Gušt i dert

Telefonski imenik

pitija | 13 Decembar, 2014 20:36

Даници је било тешко да се ослободи старих ствари. А треба. Треба простор за нове и слобода за кретање, за живот. „Да енергија може да кружи“ – како често каже пола у шали, пола у збиљи.

Свеска са бројевима телефона јој је баш стара. Већ дуго ништа у њу није дописала. Неколико пута је хтела да је баци, ал није јој се дало.. Уосталом ко још данас записује бројеве телефона у именик? Сви имају мобилне. И фиксни телефон, све чешће помишљам да откажем. Али нека га још. Преко њега је још само мајка Мара зове и понекад промотери разних производа, кредита и сл.

Мајку Мару чешће зову, нормално јер нема мобилни. Зове је тако још по неки даљи усамљени рођак.

Јуче сва срећна мајка Мара каже Даници: „Знаш ко ме је данас звао?“

„Шта опет те звао Милан?“ – равнодушно одговара Даница. Милан је рођак од кога сви беже. Професор физике у пензији. Рано пензионисан, јер је сви кажу „пролупао од учења“. Зна она да се само од учења не „пролупа“, треба много или скоро ништа па да ти се то деси, али као да је узрок битан. Битно је да како је човеку сад. Није се ни женио. Живи сам, и рођени брат бежи од њега, а он памти све рођаке и њихове бројеве телефона. Кад позове, пита за сваког а онда почне да се жали на стање у земљи, псује политичаре. На срећу брзо заврши и спусти слушалицу. Ипак глуп није, схватио је да га већина избегава  па сад позива само понекад Даничину мајку. А Мара и сама још увек памти све рођаке и труди се да бар мало задржи давно прекинуте рођачке везе.

„Ма какав Милан, не зове ме више он. Наљутио се нешто. Џаба сам му објашњавала да смо ми урадили све како треба, не верује. Ма и лакше ми.“ – каже Мара, а Даница види да јој није свеједно. Види да јој жао Милана. Стара, а помогла би свима.  

„Онда је Мирјана“  - друга болесна рођака која је често посећује с мајком.  Обе болесне од депресије, умртвљене лековима. Мирјана никуда не сме сама, па мајка од како је постала удовица живи са њом. Деце нема, брат је у другом граду, има своју породицу, своје проблеме, само му Мирјана још фали. Срећом има пензију, па јој обема стиже за храну и лекове. И Мирјани за цигаре.  Мајка Мара, још увек зна Мирјану да охрабри и подстакне да се бори и верује у излечење, па ова воли да дође код ње.

„Није ни она. Шта би то било важно да ти кажем?“- нестрпљива је мајка Мара.

„Е онда је Јелена Николина“. – Никола је рођак који је највише напредовао од свих, стигао и до министра, али боље да није. Повукле паре, функција, полудели хормони па се под старе дане загрејао за младу и амбициозну сарадницу. Оставио и жену и два сина. Оно синови већ велики, имају своју породицу, али Јелену су сви волели. Иако су живели у великом граду и скоро заборавили на провинцију, Јелена је увек била љубазна, ведра и са свима би се шалила и гласно причала , кад би се видели на некој свадби или не дај Боже сахрани, као да је то њена рођена фамилија, а не његова... А кад се Никола одселио и развео, Јелена није имала никог да поприча о Николи, осим.... Даничину мајку – баба Мару. Позвала је и иако се годинама нису чуле, попричала са њом као са рођеном мајком. Плакала је преко телефона и не плашећи се што је искрена, олакшала душу. Још је волела Николу. А и баба Мара је урођеном мудрошћу знала тачно шта да каже и како да залечи рану. Јелена је обећала да ће првом прилико, кад је пут нанесе да сврати до баба Маре, јер ће се оне и даље гледати као рођаке.

„Па ја не знам ко би још могао да те зове“ – Даница је већ била нестрпљива, не зато што је била радознала, већ да што пре заврше ту тему. Као и увек журила је.

„Звала ме Надица из Београда!“ – коначно Мара рече.

„Надица? Комшиница Надица?“

„Да“ –

„Зар они вама нису дали сагласност кад сте хтели да правите гаражу? Зар вам нису тражили високу цену за кућу кад су се одселили у Београд, чак се љутили што сте им нудили мало и како им нисте веровали кад су се хвалили како су кућу добро продали?“

„Па добро, јесте. Али ми смо лепо живели са њеним оцем и мајком. А и ви сте се лепо играле кад сте биле мале.“

„Да, да, али то је било пре 40 година. Но добро. Виђале смо се неколико пута кад је долазила овде пошто се удала. Али откуд сад она тебе да се сети?“

„Јој како смо се лепо испричале. Тетка Маро, знаш колико сам ја тебе волела – рекла ми. И дуго смо причале. Морала сам да је прекинем, има много да плати.  Нема везе, каже ми она, ионако немам кога пуно да зовем.  Син јој је у Аустралији, ћерка се развела, нема посла, срећом с мужем се добро слаже...тек сад кад су оматорили..... овако болесну, чува је и пази. А тешко је болесна. Кад је воде лекару, немају лифт, па је носе у ћебету. Ходник је мали за носила – Боже какве то сад зграде праве ........ јер она не може да иде..... а тако би радо опет дошла у родни град. А овде нема никог, само мој број нашла у старом именику. Бар код мене да дође, да одмори кад оде родитељима на гробље.“ – мајка Мара је завршавала причу, а Даница први пут није знала шта да каже.

Кад је стигла кући узела је стари именик и ..... обрисала прашину. Бациће друге ствари, њега ипак неће.

Ко зна са ким и коју танку нит он још чува међу својим пожутелим страницама.  

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb