Gušt i dert

ZABLUDA

pitija | 17 Decembar, 2015 19:12

Сва скупљена чекала је испред ординације на  позив. Ходник одељења гинекологије био је беспрекорно чист и пуст. Нечујне и невидљиве, размештене по собама, тихо су се бориле са животним пресудама жене скривених нада и стрепњи. А преко пута, у породилишту све је било другачије.

Хоће ли се остварити њен сан, да једном оде тамо?

Не тако давно, плашила се болнице, а сада јој  је она била као друга кућа. Kолико ли је само пута чекала у чекаоницама болница  широм земље? Све више се  осећала као  заморче за експериментисање, за обуку студената, за проверу теорија искусних доктора. После пет, шест година  обилажења свих болница, почела је да страхује од осећања која су се пробијала из дубине њене душе – осећања узалудности  и  неуспеха.

Још нешто ју је плашило; с њеним браком као да није било све у реду. Њено шесто чуло, непогрешиво јој је наговештавало неки проблем, али она је то затрпавала у дубину своје душе. Шта је узрок? Да ли деца чине бракове срећним, док су они други осуђени на пропаст?  Или .... хиљаду „или“ и безброј  „али“....

-          Госпођо Матић, уђите , -  прекинуо је њена размишљања доктор. Полако  се исправила, мало достојанства није на одмет.

-          Госпођо Матић, -  застао је мало доктор па опрезно наставио - врло ми је пријатно што могу ово да Вам кажем. Овога пута смо имали среће. Ваши резултати су позитивни. . Уз благе лекове, лагане шетње  и одмор за неколико месеци видећемо се на одељењу преко пута.

Није могла да верује, а онда је уместо да се уштине и провери да ли је јава или сан, пожурила да се спреми и што пре изађе из болнице:

-          Срећно  и не заборавите на контролу. – осмехивао се доктор иза ње. Због ових сцена је волео своје занимање.

-          Хвала, хвала. -  сетила се да викне на излазу, а онда је наставила журно колико је мислила да сме; како би стигла кући и обрадовала мужа.  Неће му се јављати, не мора да долази по њу; само 3 станице градским аутобусом и већ ће бити код куће. Изненадиће га.

Да ли се ова промена у њој већ види? Да ли  мужу одмах с врата да каже новост или да га мало мучи тајанственошћу?

Врата су била закључана. „Чудно“ – помислила је „ до сад је требало да се врати с посла. Ни кључ није могао у браву.

А онда је зачула шкљоцање с унутрашње стране. Вељко јој је отворио  и уместо очекиване радости стајо је некако збуњен, неуредан  и  затечен.

Преплавио ју је  ужасно предосећање. Kочила се, срце јој се следило, али хладан туш ју је тек чекао. У кухињи је био прави неред: препуне пиксле, разбацане ствари, згужван прекривач,  а на сред собе изазивачки ју је гледала жена нападно нашминкана, прекратке сукње за њене године, испијених очију и коже увеле од пића и цигара. То што је видела за секунд, било је довољно.

-          Ово је Радица – рекао је Вељко, а њеним изненађењима није било краја. „Да ли она све сања: он још покушава да буде културан и да их упозна као да су најбоље другарице. Kоје понижење?

 Горадана се окренула и отишла у купатило са жељом да тамо побегне од ове ужасне море. Срце је куцало јако претећи да је угуши. У њеној кући у оази мира и чистоће та намигуша се скоро одомаћила. Kолико дуго ово траје, колико дуго она ништа не зна? Да ли је можда она крива? Да ли су одласци у болницу узрок овоме? Да ли је то било себично с њене стране? Али она то није радила само ради себе, па они су у овоме ваљда били заједно. Више није била сигурна. Док се вода сливала низ њено уздрхтало тело отицала је и сва радост дивне вести коју је хтела да му саопшти. Ипак због тога је морала да се смири. Диши, диши, опусти се, смири се, ништа друго  није важно“, говорила је у себи. Више није била једини власних своји осећања и луксуз нервирања није смела себи да допусти. Од сад ће све бриге и проблем да одложи или избрише као прашину с прозора.

Довољно дуго се задржала тако да је соба повратила свој уобичајни изглед, а од намигуше више није било трага. Вељко је био још збуњенији и јаднији. Знала је да је слабић, а сад се на овако увредљив начин и уверила у то. Увек му је требао неко да га води и подржава. Ни тренутка  није могао да буде сам....  зар је њен муж незрело дете? Да је дошла касније то још не би знала. Kако је само могао да је доведе у њихову кућу

-          Гордана, ја…..

-          Немој, молим те још и да ми објашњаваш. Нисам глупа. Човече, схваташ ли шта си нам урадио? Не помишљај да ми се извињаваш, никад ти то нећу заборавити.

***

Наредних месеци изгледало је као да је све у реду. Вељко је радио све само да се искупи. Претеривао је у пажњи и доброти. Њој је то сметало, али није показивала.Строго је програмирала своја осећања, задржавала их на граници обмане. То што је постала савршенија и од најсавршенијег робота, крила је од себе. Циљ оправдава оно у шта су се претворили, умиривала је унутрашњи глас. Радим оно што морам. Маску задовољства и умереног блаженства носила је преко целог дана, 3 x по 1 осмех, без љутње, повишеног гласа и нервозе и дани су текли лагано и мирно.

Временом је горчине било све мање, а радости због  предстојаћег догађаја све више.

Kад се Игор родио све пукотине су зацелиле. Због спокоја који је сада био неопходан овој малој породици убедила је себе да њена среће нема мрље. Хранила је Вељкову сујету ситним похвалама како је добар отац, како лепо чува Игора, како вредно ради, како је пажљив муж.

Тако је прошло неко време, а онда кад се најмање надала, опет се однекуд јавио онај неподношљиво болан осећај страха од сутрашњице. Нешто у ваздуху је говорило да су лепи дани прошлост.

Узалуд је био сав њен труд око ручкова, вечера, узалуд је облачила заводљиву одећу, била расположена, узалуд је кућа блистала. Што је више давала осећала је све већу празнину. Вељко је био све нерасположенији, викао без потребе, одлазио без најаве, одговарао кратко, а разговарао никако, све ређе је са Игором излазио у парк. Малиша је сад већ имао 4 године и осећао је да међу његовим ротитељима не иде све баш како би он волео. Зато је често узимао мамину и татину руку и онако мали се смешио  и показивао им да и они то раде. Често му то није успевало. Тата би извукао своју руку не погледавши га и одлазио некуд. Онда би он прилазио телефону окретао замишљене бројеве изговарао: „Тата дођи, Игор буде добар.“ Онда би прилазио и грлио маму која је плакала.

Небо над њиховом породицом било је већ толико црно да је ишчекивање олује постојало неиздрживо.Све је било лакше и мање страшно од свих слутњи. Истина би била прави мелем.

Тог  дана Вељко је био напет као струна и шетао је као лав у кавезу.

-          Реци већ једном! - није могла више да издржи.

-          Радица је трудна.

Тишина огромна као пучина. Гордана је у себи кључала, али је ипак ћутала. За све ове године научила је да добро размисли пре него што нешто каже - ради мира у кући. Kако је сад њен досадашњи труд изгледао јадан. Ево резултата тог труда. Пожелела је да га задави, да га ошамари, да га извређа..., али чему? Вређала би себе, себе би више повредила, а ништа није могло да се поправи.

Да му каже да га презире још од пре 5 година кад је тако јефтино убио све њихове наде и снове? Да му каже да ју је овако ослободио свих стега којима ју је свакодневно гушио мало по мало? Она је све учинила да спаси брак, зарад детета и на уштрб сопственог достојанства. Али јадни су сви плодови које платимо достијанством. Тек сада је то сазнала; и није била љута на њега. Била је љута на себе. А опет...... не може човек све да зна. Он је био њена једина грешка; једини погрешан избор: али назад се није могло. Дуго је грешку исправљала другом грешком: пристала је да буде  талац тог погрешног избора.  Талац сопствене болне заблуде.

 Какво болно олакшање ослобађања.

Бес је полако попуштао као окови који су је дуго стезали.  Вељко је на овај начин ослободио. Ослободио је кривице, заточеништа, свих обмана, ослободио  себе. Осетила је да у њој опет има снаге за прави, квалитетан живот, живот слободног и достојанственог човека.  Снаге за нови почетак, где грешку неће исправљати другом грешком, где неће себи замерати због нечије незрелости и нестабилности. Није имала себи шта да замери. Довољно је себе кажњавала због тог јединог погрешног избора.

Знала је да ће Вељко једног дана побећи и од Радице, али то је више није ни тешило ни интересовало.   Доста је била несрећна: остатак живота жели да проведе слободна и задовољна. И срећна. Има још довољно за срећу: има искуство зрелих година, лепа је, здрава, има дивног сина. Због њега је она ово све подносила, а сад је видела какву је ужасну грешку направила. Деца су мала да би од нас тражила толику жртву. Знала је она да ће Игору недостајати отац,  да неке ствари неће схватити зато што је мали,  а неке зато што она неће умети да му објасни..... Можда ће схавтити кад  одрасте, можда неће?.

 Можда ће ово, можда ће оно, сад је могла само да нагађа. Једино зна да ће дати све од себе, као и увек што је. Осетила је снагу за живот без обмане.

На како окрутан начин је схватила да деца не чине бракове срећни и да греше сви они који мисле да су несрећни само они бракови који немају деце.

Одједном је имала снаге, али није имала потребе ништа да му каже. Прича њиховог живота је завршена.

 Чему речи?

Растали су се без речи – само је Гордана у углу усана крила неприметан осмех...

KAKO RASTE TRAVA

pitija | 06 Decembar, 2015 13:40

То што је волела да путује, није било ништа ново: у младости сви воле да путују, да откривају далеке светове и проводе се.  Чудно је можда било нешто друго: увек кад би уживала у погледу на прелепе пејзаже неких туђих крајева, однекуд би у најдубљем делу срца,бојажљиво затитрала сета.Немир који је терао напред, терао на акцију и промену, није се дао умирити ма колико далеко отишла и ма колико лепо било. Увек је недостајао неко или нешто.

 Недостајали су јој драги људи да и они уживају у свему новооткривеном, недостајала рутина свакодневице.

Ма колико далеко и често путовала, та сета је увек била ту, мала, једва приметна. Да ли су је дозивали гени родног краја, да ли незавршени послови или страх да нешто баш сада не пропушта  тамо одакле је кренула, тек никад није имала осећај  потпуне среће?

Много ствари ју је чудило и изненађивало. Што је више желела да сазна, све више ствари ју је збуњивало. Тако joj нису били јасни они који нису били одушевљени путовањем.

Колико пута јој се само десило да одушевљено прича, како ће на годишњи одмор да иде у неки нови, њој непознати предео, а деда и баба би је равнодушно гледали и започињали причу о кукурузу; колико ће ове године родити, пошто је година сушна, колико млека је дала крава и колико пилића извела квочка.

-          Зар вас не занимају путовања?

-          Шта има да нас занимају?

-          Никада нисте нигде били. Никада нисте користили годишњи одмор. Зар немате жеље да мало промените место, да видите како је негде другде? Да се одморите? – питала их је и одмах зажалила, јер је већ знала безброј пута поновљен одговор: да нису уморни, да им је добро и овде где су, да на одмор не могу јер баш тад треба да се опраси свиња, па имају пуно стоке, коју не могу да остављају итд.итд.

Волела је бабу и деду, али због оваквог размишљања су је баш љутили.  Зар је могуће да су такве незналице и не схватају колико путовања користе људима. Она је била „градско“ дете, а на село је често долазила и помагала шта год је требало, али није била баш луда за тим пословима. Радила је то из поштовања према  баби и деди, али никако није схватала шта је то на селу што је сељане очаравало и држало у истом месту као корен стабло.

Чудно јој је било то што би деда после целог дана рада на ливади, уместо да жури кући, застајао и дуго гледао у ливаду, па још даље преко ње, у њиве, у шуме у даљини и небо изнад њих. И никад се није жалио да је уморан. Шта је он то видео, што је њој било невидљиво и чему се толико дивио? Шта је ту уопште било забавно, није јој било јасно, а њему као да је тај поглед враћао снагу.

Стугла би кући, увек пре њега и кад би је питали, где јој је деда, често би пола у шали, пола љута , одговарала:

-          Остао је да гледа како расте трава!

Временом је престала да их тера да путују негде за годишњи одмор, али се и даље чудила како им никад не досади њихов исти, монотони начин живота и шта је то у њему, што их чини задовољним.

Још више су је чудили људи којима није било лепо онде где су него  су с дивљењем и чежњом причали о неким далеким крајевима.

-          Једва чекам да одем из ове провинције и одморим се од ових глупих људи – слушала би их како су сваке године пред одмор говорили. Листали су проспекте за летовање и као прави познаваоци причали о тим далеким местима.

И увек би се тамо дивно провели и несрећни се враћали заробљени у свој досадни живот.

Она је веровала људима, али јој овде није било баш све за веровање. Како је могуће да им се тамо све свиђа, да им све одговара, кад им овде ништа не ваља? Зар је тамо толико боље него овде?

Волела је она да путује, али  далеко да је тамо било све ружичасто. Мучиле су је дуге вожње, па гужве на граници. Једне године су је изуједали комарци, друге је добила температуру,  треће је добила тровање, па су је покрали, или је пола времена падала киша, па није могла никуд из собе, и још стотину сличних ситуација.

Она је причала и о лепим и о мање лепим ситуацијама; схватала је да је то све саставни део живота. Све је то било нормално у њеним причама; у њиховим тога није било.

Није имала одушевљење које би могло да се носи са њиховим, па је временом с таквим људима све мање причала о томе где ће путовати.

А онда је доживела животни удес, од кога је остала скоро непокретна. Није ни могла ни имала више о чему да прича. Није могла да путује, штавише ни у двориште да изађе.. Од неких људи се она крила, неки су њу избегавали. Нико не воли болесне, схватила је после много патње и после много самосажаљења.   

Много је изгубила, али остало јој је још доста времена. Није могла никуд из своје коже, сем да покупи крхотине своје душе и прихвати своје отуђено тело. Једина могућност која јој је преостала била је да поново покуша да време испуни животом, или бар оним што је од њега остало. 

С чежњом је гледала напоље. На крају самосажаљење, почињала је борба за живот. Корак по корак освајала је простор поново.  Морала је да живи са стварима у  непосредној близини. Да их открива и примећује. А имала је само неколико садница лешника у дворишту, две врбе, крошњу брезе изнад суседног крова, роду на оџаку школе у близини, цвеће у саксији, залазак сунца, цвет јабуке у пролеће, понекад кишу на прозору.  

Сваког дана је гледала ту исту слику.

У почеткку слика није била ништа нарочито, ни утешно. Није имала куд, није имала ништа више сем тога.

Како је живот неисцрпан у изненађењима: колико пута јој се дешавало да схвати да ништа не зна кад је била најсамоуверенији, или да управо имам све што јој треба, баш кад мисли да ништа нема.

Није ни приметила кад  је слика  почела да јој прија. Дан по дан, почела је да примећује да слика никад није иста. Ни она више није била иста: као да је кроз поглед у њену душу улазила нека нова снага и лепота и радост.  Број корака без инвалидских колица се повећавао сваког дана. Могла је сама,  само ослањајући се на штап, да оде у двориште и седи испод врбе. Ништа није радила, само је  гледала. Чак није ни размишљала. Мисли које су је годинама мучиле, сада су мировале и биле нечујне. Пријало јој је такво стање.

Једног дана, заборавила је на штап, пружила је руку ка цвету и кренула. Није се уплашила шта ће бити ако падне. Била је део тог простора, само ће се стопити с њим. После дуго, дуго времена, била је спокојна, опуштена, мирна. Била је сама, али јој нико и ништа није недостајало. Неки чланови њене породице, били су на путу, али она није осећала ни трага од оне некадашње сете. Немир се умирио и утишао.

 Ништа није тражила осим тог цвета, осим његовог мириса и погледа на његову лепоту.  

Нико осим ње није разумео њен брзи опоравак. Вратила се потпуно.  И све што се на први поглед чинило да је изгубила, био је добитак и дар. То „само“, је у ствари било „све“.

Уз опоравак вратило се сећање на деду и бабу. Док је на њеном лицу титрао осмех, чула је весео глас комшинице.

-          Шта радиш?

-          Гледам како трава расте – озбиљно је одговорила. Комшиница ју је зачуђено погледала и нешто прокоментарисала за себе. Њу  то није ни занимало ни пореметило стање спокоја..

 Да ли је то срећа?   

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb