Gušt i dert

ДАВАЊЕ = ИМАЊЕ

pitija | 22 Novembar, 2014 23:05

Вера је шетала између столова полупразне трпезарије. Тако је већином за доручак.. Мина и Нела ни овога пута нису доручковале: држале су дијету, а сваке године имале су по који килограм вишка. Вера је престала више да их подсећа и прича о важности доручка: за енергију, за мозак..... у крајњем случају о парадоксу да ће баш ако доручкују да имају лепу линију. Само је тужно погледала и осмехнула им се. Онда су дошле до хола и ту селе; а Нела је својим лепим, великим, модерним телефонима позвала:

-          Молим Вас једно возило испред дома. – важно је рекла.

-          Опет идете таксијем у школу!?

-          Па морамо. Закаснићемо. - додала је Мина.

-          А зашто нисте раније устале? А знам, знам.

-          Па ми само кад идемо пре подне у школу – несташно је одговорила Нела.

-          Знам, знам.... и кад пада киша, и дува ветар и много је топло, и кад вас мрзи да пешачите итд.итд..

-          Пола сата више спавања пуно значи.

-          Ок, ок. Уосталом и таксисти треба да зараде плату....... Имаш леп телефон – додала је.

-          Ха, Ви се професорка баш не разумете у телефоне. Овај модел се више не производи. Можете да га нађете половног и за 150 евра.

-          У праву си. У много што шта се не разумем. Него хајде, ено стигао вам је такси..

***

Негде око поднева, колегиница Маја је у канцеларију увела једног човека. Дошли су до телефона, она је позвала  неки број и дала му слушалицу.  Док је човек разговарао она је објаснила колегама у канцеларији:  Нема телефон. Требало је да иде у школу, разредна га је позвала, али је он закаснио због воза. Нема кола, а сад треба некако да јој јави зашто није дошао.

Маја је била ретко чиста душа и дирљиво саосећајна и праведна.  Кад ју је Вера  кроз свакодневну праксу упознала била је баш срећна што има такву колегиницу.

Човек је у руци држао јакну; био је у чистом џемперу, уредно обријан, али је све време разговора био погнут у препознатљивом снисходљивом положају.

-          Знате ја сам на Бироу за незапослене – Вера је чула једну реченицу разговора. Човек се извињавао разредној. Кад је завршио, и даље погнут захвалио се и пошао, а онда је застао, сетио се нечега:

-          Како је моја Нела? – питао је васпитаче у канцеларији.

-          Па знате.... добила је казну.. – рекао је један васпитач.

-          Да ли су добиле казну и њене цимерке?

-          Зашто питате за друге? Зар Вас не треба да интересује Ваша ћерка? – укључила се у разговор Вера.

-          Али она није крива. Ти дечаци нису били код ње. Ја је не браним, само кажем.

-          Ви треба да је браните, то је у реду,она је ваша ћерка, али треба реално да сагледате ситуацију – Вера је била љута.

-          Да, сазнали смо касније како је тачно било – додала је Маја.

-          Она није могла да ода другарицу. Није лепо да цинкари.

-          У праву сте, али је зато другарица могла да призна и прихвати одговорност за свој прекршај. Нела се понела исправно према некоме ко није био прави друг према њој.

-          Па да. – Нелин отац је рекао тихо и помирљиво, још понизнији.. а онда изашао.

Кад се човек удаљио Маја се окренула према Вери. Добро ју је познавала:

-          Зашто си љута? Човек је био културан.

-          Љута сам и ми жао овог човека..... много сам љута на ову децу која су постала тако неосетљива. Љути ме моја немоћ, јер ми се понекад чини да причамо са глувима, да је узалуд, да нема сврхе. Љути ме њихово ткз. другарство. Знаш да Марков најбољи друг не зна да је Марков отац у дуговима, да су му родитељи раздвојени и да Марко све оне глупости ради баш зато што нема коме да се повери и да га ти проблеми изједају.

-          Па добро, како да другови то знају ако им не каже? – и Маја је била забринута.

-          Прави друг осећа кад оног другог нешто мучи. Мора да се бори за свог друга, да га пита, да открије, да помогне, мора да му каже „НЕ“, макар се посвађао с њим, а не да га подржава у свим глупостима које прави. Видиш да сви исто раде, само преписују једни од других; не спавају ноћу, не уче, беже са часова ......

Вера је устала и изашла у обилазак соба. Опет иста сцена. Могла је да се клади шта ће у којој соби да затекне. На срећу било је и оних који су јој вратили осмех. Оних будних, у проветреним собама, са воћем на столу и књигама у рукама. Оних који су веровали и „улагали“ у будућност. У причи са њима време је брзо прошло.

Било је време за ручак, па је отишла да дежура у трпезарији. Запали су јој за очи пуни тањири хране испред ученица које су је невољно и незаинтересовано боцкале виљушком .

-          Зашто не једете салату?

-          Ја никад не једем салату.- одговорила је једна.

-          А видим ни јабуку?

-          Их, јабуке! Да је банана......– дода друга ученица.

-          Види, ви ни месо нисте пробале?

-          Ово није месо! Видите какво је!– додала је трећа с висине.

-          Па исто као оно што се продаје у свакој продавници.

Кренула је опет ка холу. Поред ње су пролазили ученици са кесама из оближњег супермаркета. У скоро свакој је била флаша кока коле и шушкаве кесе са сланишима и слаткишима; тек у понекој млеко, а врло, врло ретко воће.

-         Милане, опет пијеш кока колу? Знаш да ти је доктор забранио? – није издржала да не упита ученика који је дневно пио по 2 литра кола коле и коме су доктори то строго забранили.: - Знаш да није здраво толико да је пијеш?

-          Шта је данас здраво? Негазирани сокови су још штетнији. Морам нешто да пијем. Шта да пијем?- Милан је убеђивао у исправност свог поступка више себе него Веру.

Прича о лимунади, чају и води у овом тренутку била би сувишна. Реклама који има кока кола много је моћнија од утицаја који има Вера. Ово је очито био један од оних пословно неуспешних дана. У оваквом расположењу боље да се склони. Пошла је поново у канцеларију. Поглед јој привуче једна жена, мајка новог ученика: жена измученог и пре времена остарелог лица, са слепљеном седом косом. Збуњено је шетала холом дома и погледом тражила сина, док су превелике и од ношења искривљене ципеле клаптале при сваком кораку. Кад јој је син пришао тужно се осмехнула и показала вилицу без зуба. Ћушнула му је нешто и руку и журно изашла да га не брука пред друговима. Дечак погледа у новчаницу, па неодлучно погледа око себе. Испред аутомата за кафу у холу стајало је неколико ученика. Он им приђе и стаде у ред.

Вера није волела да се сећа прошлог времена, али јој изненада на ум дође сећање на једну девојчицу од пре 35 година.

Било је то време првих криза и несташица намирница. У Београду је увек свега било, па је она oд стипендије коју је имала за факултет штедела и сваки пут кући донослиа 10 –ак кг драгоцених намирница: 2-3 лит зејтина, 2- 3кг шећера, 0,5кг кафе и врећицу прашка.  Сећала се како је путем од 2,5 км од аутобуске станице до куће више трчала него корачала због среће коју ће угледати на лицима родитеља кад је виде : због добрих оцена на факултету, због поновног сусрета.... због намирница које им је нoсила. "Стигао је Деда Мраз. Видите шта вам је донео!" - увек би викнула спуштајући торбе. Мајка је те намирнице опет делила са рођацима и комшијама, (као и они са њом код би имали) тако да су због тог давања и поред несташица сви свега имали.

Сада је Вера гледала "неке нове клинце" .......

Много је изазова данас ......и тешко им је одолети. Само.... чини ми се да.......све што више имамо, све више немамо......

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb