била задовољна, испуњена; посао, породица, муж, деца, здравље.. све је то било ок и више од задовољавајућег...

-          Зашто да јој се сад ово деси? А опет, никад није добро да се ово деси.

-          Многи преживе? Бориће се.

-          Али и да она буде једна од њих, биће јој ускраћено неколико година живота, а већ је била у зрелим годинама..... Па болнице, операције, зрачења. Шта ће после тога остати од ње?  Колико јој је остало? Хоће ли моћи још неку жељу да испуни себи пре него је болови онеспособе?

Можда је себи остала дужна бар једне књиге о свим дивним људима са којима је живела и које је пустила у свој живот. Могла је да буде мало активнија, више да буде у природи, мање у кући, више да шета, мање да седи. Можда да проба неки нови спорт, да скочи.....замислила је себе изнад планина и..... у трену се тргла.

Пипнула је груди. Била је мокра од зноја. Шта?

Сањала је?

Ух. Какво олакшање и радост помешани са ужасом преживљеног. Дата јој је нова шанса и она ће је пригрлити.

Није ни сачекала да сване. Разумела је поруку. Кренула је да испуни оно што је обећала себи.

         Укључила је компјутер. Писаће, писаће, писаће.... јер има о чему........ Само да види шта прво да почне.

Док се двоумила шта прво да напише, само на трен укључи интернет. Прсти сами додирнуше две типке.

На екрану се појави добро познати знак: ФБ.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb