Gušt i dert

KAKO RASTE TRAVA

pitija | 06 Decembar, 2015 13:40

То што је волела да путује, није било ништа ново: у младости сви воле да путују, да откривају далеке светове и проводе се.  Чудно је можда било нешто друго: увек кад би уживала у погледу на прелепе пејзаже неких туђих крајева, однекуд би у најдубљем делу срца,бојажљиво затитрала сета.Немир који је терао напред, терао на акцију и промену, није се дао умирити ма колико далеко отишла и ма колико лепо било. Увек је недостајао неко или нешто.

 Недостајали су јој драги људи да и они уживају у свему новооткривеном, недостајала рутина свакодневице.

Ма колико далеко и често путовала, та сета је увек била ту, мала, једва приметна. Да ли су је дозивали гени родног краја, да ли незавршени послови или страх да нешто баш сада не пропушта  тамо одакле је кренула, тек никад није имала осећај  потпуне среће?

Много ствари ју је чудило и изненађивало. Што је више желела да сазна, све више ствари ју је збуњивало. Тако joj нису били јасни они који нису били одушевљени путовањем.

Колико пута јој се само десило да одушевљено прича, како ће на годишњи одмор да иде у неки нови, њој непознати предео, а деда и баба би је равнодушно гледали и започињали причу о кукурузу; колико ће ове године родити, пошто је година сушна, колико млека је дала крава и колико пилића извела квочка.

-          Зар вас не занимају путовања?

-          Шта има да нас занимају?

-          Никада нисте нигде били. Никада нисте користили годишњи одмор. Зар немате жеље да мало промените место, да видите како је негде другде? Да се одморите? – питала их је и одмах зажалила, јер је већ знала безброј пута поновљен одговор: да нису уморни, да им је добро и овде где су, да на одмор не могу јер баш тад треба да се опраси свиња, па имају пуно стоке, коју не могу да остављају итд.итд.

Волела је бабу и деду, али због оваквог размишљања су је баш љутили.  Зар је могуће да су такве незналице и не схватају колико путовања користе људима. Она је била „градско“ дете, а на село је често долазила и помагала шта год је требало, али није била баш луда за тим пословима. Радила је то из поштовања према  баби и деди, али никако није схватала шта је то на селу што је сељане очаравало и држало у истом месту као корен стабло.

Чудно јој је било то што би деда после целог дана рада на ливади, уместо да жури кући, застајао и дуго гледао у ливаду, па још даље преко ње, у њиве, у шуме у даљини и небо изнад њих. И никад се није жалио да је уморан. Шта је он то видео, што је њој било невидљиво и чему се толико дивио? Шта је ту уопште било забавно, није јој било јасно, а њему као да је тај поглед враћао снагу.

Стугла би кући, увек пре њега и кад би је питали, где јој је деда, често би пола у шали, пола љута , одговарала:

-          Остао је да гледа како расте трава!

Временом је престала да их тера да путују негде за годишњи одмор, али се и даље чудила како им никад не досади њихов исти, монотони начин живота и шта је то у њему, што их чини задовољним.

Још више су је чудили људи којима није било лепо онде где су него  су с дивљењем и чежњом причали о неким далеким крајевима.

-          Једва чекам да одем из ове провинције и одморим се од ових глупих људи – слушала би их како су сваке године пред одмор говорили. Листали су проспекте за летовање и као прави познаваоци причали о тим далеким местима.

И увек би се тамо дивно провели и несрећни се враћали заробљени у свој досадни живот.

Она је веровала људима, али јој овде није било баш све за веровање. Како је могуће да им се тамо све свиђа, да им све одговара, кад им овде ништа не ваља? Зар је тамо толико боље него овде?

Волела је она да путује, али  далеко да је тамо било све ружичасто. Мучиле су је дуге вожње, па гужве на граници. Једне године су је изуједали комарци, друге је добила температуру,  треће је добила тровање, па су је покрали, или је пола времена падала киша, па није могла никуд из собе, и још стотину сличних ситуација.

Она је причала и о лепим и о мање лепим ситуацијама; схватала је да је то све саставни део живота. Све је то било нормално у њеним причама; у њиховим тога није било.

Није имала одушевљење које би могло да се носи са њиховим, па је временом с таквим људима све мање причала о томе где ће путовати.

А онда је доживела животни удес, од кога је остала скоро непокретна. Није ни могла ни имала више о чему да прича. Није могла да путује, штавише ни у двориште да изађе.. Од неких људи се она крила, неки су њу избегавали. Нико не воли болесне, схватила је после много патње и после много самосажаљења.   

Много је изгубила, али остало јој је још доста времена. Није могла никуд из своје коже, сем да покупи крхотине своје душе и прихвати своје отуђено тело. Једина могућност која јој је преостала била је да поново покуша да време испуни животом, или бар оним што је од њега остало. 

С чежњом је гледала напоље. На крају самосажаљење, почињала је борба за живот. Корак по корак освајала је простор поново.  Морала је да живи са стварима у  непосредној близини. Да их открива и примећује. А имала је само неколико садница лешника у дворишту, две врбе, крошњу брезе изнад суседног крова, роду на оџаку школе у близини, цвеће у саксији, залазак сунца, цвет јабуке у пролеће, понекад кишу на прозору.  

Сваког дана је гледала ту исту слику.

У почеткку слика није била ништа нарочито, ни утешно. Није имала куд, није имала ништа више сем тога.

Како је живот неисцрпан у изненађењима: колико пута јој се дешавало да схвати да ништа не зна кад је била најсамоуверенији, или да управо имам све што јој треба, баш кад мисли да ништа нема.

Није ни приметила кад  је слика  почела да јој прија. Дан по дан, почела је да примећује да слика никад није иста. Ни она више није била иста: као да је кроз поглед у њену душу улазила нека нова снага и лепота и радост.  Број корака без инвалидских колица се повећавао сваког дана. Могла је сама,  само ослањајући се на штап, да оде у двориште и седи испод врбе. Ништа није радила, само је  гледала. Чак није ни размишљала. Мисли које су је годинама мучиле, сада су мировале и биле нечујне. Пријало јој је такво стање.

Једног дана, заборавила је на штап, пружила је руку ка цвету и кренула. Није се уплашила шта ће бити ако падне. Била је део тог простора, само ће се стопити с њим. После дуго, дуго времена, била је спокојна, опуштена, мирна. Била је сама, али јој нико и ништа није недостајало. Неки чланови њене породице, били су на путу, али она није осећала ни трага од оне некадашње сете. Немир се умирио и утишао.

 Ништа није тражила осим тог цвета, осим његовог мириса и погледа на његову лепоту.  

Нико осим ње није разумео њен брзи опоравак. Вратила се потпуно.  И све што се на први поглед чинило да је изгубила, био је добитак и дар. То „само“, је у ствари било „све“.

Уз опоравак вратило се сећање на деду и бабу. Док је на њеном лицу титрао осмех, чула је весео глас комшинице.

-          Шта радиш?

-          Гледам како трава расте – озбиљно је одговорила. Комшиница ју је зачуђено погледала и нешто прокоментарисала за себе. Њу  то није ни занимало ни пореметило стање спокоја..

 Да ли је то срећа?   

Komentari

Re: KAKO RASTE TRAVA

Јанакис | 06/12/2015, 15:40

Да ли је срећа зна само она, а својеврстан "раст" је сасвим сигурно.

Re: KAKO RASTE TRAVA

JLN | 06/12/2015, 17:05

Auuuuu koleginice, pa kao da si o meni pisala, bas si me dirnula, stopila sam se ja sa svojim selom i nikuda ne idem.

Re: KAKO RASTE TRAVA

pitija | 06/12/2015, 17:37

Janakis - kako mi nedostaju tvoji komentari - upravo si pogodio pravu reč "rast" - tome težim a sve sam starija. Poz

mediterraneo

mediterraneo | 07/12/2015, 22:21

pozdrav proročici

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb