Gušt i dert

FB - SAMO POZITIVNO

pitija | 20 Oktobar, 2015 18:08

„Никад не реци никад“ и никад не износи своје мишљење, ако желиш да имаш пријатеље. То сам научила тек одскоро. Од кад се појавио ФБ.

A како сам само била против, оооо! А сада не могу да живим без њега. И све се правдам да ја то све службено, због посла, али ми нико не верује.

Не лажем, осим кад ми је живот у питању, а то је признаћете, врло ретко. Али, сад ми ни рођени син више не верује, па једном приликом рече девојци: „Не слушај је шта ти прича. Била је против ФБ а сад има ДВА, па се сама дописује са једног на други.“

Залуд ја кажем да ми је једно службени: домски, а други лични који ми треба због посла мало ко ми верује. На ФБ не објављујем скоро ништа своје (осим прича хаха; ето опет не говорим истину, ни сама себи изгледа више не могу да верујем).

  Сви знате шта је мој посао; а он захтева прилагођавање и праћење трендова. Кад ми затреба неки ученик, знам где увек могу да га нађем – наравно на ФБ. Могу да ми одговоре увек и свуда:и ноћу и кад су у школи, на часу и на екскурзији и кад су не дај Боже, сломили ногу па седе код куће.

Једино не могу да ми одговоре кад неће. Кад претерам у захтевима да пошаљу текстове, фотографије и слично  за  часопис ДомИНо, искључују „чет“, бришу ме из пријатеља или беже на твитер. За сад твитер  немам (али никад се не зна): „ Ја поштено зарађујем своју плату“ – ко што рече професор историје у „Лајању на звезде“.

 И тако, сад не смем ништа да кажем против ФБ.

Добар је ФБ, сви су културни, испод сваке слике пише „дивна“, без обзира каква је слика: сликала се лепа девојка испред ВЦ шоље , сви пишу „лепа“, сликала се тип топ нашминкана, а иза несређена соба, сви пишу „прелепа“  и „ лајкује ми се твоја фризура“.

И више ником није тешко да каже „хвала“. Колико је  само муке некад било потребно да се људи науче љубазности и кажу  „добро јутро“, „хвала“, Лаку ноћ“, „свиђа ми се твоја хаљина, фризура“, итд, а сад преко ноћи сви постадосмо културни.  Испод сваког коментара стоји захвалност:  лепотица – хвала;  дивна си- хвала ; супер си – хвала.

Самопоштовање је врло важно. Психолози кажу да човек треба да воли прво себе, па тек онда друге, само нисам баш сигурна да су мислили на ону љубав са којом девојке сликају себе док се гледају у огледалу.  Али ни младићи не заостају за девојкама у обожавању себе и свог тела. И сви су „срећни и сви се лепо проводе“.

Позитиван поглед на живот је ткђ врло важан. Ту ткђ ФБ предњачи: дозвољено је само позитивно!

Јесте ли некад пробали неком да у коментару напишете нешто друго сем да је диван, супер, леп....? Одлично ако нисте и немојте. Јер ја јесам и нисам се лепо провеле.  „Пријатељи смо“, помислих, па ред је да кажем оно што мислим, искрено, али ме порука која стиже још брже отрезни: „ Зашто сте ми коментаром  покварили слику?  Ко Вам је  тражио мишљење? Не теба ми нико да ми прича како треба да се сликам, јер слика је слика и ништа више од тога и не знам шта Вас се тиче како ћу ја да се сликам.“

Потпуно је у праву, помислих. И зато се лепо извиних и избрисах коментар. 

Можда би уместо коментара могла да напишем причу и ставим је на ФБ? Али тамо нико не чита ништа дуже од 3 кратке реченице.

Једино ми преостаје да престанем да мислим! 

Супер је овај ФБ, само......... изгледа ја нисам за њега.

Како смо правили часопис илити Зашто васпитачи „ништа не раде“

pitija | 12 Oktobar, 2015 20:04

Једног дана, пролазећи не сећам се испод чега, на ум ми паде идеја да покренем издавање часописа.

Ученици се често жале да им је досадо у Дому, па из досаде раде разноразне ружне и лоше ствари, па реших да објавим рат некултури и досади.

Разговарах о томе са неким ученицима: они се одушевише идејом и обећаше сарадњу, разговарах са директором, обећа све што треба.

Онда како то иде у сличним ситуацијама, заказах састанак новинарске секције. У тачно заказано време – нико не дође.

Петнаест минута касније дође ученик првог разреда Драганче. Пола сата после заказаног састанка у канцеларију уђоше Јелена, Сања и Лидија.

-          Зашто касните? – Но, добро, то и није ништа ново. Изненадиле би ме да сте дошле на време. Него хајде да се договоримо ко ће коју рубрику да припреми.

-          Али, професорка, ми сад немамо времена.

-          Како? Па заказала сам састанак јуче.

-          Да, али смо заборавиле.

-          Зашто сте онда дошле?

-          Па по пропусницу, да идемо у град ......... али ево обећавамо сутра ћемо да урадимо све како треба.

-          Ма час ћемо ми. За договор нам не треба више од 5мин. Ево, ко ће да уради интервју са новим учеником? Ти? Добро. Можеш ли до следећег уторка? Можеш. Супер. Ко ће интервју са бившим домцем......? и тако редом, за тили час сви пристадоше да до следећег уторка испуне своје радне задатке.

У међувремену је још неколико ученика који су случајно ушли у канцеларију добило задатке. – „А какав то састанак имате. Хоћемо и ми да пишемо.“

Одлично, јавило се и више ученика него што сам очекивала, а кад се само сетим како је почело!

-          У колико ћете примерака тај часопис да штампате? – пита Лаза, ученик који све зна о компјутерима.

Нисмо још ни слово написали, а он брине о штампању. Колики су оптимисти наши ученици!

-          Знаш, ја сам то замислила да буде што масовније укључење ученика у издавање, било да пишу, или се о њима пише, а штампање да буде у што мањем броју, како се каже : „да се тражи примерак више“. Кад завршимо, ископираћемо га у 15-ак примерака за сваког ученика – новинара по један и по 2-3 примерка за спрат. Важно је да се часопис прочита а не да се баца. Више се књига читало кад их је било мање, кад се читало партизански, од руке до руке, у илегали.

-          И немојте нешто много озбиљно, да не буде досадно! – додајем ја још и пријатељски савет приде.

После неколико дана, први текст је самоуверено донела Јелена:

-          Ја и пре рока!

-          Одлично!.....А шта је ово? Зар о Ани само 6 реченица?

-          Па њу сви знају, шта има више да се пише!? Уосталом биће и других текстова о другим ученицима.

-          О коме би још могла да пишеш? Имаш ли идеју?

-          Па сад не могу ни о чему да размишљам, немам времена. Чекају ме у граду, осим тога ја сам Вам прва донела текст. Други нису ни толико урадили!

-          У праву си. Хајде иди, да те не чекају.

Мало касније на ходнику срећем Лидију:

 

-          Да Вам покажем шта сам написала за рубрику препоручујемо вам књигу.

-          Супер, а кад ћеш да завршиш?

-          Јој, па сад не могу, остала ми књига код куће.

У међувремену, уместо компјутера за све што нам треба да куцамо, добијамо ...Сању радницу финансијске службе. ОК, коме још треба компјутер, ово је још боље решење. Сања је фина, коректна, вредна и има супер идеје.

Ученик првог разреда Драганче, по договору, донео је први текст и заказао разговор са професорком из школе.

До уторка, имала сам три непотпуна текста. Супер за почетак, додаћу и своје текстове, па ће Сања имати шта да куца. Али, онда се Сања разболела, па нам се смене нису поклапале, па је Сања морала да куца нешто за обрачунску службу, па за књиговодство, па за добављаче, па почетни, па завршни рачун и друге важне ствари у које се не разумем, али кажу да су много важне.

Требало је дакле обезбедити и алтернативна решења.

-          Шта је професорка, Ви тај часопис изгледа и пишете у илегали, кад га још нико није видео? – пита ме Лаза после три недеље.

-          Лазо, не стај ми на муку!

После краћег разговора, Лаза пристаје да понесе део текстова да луца код куће. „Шта само оволико текстова имате?““Довољно ти је. И то нећеш стићи да откуцаш.“ „Хоћу, хоћу. Ја знам да куцам са обе руке“. Коначно светла тачка на хоризонту.

-          Само, Лазо, куцај ћирилицом, да се уклопе твоји текстови са оним које куца Сања – додам му успут. Како ми добре ученике имамо, додам и спокојна одем на викенд.

И Марија је била од речи и урадила анкету о омиљеном ученику од прошле године. Ја нађем његов текст о догодовштинама из Дома, који ми страшно личи на сцене из филма „Лајање на звезде“, и тако са анкетом о њему, имали смо добре три стране. То би било одлично, да није било неких проблемчића везаних за те текстове ( све ми се чинило да ситуација није сазрела за такве текстове – забраниће нас и пре првог броја). Прва мана је била што се тај прошлогодишњи омиљени ученик исто зове као неомиљени, ове године избачени ученик, кога је управни одбор вратио у Дом а он опет наставио по старом. Само фали још да његово име популаришем – откуд директор зна да то није исти ученик. Друга мана је чињеница да сам ја заборавила да се хумор из мог омиљеног филма не свиђа свима.

 

-          Шта да радим? – питам ја „моју драгу Савету“, колегиницу Тамару, која уме да сагледа ситуацију са последицама. Чита она текст, смешка се и ћути.

-          Кажи, слободно. Искрено. Знаш да ја ценим твоје мишљење. – сва сам се претворила у уво.

-          Боље да одустанеш – каже ми она коначно.

И таман ја почнем да размишљам о њеном савету, да одустанем од свега везаног за тог ученика и од часописа уопште, кад Драганче донесе интервју са својом професорком Ратомирком. Позајмио телефон од друга и све професионално снимио. Жена жива легенда, цењена, позната, одговорна, професионална, испоштовала нас максимално и на сва питања одговорила коректно и озбиљно. Још затражила један примерак да јој донесемо. И да сам хтела, сад нема назад.

А и тај интервју док је дочекао светлост папира, било је потребно много воде Белицом да протекне.: три недеље док је текст из телефона написан руком ( кад је Драганче имао времена, телефон је требао Милошу, а кад му није требао Драганче је био заузет, а ту су и викенди, па одлазак кући, па вирус грипа и томе слично, све у свему текст је ипак био написан само још да дође на ред да се откуца, па исправи, па среди, а о штампању не смем ни да мислим – време брзо пролази).

Дакле, сад нема одустајања, не смемо да будемо неодговорни, макар ја цео број писала сама.

У понедељак, али онај други од договореног и Лаза донесе флопи. Укључимо га ми, кад оно има шта и да се види : кога брига за хромог Вука, који није имао шта да ради па путовао Европом и бримуо за нашу писменост и културу, ко још размишља о Вуковој генијалности, о савршенству једноставности – тј. о ћирилици ( ех, ћирилице, што ниси туђа, више би те волели). Лаза, оно што откуцао, откуцао – латиницом. И још каже да није он крив што ми немамо програм па да пребацимо на ћирилично писмо ( сва срећа па није било пуно текста ).

 

-          А где ти је текст о васпитачу?

-          Нисте ми дали – каже, а мени криво, што се не сетих да ми потпише реверс за примљене текстове.

-          А где су слике?

-          То није проблем, то могу ја да скинем са интернета за 2 минута.

-          Па што ниси скинуо?!- хтедох да вриснем, али одустадох, ( та 2 минута у нашим околностима трају недељу дана: док оде кући ( да подсетим у то време Дом није имао интернет), а кући иде у петак, и ако се не деси нешто непланирано- нека обавезна журка – ако будемо имали среће, ето нама слика у понедељак. Ма кад боље размислим, те слике нам и нису неопходне.

А онда је и флопи почео да се заглављује у Сањином компјутеру.

Требало је дакле поново прекуцати латинични текст, па откуцати затурени. Срећом, нашла сам Сузанину свеску и ја преписала текст, али недостајао је увод од три реченице.

-          Ја не могу то да Вам ( читајте пажљиво: она то мени ради) напишем ни случајно. Ове недеље имам пуно да учим – категорична је Сузана, као да јој је живот у питању. Џабе сам покушавала да јој објасним да су то само 3 реченице које је она једном већ написала.

Но, добро. Шта је ту је: понесем папирче и оловку, седнем у трпезарију и увод напише Меги, док смо необавезно ћаскале за време ручка. Супер, све се одвија и брже од планираног.

Изабела је имала да напише текст о ученицима четвртог разреда.

-          Изабела, кад ћеш да урадиш свој текст?

-          Ове недеље нисам имала времена. Толико сам учила – одговара ми она пробијајући се кроз мрак, гужву и галаму домске журке.

-          Да, да. Разумем.

-          Уосталом, не знам ни шта да пишем. Ови ученици из 208 су тотално неозбиљни. Шта год да их питам они одговарају неозбиљно.

-          Нећемо онда да их молимо. Направи интервју са ученицама другог разреда.- кажем јој ја.

Варате се ако мислите да је то протекло бет проблема: била је она класика са обавезама и слободним временом . кад могу ја не могу оне и обрнуто. Проблем је решен тако што су ученице саме написале текст о себи.

И тако прикуписмо ми текстове. Сад су нам требали цртежи и слике да мало улепшамо наш будући првенац. Сазнам ја да ми у Дому имамо скенер, па одем да питам директора да ли можемо да га користимо.

 

-          Нема проблема. Кад дође програмер, кажите му да га приључи. – каже дирктор секретарици, а ја сва срећна одем код ученика да им сакупим фотографије за скенирање.

После неколико дана питам Сању, шта је било са скенером:

-          Ништа.

-          Како ништа!?

-          Лепо. Био човек, али скенер нема прикључак, нема кабл, нема програм, а нема ни где да га прикључи. Овај компјутер није довољно јак.

-          А други компјутер?

-          Тамо не сме да се дира. Тамо су финансије.

ОК, финансије су важне, најважнија главна ствар на свету ( само ми нешто није јасно: како ми – мислим, цела земља, поред толико улагања у финансије, поред толико економиста и правника, стојимо овако како стојимо. Да л’ да по оној народној: „раним сина пак шаљем у економисте, јер се Србија финансијски уредит не може“).

Добро, идемо даље, живели смо ми и без струје, а да не можемо без компјутера и пратећих елемената. Одем у трпезарију и тако, седим ја и гледам како деца ручају, кад ће једна ученица:

-          Професорка, а кад ће тај Ваш часопис? Нешто касните.

Да ли да јој објашњавам, дуго би трајало, треба да иде у школу, или да јој дам изјаву, зато што ми је задала психички бол, или већ како се каже? Него на срећу, наиђе Меги, затражи ми пропусницу, па ја одох у канцеларију. Еурека! Сетила сам се.

-          Меги, ти овог викенда не идеш кући? Хоћеш да црташ за часопис? Само треба да нацрташ, књиге, црквицу, нешто за доколицу, а не би било лоше кад би нацртала Ану, сестре Гојковић и Јелену. То није ништа тешко, имам ја њихове фотографије!

-          Хоћу.

И ето, решен проблем. У међувремену нађем карикатуре из књиге Креативног центра и сетим се да могу нешто од тога да фотокопирам ( само да они не сазнају, па да нас не туже) и тако одустанем од фотографија. Што волим, кад ми овако лепо све иде! Само, нешто ме страх, „ ако се јадна за фотокопир апарат ухватим, да се он стар не поквари“.

Однесем те карикатуре Сањи да фотокопира, а она ће : „Па ја сам ти то још на почетку предложила“.

-          Искрено, Сања, нисам веровала да ће све овако добро да се одвија. Никако да престанем да се изненађујем. Могу да ти кажем, као што каже један мој драги колега: свиђа ми се како размишљаш. Изгледа ми и успемо да издамо овај први број.

Једино ме мучи једна недоумица: не могу да се одлучим за задњу страну – како би било да нацртам јелку и напишем срећна Нова 2007 год, или да убудуће пазим кад идем да не пролазим оном истом улицом, да ми овакве идеје више не падају на памет. Ко ми даје право да уопште нешто покрећем!

 

Септембар, октобар, новембар.....  2005.год. негде у Јагодини.

 

ПС – до данас 2010 издали смо 19 бројева Дом ИНа, Драганче студира журналистику у Београду, један је од ретких студената који је успео да у првој години ради на студију Б, Меги завршава архитектуру у Београду, као и остали поменути ученици – редовно чисте године на грађевини, правима, економији у Нишу, Крагујевцу и Београду.    

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb